Пилот Миљенко Липовшћак и погибија генерала Владимира Влада Ћетковића

Писац Тихомир Ликсо у књизи ''ЛЕТАЧКА КАРИЈЕРА МИЉЕНКА ЛИПОВШЋАКА'' даје летачку биографију Липовшћака која личи више на његову аутобиографију коју је он говорио писцу у перо.

Липовшћак је 1939. за око осам недеља завршио у Смедеревској Паланци курс за спортског пилота, и одмах затим, следећег дана, отишао је у Вршац где је у групи ''Девети'' завршио курс једриличарства и за само 2о дана добио звање наставника летења на једрилицама. На почетку 1941. године постао је питомац 17. класе Поморске академије у Дубровнику, свега неколико недеља, до рата у априлу 1941. године...

У новоствореној хрватској пронемачкој  држави, НДХ, он похађа Домобранску академију, у децембру је упућен у Рајловац, где је у чину заставника, у марту 1942. је поручник и заповедник једриличарске школе у Бутмиру, а од 28. новембра је у једриличарској школи у Св. Недељи код Загреба.

Тај центар су напали партизани 24. маја 1943. и уништили га, а више лица су заробили, међу њима и Липовшћака, и повели их са собом... Липовшћак рачуна да је од тог тренутка у редовима НОБ-е... Већ крајем 1943. био је начелник штаба 13. бригаде (!) (имао је само 22 године...), једно време замењиво је заповедника (!) бригаде и његовог помоћника, убрзо је постао капетан и заповедник аеродрома на Меденом Пољу, све до десанта на Дрвар(25. маја 1944.). Затим је доспео у Бари, из Барија на Вис, где ће бити пилот у Ескадрили за везу (ЕЗВ) Врховног штаба (ВШ) која је основана 18. августа  1944. године. 

ЕЗВ имала је  четири авиона ''ПО-2'', који су били пребачени из СССР, мало касније добиће још два авиона којима су пребегли неки пилоти из пронемачке НДХ у партизане. Један од та два авиона био је ''Физелер – 167'' којим су Адум Ромео и Матеја Петровић пребегли 25. септембра 1944. Овим авионом пилотираће крајем октобра 1944. Миљенко Липовшћак и на њему ће погинути генерал Владо Ћетковић, који ће 13. августа 1945. бити проглашен за народног хероја.

Адум Ромео био је мајор Краљевског ваздухопловства до 6. (или до 10.!) априла 1941., био је командант 51.Ваздухопловне  групе 6. Пука који је бранио Београд 6. априла. Био је са својом јединицом на аеродрому у Земуну... Али он се није борио, није уопште ни полетео ни 6. ни 7. априла...

Одмах је приступио  новонасталој пронемачкој хрватској држави, биће у њој у чину бојника (мајора), и тамо је био на дужности команданта  аеродрома у Рајловцу...

Касније, после рата, Адум је постао пилот ЈАТ-а и погинуо је код Беча, својом грешком, на авиону ''Конвер'',  дана 10.октобра 1955. године. Авион је у фази прилаза ударио у брдо и том приликом је погинуло и неколико путника у авиону...

Авион ''Физелер – 167'' полетео је први пут крајем 1938. године, у конкуренцији једног авиона ''Арадо'', после захтева команде немачких оружаних снага, које су за свој носач авиона ''Граф Цепелин'' у изградњи тражиле да се направи авион за службу на носачу авиона и који ће бити торпедоносац, извиђачки авион и по потреби бомбардер. Овај авион одговорио је свим постављеним условима, показао је одличне особине, био је усвојен и направљена је једна серија од 12 авиона, поред два прототипа. Међутим, немачке оружане снаге су одустале од изградње својих носача авиона, пројекат је изгубио у значају и ови авиони нису више израђивани.

Авион ''Физелер – 167'' је један врло напредан двокрилац, металне конструкције, са кабином  СА ДВА СЕДИШТА у низу (тандему), са неувлачећим стајним трапом, који се код принудног спуштања на воду могао одбацити(!), са репним точком и куком за заустављање при слетању на носач авиона.

