Смањена уочљивост авиона


 

 


F-117 најтхок
F-117 Nighthawk Front.jpg

F-117 Америчког ратног ваздухопловства

Опште
Намена бомбардер
Посада 1 члан
Земља порекла  САД
Произвођач Локид
Први лет 18. јун 1981.
Уведен у употребу 15. октобар 1983.
Повучен из употребе 22. април 2008.
Статус повучен из употребе
Први корисник Америчко ратно ваздухопловство
Број примерака 64 (5 YF-117A, 59 F-117A)
Димензије
Дужина 20,08 m
Размах крила 13,20 m
Висина 3,78 m
Површина крила 105,9 m²
Маса
Празан 13.600 kg
Макс. тежина при узлетању 23.800 kg
Погон
Турбо-млазни мотор 2 х Џенерал електрик F404-GE-F1D2
Потисак ТММ 2 х 48,9 kN
Перформансе
Брзина крстарења 306 km/h
Макс. брзина на Hopt 1.040 km/h
Тактички радијус кретања 860 km
Долет 3.080 km
Плафон лета 13.716 m

F-117 најтхок (енгл Nighthawk) је смањене уочљивости авиона, што се постиже пројектом, да би се избегло његово откривање, користећи разне напредне технологије које смањују одраз према противнику, а и минимизира се зрачење сопствених сензора. Такође се смањује инфрацрвено (IC) (топлотно) зрачење, визуелна упадљивост, звучна бука и спектар радио - зрачења. Заједно, ове технике су познате под називом ен. Stealth technology, односно технологије за смањење уочљивости авиона. Ове технологије су се почеле развијати у Немачкој, за време Другог светског рата, тада је био програмиран авион Хортен Хо 229, који се сматра као први авион смањене уочљивости. Познати савремени примери америчких авиона смањене уочљивости су F-117 најтхок, (1981 - 2008.), B-2 спирит, F-22 раптор, F-35 лајтинг II и Сухој ПАК ФА.

Иако ниједан авион није потпуно неуочљив за радаре, авион са смањеном уочљивошћу отежава стандардним радарима да га ефикасно откривају и прате, с тиме повећава вероватноћу свог успешног напада. „Стелт“ је комбинација пасивних тешко уочљивих карактеристика и активних емитера, од којих се тешко штити противник. То се обично комбинује са активним одбранама као што су радарски мамци, бакље (IC мамци). Постиже се употребом сложене филозофије пројектовања, у циљу умањивање могућности сензора противника, за откривање свог штићеног авиона, с чиме се смањује вероватноћа његовог напада. Ова филозофија такође узима у обзир топлоту, звук, и друге емисије авиона, јер они могу бити извори за детекцију сензора.

Борбени авиони, демонстратори примењене технологије за смањење уочљивости, летели су у реалној пуној величини у Сједињеним Америчким Државама 1977. години, у Русији 2010. и у Кини 2011. Америчка војска је усвојила три „стелт“ пројекта авиона, од којих је F-117 најтхок већ повучен из оперативне употребе, а F-35 лајтинг II се спрема за усвајање за почетак. Русија ће увести у оперативну употребу, свој ловац пресретач, у току 2014. године.

Најновији амерички ловац F-35 лајтинг II је пројектован да поседује значајну смањену уочљивост, али без икаквог компромисног угрожавања перформанси. Смањена му је површина радарског пресека (ПРП) и опремљен је системом за ефикасно ометање противничких радара, али то још није доказао у борби ваздуха-ваздух.

Историјат

Током Првог светског рата, Немци су експериментисали са употребом целона (ацетат целулоза), у покушају да смање видљивост војних авиона. Појединачни примери Фокер E.III (ловац једнокрилац), Албатрос C.I (двосед извиђач двокрилац) и Линке - Хофман R.I (прототип тешког бомбардера), били су прекривени целоном. У ствари, сунчева светлост се пресијавала од материјала којим је био обложен авион, те је био тешко визуелно уочљив. Утврђено је да се целон брзо разграђује под дејством сунца и по - летњој температури, што је правило проблем задржати жељени ефекат за дуже време.

