С.Џоџовић НА КРИЛИМА - Анализа књиге II део

ПЕТИ ЛОВАЧКИ ПУК 1941. - Куманово

Показали смо неистиниту причу пилота резервног п.поручника Џоџовића како је он 6.априла 1941. дотрчао до свог авиона (који није постојао!) ... Написао је да је тај авион запаљен од немачких авиона у тренутку када је он био на 20-30 м од  њега!...

Пошто „му је авион био запаљен“, он даље описује догађај и своје сведочанство:

„Бацио сам се на земљу, углавном котрљајући се као вретено, и доспео сам до ивице где плато летилишта непосредно прелази у стрму падину. Ту сам имао добар заклон (?!) од метака које сам лежећи на леђима гледао изнад себе“- стр.154.

 

Не зна се  зашто би простор на падини, поред самог летилишта, био „добар заклон“ и био сигуран од метака који су летели на све стране. Немачки авиони (ако их је било 21) су пуцали из 45 митраљеза и 42 топа, наши авиони из 26 митраљеза... Вероватно је била активна и наша ПА одбрана?   Зар су меци летели само изнад и по равном делу летилишта?! Како је то могуће, каква је то прича! При том писац каже да је „слика била апокалиптична“, а он је „лежао на леђима и гледао метке изнад себе“?!...

Има нас доста који смо доживели и преживели сличне догађаје и памтимо како смо лежали на мајчици Земљи, како смо желели да се увучемо у рупу од црва, и знамо где смо гледали тада, ако је неко смео да отвори очи!...

Следи даљи опис: „Ту уз мене са налазио наредник Богдан Рашић и обојица смо били посматрачи и сведоци једне изузетне драме“...

Сведоку је потребан сведок да би био уверљив... И ниje јасно откуда је, како и зашто дотрчао до Џоџовића пилот Рашић, чији авион је био на оправци у Нишу. Дотрчао је када су сви тамо били изненађени  и ужаснути нападом и када је свако себи тражио заклон и спас! То није потврдио Рашић у својим „Успоменама. Пети пук“, није ни поменуо...

Овде почиње прича (стр.155) о једном нашем „Хокеру“ који је „био доста ниско и деловао беспомоћно (...) приметили смо обојица (то Рашић и  не помиње!) неку необичност у његовом кретању и није  нам било јасно да ли се припрема, или планира сударање“ (??) „Он се неочекивано (тај авион) ... поставио тако, да му се „Месершмит“нашао испред нишана“ (!!).“То је изгледало невероватно као на филму, али то је била пуна стварност, једна тријумфална истина до неба гласна“ (!!), стр 156. Била је то  тријумфална истина!...

Писац не каже, али треба погодити да је у том тренутку наш авион отворио ватру на непријатеља и да је оборио тај авион !? Овај „Месершмит“ је „пао на јужну страну ван Куманова, а они (они!) нису видели сам пад, место је било заклоњено брежуљком“...

Али наш „Хокер“ је „био непоколебљив у решености да још нешто постигне. И постигао је: он је у моменту мајсторски одабраном и режираном, направио бравурозну траверзу ( и овде треба погодити - да је дошло до судара!) после које је настао хаос и збрка распарчаног материјала оба авиона“, стр.156.  Личило је на ватрометну ракету када се она распрскава у ваздуху после успона, и успорено падање на земљу“.

 „Тај незаборавни наш колега – храбри и виртуозни борац и изнад свега човек без премца, био је Милорад Танасић, поручник пилот ловац“... 

Ово је Џоџовић написао на стр.156. а на стр 193. он пише о погинулом пилоту капетану Војиславу Поповићу, командиру 111. ескадриле, после биографских података: „ у ваздушној борби, судару који је сам изазвао, гине на дан 6.априла 1941., према непотврђеној верзији !!...

 Говори о непотврђеној верзији, а био је тамо...  О кап. В. Поповићу је још нешто испричао – то ће се видети у следећим реченицама  – што је у потпуној супротности са „непотврђеном верзијом...