авион Физелер Fi 167

На авиону је био један предњи уграђени митраљез, а у кабини, код седишта за стрелца, митраљез на окретном постољу за дејства бочно и уназад. Имао је још и упакован мали чамац за спасавање ЗА ДВЕ ОСОБЕ за случај слетања на воду. Важно је да се овде истакне да тај авион био несумњиво ДВОСЕД!...

Девет ових авиона Немци су до лета 1943. године држали у Холандији, затим су они били у Румунији, а у септембру 1944. Немачка је пребацила 10 или 12 ових авиона у зракопловство пронемачке независне хрватске државе.

Чудно је да су већ 25. септембра  исте године једним од тих авиона могли да пребегну  у партизане Адум Ромео и Матеја Петровић!...

Тим авионом ће Миљенко Липовшћак, са још две особе, иако је авион био ДВОСЕД, долетети са Виса око 20. октобра исте године до села Тичева код планине Шатор, где ће слетети и потом укрцати генерала Владимира Ћетковића КАО ЧЕТВРТОГ ЧЛАНА У АВИОНУ ДВОСЕДУ (!)... У том лету погинуће генерал Ћетковић!...


 Народни херој Владо Ћетковић

Трагичан догађај је описао сам Липовшћак говорећи у перо писцу Тихомиру Ликсо:

''Од догађаја везаних за Вис свакако је био најдраматичнији Липовшћаков лет са авионом ''Физелер – 167'' који је извршио 17. октобра 1944. Тога дана полетео је са навигатором И. Контеом и стрелцем С. Најдановићем преносећи пошту за штаб VIII корпуса НОВЈ-е. Слетели су покрај села Тичева подно планине Шатор у Босни. Предавши пошту, на повратку за Вис у авион је по наредби ВШ-а укрцан и генерал Владо Ћетковић заповедник VIII корпуса НОВЈ-е.

Изнад села Врдова на јужним падинама Динаре, по генераловој наредби спустили су се на малу висину и избацили сигнални туљак са наредбама за 20. Дивизију чији се штаб овде налазио. Док су кружили изнад села, с леђа су их напала четири савезничка ловца ''П – 51 Мастанг''. Приметили су их тек када су митраљеска зрна почела да ударају по авиону. Погодио их је вођа групе рафалима у првом налету. Мотор је одмах плануо, а Липовшћак је рањен у руку (не каже се у коју, и колико озбиљно!...), док су му очи биле озлеђене парчићима инструмент табле (?!). У том тренутку налазили су се само 150 – 200 метара изнад камењара. Иако су имали падобране Липовшћак није наредио напуштање авиона, јер се бојао да генерал Ћетковић, коме би то био први скок падобраном не би успео да га отвори. Због тога се одлучио за принудно слетање. Како су му пламен и дим заклањали поглед напред, авион је ''бацио'' на лево крило у тзв. глисаду. Ваздушна струја је пламен одвукла на десну страну па је имао бољи поглед. Спустио се врло ниско са извученим закрилцима и одбацио стајни трап (то је на овом авиону било могуће у случају нужде), одбацио је поклопац кабине како не би сметао приликом напуштања кабине. Приметио је једну косо положену стену дужине 30-40 метара. Палицу је повукао до краја на себе услед чега се запаљени авион пропео (и дошао у положај) паралелно са стеном чији је нагиб био око 20 степени.


 Амерички ловац P-51 Мустанг

Слетевши на стену наставили су да клизају на трбуху авиона док левим крилом и мотором нису ударили у повећи камен и тада су се зауставили. Авион је био у пламену, па су се  уз крајње напоре извукли из њега. Липовшћаку се том приликом отворио падобран и то му је додатно отежало излазак из кабине. Конте и Најдановић су се такође извукли, али је генерал остао у горућој олупини.

