Миодраг Томић

пилот Миодраг П. Томић

Миодраг П. Томић (Страгари 1888 — Чикаго 1962 ) је један из прве групе од 3 официра и 3 подофицира српске војске који су школовани у Француској за пилота 1912. године. Он је српски пилот са највише ваздушних победа у Првом светском рату.

Биографија

Миодраг П. Томић је рођен 17. маја 1888. године у Страгарима варошици на падинама планине Рудник између градова Крагујевца, Тополе и Горњег Милановца. По мајчиној линији је потомак великог српског јунака Танаска Рајића. Основну школу и нижу гимназију је завршио у Крагујевцу, а 1905. године ступа у подофицирску школу коју завршава са одличним успехом.

Радна биографија

После завршене подофицирске школе Миодраг Томић је распоређен у пешадију, а захваљујући свом раду, залагању у служби, стасу и спортским активностима прекомандован је у Краљеву гарду.

Балкански ратови

пилот М. Томић у авиону Блерио

Када је почетком 1912. године Министарство војно расписало конкурс за слање 3 официра и 3 подофицира на школовање у Француску ради изучавања пилотаже, млади наредник Томић се пријавио на овај конкурс. На конкурс се пријавило доста кандидата, а селекција је била ригорозна, само здравствено стање кандидата је проверавала тростепена лекарска комисија. У првој групи одабраних кандидата је био и наредник Миодраг Томић.

Школовање за пилота се тада у Француској обављало у две пилотске школе у Етампу. Једна школа је била школа А. Фармана, а друга Л. Блериоа. Обојица су били пројектанти и произвођачи и тада предњачили у производњи авиона у свету. Разлика у школовању пилота у ове две школе је била у томе што се у Фармановој школи питомци обучавали у авионима двоседима са дуплим командама уз присуство инструктора, док се у Блериовој школи обука вршила на авионим једноседима без инструктора што је било знатно теже за ученике.

Наредник М. Томић је био уписан у Блериову школу 5. 5. 1912. године и после теоријске наставе почео да вежба прво на земљи, а затим и да лети. У августу месецу исте године је положио пилотски испит а 1. 10. 1912. и добио диплому заведену под бројем 1026.

М. Томић испред "Орлића"

У то време је почео Први балкански рат па се М. Томић вратио у земљу. Пошто купљени авиони у Француској нису стигли у Србију, а и војне операције су ускоро биле завршене победом бугарске, грчке, црногорске и српске војске над Турцима, Томић није узео учешћа у војним операцијама као пилот.

Први борбени летови српске авијатике као и наредника М. Томића обављени су у марту месецу 1913. године изнад опседнутог Скадра у коме се Есад паша одупирао опсади Црногораца. Српска војска је као помоћ Црногорцима упутила помоћ у артиљерији и авионима. На Скадар су упућена три авиона „Депердисен", „Блерио" и „Фарман" а пилоти су били: Французи Годфроа и Броден, Рус Кирштајн, а од српских пилота су били Илић, Станковић, Томић, Југовић и Петровић. У овој операцији је погинуо наредник М. Петровић као прва жртва војног ваздухопловства. Поред задатака извиђања српска авијатика је обавила и задатке бомбардовања Скадра што је било први пут у историји Српског ваздухопловства.

По избијању Другог балканског рата (српско-бугарског) у лето 1913. године, пилоти Станковић, Илић и Томић су са два авиона Блериоа били стационирани на аеродрому Војник код Куманова. У току Другог балканског рата наредник Томић је обавио неколико извиђачких летова изнад непријатељских линија. За храбро држање и стечене заслуге на бојном пољу током балканских ратова М. Томић је 31. 9. 1913. године унапређен у чин потпоручника.

Први светски рат

Почетак Првог светског рата у лето 1914. године, затекао је српску авијатику неспремну, делом јер јој у највишим круговима није придавана нарочита пажља, а делом јер није било довољно средстава за веома скупу новотарију која се звала авијатика. Због тога је непријатељ, ионако технички боље опремљен, још од почетка рата, имао знатну предност у ваздуху. Пилоти М. Томић и Ж. Станковић су отпочели своје извиђачке летове као Аеропланско одељење шумадијске дивизије, са аеродрома код Ваљева, преко Дрине и Саве (изнад непријатељске територије), на тим летовима су доживљавали и сусрете са непријатељским ловачким авионима као и противавионском артиљеријском ватром. Адекватног одговора са наше стране није могло бити јер авиони Блерио нису били наоружани.

Свој апарат „Блерио", Томић је назвао „Орлић", па је то име било крупно исписано на трупу авиона. После Колубарске битке, 2. 12. 1914. године, када је територија Србије била очишћена од непријатеља, целокупна српска авијација је прикупљена у Београду, где је на Бањици основан аеродром. Са овог аеродрома је наредник Томић извиђао територију Срема и Баната све до доласка француске авијатичарске флотиле која је стационирана на Бањици, а Томић је са својим авионом пребачен на аеродром код Пожаревца одакле је надгледао територију Баната. У то доба на „Орлић" је постављен митраљез којим је руковао извиђач, коњички поручник Милутин Михајловић, и сем задатака извиђања непријатељске територије авионом су вршена бомбардовања железничких станица и логора непријатељских трупа. За заслуге и показану храброст на бојном пољу М. Томић је 15. 6. 1915. године унапређен у чин поручника.

