Љубиша Ђорђевић


Љубиша Ђорђевић дипл.инж. 

Љубиша Ђорђевић (Неготин 21. 10. 1927. - Београд 24.08.2011 године) је дипломирани машински инжењер, који је свој радни век провео на Машинском факултету у Београду, Војно техничком институту и Савезном ваздухопловном инспекторату. После пензионисања, заједно са групом ваздухопловаца, учествовао је у обнављању рада аероклуба ''Наша крила'', био је један од оснивача Удружења за неговање ваздухопловних традиција Србије, и скоро од оснивања па до своје смрти био је његов председник. 

Биографија

Рођен је 21. октобра 1927. године у Неготину. Његов отац, као државни службеник, мењао је место боравка, тако да је и он живео у Неготину, Скопљу, а пред почетак Другог светског рата, доселили су се у Београд. Цело време немачке окупације је провео у Београду живећи под доста тешким условима.

Још као дечак је са оцем ишао на свечаности скопског аероклуба тако да је од малих ногу заволео небеске висине и ваздухопловство. Када је завршио гимназију лако се определио и уписао ваздухопловни одсек на Машинском факултету. Дипломирао је 4. априла 1956. године.

Као добар студент, после завршетка студија, постаје асистент на матичном факултету. Они који га се сећају из тог периода, говоре да није био строг и да је увек био спреман да упути студенте у оно што треба да знају без обарања на испиту.

Научни и педагошки рад га нису задовољили, па је прешао у Војно-технички институт где је могао да своје знање из аеронаутике преточи у конкретна решења. Радио је као аеронаутичар у групи балистичара.

Да би био још ближи летелицама, седамдесетих година прошлог века се запослио у Институту ваздухопловства Савезног ваздухопловног инспектората, одакле је отишао у пензију. Као инспектор за спортско ваздухопловство и привредну авијацију улагао је много труда на подизању техничког нивоа код одржавања ваздухоплова. У свим срединама у којима је радио, био је омиљен и поштован. Као инспектор, увидевши да неко нема потребно знање за одржавање авиона, обучавао га је а не кажњавао. Његови претпостављени су му замерали што не пријављује оне који греше. Он је на то увек одговарао да више воли да их научи да не греше него да их кажњава. Више се понашао као наставник и инструктор него као инспектор.


Насловна страна Аеробилтена 

После пензионисања, заједно са групом ваздухопловаца, учествовао је у обнављању рада аероклуба ''Наша крила'' и скоро од оснивања Удружења за неговање ваздухопловних традиција био његов председник.

Пуних осамнаест година је био посвећен раду у овом удружењу. Пратио је све оно што се догађало у ваздухопловству у свету и код нас и био је уредник и једини писац Аеробилтена који је излазио 2-4 пута годишње.

Уредница Ваздухопловног Гласника из Лондона, госпођа Вера Станојловић, користила је велики део тог Аеробилтена, уврстивши га у свој часопис. Старао се да се на сваком састанку обавезно нешто говори што спада у историју српског ваздухопловства. Обезбеђивао је и предаваче за поједине теме. Ако би неко од предавача био спречен да дође, замењивао га је тако да је сваки састанак био успешан.

Одржавао је везе са свим родољубивим ваздухопловцима из отаџбине који су живели на свим континентима и који су постајали чланови удружења. Строго је водио евиденцију о свим годишњицама, обавезно је обилазио гробове палих ваздухопловаца и том приликом о њима говорио. Његов пожртвовани рад у удружењу се не може никада заборавити.

Умро је 24. августа 2011. године у Београду и сахрањен на Новом Гробљу.

Љ.Ђорђевић на скупу у Влакчи испред куће М.Петровића 2009.  Обилазак гроба Љ. Ђорђевића 6.04.2013

Види још

Литература

  1. Никола Бана Павићевић, IN MEMORIAM - Љубиша Ђорђевић, Аеробилтен бр.105, Београд, 26.12.2011.
  2. Годишњак српског ваздухопловства 2008-2009., Београд, Аерокомуникације, ISSN 1820-9122