Успели су да раскину оплату на левој страни трупа и да кроз створени отвор извуку генерала који је већ био мртав, јер су га два митраљеска метка погодила у леђа. Сахрањен је у пећини изнад села Врдова. 

Тај догађај није до данас у потпуности разјашњен. Сви очевици тврде како су се по лепом сунчаном времену партизанске ознаке на трупу, на вертикалном стабилизатору и на крилима јасно распознавале, и да су их савезнички авиони морали уочити. Из команде РАФ-а у Италији послали су извињење са образложењем да пилоти нису уочили  партизанске ознаке, односно да су авион сматрали за немачки.

Према неким изворима авион је намерно оборен, јер су желели да уклоне генерала Ћетковића који се противио планираном искрцавању савезничких снага у Далмацији. Његов VIII корпус бројао је у то време 60.000 бораца и био је највећи у НОВЈ-е.

Липовшћак је касније сазнао да су ''Мастанзима'' управљали јужноафрички пилоти. По њега, Контеа и Најдановића дошла су 21. октобра два авиона ''ПО-2'' са Виса, који су слетели на импровизовану писту. Са њима су се вратили у базу на Вису''.

Ову причу о том трагичном догађају Липовшћак је ''испричао у перо'' писцу, то је био Тихомир Ликсо, који је то објавио у својој књизи 2.000-те године.

Исти догађај, свакако на основу рапорта пилота Липовшћака, кога наводи писац, описао је и генерал Божо Лазаревић у својој књизи ''Ваздухопловство у НОР-у'', стр. 105, која се појавила 1972. године, скоро тридесет година пре Ликсове књиге.

Миљенко Липовшћак је, као војник, несумњиво, морао одмах тих дана да поднесе извештај о овој катастрофи и погибији генерала Ћетковића. Са тим његовим извештајем, можда не из прве руке, сигурно је био упознат и писац неведене књиге генерал Божо Лазаревић, тада пуковник и заменик команданта ваздухопловства:

''Дана 29. октобра 1944. Врховни командант је донео одлуку о формирању Штаба ваздухопловства НОВ и ПОЈ која је пропраћена наредбом:

Одлуком Врховног Штаба, формира се Штаб ваздухопловства НОВ Југославије следећег састава: Командант, генерал-мајор Пирц Фрањо, заменик команданта пуковник Лазаревић Божо, (...)''.

Генерал Лазаревић, говорећи о Ескадрили за везу Врховног штаба, написао је следеће: ''Дан 17. октобар 1944. био је тужан за припаднике ове Ескадриле. Тога дана Ескадрила је добила задатак да пренесе хитну пошту у штаб VIII корпуса и у повратку да на Вис пребаци генерала Владу Ћетковића.

Авион ''ФЛ-168'' (треба ''ФЛ-167''...) је 17. октобра слетео на аеродром Тичево (близу Дрвара),  где се налазио штаб  8. Корпуса. По предаји поште, у авион се укрцао генерал Ћетковић. На повратној маршрути, код села Врдово, наш авион је нападнут од непријатељских ловаца (непријатељских ловаца!...) и обасут митраљеском ватром. Том приликом је погинуо генерал Ћетковић, пилот рањен, а авион уништен''. О том догађају Миљенко Липовшћак, тада пилот авиона, између осталог, пише:

''Док сам се извлачио из авиона и ослобађао падобрана, који је запео и отворио се у сједишту, опазио сам Контеа и Најдановића како искачу, али нисам видео генерала Ћетковића. Позвао сам другове да му помогну, помисливши да је ошамућен од ударца. Раздерали смо оплату на лијевој страни трупа (не каже како и за које време!...), јер се због пламена није више могло  у авион, па смо га кроз ту рупу извукли напоље (своју рану на руци уопште не помиње!...). Авион је горео као бакља. Меци из митраљеза непријатељског авиона прскали су и зујали на све стране (из непријатељског авиона, нису ''Мастанзи''!...). Однијели смо генерала иза једне стијене како би се склонили од метака и евентуалне експлозије бензина, до које је убрзо и дошло. Лекар је касније утврдио да су му два метка прошла кроз прса од којих му је један прекинуо срчану аорту, па је био мртав још прије него што сам слетео. Генерал је у сједишту био везан, а другови нису ни примјетили у гужви да је рањен. На овај начин је завршио свој живот један од наших најистакнутијих војних руководилаца НОБ и прослављени борац у шпанском грађанском рату''...