Како све ово не зна Џоџовић, који тврди да је био тамо,а има две приче о истом случају, како историја да гледа на његова сведочења?!...

Пилот Богдан Рашић, активни наредник у Петом ловачком пуку, који је био на Режановачкој Коси  6.априла 1941. године, и који је оставио своје записе „Сећања – Пети пук“, није о целој овој причи оставио никакав помен! Ниједан војник у целом свету не би пропустио да исприча овај догађај, вероватно највећи и најстрашнији у његовом животу!... Зашто сведок Рашић о томе ништа није говорио ?!... А Рашић је написао своје успомене 1973. године, то је 23 године пре Џоџовићеве књиге!...  Џоџовић пише даље...

„Рашић и ја као посматрачи (...) били смо сведоци (!) још једног изузетног догађаја, који ће драстично да обогати (!) и допуни историју“, стр.157.  Овде се описује  како је један наш „Хокер“, на висини око 8оо м и подаље у правцу севера, био нападнут од једног (1) „Месершмита“...

„У једном моменту видимо да је наш колега искочио и да се падобран одмах отворио. Али, сада су пет (5) „Месершмита“ гађали нашег пилота на падобрану и на земљу је стигао мртав. Место је било 2-3 км од нас према северу. Од очевидаца који су касније пристизали сазнали смо да је то био Воја Поповић“.

Џоџовић је напред написао да је кап. Војислав Поповић „према непотврђеној верзији погинуо у судару који је намерно изазвао“!... Зашто му је била потребна непотврђена верзија о судару авиона ако је као сведок видео да је Поповић искочио и погинуо на везама падобрана?! И још ова чудна прича - како је један (1) непријатељски авион гонио Поповића и натерао га да искочи, а тада га је, док се спуштао падобраном, гађало чак пет (5) немачких авиона... Колико је то вероватно?! 

О капетану Војиславу Поповићу кога је гледао како гине док се спуштао падобраном, Џоџовић је врло неодговорно и из непознатих разлога, оставио својом књигом крајње неповољну и неуверљиву „истину“ за историју и за потомство,  причом да је овај пилот полетео у борбу у доњем вешу: „јадник није стигао да навуче панталоне“, стр. 158.

Био је у доњем вешу и лакој летачкој виндјакни (летачка виндјакна !) и хауби са брилама . Тако је виђен на земљи где је пао“.

„Остали који су изгинули имали су мање – више сличне сусрете“!

О каквим сусретима је реч, шта је Џоџовић рекао  читаоцима, потомству, за историју?!

ТО ЈЕ БИЛО СВЕ ШТО СЕ ДОГАЂАЛО 6.АПРИЛА 1941.“, (стр.168).

Ово је све што је пилот Џоџовић написао у својој књизи сећања и сведочења о нападу немачких авиона на ратни аеродром на Режановачкој Коси у зору 6.априла 1941. године. Све!...

Џоџовић ја поменуо само два наша авиона (не рачунамо непостојећи „његов авион“) и двојицу пилота  - један је уништио два непријатељска авиона, један у борби, други у судару, други наш пилот је искочио и био убијен на везама падобрана! Ценимо да ово није довољно сведочанство (чак и да је тачно) за тешку и страшну борбу у коју је полетело 13 наших авиона, борбу коју су пратили (?) са земље два наша пилота, два очевица, два сведока...

Нажалост, ова обарања немачких авиона још нису историјски потврђена... Има публикација, многе су новинарске, које говоре да је тамо било оборено четири немачка авиона, чак се наводи да су то била три „Ме-109“ и један „Ме-110“, друге пишу да су тамо била два судара авиона (!), пишу и да је у разарачу „Ме-110“ летео и један бугарски официр... Џоџовић и Рашић су  једини сведоци, Џоџовић пише да су оборена два немачка авиона, Рашић не помиње ни један!...  