Скоро три деценије касније, направљен је озбиљнији покушај реализације смањења уочљивости авиона са Хортен Ho 229 (летеће крило) ловац-бомбардер, развијен у Немачкој, током последњих година Другог светског рата. Поред револуционарног облика авиона, који можда није био намеран покушај да се утиче на радарски скретање, већина оплате је било од дрвета. Ho 229 је био пресвучен шпер плочама са смолом и угљеником, са наводном намером апсорбције радарских таласа. Изведеним испитивањем, почетком 2009. године, у Нортроп Груман корпорацији је утврђено да ова комбинација, заједно са обликом авиона Ho 229, практично поседује „невидљивост“ за радарско зрачење, у опсегу учестаности од 20-30 MHz, што је био примарни сигнал бившег британског ланца обалске радарске заштите. Тај закључак се односи за те радаре, за рано упозорење, под условом да се авион кретао великом брзином (око 890 km/h), на екстремно малој висини (50-100 метара).

У завршним недељама Другог светског рата америчка војска је покренула операцију Паперклип. То је био њихов покушај да освоје што више напредних технологија, које су биле резултат немачких истраживања и развоја у домену новог оружја, као и да спрече совјетске трупе да их прве „заробе“. Змај Хортена и скоро комплетан Ho 229 V3, структуру трећег прототипа летилице су заробили и послати у Нортроп крпорацију у Сједињене Америчке Државе. То је много касније коришћено за развој познатог авиона летеће крило, „стелт“ бомбардер B-2 спирит. Током Другог светског рата, Нортроп је програмирао развој авиона бомбардера, великог долета, летеће крило (XB-35), на основу фотографија Хортена из 1930. године, али њихов почетни пројекат је имао велике проблеме у домену управљивости, што су решили тек после рата. Нортропов прототип (N9M-B) и Хортен – летеће крило (само „змај“), налазе се у Музеју ваздухопловства, у Јужној Калифорнији.

Модерни „стелт“ авион први пут је постао могућ када је Денис Оверхолсер, математичар из Локида током седамдесетих година прошлог века, направио математички модел и компјутерски програм Ехо 1, на основу раније развијеног принципа од стране руског научника Уфимцева Пјотра Јковљевича. Ехо 1 је омогућио да се срачуна радарски одраз авиона, направљен са равним панелима. Инжењер у Локиду, Скунк Воркс нашао је 1975.године, да авион направљен са сложеном површином из мањих делова има веома мали радарски одраз. Један пријемник ухвати само мањи део од разложене рефлексије радарског зрачења, па је енергија за детекцију присуства таквог авиона значајно умањена. Локид је изградио модел под називом безнадежни дијамант, јер подсећа на дијамант, који је превише песимистички изгледао да икада може да полети. Због напредних команди лета и рачунара у њиховом склопу тај авион је ипак летео. Тако је први пут схваћено да се може направити авион који је практично „невидљив“ за радаре, пошто је на њиховим пријемницима веома мала ухваћена рефлектована енергија.

Смањена површине радарског пресека (ПРП) је само један од пет фактора, који су били задатак конструкторима да створе авионе смањене уочљивости, као што су F-22 раптор. Раптор је пројектован да му буде прикривено и IC зрачење да би био слабији циљ за IC самонавођене ракете ваздух – ваздух и земља – ваздух. Пројектанти такође имају задатак да пројектом допринесу да авион буде мање видљив голим оком, да обезбеде контролу преноса радио таласа, и смање буку.

Генерални захтеви пројекта

Генерални пројекат „стелт“ авиона је увек усмерен на смањење радарске и топлотне детекције. Главни приоритет пројектанта је да испуни услове који су наведени испод, користећи своје вештине, што на крају одлучује о успеху ваздухоплова. Првенствено треба испунити следеће:

  • Смањење емисије из погонског мотора
  • Смањење откривање радара мењањем неке опште конфигурације (као су извлачење преткрилаца и закрилаца)
  • Смањење откривање радара када авион отвара своје „бункере“ са оружјем.
  • Смањење IC и радарског зрачења, током неповољних временских услова.

„Стелт“ технологије

Предњи поглед на F-117A, изблиза,
истичући многе површине
конфигурације (фасете), под углом.
 
 

„Тестераста“ ивица врата (поклопаца)
F-117A, за смањење радарског одраза.
 
