Реаговања на промену статуса Музеја ваздухопловства

После недавне одлуке надлежних органа да се Музеј ваздухопловства на аеродрому „Никола Тесла“ у Београду пренесе у надлежност војске, дошло је до реакције стручне јавности. Наш сајт се укључује у ову активност објављујући мишљења појединих аутора и то у редоследу њиховог пристизања.

Крунић ЧедомирПромена статуса цивилног дела Музеја ваздухопловства у Београду

 

Пустиња Сава, (реакција на чланак Ч. Крунића) 

Ипак је на сајт постављен чланак оно лично Чедино мишљење о статусу Музеја. Прво он га на несхватљив начин фиктивно одваја на цивилни и војни, фактички то нити је могуће нити то има смисла.

Недопустиво је понављати глупост да је "Чеда Јанић основао Ваздухопловни музеј". Уз све уважавање доприноса Чеде Јанића, то није тачно нити је то било могуће у друштвеном уређењу бивше Југославије са централистичким управљањем. Остављена је и даље формулација која је увредљива а и није тачна: "Као треће, пракса је показала да цивили, за разлику од професионалних војника, имају већи сензибилитет за чување и неговање ваздухопловних традиција, што показују наша ваздухопловна литература, бројна предавања, ваздухопловне манифестације и, уопште, учешће у „авијатичарском просвећивању земље“.  Овако богату литературу, и војну и цивилну, претежно су стварали цивилни љубитељи ваздухопловства, као што су Чеда Јанић,  Огњан Петровић, Шиме Оштрић и многи други, који су једнако волели и једнако писали и о  цивилном и о војном ваздухопловству." 

Крајње некоректно поготово што то није тачно. Овакав текст нарушава не само ниво сајта већ и комлетну идеју удружења.

 

Шиме И. Оштрић

ПАС ЛАЈЕ, (ВЕТАР НОСИ), КАРАВАНИ ПРОЛАЗЕ...

Стицајем околности, музеј ваздухопловства је стварао и својим залагањем остварио његов први старешина, професор Чедомир Јанић, а основан је добром вољом својих Оснивача, помињаних у написима око његове невеселе судбине. Било је речи о упоредним односима учешћа, доприносима, улагањима и другим врстама помоћи Музеју, из чијег је математички изражених мерила видљив удео сваког од Оснивача, уз напомену да су и друге друштвене, привредне и различите организације такође помагале, колико су хтеле и могле.

Потезање неког наводно највећег права ратног ваздухопловства на располагање Музејом, нарочито његовом инфраструктором и имовином, укључујујжћи непроцењиву музејску колекцију летелица, опреме, архивске и фото и филмске грађе, литературе и уникатних артифаката, не стоји!

Музеј ваздухопловства је наш! Свих припадника, љубитеља и присталица ваздухопловства, свакако укључујући и припаднике ратног ваздухопловства, али и свих грађана Србије.

Чување музејског садржја, летелица, збирки и осталог - помињано од „бораца“, „спасилаца“ и „чувара“ будућег руководећег (наравно, старешинског!) и осталог кадра? Да ли да пастир повери чување стада вуку, а он да прилегне? 

Гушитељи Музеја, одустаните од своје намере, или, аргументовано убедите СВЕ НАС, да је то што настојите да урадите – исправно и оправдано!

 

Шиме И. Оштрић

ЈОШ О ПРЕТЕЋЕМ СУНОВРАТУ МУЗЕЈА ВАЗДУХОПЛОВСТВА

За време помињаног двовлашћа у Музеју ваздухопловства, војно ваздухопловство је прво мало, а касније ни мало учествовало у трошковима градње, одржавања и чувања експоната и музејске грађе. Прегледом материјалних књига треба видети опадајуће кретање уноса новца, па је Музеј, ем што је био, у  статусном и организационом смислу „чардак ни на земљи, ни на небу“, био осуђен на самоодржавање. Опстао је залагањем запослених, и опстајао и онда када су већина Оснивача, у сложеним друштвеним приликама, Музеју окренули леђа, и постепено ускраћивали, до потпуног престанка пружања – чак и декларативне, вербалне помоћи и подршке.