Нарочито је неразумљива потреба и жеља пилота Џоџовића да истиче у свом „историјском материјалу“ како је капетан Војислав Поповић летео без панталона!!? Зашто је овај податак значајан, чак и да је тачан, па га Џоџовић, без разумевања, без потребног обзира и без поштовања према успомени на пилота који се поштено борио за Отаџбину и погинуо, наводи  за нашу историју и оставља потомству причу за подсмех? И то пише у својим зрелим годинама?!

Џоџовић је о овом случају  говорио и на Првом меморијалном  скупу: „Учешће ваздухопловаца у Априлском рату 1941. године“, који је одржан 3. и 4. априла 1995. године у организацији Удружења за неговање ваздухопловних традиција из Београда. О томе је оставио радиофонски запис новинар Драгослав  Симић... Говорио је и на  Научном скупу „РАТ НА ЈУГОИСТОКУ ЕВРОПЕ 1941.“, одржаног  у Београду 6-8. априла 2001. године, и његов је реферат имао наслов „Догађаји на Режановачкој Коси 6.априла 1941. као историјске чињенице“ (!). Увек је помињао нашег пилота без панталона у авиону у ваздушној борби... Зашто?!  То је написао и у својој књизи која је изашла у 500 примерака!... Нажалост, ова његова прича остаје за вечност, док буде књига...

Богдан Рашић, који је заједно (!) са Џоџовићем гледао ову драму пилота Војислава Поповића,  у својим „Сећањима“ уопште не спомиње, као што није потврдио ни Џоџовићеву причу да је био уз њега и да су гледали како пилот Танасић уништава два немачка авиона...

Рашић је написао: „Били смо у строгој приправности под оружјем и спавали у земуницама у потпуној пилотској опреми! Наше земунице на косој падини (стрмини) Режановачке Косе биле су тако телефонски повезане са командантом и командирима, да смо ми пилоти све заповести за узлетање могли једновремено пратити“.

„Неуобичајено до тада, веома рано изјутра (...), око 4,30 часова, пробудила нас је у земуници телефонска заповест за прво узлетање двојке – пара из дежурне 111. ескадриле (капетан Војислав Поповић био је дежурни официр...). Узлетели су пилоти-ловци пор. Живомир Степановић и резервни (!) п.поручник Олег Кургански у извиђачко патролирање. Одмах затим издаје заповест командир 111. ескадриле кап. Војислав Поповић за полетање целе његове ескадриле (...)“...

Дакле, сви пилоти (и не само пилоти) били су у строгој приправности под оружјем и спавали су обучени, у потпуној пилотској опреми, кап. Војислав Поповић је био дежурни официр и издавао заповести за полетања пилота, прво за патроле, затим за целу ескадрилу... А пилот Џоџовић је написао, измишљено, како овај несрећни капетан „није стигао, јадник, да обуче панталоне“ и зато је полетео у бој у доњем вешу!... И ову неистиниту причу удесио да траје до краја света!...

РЕЖАНОВАЧКА КОСА 6.АПРИЛА 1941. ПОСЛЕ НЕМАЧКОГ НАПАДА

Писац Џоџовић говори у својој књизи, њеном делу који је насловљен „Крвава новела“ , како „тај одељак чини приказ искључиво оног што је непосредно лично доживео и видео. Ту ја дата колико год је то било могуће, реалисточка слика невиђеихг призора, сурових детаља и стварности“.

И даље: „Рукопис се завршава гашењем згаришта  и нестајањем димова и на крају мојим повлачењем са ратног попришта“... (стр.4).  Ништа од овога није показао!...

На стр. 169: „На дан 6.априла, после збивања иза кога (!) су остала згаришта попаљених  авиона и камиона, пристизали су подаци о местима где су погинули и пали другови у борби са Немцима“.

         Толико о последицама велике битке, страшног догађаја! Ништа више!...