 
Изглед врата стајног трапа F-35,
која су назубљених ивица због
ефекта смањења радарског одраза

Совјетски математичар Петар Уфимцев је 1964. године, на Институту за радио инжењерство, објавио први рад под насловом Ивични таласи у физичкој теорији дифракције. У њему је показао да снага радарске рефлексије зависи од конфигурације ивица на објекту, а не само од његове укупне величине. Рефлексија електромагнетних таласа од ваздухоплова, у идеалном случају, спроводи се као код сваког тела, чија површина има дисконтинуитете. Линеарне димензије тела претпостављају управну пропорционалност са дужином електромагнетних таласа. Јаковљевичев рад је теоријски проширио и објавио немачки физичар Арнолд Сомерфелд.

Уфимцев је показао да може да израчуна површину радарског пресека, преко површине крила и дужине ивица на авиону. На основу тих радова произилази очигледан и логичан закључак да чак и велики авион може да се направи да буде смањене уочљивости, са применом ових технологија у његовом пројектовању. Међутим, такав пројекат авиона квари његову аеродинамику, чини га нестабилним и са повећаним отпором. Стање рачунарске технологије, у тим раним шездесетим годинама прошлог века, није било на потребном нивоу за подршку развоја одговарајућих команди лета, које су у стању да превазиђу те нестабилности.

Аналитичар Локида Денис Оверхолсер је искористио Уфимцев теоретски рад, користећи напредне рачунаре и софтвере, па је направио основу за развој неуочљивог авиона. Проблем стабилности и управљивости је разрешен увођењем у оперативну употребу електричних команди лета.

На тим принципима је пројектован и произведен, први у свету, оперативни авион F-117 најтхок, са смањеним радарским и IC одразом. Обликован је да скрене и „распе“ радарске сигнале и на тај начин му се значајно умањује радарски пресек. Спољни посебни облик сачињава систем равних површина („фасета“) структуре оплате од композита, пресвучених специјалним премазом. Коначно, цео авион је покривен бојом која упија радарске таласе. Ове плоче оплате дају ефекат електро проводљивих композитних „дипола“, подешених за упијање радарских зрака, одређене учестаности. На овај начин, у идеалном случају, се упије око 80-90 одсто укупног радарског зрачења. Кабински поклопац такође садрже „диполе“, а стакла су пресвучена са „златном“ фолијом. Вишеслојна „златна“ фолија, којом су обложена стакла кабине спречавају радарску рефлексију пилотове и кабинске опреме. На пример, само један одраз од кациге пилота, може бити много већи од одраза целог „стелт“ авиона. Улаз у усисник ваздуха је заштићен одговарајућим мрежама за разбијање радарског зрачења и њихове рефлексије од диска лопатица компресора мотора.

„Тестерасте“ су све ивице плоча које се сучељавају, странице врата стајног трапа, простора за оружје и рамови за стакла поклопца кабине, у функцији повећања расипања радарских зрака (види слику десно). Све компоненте авионске опреме и наоружања су уграђене у контуру авиона. Оружје је смештено (скривено) у унутрашњи спремник („бункер“). Све антене радио комуникационих и других система се увлаче у контуру авиона, а извлаче се само у посебним случајевима при раду уређаја.

Каснији напредак рачунара је омогућио коришћење сложенијих и ефикаснијих метода у пројектовању новијих авиона, као што је бомбардер B-2 спирит и F-35 лајтнинг II, са конфигурацијом закривљених површина. Та решење су оптимизирана за критеријум минималног попречног пресека радара, са очувањем аеродинамике и перформанси лета.

Знак распознавања авиона пете генерације је успешна примена савремене „стелт“ технологије, што је код F-35 учињено и то без већег угрожавања осталих карактеристика. Са успешном применом „стелт“ технологија значајно је смањена његова површина радарског пресека, као и емисија осталих извора за детекцију са другим сензорима (види слику испод). У тој функцији, на F-35 су примењене најсавременије технологије у домену:♣

  • специјалних материјала за градњу структуре који упијају радарске зраке,
  • пресвлаке укупне „оквашене“ површине са премазом који не рефлектује радарске зраке,
  • смештаја свих терета у контуру змаја авиона,
  • спољњег обликовања за малу уочљивост и смањене рефлексије (са оштрим ивицама),
  • „скривања“ топлотних извора и
  • максималног смањења нивоа емисија радара и друге опреме.