Лако је запазити да се ове две личне изјаве пилота Липовшћака не слажу у битним детаљима...

Владимир Дедијер је у свом ''Дневнику'', друго издање 1951. године, Београд, стр. 246.(у фусноти!...) записао о погибији генерала Ћетковића следеће: ''Погинуо је у октобру 1944. као командант Осмог корпуса. Авион у коме се превозио оборили су енглески ловци''. Само то!...  (Тај авион оборили су енглески ловци!...).

Војна енциклопедија, друго издање 1971. године, књига 2, стр.297, у краткој биографији генерал-мајора Влада Ћетковића, наводи за датум погибије 20. октобар 1944. године. О том трагичном догађају Енциклопедија каже следеће: ''Погинуо  у авиону приликом одласка са Ливањског поља на Вис'' !...

У Википедији на Интернету дат је овај податак о катастрофи авиона у којем је био генерал Ћетковић: ''Погинуо је несрећним случајем 20. октобра 1944. године, када је пет британских авиона грешком напало изнад Далмације поштански авион НОВЈ у којем се генерал налазио''...

И у књизи о Народним херојима Југославије, записано је да је генерал Ћетковић погинуо 20. октобра 1944. године!... Догађај није описан.!...

Дакле, мали поштански авион НОВЈ-е био је нападнут у ваздуху, запаљен и срушен. Од четири особе у авиону који има само два седишта, био је двосед, три лица, један од њих, пилот, рањен у руку, успела се да се спасу. Погинуо је само генерал Ћетковић, и то не код тешког принудног спуштања на страшном терену авиона у пламену, већ од два митраљеска метка у леђа која је задобио у нападу четири авиона ''П-51''... (неки извори говоре о пет авиона, а Липовшћак у свом првом извештају (из 1944. год.) говори о непријатељском авиону у једнини!...).

Ћетковић Владимир (1909-1944.), по другим изворима рођен је 1911., генерал-мајор, Црна Гора... После завршеног електромеханичарског заната радио је у 1930. у руднику Трепча и политички деловао међу радницима; члан КПЈ од 1935; исте године хапшен због организовања штрајка у басену овог рудника. Борио се у Интернационалним бригадама у Шпанији 1936. и био тешко рањен; после 2,5 године боравка у логорима у Француској пребегао у земљу уочи устанка. Радио на организовању устанка у Лици, а затим учествовао у многим борбама;  у јануару 1942. био је опет рањен; био командант Личке групе одреда, члан Главног штаба Хрватске, командант 8. Дивизије, па командант 8. Корпуса, на којој дужности је и погинуо. Народни херој. (Просвета,Мала енц. 3/442)

Владо Ћетковић (1911.-1944.), Пипери, Подгорица, (...) погинуо несрећним случајем 20. октобра 1944. када је пет британских авиона, изнад Далмације, напало грешком мали поштански авион НОВЈ, у којем се он налазио... Потпуковник од децембра 1943, генерал-мајор од 1.септембра 1944, народни херој од 13. августа 1945. (Википедија)

Ћетковић Владимир, син Ђуров, Мали Црногорац, родом из Црнаца. У чину капетана био  је командант дивизиона у Шпанији,...  (...) борбу  против фашизма наставио командујући Личким устаничким одредима, из којих ће израсти Шеста Пролетерска дивизија ''Никола Тесла''...  Генерал НОВЈ од септембра 1944., као командант корпуса погинуо 21. октобра исте године у малом партизанском авиону који је забуном био нападнут од савезничких ловаца и срушен на Динари. (Монтенегрина- дигитална библиотека црногорске културе)

 Види се   да се не зна тачно када је погинуо генерал Ћетковић...  Липовшћак помиње овде датум 17. октобар, други извори говоре о 20. и 21. октобру, а не слажу се ни по питању места рођења генерала... Ипак, то су  мање важни подаци...

