Никола Жученко

Никола Жученко
инж. Никола Жученко

Жученко Никола (рус. Жученко М. Николай) је био ваздухопловни инжењер, конструктор авиона и пилот.

Биографија

Као пилот и ваздухопловни инжењер, Први светски рат је провео на руском фронту. Када је избила револуција прикључио се белогардејцима и са њима ратовао до пропасти интервенције западних сила. Русију је напустио 1920. године и населио се у Краљевину СХС. С обзиром да је новоформирано ваздухопловство Краљевине СХС оскудевало у стручњацима свих профила од механичара преко пилота па до инжењера, инжењер Жућенко је одмах ангажован као технички стручњак у Одељењу за ваздухопловство Министарства војске и морнарице, које је тада било лоцирано у Новом Саду.

Када је 1922. у Петроварадину основан Ваздухопловни арсенал, прво је формиран Техничко конструкциони биро у кога су ушли инжењери Ј. Микл, Р. Физир, Н. Жученко и Б. Несторов. Задатак овог бироа је био да на основу узорака, формира техничку документацију проверених аустроугарских школских авиона Бранденбург B.I и C.I. Формирање документације ових авиона није се свело на буквално снимање постојећих модела него садржао и иновативну компоненту тако да су се касније произведене југословенске копије авиона Бранденбург разликовале од оригинала. Децембра месеца 1922. званично примљен у државну службу као контрактуални инжењер II класе. Фебруара 1923. постављен је као надзорни орган у предузећу „Ковачевић и другови“ у Новом Саду, (касније је од те фирме настао Икарус) које је припремало монтажне алате и израдило пробне делове за авион Мали Бранденбург.

Када је Арсенал пресељен у Краљево, инж. Жученко је из Арсенала прешао на рад у Авио Радионицу 1. Ваздухопловног Пука у Новом Саду где је обављао бројне послове у производњи и конструкционом бироу све до немачког напада априла 1941. године. У међувремену је пројектовао неколико типова елиса за авионе Анрио 320 (фр. Hanriot H.320), Физир ФН и друге, радио је на адаптацији нових мотора и учествовао у другим преправкама на постојећим типовима авиона. Током пробе једног од тих мотора елиса му је одсекла десну руку и озледила леву.

Авион "Ресава" цртеж О.Петровић

По наруџбини власника рудника „Ресава“, инж. Н. Жученко је 1930. израдио потребну документацију за школски двокрилац Жученко-Валтер (познатији као „Ресава“), са мотором Валтер НЗ 120 (Walter NZ-120) од 120 КС. Прототип је израђен у столарској радионици при складишту дрвета „Јоцић и син“ у Београду. Управљајући левом руком преко посебне гумене направе постављене на палици авиона, Жученко је у марту 1931. на земунском аеродрому успешно извршио први пробни лет. Фабричка испитивања завршио је један од пилота „Аеропута“, Виктор М. Никитин (рус. Викторь Михаӣловичь Никитинь). „Ресава“ је више година успешно летела прво у aероклубу Београд, а затим у Аероклубу Краљево.

Друга конструкција инж. Жученка био је Аеростатоплан (претеча хеликоптера) који је претстављао летелицу за вертикално полетање са обртним крилима. Септембра 1939. су том летелицом вршене пробе на аеродрому у Новом Саду, али без очекиваних резултата. Жученко је све до пред сам рат 1941. упорно настојао да бројним изменама (и са другим мотором) усаврши ту експерименталну летелицу под новим називом Хеликоплан. Нажалост, концепција његове летелице била је далеко испред свог времена, а сличне летелице остварене су тек после Другог светског рата и то у најразвијенијим земљама. Даљи животни пут овог конструктора за сада није познат.

Галерија

     
Ресава авион инг. Н. Жученка 1931. Пробни летови авиона Ресаве 1931. са лева инг. Жученко и Никитин 1931  Хелиоплан инг. Жученка 1938.

Види још

Литература:

  1. Алманах Југословенског ваздухопловства 1931-1932, Београд, Време, 1932.,
  2. Микић, Сава Ј. (1933.). Историја југословенског ваздухопловства. Београд: Штампарија Драг. Грегорић.
  3. Алманах Југословенског Ваздухопловства, (1931-32.), Наши конструктори инж. Жученко, Београд, стр. 88.
  4. Димитријевић, Бојан; П.Миладиновић, М.Мицевски; (2012.). Краљевско Ваздхопловство - Војно ваздухопловство Краљевине СХС/Југославије 1918-1944. Београд: Институт за савремену историју. ISBN 978-86-7403-169-8.
  5. Раде Јоветић, Њима припада небо (текст О. Петровића у поглављу: Летелице Аеоклуба Краљево, Жученко-Ресава), Краљево, 1998, с- 292
  6. Јанић Ч., Петровић О., Кратка историја ваздухопловства у Србији, Београд, Аерокомуникације, 2011., ISBN 978-86-913973-1-9,
  7. Janić Č., Petrović O., The Century of Sport Aviation in Serbia, Beograd, Aerokomunikacije, 2011.,
  8. Šime Oštrić, Krila domaćih ruku i pameti, AEROmagazin br.21, BB-Soft, Beograd,
  9. Šime Oštrić (tekst), M. Micevski i O. Petrović (crteži) Aerostatoplan Žučenko, AERO magazin br. 2-3, decembar 1990, с. 16-21;
  10. Oštrić I. Šime, Aerostatoplan 1. deo, Aero br. 41, BB-Soft, Beograd, septembar 2002, s. 34-37;
  11. Oštrić I. Šime, Helikoplan 2. deo, Aero br. 42, BB-Soft, Beograd, oktobar 2002, s. 36-38;
  12. http://www.aeromagazin.rs/arhiva/aero21/c20.htm
  13. http://www.airwar.ru/enc/xplane/aerostatoplan.html
  14. http://www.reaa.ru/cgi-bin/yabb/YaBB.pl?num=1389126491/0