 

Примењене технологије за смањење уочљивости авиона F-35

Могућности и ограничења

B-2 спирит „стелт“ бомбардер.

Нестабилни пројекти

Први „стелт“ авиони су пројектовани са форсирањем минималне површине радарског пресека (ПРП) чак и на уштрб аеродинамичких перформанси. Значајно смањивање уочљивости авиона, попут примера код F-117 су аеродинамички нестабилни око све три осе и захтевају сталну корекцију лета, што је једино могуће са електричним командама лета. Што се тиче B-2 спирит, који је заснован на развоју аеродинамичкој форми „летећег крила“. Нортроп је у 1940. години, пројекат „летећег крила“ оспособио у стандард стабилног авиона, са задовољавајућим карактеристикама управљивости, чак и без вертикалног стабилизатора и крмила.

Аеродинамичка ограничења

Први „стелт“ авиони (као што је F-117 и B-2) су били без коморе за накнадно сагоревање, јер топао издувник повећава свој IC траг, и пролазак кроз границу брзине звука производи јаку звучну експлозију, као и угрејана површина оплате ваздухоплова такође повећана IC траг. Резултат тога, њихове смањене могућности борбеног маневрисања у ваздушном простору, неопходне у борби, нису одговарале намени ловачког авиона. То је било неважно у случају ова два авиона, каји су пројектовани да буду бомбардери. Новије технике пројектовања омогућавају смањену уочљивост авиона као што су F-22 без угрожавања аеродинамичких перформанси. Савремени „стелт“ авиони, као што су F-22, F-35 и Сухој ПАК ФА, имају карактеристике перформанси које задовољавају или превазилазе оне од актуелних предње линије млазних ловаца захваљујући напретку у другим технологијама, као што су системи команди лета, мотори, структура „змаја“ и примењени материјали.

Формација 37. тактичког ловачког пука,
на аеродрому 1987. године.

Електромагнетно зрачење

Висок ниво компјутеризације и велике количине електронске опреме, која се налази у „стелт“ авиону, често се тврди да их чини рањивим на пасивну детекцију. Неки се системи намерно пројектују да имају више емисија за напајање детекције, као што су радарски и комуникациони сигнали, али се они лоцирају даље од правог „стелт“ авиона. „Стелт“ авиони се намерно пројектују да избегну или да смање такве емисије.

Тренутни пријемници радара за упозорење траже редовним алармирањем енергију из радара са механичким скенирањем, док пета генерација млазног ловца користи радаре са електронским скенирањем, смањене вероватноће откривања његове емисије.

Осетљиве фазе летења

„Стелт“ авиони су и даље рањиви на откривање током, а и непосредно после употребе свога оружја. Скривање оружја је решено у унутрашњим „бункерима“ (бомбе, крстареће ракете и ракете вздух-ваздух и ваздух-тло) у току лета. Чим се отворе врата при употреби оружја, ПРП авиона нагло спорасте на вредности чак старијих генерација. Радарски системи противника су тада у стању да открију тај „стелт“ авион. Док авион поново добије своје „стелт“ карактеристике, док се врата „бункера“ затворе, брзим одзивом система одбрамбеног оружја противника има кратку прилику да открије и дејствује на авион – нападач.

У 1994. године, снимак бомбардовања,
на полигону, у Калифорнији, B-2 спирит,
избацио је четрдесет седам бомби од
по 230 kg, класе Марк 82, што
претставља око половину укупне
његове носивости оружја

Ова привремена рањивост авиона обратно функционише од начина којим се смањује ризик и последице, али кратко траје. Оперативна висина лета B-2 спирит
намеће неминовност дужег времена лета одбрамбеног оружја, лансираног од браниоца, што га чини практично заштићеним. Нови пројекти „стелт“ авиона, као што су F-22 и F-35 могу да отворе своја врата од „бункера“ за оружје, отпусте оружје и врате се у предходни неуочљив стандард за краће време од једне секунде, што им практично не утиче на рањивост.

Неко оружје захтева да систем за његово навођење „забрави“ циљ, док је оно још увек причвршћено за ваздухоплов. Ово захтева продужено време остајања отворених врата „бункера“ за смештај оружја.

