Тадија Сондермајер

Тадија Сондермајер

Тадија Сондермајер  (Београд 1892 - Београд 1967) је српски и југословенски пилот, ваздухопловни инжењер, оснивач и директор Аеропута, један од оснивача Аероклуба Југославије и један од пионира ваздухопловног спорта у Србији.

Биографија

Тадија Сондермајер је рођен 19. фебруара 1892. године, а умро је 10. октобра 1967. у Београду. Његов отац санитетски пуковник др Роман Сондермајер, немачко-пољског порекла, дошао је из Кракова у Београд, а мајка Станислава Ђурић била је кћерка генерала Димитрија Ђурића и унука др Димитрија Матића, министра просвете, заступник министра иностраних послова, пред. скупштине, проф. Лицеја и др.

У Београду је завршио је 1910. године Другу београдску гимназију. У Немачкој је започео студије на архитектонском одсеку Техничког факултета. Када је избио Први балкански рат напустио је студије у Немачкој и пријавио се у српску војску као добровољац. Учествовао је у оба Балканска рата, за исказану храброст одликован је сребрном медаљом за храброст и унапређен у чин коњичког потпоручника. У Први светски рат као потпоручник био је водник 4. коњичког пука. У периоду 1914. - 1915. унапређен је у чин поручника и одликован златном медаљом за храброст. Његов млађи брат Станислав Сондермајер погинуо је у Церској бици 1914. године.

Тадија у ескадрили "Рода"

Априла 1916. године улази у ваздухопловство, августа исте године успешно је завршио извиђачки курс у Седесу код Солуна. После тога прелази у ескадрилу у Вертекопу, где је остао до 1917. године. Прво је био извиђач, а затим је самостално вежбао пилотажу и за кратко време научио да управља авионом тако да је добио звање војног пилота.

Новембра месеца 1917. године је због маларије добио три месеца боловања у Француској. У болници је провео само месец дана, а онда се пријавио у чувену школу акробација у По-у. Пошто је показао одличне резултате у школовању наставио је пилотску обуку у школи гађања у Казо-у. После завршетка школе гађања послат је на западни фронт у чувену ескадрилу „Рода" на „праксу", и са њом је учествовао у ратним операцијама до марта 1917. године када се враћа на Солунски фронт.

Одмах по завршетку Првог светског рата дипломирао је на Ваздухопловној-техничкој школи у Паризу. По повратку у земљу 1922. један је од оснивача Аероклуба и његов је потпредседник све до 1941.

Као један од најагилнијих организатора спортског ваздухопловства у Југославији, између два рата, знатно је допринео развоју и популарности те спортске гране у обуци стручних кадрова. Покренуо је часопис „Наша Крила" као орган Аеро Клуба Краљевине Југославије и био његов уредник. Као спортски пилот истакао се рекордним летом на релацији Париз - Бомбај - Београд са пилотом Бајдаком.

Победник је на међународном ваздухопловном такмичењу у Плзену 1931. када су југословенски пилоти заузели прва три места. Том приликом освојио је награду председника Чехословачке Републике. Као делегат Аероклуба учествује на конгресима ФАИ, а изабран је и за једног од потпредседника те организације на Конгресу у Дубровнику 1935.

Био је оснивач и директор предузећа Аеропут, на чијем је челу био до 1941.

Лет Париз - Бомбај

Л. Бајдак и Т. Сондермајер

У циљу популаризације ваздухопловства и ваздушног саобраћаја у време када је у свету било модерно постављати нове рекорде нарочито у области авијатике, Тадија Сондермајера је предложио да он и поручник пилот Леонид Бајдак обаве етапни лет авионом од Париза до Бомбаја у Индији и на тај начин докажу домаћој и светској јавности вредност и способност југословенских пилота.

За лет је одабран један од у то време најбољих авиона Потез 25 са мотором Лорен Дитрих снаге 330 kW. Овај авион је у то време купило Ратно ваздухопловство Краљевине Југославије (РВКЈ). У исто време купљена је и лиценца по којој се у земунској фабрици авиона Икарус овај авион производио од 1928. до 1932. године. Ради повећања долета у један од авиона серијске производње намењен за овај лет уграђени су у Француској додатни резервоари горива, који су омогућавали долет од 2.000 km. Такође су уграђени најмодернији навигациони инструменти тога доба с обзиром да су прелетана велика ненасељена пространства Блиског Истока и Југозападне Азије.

Лет је стартовао 20. 4. 1927. године из Париза па преко Београда и Мале Азије до Алепа у Сирији. Овај део пута је био најлакши, али када су кренули преко Багдада и Басре ка Ђаску, Карачију и Бомбају наишли су на пустињске олује и снажне ветрове који су авион скренули са предвиђеног правца, што је у неким тренуцима представљало опасност за летилицу и пилоте.

Маршрута лета Париз-Бомбај

У повратку су искусни пилоти у неколико наврата избегли критичне ситуације. На крају, после пређених 14.800 km, у 14 етапа и 11 дана путовања током којих је било 89 сати ефективног лета пилоти су слетели у Београд. На Земунском аеродрому се искупило преко 30.000 људи који су дошли да поздраве своје хероје, а војници који су уредовали око авиона при слетању су пилоте на раменима изнели из авиона. Величанственом догађају се придружила београдска и југословенска штампа која је данима после тога писала о том догађају.

Одјек овог значајног подвига се огледа и у томе што је за наредна три месеца уписано више од 30.000 акција друштва Аеропут и на тај начин му омогућило несметано пословање и даљи развој. Из овог примера се види далековидост Тадије Сондермајера и осећај за маркентишки приступ проблемима пословања.