Музеју су додељивани ислужени војни (као и цивилни) авиони и ваздухопловна грађа који су били у статусу отписа, готово безначајне вредности изражено у новчаној своти, отпад, сировина за рециклажу, или... Међутим, неки предмети и после престанка функционисања представљају одређену нематеријалну вредност, у одређеној сфери. Тако оно што је отписано постаје нематеријално „благо“ које, по правилу нема цену (јер је по својој суштини неотуђиво ако је проглашено за добро од општег значаја за националну историју и културу народа), и без права располагања њиме оног ко га је до отписа имао у свом власништву. Уместо да као отпад буде потецијална рециклична маса, мада под заштитом државе, постаје на одређеном тржишту права вредност... Ко гарантује да нови „власници“ Музеја не намеравају да тако поступе са оним што им допадне шака, или. не дај, Боже, да они који су се потрудили да им припадну (!) предмети, у овом случају музејски  експонати и артифакти, могу њима да располажу – у нову сврху, ради против правног присвајања користи од продаје...Како то закон квалификује и како налаже поступање са извршиоцима таквих радњи? Чак и ове наше законске норме, шупљикаве као швајцарски сир, предвиђају санкције за оне које се о њих огреше.... Да ли је ипак такав какав је наш правни систем јачи о свих, или...

 

Крунић Чедомир, дипл. инж

РЕАКЦИЈА НА РЕАКЦИЈУ С. ПУСТИЊЕ НА МОЈ ЧЛАНАК: ПРОМЕНА СТАТУСА ЦИВИЛНОГ ДЕЛА ВАЗДУХОПЛОВНОГ МУЗЕЈА

1. Не сматрам да је глупост констатација да је Чеда Јанић творац цивилног дела Музеја ваздухпловства, оваквог какав јесте. Тврдити да је то глупост указује на непознавање рада и дела Чеде Јанића. Што се мене тиче, ја и даље остајем при ставовима изнетим у мом  чланку. 

2. Подела Музеја на војни и цивилни део је врло логична. Јер, волео бих да ми неко објасни  да ли је нормално да се целокупна архива ЈАТ-а, Авиогенекса, Ваздухопловног савеза Србије и спортског ваздухопловста, пољопривредне авијације, пословне авијације, цивилних аеродрома, Диреције цивилног ваздухопловста и др. налази у војној установи. Али ако се и даље инсистира да се цивилни део Музеја пренесе у надлежност војске, претходно би  требало све те архиве пренети у неки други музеј, нпр. Музеј Југославије. 

3. Остајем и при ставу да је пракса показала да војна лица нису  показала потребан сензибилитет  према чувању и неговању традиција цивилног ваздухоплова и, с обзром на сасвим друге дужности и обавезе војних и цивилних лица, у томе не видим никакву увреду. Штавише, мислим да својом реакцијом на мој чланак ни г. Пустиња није показао известан сензибилитет према традицијама цивилног ваздухопловства Србије, што, с обзиром на послове којима се бавио, и није неки грех. 

 

Шиме И. Оштрић

REQUIEM ЗА МУЗЕЈ ВАЗДУХОПЛОВСТВА

Био једном један такав музеј, цењен у свету због делатности на прикупљању историјске грађе и велике збирке свега што чини природу такве установе. Био, али је пред понором у који ће га гурнути они који би требало да му дају нов живот, и омогуће му да делује на ПРАВИ начин. Вољом по свему судећи невелике групе (јер не могу да замислим да се једном деструктивном идејом опија већа група, или већина оних који по свом опредељењу, позиву или сентименту склони правом храму ваздухопловства, какав је у досадашњем досадашњем деловању Музеј био), они ће га по мени опаким наумом  „преструктуирати“, реорганизовати, да разјурити цивиле и поставити војна лица, дочепати се објекта и укупне имовине (и музејског националног блага),  и  с њима поступати по свом ћефу, не полажући рачуне ником, јер су убеђени да су изнад права, државе, нације...

Зашто се томе опирем?

Радим, као волонтер, скромним снагама, али здушно, више од пола века на оснивању, опремању и развоју Музеја, кроз све његове Сциле и Харибде, а имам и атрибуте који ми дају права да изнесем свој став. Из бриге да им нешто не измигољи, ратно ваздухопловство (наравно, реч је о појединим особама) увек - колико је оправдано или не, лако се може доказати – је заузимало патронски став и арогантно се наметало и где треба и где не треба. Створено је вештачко тело, музеј у музеју, са отимањем моје-твоје, наше-ваше...То се и могло поднети, али, апетити тог „војног дела“ музеја, уз ослон на командну структуру, министарство одбране, потом министарство војске, су порасли, па и прерасли обим Музеја.