Такође, такав авион као су F-22 раптор и F-35 лајтинг II, могу носити додатно оружје и гориво на спољним носачима испод крила. Када је авион у овој конфигурацији, њему је повећана уочљивост, пошто му се значајно повећава ПРП. Ова опција зато представља компромис између карактеристика „стелт“ и носивости авиона. Коришћење спољних носача дозвољава авиону могућност напада више удаљених циљева, али га спречава да неприметан нападне нападне неки ближи а значајан циљ, пошто тада лети само са унутрашњим горивом и са мање оружја, само смештеног у „бункере“.

Смањена носивост

Потпуни „стелт“ авион носи све гориво и наоружавање у унутрашњости свога „змаја“, чиме је ограничена носивост. Поређења ради, F-117 носи само две ласерски или ‎GPS вођене бомбе, док „не-стелт“ конфигурације може да носи неколико пута више. Ово захтева ангажовање већи број авиона да се укључе на дејства на одређене циљеве, што би иначе захтевало само један „не-стелт“ авион у једном нападу. Ова очигледна мана ипак је компензована смањењем мање подршке ловачких авиона који који обезбеђују ваздушну заштиту, сузбијање ваздушне одбране и електронске мере ометања, чинећи „стелт“ авион мултипликатором силе.

Важна улога пројекта оплате „змаја“ авиона

„Стелт“ авиони својом принципијелном наменом да им се радарски зраци, с којима су осветљени, што мање рефлектују, а одбијени не концетришу у пријемник радара противника. У томе задатку највећу улогу оплата „змаја“ радарски осветљеног авиона. Врста примењеног материјала за њену израду директно утиче на опсег апсорпције тих зрака, а облик оплате на дисперзију преосталих не апсорпованих зрака. Употребом савремених композита и нано-композита решава се задатак апсорпције радарског зрачења, а развојем ефикасних рачунарских софтвера, за обликовање, њихова расподела дисперзије.

Трошкови пројекта

„Стелт“ авиони су обично скупљи за развој и производњу. Пример је B-2 који је много пута скупљи за производњу и остали део интегралног обезбеђења, од конвенционалних авиона бомбардера. B-2 програм кошта америчко ваздухопловство скоро 45 милијарди долара.

Рефлектовање таласа

Пасивни радарски системи детектују „стелт“ авион боље од конвенционалних, појединачних, стационарних радара, јер прва генерација „стелт“ технологије (као што је F-117 најтхок) рефлектује енергију изван линије вида одашиљач – авион, ефикасно је повећање површине радарског пресека (ПРП) у другим правцима, које пасивни радари прате и откривају. Такав систем обично користи мале учестаности за емитовање ТВ и FM радио сигнала (на те учестаности је теже контролисати откривање ваздухоплова). Каснији „стелт“ авиони се ослањају на реализацију пројектоване оптималне законитости рефлексије радарске енергије, зато је оптимизација геометријских решења значајна предност и то је савременија и ефикаснија технологија.

Истраживачи су закључили да је могуће да се изгради радар са прорезима („синтетички бленд“), који не „компромитују“ авион – његов носач, коришћењем за детекцију пасивног система статичких радара са тла. Ово решење за сензор летелице је довољно за могућност аутоматског препознавања циљева, за напад те летелице.


У систему одбране интегрисана су два
радара, стим што други прима
рефлектоване зраке од циља, кога је
„осветлио“ први радар.

У децембру 2007. године, истраживачи SAAB-а су открили детаље за систем који се зове ен. Associative Aperture Synthesis Radar (AASR), у коме је ангажован већи низ јефтиних предајника и неколико интелигентних пријемника за откривање повратних расутих електромагнетних таласа, за детекцију, слабо уочљивих циљева. На слици десно је принципски приказан случај удвајања радара. По истом принципу, може се проширити систем на мрежу јефтинијих радара одашиљача, који су уједно и радарски мамци за против радарске навођене ракете. Издвојени „паметни“ пријемник (који нема емисију) скупља све информације на основу примљених рефлектованих таласа, од свих радара и интегрално их обрађује, а затим прослеђују ракетном систему земља – ваздух. Овакав радарски систем је првенствено пројектован да детектује слабо уочљиве крстареће ракете, а ефикасан је и за авионе. Већи низ јефтиних предајника (уједно и мамаца за против – радарске ракете) обезбеђује повећан степен заштите од напада против - радарских ракета, пошто отежава њихову ефикасну употребу. Ови системи са два радара, називају се на ен. Bistatic Radar Sets.