Тадија Сондермајер као директор Аеропута

Акције Аеропута

Аеропут – Друштвао за ваздушни саобраћај је основано 17. 6. 1927. године, са берзанским капиталом од 9 милиона динара, прву линију је успоставило 15. 2. 1928, било је активно до 1941. године када је прикључено Ратном ваздухопловству (ВВКЈ). Обновљено је после рата 2. 7. 1945. године, а угашено 24. 12. 1948. године. Без обзира на то што је радило у веома бурним временима између два светска рата и у доба велике светске кризе која се на нашим просторима осетила 1932. и 1933. године, Аеропут је добро пословао имајући у виду све параметре којима се мери успешност ваздухопловних компанија. Од успостављања прве линије са Загребом до 1939. године кад је компанија била на врхунцу свога пословања, компанија је ишла узлазном линијом како по броју превезених путника, робе, прелетене километраже, повећања флоте, броја саобраћајног и не саобраћајног особља. Благи пад интензитета пословања бележи се 1932. и 1933. године због велике светске кризе али баш тада Аеропут набавља и уводи у флоту 4 нова авиона што омогућава нагли опоравак 34. и 35. године. На основу доступних података на слици Резултати пословања приказани су подаци о пословању Аеропута између 1928. до 1937. године.

На врхунцу свог пословања 1939. године Аеропут је повезивао 17 градова својим линијама, домаће линије су биле дужине 2.776 km, имао 14 авиона, 9 саобраћајних пилота 3 пилота приправника, 5 радио-телеграфиста и 1 радио-телеграфисту приправника.

Графички приказ пословања Аеропута

За све то време Аеропут је имао 4 авио несреће од којих су три биле проузроковане временским непогодама. Поред података о пословању приказаних на слици, Аеропут се одликовао и добрим резултатима у погледу попуњености авиона и редовности полетања и безбедности летења. Попуњеност авиона у најлошијој години пословања 1933. године износи на домаћим линијама преко 50% а на иностраним око 30%, редовност полетања је била преко 90%. Све ово говори о озбиљности ове компаније. За квалитет рада компаније пресудну улогу има руководство фирме. Аеропут су водили: инж. Миленко Митровић – Спирта технички директор, др Андра Митровић директор општих послова, Мата Хођера директор саобраћаја и Владимир Стрижевски шеф пилота. На челу овог тима стајао је инж. Тадија Сондермајер пилот. Захваљујући својим лидерским квалитетима Тадија Сондермајер резервни пуковник је постављен за команданта транспортне групе кад је Аеропут прикљјучен Ратном ваздухопловству (ВВКЈ) пред почетак рата 1941.

Одликовања

  • Карађођева звезда са мачевима,
  • Златна медаља за храброст,
  • Сребрна медаља за храброст,
  • Албанска споменица,
  • Француски ратни крст,
  • Легија части,
  • Орден официрског реда.

Тадија Сондермајер после Другог светског рата

инж. Т.Сондермајер пред пензију

Иако је од 15. октобра 1944. године учествовао у операцијама за ослобођење Београда, а пријавио се као пилот добровољац, нове власти нису могле да опросте Тадији Сондермајеру то што је током рата остао у Београду као ни већи грех његову сарадњу са двором (био је лични пријатељ Кнеза Павла).  Два дана после ослобођења Београда је ухапшен и провео је годину дана у затвору. Након пуштања на слободу су му враћена сва грађанска права али више му није омогућено да лети.  Живео је од тога што је хонорарно радио у грађевинском предузећу "Полет" као инжењер. 

Након тога је добио само још једно признање, наиме било је то 1967. године када је руководство ЈАТ-а наследника Аеропута одлучило да му додели букет од 40 ружа (колико је година прошло од чувеног лета Париз-Бобај-Београд) и новчану награду у висини од неколико просечних плата.

Умро је 10. октобра 1967. године на четрдесетогодишњицу основања Аеропута првог авио превозника на овим просторима.

Галерија

Дочек пилота на земунском аеродрому по повратку из Бомбаја Т.Сондермајер са посадама Аеропута у поводу 10 година Аеропута Пословница Аеропута у згради Аероклуба

Види још

Литература

    1. Микић, Сава Ј. (1933.). Историја југословенског ваздухопловства. Београд: Штампарија Драг. Грегорић.
    2. Јанић, Чедомир; Петровић, Огњан; (2010.), Век авијације у Србији 1910-2010, 225 значајних летелица. Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-0-2.
    3. Оштрић, Шиме; Јанићијевић, Душан-уредник (1994.), Руси без Русије - Српски Руси. Београд - Беочин: Дунај & Ефект. ISBN 86-82465-02-7.
    4. Јанић, Чедомир; Симшић, Јово (2007), Више од летења - осам деценија Аеропута и ЈАТ-а. Београд: ЈАТ Airways. ISBN 978-86-7086-004-9.
    5. Тонковић, Радмила (2010), Тадија Сондермајер. Београд: АИ. ISBN.
    6. Оштрић, Шиме (фебруар 2003.). Архив. „Српски пилоти на западном фронту“, Аеромагазин (YU-Београд: ББ Софт) 45: стр. 36 - 38. ISSN: 1450-6068.
    7. http://www.jat.com/active/sr-latin/home/main_menu/travel_info/jat_review/april_2007/zaboravljeni_as.html
    8. http://www.mojheroj.com/sr/heroji-proslosti/84.html
    9. http://www.royalair.org.rs/?paged=4
    10. Крунић, Чедомир; (2010), Цивилно ваздухопловство краљевине Југославије, Прва књига, Београд, Издање аутора, ISBN 978-86-901623-3-8.