Шта ће војној формацији једна невојна установа, попут музеја. Нешто се да наслутити, а одговор би, кад би хтели, могли да дају они који су запели да га присвоје и подесе према својим жељама и потребама – каквим, то само они знају, а други могу да наслуте.

И сад, када су, радећи дуго, из потајe, допрли до државног и војног врха и успели да наметну своје идеје, ми, ненаоружани цивили, треба да устукнемо, јер се са силом не може другачије него по њеном.

Е, ту је сад шекспировско питање – бити или не бити...

Ви који читате ове редове, знате ли шта се стварно дешава око Музеја? Власт и сила намећу као исправну идеју о новој форми, униформисаном музеју, преко снажних медија, телевизије и гласила, на које утичу... Ви стварно тада верујете да је то што се спрема – исправно и најбоље за будући музеј, односно војну јединицу, која по броју ангажованих (војних!) лица чини тек вод или нешто више. Понеки цивил, на служби у... Ах, да, ту ће наћи своју фотељицу и понеки мање-више сувишни старешина...

Где је легално прихваћен нацрт статута, где документација о регистру, планови рада и све оно што музеј чини музејом?

Песак је истекао у пeшчанику. Ви, ваздухопловци, међу којим и набеђени, нисте оправдали оне особине које красе „летеће“ – храброст, разборитост и спремност да чувате, (и штитите!) вредности као што су ваздухопловни дух и традиције. Понећете са собом неславни жиг - ништа нисте учинили да Музеј, уз нужне корекције, буде музеј, дика и понос нације, чувар сећања и храм ваздухопловног духа.

На вама је да промислите шта да чините, или не чините. Верујем, колико сте до сад показали, остаћете неми – како и приличи парастосу за Музеј ваздухопловства.

 

Александар Коло

ЧИЊЕНИЦЕ ВЕЗАНЕ ЗА ПРОМЕНУ СТАТУСА ВАЗДУХОПЛОВНОГ МУЗЕЈА У БЕОГРАДУ

Читајући чланке на сајту Удружења за неговање ваздухопловних традиција везане за статус Музеја ваздухопловства – Београд (МВБ) осетио сам потребу да члановима вашег Удружења и корисницима сајта за Неговање ваздухопловних традиција Србије појасним шта се заиста догађа у вези са овом установом културе.

Члановима вашег Удружења познато је да су се поводом Музеј ваздухопловства – Београд у последњих петнаест година периодично јављале разне афере. Све те афере нису добијале епилоге код надлежних институција, него су систематски заташкаване. То је довело до дугогодишње институционалне кризе, која се поклапала са периодом након одласка у пензију Чедомира Јанића, дугогодишњег директора ове установе. После њега, мимо Закона о култури и Статута музеја, на челу ове установе су се углавном смењивали пензионисани официри РВ и ПВО, док су у Управном одбору главну реч имали  припадници Команде РВ и ПВО.

Влада Републике Србије (РС), на челу са премијером Александром Вучићем, предузела је неколико корака пре него је у новембру 2016. године донела одлуку, у виду Закључка (05 Број: 023-11014/2016 од 29. новембра 2016.),  да држава дефинитивно преузму оснивачка права и обавезе од оригиналних оснивача. (дато у прилогу) У том закључку су Министарство одбране (МО) и Министарство културе и информисања добили конкретне задатке да Музеј ваздухопловства конституишу и складу са Законом о култури. Требало је да се донесе нови оснивачки акт, у процесу је било формирање новог Управног и Надзорног одбора (изабрани су чланови за оба тела), требало је да се напише предлог новог Статута . . . 

На томе се стало у јуну протекле године (2017.). Међутим, када је реконструисана Влада РС и када је на чело МО дошао Александар Вулин. започети процес, зацртан одлуком Владе РС, није настављен. 

Уместо наставка процеса конституисања новог државног Музеја, министру Вулину су исти они генератори дугогодишње институционалне кризе МВБ донели 31.08.2017. године на потпис акт који је потпуна негација Закључка владе и Закона о култури. Под назнаком ХИТНО, Управа за традиције, стандард и ветеране Министарства одбране (Управа), сачинила је акт број 3-196/16 у форми Наређења у петнаест тачака, под насловом Организационо и функционално везивање Музеја ваздухопловства – Београд за Министарство одбране. (у прилогу) Састављач овог документа правдао је ову иницијативу жељом да се делатност Музеја учини рационалнијом и економичнијом, а све у циљу правовремених припрема за везивање МВБ за Министарво одбране и ангажовање ресурса МО и ВС. 