Коришћењем умножених јефтиних предајника и „паметних“ пријемника (који збирно детектују расуте електромагнетне таласе) дошло се до закључка да „стелт“ технологија, примењена на авиону F-117, није ефикасна, пошто је могуће овим радарским системом детектовати овакав авион, са значајном вредношћу површине радарског пресека. Вероватно је то и разлог за убрзано његово избацивање из оперативне употребе, 22. априла 2008. године.

После НАТО агресије на Савезну Републику Југославију, 1999. године, њихове многе научне институције су истраживале ефикасност примене радарских система AASR. Симулацијом су дошли до закључка да је у тој намени оптимална комбинација, релативно старих радара руског порекла, П-18 и П-12. Тако, што је П-18 са прилично уским антенским снопом зрачења од 6°, а дометом од 60 km, у режиму предајника и П-12 са антенским снопом од 10° и дометом од 20 km, у режиму предајника. На основу ових чињеница, изван удаљености од 20 km, радар П-12 нема ефекат одашиљача, па према томе није ни извор за самонавођење против - радарских ракета противника.Комбинација ова два радара, на предходно описани начин, може бити ефикасна и могућа у систему противваздухопловне одбране и без подршке скупе рачунарске технологије. На основу ових чињеница, а вероватно и на основу обарања F-117А № 82-806 у близини Београда, истраживачи НАТО земаља су претпоставили да је Војска Савезне Републике Југославије користила ову технолошку могућност, током одбране своје територије..

 


Шлирен уочавање

Шлирен (ен. Schlieren) је множина од речи нем. Schliere, што је немачка реч за енглеску streak (црта). Представља видљиве границе произведене у транспарентном медију као последица промене густине тога медијума што доводи до одступања у индексу преламања светлости, карактеристично је за снимак ударног таласа у надзвучном струјању ваздуха (види слику десно). Све што прави промену густине (услови стишљивости) својим кретањем у ваздушној средини атмосфере може се открити са шлирен фотографијом. Овај начин мерења и пасивног откривање кретања неког тела кроз ваздушну средину потпада под категорију електро - оптичког мерења.

Инфрацрвена IC (топлотна) детекција

Неки аналитичари тврде да IC трагање и системи трагачи (IRST) могу да се користе против „стелт“ авиона, јер свака површина авиона се аеродиначки загрева услед трења ваздуха и са два канала IRST је CO2 (4,3 µm максимално апсорбује) детекција је могућа, кроз поређење разлике између ниског и високог канала. Ови аналитичари указују на оживљавања тих система у руским пројектима у осамдесетим годинама прошлог века, као што су пеленгратори на авионима МиГ-29 и Су-27. Најновија верзија МиГ-29, МиГ-35, опремљени су новим оптичким локаторимa, који обухвата више напредних могућности IRST.

У борбу у ваздушном простору, оптоелектронски пакет омогућава:

  • Детекцију не – сагорелих гасова, као циљ на удаљености од 45 km и више;
  • Идентификација тих циљева је на удаљеностима од 8 - до - 10 - километара; и
  • Процена циљева у ваздушном простору на удаљености до 15 km.

За разне врсте циљева, пакет омогућава:

  • Детекција резервоара - ефикасан домет до 15 километара, а детекција носача авиона на 60 до 80 километара;
  • Идентификација типа резервоара на удаљености од 8 - до - 10 - километра, а носача авиона од 40 до 60 километара; и
  • Процене циља на терену, на удаљености до 20 километара.

Радар веће таласне дужине

VHF радарски системи имају таласне дужине упоредиве са геметријским карактеристикама авиона, што омогућава да се показује одзив у резонантном домену а не у оптичком, што најбоље омогућује детекцију „стелт“ авиона. Ово је навело руски Институт у Нижниј Новгороду, за радио инжењерство, да развије активни електронски низ скенирања са VHF радарима (ен. Active electronically scanned array) – VHF AESA, који је у стању да проналази циљеве и да обавља остале функције у оквиру противавионске одбране. Упркос предностима које нуди овај VHF радар, његове веће таласне дужине резултирају незадовољавајућом резолуцијом, у односу на радарски приказ упоредивог радара X-опсега. Као резултат тога, ови системи морају бити веома велики да би могли да постигну потребну резолуцију за ефикасан радар. Холандска компанија ен. Thales Nederland је развила поморску варијанту радара са фазним-спектром, названим SMART-L, који ради на L-опсегу, али је веома уочљив.

