Бранко Билбија


пилот Бранко Билбија

Бранко Билбија (Подвидача, Сански Мост, БиХ 03.02.1947.год.) је пробни пилот, инструктор летења, пензионисани генерал мајор Војске Србије. Био је командант Ваздухопловног опитног центра у Батајници, помоћник команданта РВ и ПВО за летачке послове (тзв. инспекторат), директор Савезне управе за контролу лета (СУКЛ). У листу "Војно дело" дуго је био рецензент за чланке који су обрађивали ваздухопловну тематику. Пензионисан  је 2001. године. Живи и ради у Београду, главни је и одговорни уредник часописа АЕРОМАГАЗИН, активан је члан ваздухопловних удружења где негује ваздухопловне традиције наше земље и преноси своја богата искуства и љубав према ваздухопловству на млађе нараштаје.

Ожењен је има две ћерке и две унуке сви су у породици "инфицирани" спортом неки се баве њиме рекреативно али има и оних који су постизали врхунске резултате. Најважније је једно да деда са унукама редовно игра тенис. Као што видите пред нама је биографија која ће се још допуњавати.

БИОГРАФИЈА

Бранко Билбија је рођен у селу Подвидача, општина Сански Мост, република БиХ 03.02.1947. године, од оца Бошка и мајке  Анђе  рођене Рајлић као једно од шесторо деце (петоро мушке и једно женско). Сва деца су изведена на пут, добила високо школско образовање што доказује да је Бранков отац био борац не само за време рата (првоборац) него и после њега. Бранко је започео школовање у родном селу Подвидача да би у другом разреду наставио школовање у Крагујевцу где се породица пресељава.

Љубав ка ваздухопловству стиче за време школовања у Крагујевцу где постаје ваздухопловни моделар и проводи своје слободно време на крагујевачком аеродрому одакле су полетали авиони за одбрану шумадије и Београда 1941. године. Можда је ту љубав љубав потхрањивала и рођака Славка Билбија која је била спортски пилот и падобранац.

Школовање 


Авион Икарус 214

После завршеног осмогодишњег школовања, љубав ка летењу и добри услови школовања су одвели Бранка 1962. године, у Мостар у Припремну Школу Ваздухопловне Војне Академије Ратног Ваздухопловства и Против Ваздушне одбране (ПШ ВВА РВиПВО), која је касније преименована у Ваздухопловну Војну Гимназију "Маршал Тито" [1]. Школа је тада била лоцирана на мостарском аеродрому Ортијеш испод брда Хум, где је базирала јединица наоружана авионима, домаћим двомоторним клипно елисним авионима Икарус 214, извиђач. Школа је формирана 1961. године а Бранкова генерација је била друга по реду.

Држава Југославија се у жељи да привуче најкавалитетније кадрове у ваздухопловство створила веома добре услове за њихово школовање како у Војној Ваздухопловној Академији тако и у Војној гимназији "Маршал Тито". Питомци су у њој поред бесплатног школовања имали обезбеђен интернатски смештај, плату, бесплатне уџбенике, добре предаваче, здравствену заштиту, бесплатну радну и парадну униформу, тренерке за спортске активности, шушкавце-мантиле против кише, у то време модни хит и чудо од одеће, недостижно за многе њихове вршњаке, тако да су их Мостарци из милоште звали "шушкавци". Када се свему овоме додају опремљеност кабинета, могућност бављења ван наставним активностима, моделарство, једриличарство селективно летење итд, није чудо што су резултати питомаца ове школе били изнад просека. Једно истраживање спроведено седамдесетих година прошлог века је показало да у односу на сличне средње школе у земљи ова школа је имала дупло више одличних ђака, 50% више врлодобрих, 20% више добрих и три пута мање слабих ученика.

Бити међу најбољима у таквој школи није било лако, међутим Бранко Билбија се налазио међу најуспешнијима. Поред успешног савладавања школског градива, бавио се и спортом (спортска такмичења, рукомет, бацачке и друге атлетске дисциплине, гимнастика) што је било од велико значаја за његов будући позив пилота. Више пута је у току школовања награђиван наградним летовима на авиону Аеро-3 што је тада била пракса у школи. Велика мотивација за Бранка и већину питомаца војне гимназије је била даљи наставак школовања на Ваздухопловној Војној Академији (ВВА), сви су желели да постану пилоти, томе је доприносило и то што је преко Неретве, био оперативни аеродром са кога полећу и слећу, чуда технике, млазни авиони F-84G тандерџет, које су питомци свакодневно гледали.