Скоро ништа није био рекао о ратном летилишту овде код Куманова када је дошао (!) у јединицу, још мање када се завршио напад и цела драма!...

„У суботу 5.априла када је долетео из Косанчића, мајор Џал је остао на Режановачкој Коси да преноћи. Мајор Брезовшек је био одлетео у Ниш да посети своју супругу која је била наводно болесна“... (Необично, била је наређена целој војсци приправност под оружјем, а командант јединице одлази  5. прила увече да обиђе своју болесну жену, иако су многе старешине биле обавештене о могућем нападу Немачке у рано јутро 6.априла!...)

„На дан 6.априла после изузетно кратког окршаја по трајању, мајор Џал се нигде није видео, као да је нестао. Дознало се међутим, да се за време напада био увукао у неки плитак бунар у близини летилишта, како би се заштитио од метака који су се расипали на све стране.

Ја сам га видео негде око седам сати... Око 7,30 са севера је долетео мајор Брезовшек“...

Овде Џоџовић пише да су се меци расипали на све стране, а напред је рекао како је на косини поред платоа, где се откотрљао „када му је авион био запаљен, имао добар заклон (!) и лежећи на леђима гледао метке изнад себе“!...

Он, који је био тамо, наводи да је мајор Брезовшек, његов командант, долетео око 7,30 час. са севера (стр.159)...

Брезовшек је „једноставно и хладно упитао шта се све десило. Углавном смо му Рашић и ја рекли оно што је имало да се каже“. Рашић и он! Тамо није било других и старијих официра?!

Шта каже о томе наредник Богдан Рашић: Док се изнад и око летилишта развијала ваздушна борба и противавионска дејствовала свом силином, али безуспешно, изненада се у бришућем лету спустио наш командант мајор Брезовшек својим „Хокером“ долетевши из Косанчића... (можда није тачна прича да је он био у Нишу због болести у породици?!...). Имао је срећу при слетању што га у моменту тог ратног вихора над летилиштем нису запазили (?!) немачки ловци...По, слетању искључио је мотор и стуштио се ка командној кућици у којој је већ био склоњен мајор Џал... 

Ако је ово тачно, онда није верна Џоџовићева прича како се Џал није могао видети и да се био сакрио у неки бунар... Није тачно ни да је мајор Брезовшек, по Џоџовићу, долетео око 7,30 часова, јер по овом сведочењу, ако је битка трајала кратко, није могло да буде више од 5,25 час.

Није тачна ни Џоџовићева прича да су Рашић и он испричали свом команданту „оно што је имало да се каже“, када Рашић пише  да је Брезовшек одмах отрчао у командну кућицу где је био Џал!

Овде је сад Рашић искористио прилику да исприча невероватну причу за потомство, како је без знања и дозволе мајора Брезовшека, „ускочио у седиште командантовог авиона“ (једини који је био преостао...), механичари су му помогли да се авион стартује (не помиње стање горива у авиону!...) и „полетео с пуним гасом“  (увек полећемо са пуним гасом!...). „Осматрајући околину изгледало је да немачких ловаца нема више над летилиштем“. 

Џоџовић: „Много касније (он је многе податке сазнао касније, а не кад је био тамо!?) сазнао сам да је Рашић кришом, на своју руку полетео авионом Брезовшека за Урошевац, да би тамо организовао дочек транспорта и осталог што је било у вези са пресељењем“(!). 

У којој војсци је могуће овако нешто?! Зар не би пилот који би тако нешто урадио на своју руку, био стрељан у Урошевцу за тешку повреду дисциплине, и то у рату...

Разуме се, све ово није тачно. Наредник Рашић јесте прелетео тим авионом у Урошевац, али свакако по задатку, по наредби команданта, можда и зато што Брезовшек није хтео да ризикује.

Пилот Рашић је описао рад у Урошевцу за следећи дан, 7.априла, и говорио да су  у Урошевцу  тог 7. априла били и мајори Брезовшек и Џал, који ће тамо стићи 6. априла увече са транспортом камионима...  Они би одмах ухапсили Рашића, можда и стрељали,  када би та прича била тачна.