авион Блерио на коме је летео М. Томић (ауртор Д.Шалер)

Током Макензенове офанзиве 1915. године повлачио се и М. Томић са аеропланском ескадрилом вршећи разне задатке све до Скадра, а од Скадра до Љеша прелетео је заједно са Војводом Бојовићем. Док се српска војска опорављала и реорганизовала на Крфу, Томић је ратовао на Западном фронту, у склопу једне француска ескадриле. У току боравка на Западном фронту у ваздушној борби над реком Сомом оборио је један немачки авион. По повратку на Солунски фронт прикључио се најпре ескадрили 389, а потом Њупортској (ловачка ескадрила) где је добио модеран авион Њепор XXIII. У неравноправној ваздушној бици која се одиграла на Солунском фронту 17. 4. 1917. године, оштећен је Томићев авион, али је он ипак успео да се неозлеђен спусти на тло. Исте те године 8. јула, Томић обара свој први непријатељски авион на Солунском фронту, потом још два. Са укупно три оборена непријатељска авиона стао је на чело српских пилота по броју оборених авиона. У току борби на Солунском фронту М. Томић је постављен за командира ловачке ескадриле са којом је по пробоју Солунског фронта, слетео у базу Нови Сад, где је унапређен у чин капетана.

Између два светска рата

М. Томић у кокпиту Њепора 1917. год.

Иако је Први светски рат био завршен ратне операције нису, наиме док није потписан Мировни уговор на границама новостворене земље избијали су сукоби, са Аустријом, затим избијањем раволуције у Мађарској проузроковало је да ваздухопловсктво стално буде у приправности и узимало је активно учешће у тим сукобима. Аеродром у Новом Саду на коме је била базирана група за борбу (ловачка група) у којој је службовао М.Томић је био најзначајнији војни аеродром у земљи. На њему је М.Томић био све до 23.03.1921. године када је постављен за команданта 2. Ваздухопловне команде (2. ВАК-а) у Мостару, тада са чином капетана прве класе. Већ 1.11.1924. мајор М.Томић је постављен за команданта 2. Ваздухопловне групе. У току свога рада због потребе службе био је на разним положајима и у разним јединицам нашег ваздухопловства све време је активно летео тако да није било ловачког авиона у земљи којим М.Томић није летео. Када је изграђен нови београдски аеродром у Земуну 25.03.1927. године мајор М.Томић је са својом 125. Ваздухопловном групом са аеродрома Нови Сад прелетео на њега, а већ 1.04.1928. године на овом аеродрому је од ове групе формиран чувени 6. ловачки пук у Земуну. За десетогодишњицу службе у ваздухопловству М.Томић је унапређен у чин потпуковника и постављен на место команданта земунског аеродрома. 

М.Томић је једини од првих шест наших пилота школованих у Фрацуској 1912. године остао на дужности у ваздухопловству до Априлског рата 1941. године. Заробљен је са чином пуковника војног ваздухопловства Краљевине Југославије.. За време Другог светског рата био је у заробљеништву а после рата се иселио у САД. Умро је у Чикагу 1962. године.

 Види још

Литература

  1. Микић, Сава Ј. (1933.). Историја југословенског ваздухопловства. Београд: Штампарија Драг. Грегорић.
  2. Димитријевић, Бојан; П.Миладиновић, М.Мицевски; (2012.). Краљевско Ваздхопловство - Војно ваздухопловство Краљевине СХС/Југославије 1918-1944. Београд: Институт за савремену историју. ISBN 978-86-7403-169-8.
  3. Борис Циглић, (2009.), Крила Србије Ваздухопловна команда и авијатика српске војске 1912–1920, Београд,Инфинитас д.о.о, ISBN: 978-86-6045-005-2.
  4. Војна енциклопедија - Друго издање (1978),
  5. Драган Алексић, Небојша Ђокић, Француски ваздухоплови у наоружању војске и морнарице Краљевине Југославије, Beograd, Institut za noviju istoriju Srbije
  6. Чедомир Крунић, Цивилно ваздухопловство Краљевине Југославије - Прва књига, Београд, Ч.Крунић, 2010, стр. 31.,
  7. Бисерка Исаковић, Први српски пилоти , Српска Авијатика 1912-1918.,МЈВ, Београд,1993., ISBN 86-901403-1-X,

Спољашње везе

  1. http://www.branadimitrijevic.com/Knjige/Knjiga_III_fusnota_B.html
  2. http://earlyaviators.com/efarman.htm
  3. http://www.ctie.monash.edu.au/hargrave/bleriot.html
  4. http://www.mycity-military.com/Prvi-svetski-rat/Prvi-vojni-srpski-avioni.html
  5. http://facebookreporter.org/ Б.Станић: Аеропланско одељење шумадијске дивизије
  6. http://cigalic.50webs.com/istorijat_avijacije.htm
  7. http://www.paluba.info/smf/licnosti/prvi-piloti-srpske-vojske/
  8. http://cigalic.50webs.com/istorijat_avijacije.htm
  9. http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Prvi-srpski-piloti.sr.html