Галерија

  (школски авиони)

авион Аеро - 3 авион 522 авион Локид ТВ 2 авион Ф-84Г Тандерџет

Након завршене средње школе у Мостару, и селективних летова, Бранко се уписује у ВВА РВ и ПВО која се налази на аеродрому Земуник у Задру. У ВВА је завршио падобранску обуку, основну обука у летењу на клипно елисним авионима "Аеро-3" а затим на "522", а у трећој години ВВА, обука на млазним авионима Локид ТВ-2 и Ф-84Г Тандерџет дању и инстументално (ВФР и ИФР). ВВА завршио као други у рангу, поред тога Бранко је приватно завршио обуку за возача А;Б;Ц категорије, тако да је из Академије изашао као један од најкомплетнијих пилота и старешина. 

Радна биографија


Орао двосед, са којим је
Б. Билбија летео брже од брзине звука.

После завршене ВВА распоређен је на прво место службовања аеродром Петровац, код Скопља. За самопрегоран рад проглашен је за првог пилота који је био у "Златном оквиру"- листа Војска. Одмах затим ванредно је унапређен у чин поручника. На преобуку за суперсонични авион у Батајницу иде 1971. године а након успешне преобуке, бива прекомандован исте године на аеродром у Бихаћ, где је провео 9 година. Летео на надзвучним авионима МиГ21 ПФМ (Л-14), МиГ21бис (Л-17) и осталим подтиповима.

Уместо да оде у Пулу 1979. за првог комаданта новоформиране 129 надзвучне школскоборбене ескадриле на свој захтев добио прекоманду у Ваздухопловни Опитни Центар (ВОЦ) у Батајници. У ВОЦ-у је био од 1980 до 1991. године. Летео на више од 35 типова и подтипова авиона и једрилица, међу њима (Аеро-3, 522, TV-2, F-84G, Галеб , Јастреб, Крагуј, Курир, све Утве, све МиГ-21, МиГ-29Мираж 2000, СФ-260, Супергалеб, Орао, Јак-40, ЛР-25 итд.). Био је на местима од пробног пилота до команданта ВОЦ-а. У то време први је радио ковит на Орлу и летео надзвучно на Орлу двоседу. За успехе у раду испитивању, руковођењу и командовању, ванредно унапређен у чин пуковника 1988. године. Због избора новог ловца за РВ и ПВО и учешћа у програму НА (Нови Авион), први је летео на МиГ-29 (1985.), затим на Миражу 2000 (1986.), због истог задатка, боравио је у АФБ Едвардс, УСА, Мохави пустињи (Мојаве десерт), Брајтону, УК, и Сингер Линк Мајлс. Судан. Учествовао је у стручној оцени и испитивању више савремених ваздухоплова, ваздухопловних програма, опреме, наоружања и сл. На крају свог стажа у ВОЦ-у 1991. године води последњи пут нашу екипу на ваздухопловну изложбу Ла Бурже, у Париз.

Галерија (неки од авиона на којима је летео Бранко Билбија)

авион УТВА 66 авион Крагуј авион Галеб G2 авион Галеб G4
авион Орао авион Миг 21 авион Миг 29 авион Мираж 2000

После ВОЦ-а Бранко је пребачен у Команду Ратног Ваздухопловства на место помоћника Команданта РВиПВО за летачке послове- тзв. инспекторат, а затим начелник одељења за ваздушну подршку у КРВи ПВО.Када почиње рат на простору бивше Југославије  Бранко је постављен за команданта 5. ОАГ (оперативана авио група) неформално - први командант ваздухопловства Републике Српске 1992.године. са седиштем у Бања Луци. Од 1993-2001. године постављен је за директора Савезне управе за контролу лета (СУКЛ) (данас СМАТСА). Унапређен у чин генерал мајора 1997. а пензионисан 2001. године.

Галерија 

Б.Билбија у Орлу 1989. год.   Б.Билбија тест Миража 1986.   Б.Билбија на скијању 2009. год.   Б.Билбија III доба са Аеромагазином

Још док је био у активној војној служби био је сарадник листа "Војно дело" и  дуго година био рецензент за чланке који су обрађивали ваздухопловну тематику. Када је отишао у пензију постао је Главни и одговорни уредник ваздухопловног часописа АЕРОМАГАЗИН.

Признања

- ванедно унапређење у чин поручника и пуковника

- бројна војна одликовања

- многобројне похвале свих нивоа

Види још

Референце

[1]  КРВ и ПВО, Чувари нашега неба, Војноиздавачки Завод, Београд, 1977. 

Литература

  1. Радић, Александар. Орао Поглед из југословенског угла, Медија центар Одбрана, Београд, 2012, ISBN 978-86-335-0356-3 
  2. КРВ и ПВО, Чувари нашега неба, Војноиздавачки Завод, Београд, 1977. 
  3. Јовановић Људмила, Жене летачи Југославије, Бит инжењеринг, Београд, 2009., ISBN 978-86-912339-0-7
  4. http://vsiexyu.wordpress.com/2014/01/09/mig-29-zasto-je-ipak-najbolji-sta-kazu-drugi/ 
  5. http://www.vreme.com/cms/view.php?id=295381 (пензија)
  6. http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/1999/12/28/srpski/D99122703.shtm