Ми желимо овде да укажемо на друге много важније моменте и податке, на неке нелогичности у опису погибије генерала Ћетковића, нелогичности које је навео пилот   Липовшћак и које се не би могле прихватити као тачни подаци... Морају се поставити питања:

- како су са Виса у авиону са два седишта летела три члана посаде, са три падобрана и још једним за путника којег треба да приме?...

- како су у повратку на Вис у истом авиону двоседу могла да се сместе четири члана посаде, сада и генерал Ћетковић, са четири падобрана, и још митраљез за стрелца?...

- кад знамо да је на предњем седишту пилот који управља авионом и не може да прими поред себе никога, како су се онда могле да се на задњем седишту сместе три особе са падобранима на себи, и то један навигатор, један стрелац и један генерал?!... Да ли је један генерал, и то командант највећег корпуса у НОВЈ, могао и смео на овај начин да путује до Виса?!...

- како је могло да се догоди да један генерал и командант корпуса путује малим авионом као прекобројни путник и без иједног пратиоца?!...

- ако је овај догађај био  око 20. октобра 1944. године, када је управо био ослобођен Београд, врховни командант није ни био на Вису – он је још 18. септембра тајно одлетео у Москву, из СССР дошао право у Београд 25. октобра, и више се није ни враћао на Вис...

- у време описане погибије генерала Ћетковића Осми корпус је управо водио завршне  борбе за ослобођење Далмације и тешко је веровати да би командант корпуса у то време остављао свој штаб и своје јединице...

- у свом првом извештају, војничком рапорту у октобру 1944. године, Липовшћак је навео да су га били напали и запалили непријатељски авиони ( он чак говори у једнини – и каже: непријатељски авион!...), то понавља и генерал Лазаревић у својој књизи, а у свом опису тог догађаја много касније (књига Т. Ликсо...), догађају који се, нормално, никад не може заборавити, Липовшћак прича да су га напала ''четири савезничка ловца ''Мастанг'' (неки писци помињу чак пет авиона...) које су приметили тек када су митраљеска зрна почела да ударају по авиону''...

 

Нису их на време опазили, ипак Липовшћак зна ''да их је напао вођа групе тих авиона''! Митраљезац није угледао групу од 4 или 5 авиона (нису ни остали чланови посаде!...), а само зато је био у посади и то му је био једини задатак?!...

- наша историја ни данас не може да зна поуздано  да ли је тај наш авион био оборен од непријатељског авиона (у то време и у том простору непријатељска авијација није била много присутна), или су га ''грешком оборили британски ловци''?!...

- нисмо сигурни да су јужноафрички пилоти у саставу РАФ-а, Британских ваздушних снага за Балкан, летели на авионима ''П-51 Мастанг''...

- потпуно је неумесно помињати некакву тезу како је ''ѓенерал (можда) намерно био уклоњен, јер се противио планираном искрцавању савезника у Далмацији'', када се добро зна већ од 1943. године, када су завршене борбе у Северној Африци, у Тунису, да ће уследити инвазија на Сицилију, затим на Италију, и да је Италија капитулирала септембра 1943., годину дана пре ове катастофе нашег ''малог поштанског авиона''.

И питање, како је неко тамо у командама савезника у Италији, могао да зна да овај мали авион превози генерала Ћетковића?!...

- ако је напад био на малој висини, 150-200 метара, и пилот рањен у руку (?), није поменуто у коју и колико тешко, и са повређеним очима, а претоварени(?) авион у пламену, да ли је пилот могао да изведе оне описане маневре код принудног слетања и да ли је било времена за то?  Као ваздухопловци питамо се да ли је пилот у таквим условима могао срећно да се спусти на ''стену дужине 30-40 метара и са контра падом одоко 20 степени (!!)'' – ''палицу је повукао до краја на себе услед чега се горући авион пропео паралелно са стеном'', и приземљио се у јако превученом стању !?... Немогуће!...