Састављач овог акта, који очигледно није правник (иницијали И.У. – име познато аутору) позвао се истина на Закључак Владе РС, али ништа из ове извршне одлуке Владе није усвојио. Подвлачимо да је Влада РС задужила Министарство одбране и Министарство културе и информисања да конституишу Музеј ваздухопловства у складу са Законом о култури, попут осталих музеја у Србији. Једна од битних супротности донете Наредбе огледа се у потпуном елиминисању Министарства културе из поменутог процеса. При том се потпуно дезавуише извршна одлука Владе РС предлогом за формирање војне установе. Уместо стандардне установе културе са Управним и Надзорним одбором, Оснивачким актом и Статутом у складу са Законом од култури.

За разлику од Закључка Владе ова Наредба уводи нов појам обједињеног Музеја ваздухопловства. Притом се уствари мисли на предподчињавање Музеја ваздухопловства – Београд јединици под именом Музеј југословенског ратног ваздухопловства (МЈРВ). На који начин је замишљено увојничавање Музеја ваздухопловства – Београд најбоље се види из поменутин петнаест тачака за његово организационо и функционално везивање за Министарство одбране. Од ових корака вреди издвојити и коментарисати следеће тачке: 

1. Под првом тачком видимо да је Управа за традиције, стандард и ветеране задужена да изради Предлог закључка Владе РС по коме би се извршила промена правне форме МВБ у статус војне установе. 

Ово је у потпуној супротности са одлуком Владе да се састави нови оснивачки акт, формира Управни и надзорни одбор и сачини предлог Статута новог државног музеја.

2. Наређено је да се изради Предлог одлуке Владе РС по којој би се извршило укидање МВБ у складу са одредбама . . . Закона о јавним службама. 

Члан 27. овог закона подразумева да укидање установе покреће оснивач (у овом случају Држава, односно Влада РС), на основу чега се спроводи поступак редовне ликвидације. 

Вреди истаћи да Закон о култури и Закон о културним добрима прописују услове за формирање музеја, али не и његово укидање. На такву могућност законодавац није ни помишљао. Нема потребе да доказујемо да овако нешто не постоји ни у Закључку Владе РС од 29. новембра 2016. 

Зар је могуће да неко помишља да је Држава са оригиналним оснивачима Музеја склопила уговор о преносу оснивачких права, да би потом укинула установу културе која постоји већ 47 година?

3. Занимљива је наредба да се изради Предлог измене и допуне Закона о одбрани ради утврђивања војних установа које врше послове културе . . . 

У најмању руку је невероватно да се над Музејом ваздухопловства врши овакво правно насиље (да не кажемо силовање), у тренутку када овакве установе важећи Закона о одбрани ни не препознаје.

4. Проценити финансијска средства неопходна за функционисање обједињеног Музеја ваздухопловства и иста планирати . . . 

Зар после две године в.д. управе Министарства одбране над Музејом још није урађена финансијска процена за функцинисање Музеја? Зар ће Музеј и у 2018. годинини наставити да послује и опстаје као само финансирајућа установа, уместо да се нађе на буџету Владе РС?

6. Извршити безбедносну проверу лица за пријем преузимањем у састав Музеја ваздухопловства.

Вршење безбедносне провере над музејским радницима у тренутку када Влада није дала сагласност за претварање Музеја ваздухопловства у војну установу спада у кршење Закона о војнобезбедносној агенцији.

Остаје да се питамо:

- Зашто Музеј ваздухопловства већ две године ради мимо Закона о култури, без Управног и Надзорног одбора, важећег Статута и одобреног годишњег плана? 

- Да ли је могуће да неко мисли да је јачи од Државе и одлука Владе РС, па макар он био и начелник неке Управе у Министарству одбране?

- Ко је одговоран за овакво стање?

- Да ли већина српских ваздухопловца деле визију о Музеју ваздухопловства онако како га прижељкују неке структуре у МО?

ПРИЛОГ:

1. Закључак Владе РС

 2. Наређење МО