Радарски системи за рано упозорење

Концепт повећања радарског ефективног домета преко конвенционалних радара, као оперативна радарска мрежа (ен. Jindalee Operational Radar Network), направљена у Аустралији може да превазиђе одређене „стелт“ карактеристике летелица. Тврди се да употреба HF учестаности превазилази „стелт“ карактеристике авиона F-117A. Другим речима, невидљиви авиони су оптимизирани за превазилажење радара са много већим учестаностима с чеоне стране, с мањим са горње стране.

Напредак у рачунарској моћи

„Стелт“ платформе могу имати спорији напредак у технологији материјала и физичким могућностима, тако да даљи напредак у прикривању постаје немогућ или се не може инвестирати. Ово може натерати будуће „стелт“ платформе да користе активне противмере и скривено наоружање за напад на циљеве.

Међутим, ако се „стелт“ авион стално надограђује он може да се оспособи за избегавање нових претњи.

Оперативна употреба „стелт“ авиона


Остаци F-117А, кациге и седишта
пилота, у Музеју ваздухопловства
у Београду (део олупине структуре).

Прва борбена употреба наменски пројектованог „стелт“ авиона је била у децембру 1989. године, у акцији у Панами. Тада су, 20. децембра 1989. године, два америчка авиона F-117 бомбардовали касарне панамских одбрамбених снага. У 1991. години, авиони F-117 су нападали најтеже утврђене циљеве у Ираку у уводној фази операције Пустињска олуја и били су једини авиони којима је било дозвољено да дејствују унутар граница града Багдада.

У току ноћи, 27. марта 1999. године авион F-117А № 82-806 се враћао у своју базу Авијано, после избацивања бомби на циљеве у рејону Београда, у току НАТО агресије на Србију. Са укљученим аутопилотом, авион је вођен на раније планираним коридором повратка у базу, кроз југословенски ваздушни простор. У рејону села Буђановци је авион № 82-806 погођен и оборен, ракетним системом С-125 нева, 3. дивизиона, 250. ракетне ПВО бригаде, Војске Југославије. Пилот се катапултирао, НАТО снаге су га успеле евакуисати и спасити од заробљавања.

Војска Југославије је прва и једина у свету, која је оборила овај авион, што остаје трајно забележено у ваздухопловној историји, а доказ о томе је изложен у Музеју ваздухопловства у Београду. С правом се може сматрати да је та чињеница значајно убрзала повлачење F-117А из оперативне употребе.

Током ове агресије, B-2 спирит је све време њеног трајања летео од своје базе у Мисурију до СРЈ и бацао је бомбе. Прво дејство је извршио 24. марта 1999. године, са GPS вођеним бомбама, од по 900 kg. Лет од Мисурија до СРЈ је трајао 15 часова, а гориво је допуњавао изнад Атлантика.

У инвазији на Ирак 2003. године, F-117 најтхок и B-2 спирит су коришћени у борбеним дејствима. Тада је последњи пут F-117 био у борби. F-117 је дејствовао са вођеним GPS бомбама по ирачким ПВО системима, са значајним учинком. B-2 спирит је тада извео 49 напада, бацивши 0,7 милиона kg експлозивних срестава.

Током маја 2011. године, у операцији покушаја ликвидације Осаме бин Ладена, хеликоптера с којим се тајно покушали убацити амерички војници у Пакистан, срушен је од бин Ладенових присталица. Из олупине хеликоптера је откривено да је он имао „стелт“ карактеристике, тако да је ово први јавно познато оперативно коришћење „стелт“ хеликоптера.

Недавна употреба „стелт“ авиона била је у војној интервенцији у Либији, где је B-2 спирит бацио 40 бомби на аеродром са концентрисаном либијском ваздухопловном одбраном, у наводном задатку подршке зоне забране летова УН, 2011. године.