Рашић се, поред тога, видео 6.априла око подне и са командантом Петог пука, п.пук. Л.Бајдаком

који је био долетео из Косанчића једним „Хокер фјури“. Нико наредника Рашића  није оптужио ... Све ово потврђује да Рашић и Џоџовић  нетачно говоре о овом догађају и да је сигурно да је Рашић прелетео по наредби...

Будући да  је Рашић одлетео за Урошевац чим је слетео мајор Брезовшек, лако је  закључити да је измишљена Џоџовићева прича: „Углавном смо му (Брезовшеку) Рашић и ја рекли оно што је имало да се каже“, стр.159, и , стр.169: „Пошто смо му Рашић и ја рекли све што се у његовом одсуству догађало“... Много тога не може да се верује Џоџовићу!...

„То је било све што се догађало 6.априла 1941.“ – на Режановачкој Коси код Куманова (168.).

„Пошто су Рашић и Џоџовић казали команданту све што је имало да се каже, одмах је направљен план за пребацивање на резервно летилиште Урошевац, како је то било и предвиђено“...

„Проверавало се колико има непогођених и исправних камиона. Одређивало се шта ће се понети. Наређено је да са транспортом крене наредник Рашић, а ја да пођем пешице преко Скопске Црне Горе са људством из техничког састава, као и војници аеродомске чете“...

Види се да Џоџовић није упознат да је Рашић врло рано одлетео у Урошевац, кришом или по наређењу, и измишља немогућу причу... Он пише да је био одређен да иде пешице, заједно са већим делом одреда који није могао да се превезе камионима, преко планине, а није хтео да каже ( не случајно!) да су ишли путем или поред пута  Прешево-Бујановац-Гњилане!...

„До Урошевца се, међутим, није стигло, нити транспорт са камионима, нити ми који смо пошли пешице“... Ово је потпуно нетачно! То је велика грешка за нашу историју!...

Каже да су Немци увек били бржи!...

„Марш за Урошевац почео је око подне. Било је јако топло“...

То је све о летилишту на Режановачкој Коси када је прошо немачки напад!..

Не зна се ништа стварно и одређено, ни оно најважније:

- колико је авиона оборено, колико је авиона спаљено на земљи,

- да ли је било још погинулих и рањених из састава на аеродрому где су скоро сви становали под

  шаторима и били без заклона, а ценимо да је тамо било око 5оо људи, половина Петог пука...

- ко је покупио погинуле наше пилоте, и друге ако их је било, да ли су сахрањени и где,

- да ли је тачно да су пилоти у заједничкој гробници (по П. Боснићу) и ко је то урадио,

- ко је покупио немачке пилоте и ко их је сахранио и где (ако их је било...),

- ко је и како збринуо рањенике, ко је рањеног Радевића пренео у болницу у Гњилану,

- да ли је дејствовала наша ПА одбрана, како и колико,

- колико је камиона запаљено и уништено,

- како је прошло складиште горива, муниције, шта је са радионицама,

- шта се од опреме спасавало, а шта је напуштено на Режановачкој Коси,

- да ли су стигле грађанске и друге војне власти да помогну и да затим збрину опрему која се 

  оставља,

- ништа се не зна, а питања има још много.

„МАРШ НА УРОШЕВАЦ ЈЕ ПОЧЕО ОКО ПОДНЕ“ !...

Сведок Џоџовић, који је био тамо(!), ништа није помогао ни допринео да дођемо до истине о нападу немачке авијације у првом дану Другог светског рата у Југославији, о том страшном и трагичном догађају на ратном летилишту Режановачка Коса 6.априла 1941. године.

Када ми до данас све ово   нисмо успели да проучимо и опишемо тачно и уверљиво, наше потомство то неће моћи никада...

                                                                                                                                     Владимир Лепојевић, 2004-2013.