- није јасно како се на тој малој висини и у таквим критичним условима може и помислити на искакање падобраном четири члана посаде из претрпаног малог авиона двоседа. Да ли је у том страшном тренутку пилот могао да мисли о томе ''како би генералу то био први скок и да не би умео да се спасе падобраном''... У том тренутку нико од остала три члана посаде није знао да је генерал већ мртав у авиону?!... Не можемо да замислимо где је седео генерал у авиону и како су два митраљеска зрна нашла пут управо до њега? А по опису смо морали да закључимо да се на задњем седишту налазе три лица, навигатор, стрелац и генерал!...

- нарочито је велико питање како су тројица преживелих, који су се срећно извукли из авиона који гори, успели (изгледа у бескрајно кратком времену!...) да разбију, ''раздерали су'', без алата, металну оплату (морала би већ бити  бар врела...) трупа са леве стране авиона и успели да кроз направљени отвор (рупу) извуку генерала, који је, показало се, већ био мртав!...

Липовшћак је у свом првом рапорту, још 1944. године, одмах, написао: ''Авион је горео као бакља. Меци из митраљеза непријатељског авиона прскали су и зујали на све стране!''... А они су рукама (!) пробили металну оплату на трупу авиона који гори, и напад непријатељског ловца и даље траје!...

Ово је сасвим неуверљиво... Сваки ваздухопловац зна да није могуће без алата, нарочито не тако лако и брзо, пробити труп авиона, чак и кад је од дрвета, а овде је био авион од метала, и требало је направити врло велики отвор да би се извукао човек са падобраном на себи! При том ''у авион се више није могло због пламена ући''!...


 Авион Поликарпов По-2

- Слика олупине авиона на стр. 45. у књизи Ликсо не потврђује дати опис терена где се авион принудно приземљио, нема планине, нема брда, нема стене дужине 30-40 метара и нагнуте под углом око +200, ни великог камена који је зауставио клизање авиона... Поред тога, остаци авиона – вертикални стабилизатор и завршни део трупа, не подсећају довољно на контуре авиона ''Физелер-167''... Ако је запаљени авион експлодирао, како је рекао Липовшћак у свом војничком рапорту 1944. године, остаци, и њихов положај, вероватно би требало друкчије да изгледају...

- Липовшћак  је, говорећи о мртвом генералу, једном изјавио да је овај био погођен са два митраљеска метка у леђа (Ликсо, стр. 32) и да су га затим сахранили у некој пећини(!);  у свом првом рапорту записао је ''да су му два метка прошла кроз прса...'', помиње овде и неког лекара и његов налаз, а из књиге се не види да су уопште били успоставили везу са штабом 20. дивизије који  је био у том селу... Да ли је генерал Ћетковић могао да буде погођен ''са два метка у прса'', ако је напад дошао из задње полусфере?...

- да ли је генерал сахрањен на брзину у некаквој пећини, без помоћи и дужне поште од стране 20. Дивизије, и зашто?!... Како је сахрањен у пећини, и зашто; пећине су или у стенском масиву где се не може копати,  или у мекшим наслагама али  имају патос као од бетона, и без алата то није могло да се изведе... Зашто је на овај начин генерал Ћетковић. родољуб и херој,  остао без гробног места и нико није могао да нађе ту пећину где је ''сахрањен'', ни породица ни историчари?!...

- по тројицу преживелих долетела су  два авиона ''ПО-2'' да их врате на Вис. Авиони су двоседи и опет је један од посаде био прекобројан – била су сад четири места за пет ваздухопловаца!...

 

Могла би се поставити још нека питања...

                                                                                                   Владимир  Лепојевић, дипл.инж.

                                                                                                             Рез. Кап. Авијације-пилот

                                                                                                   Сребрна диплома пилота једрилице