Губитак „стелт“ авиона

  • Први пут да стелт авион је оборен је 27. марта 1999, током операције савезничких снага када амерички F-117 најтхок је оборен ракетом Нева-М S-125 лансираном од стране српске ПВО посаде, чији су радари радили на необично дугим таласним дужинама.[36]. Пилот се катапултирао и спасио, а авион остао релативно нетакнута због благог удара о тло и претурања на леђа.
  • У децембру 2011. године, ирански извори су показали видео снимке заробљеног америчког RQ-170 сентинела, „стелт“ беспилотне летелице (БПЛ), у добром стању, са сачуваном централном управљачком јединицом. Податке су касније потврдили и амерички извори. Аналитичари кажу да су беспилотну летелицу вероватно преузели заробили електронским сајберским нападом или ометањем. Постоје извештаји да су Кина и Русија тражили од Иран да прегледају БПЛ одмах у току прве недеље дана, након што је пуштена иранска информација.
  • B-2 спирит се срушио 23. фебруара 2008. године, убрзо после полетања из ваздухопловне базе Андерсен. Истрага наводи да се B-2 срушио услед „јаког пљуска кише“, што је довело до продора воде у давач (сензор) ваздушних података, којима се снабдева систем команди лета, регулише се нападни угао и комплетна стабилност и управљање авионим. Присуство воде у 24 сензора, изазива систем команди лета да пошаље погрешне податке па и корекције командним површинама на B-2 при полетању. B-2 је брзо постао неуправљив и срушио се

Преглед „стелт“ авиона

Корисници

Приоритетно смањење површинне радарског пресека у пројекту

У оперативној употреби

  • САДB-2 спирит
  • САДF-22 раптор

Избачен из оперативне употребе

  • САДF-117 најтхок

У развоју

  • САДF-117 најтхок
  • Русија/Индија – FGFA – Сухој / HAL
  • Кина – Шенду J-20
  • Кина – Шенуанг J-31
  • Индија – AMCA – ADA / HAL
  • Турска – TuAF TFX
  • Индија – Shafaq - HESA / IAMI
  • Јужна Кореја/ Индонезија – KAI KF-X
  • Шведска – Flygsystem 2020 - Saab

Случајна или секундарна функција смањења површина радарског пресека

Нови авион

То су авиони 4. генерације, а познати су примери:

  • Француска – Авион рафал
  • Велика Британија/Италија/ Шпанија/Немачка – Јурофајтер тајфун
  • СФРЈНови авион (обустављен програм, због распада државе)
  • итд........

„Стелт“ BPL

RQ-170 сентинел
 
нЕУРОн
  • Кина – Шарп сворд
  •  Кина – Wind Blade
  • САДБоинг X-45 – демонстратор технологије
  • Велика Британија – BAE таринис – демонстратор технологије
  • БПЛ nEUROn – демонстратор технологије
  • Немачка/Шпанија - EADS баракуда – демонстратор технологије
  • Немачка – Реинтал KZO
  • САДRQ-3 дарк стар
  • Иран – Софриш махи
  • Бугарска – Армстешо НИТИ – тактичка БПЛ
  • САД – RQ-170 сентинел
  • Русија – МиГ скат
  • САД – Нортроп Груман X-47B – демонстратор технологија.
  • Индија – DRDO AURA
  • Иран – Хамаших (у оперативној употреби)

Напомене


Угљеничне нано цеви,  за
производњу „нанокомпозита“.

♣ У међувремену, од угљеничних влакана су развијене наноцеви, ојачане са полимером (ен. carbon nanotube reinforced polymer CNRP). Карбонска наноцев је наноструктура која се састоји од атома угљеника у облику шупљег цилиндра. Цилиндри су затворени на крајевима полу-фулеренским структурама. Прелазак на материјал CNRP за израду структура авиона је тек сада примењен и ако је тај композит развијен још 1991. године. Он се сматра једним од најјачих материјала икада развијених. Неколико пута је јачи од досадашњих композита од угљеничних влакана и смоле, а лакши је за око 25-30%. CNRP конкурише примени алуминијума и челика, као материјала за основне структуре. Али распрострањена употреба CNRP за носеће компоненте комерцијалних и војних авионских структура, почела је после две деценије рада на његовом развоју. Од тога материјала ће се израдити и заменити око 100 компонената, до сада направљених од других композита и метала, на авиону F-35.

Илустрација нанокомпозита

Види још

  • Сухој ПАК ФА
  • Јурофајтер тајфун
  • Нови авион

Извори