С.Џоџовић НА КРИЛИМА - Анализа књиге I део

Критичка анализа и оцена књиге пилота Станислава Џоџовића  

Н А  К Р И Л И М А 

Пети ловачки пук 1941. Куманово , Издање 1996. Београд

 

Нападом немачке авијације, са аеродрома  из Бугарске, у рану зору 6.априла 1941. године на наша ратна летилишта код Куманова и Скопља, Краљевина Југославија увучена је у Други светски рат који у Европи траје од 1. септембра 1939. године.

Око 5 час 10 мин нападнути су ловачким авионима летилиште Петровац код Скопља, где је од 30 бомбардера „Дорнијер 17“ на земљи уништено 26 ових авиона, и  летилиште Режановачка Коса код Куманова, где су 13 наших ловачких авиона, технички много слабијих од оних код нападача, прихватили храбро неравноправну ваздушну борбу, 12 је било уништено један се исправан домогао аеродрома у Урошевцу, а 8 наших пилота је у очајничкој и безнадежној борби погинуло...

 

Пилот Џоџовић, који својом књигом говори да је био на Режановачкој Коси у време тог  страшног напада, покушао је да опише ове догађаје и, нарочито и највише, своју улогу у њима... Много се очекивало од ових његових описа, од његовог сведочења, очекивали смо тачне  и јединствене податке за нашу националну историју и за историју нашег ваздухопловства... Нажалост, није тако!...

Нашли смо да је пилот Џоџовић навео и описао у својој књизи неколико  крупних неистина и измишљених прича, да је учинио низ погрешака, да је показао у неким случајевима доста незнања, да је писао површно и неодговорно и недокументовано, без икакве претпоставке да се његове приче могу проверити и да се морају проверити ако се жели да оне уђу у историјску науку.

Ово је утолико чудније што је  био слободан да напише како он „пружа податке за историју која се пише“, чак је био у уверењу да сам пише историју. Разуме се да овакви подаци не смеју да се оставе потомству као докази и чињенице, као велике истине... Његове истине нису истине!..

Станислав Џоџовић је као гимназијалац заволео ваздухопловство; 1935. или 1936. (он овде није сигуран) завршио је једриличарску обуку на клизачу за „А“ значку, на Звездари поред Астрономске опсерваторије. У Руми је 1938. у пилотској школи био на  двомесечној  обуци где је летео на школском  авиону „Физир“. Те јесени уписао се на Правни факултет у Београду. Приступио је 1939. ђачкој чети која је била у Панчеву и која је била „Осамнаеста класа ђака ваздухопловне стручне школе“, Панчево, 1939. (његова књига, стр.70-71).

У овој школи су се припремали кадрови за разне специјалности у ваздухопловству, међу њима и за пилоте, њих четворица, у томе и Џоџовић. После основне обуке летели су на „Брегеју-19“ и наш пилот се тиме много поносио. Последња четири месеца обуке, на допуни до девет месеци ђачког рока, ови нови млади пилоти били су у Нишу, на даљем школовању у Петом ваздухопловном пуку, који тада још није био ловачки. И овде су летели углавном на авиону „Бреге-19“.  У априлу 1940. године  био је позван у ловачку школу у Нишу, која  се службено звала „Трећа пилотска школа“. У школи су на авионима домаће конструкције „ПВТ“ и „Р-100“ вежбали  акробације, маневре који су тада били потребни у ваздушним борбама...

Школу су завршили 30. септембра 1940. а Џоџовић ће се овде и оженити 1940. девојком из Ниша; он ће се сада настанити у Нишу (живео је до тада у Београду, где му је отац био учитељ, од времена када је био завршио први разред основне школе)... У децембру, како он пише, произведен је у чин резервног потпоручника... Био се запослио у некој банци, повремено је одлазио у Београд да полаже испите на Правном факултету... Нашли смо да је дипломирао Права 1947. године.  

Дошла је 1941. година и у њој кобни „27. март“... Предосећало се да ће наступити судбоносни догађаји, да ће доћи до рата, те највеће несреће међу највећим  несрећама... По улицама се могло видети шаренило војних униформи. Радње су почело брзо да се празне...

Џоџовић је написао: „Ја сам осећао све јачу нервозу и нестрпљење, због тога што не стиже мој војни позив. У то време скоро да није било персоналних  мистерија и манипулације са људима, па сам могао да очекујем  једино грешку. Одмах после 27. марта отишао сам у зграду дивизије, и одмах сам пронађен на списку под другим именом“... (стр.134).

Џоџовић је био нервозан (!) што му не стиже војни позив (не зна се зашто је он чекао позив!), пише како у оно време, издајничко петоколонашко време (!),  није било (!) намерних персоналних и других грешака и ометања, зато је отишао у „зграду дивизије“ да испита свој случај... Није јасно шта је овде то „зграда дивизије“, и које дивизије, када знамо да војни обвезници сва своја војна питања решавају у војном одсеку! Ниш није имао војни округ, ова установа за тај простор налазила се у Прокупљу; на копији прве стране Џоџовићеве војне књижице види се да је преко његове слике утиснут два пута печат Војног округа Прокупље. Ниш је свакако имао војни одсек!

Џоџовић је одмах после 27. марта, тог дана био је  четвртак, отишао  у зграду (!) дивизије да провери своје личне податке... Да ли су ове и све друге установе могле да раде нормално сутрадан по државном удару који је, разуме се, потресао целу државу? И нашли су Џоџовића!... То би по његовом опису морао бити 28. март, јер он каже: „следећег дана, тј. 29. марта , дубоко у ноћ, скоро у зору, кренуо сам возом за Куманово“. Стигао је, према томе, у Куманово у недељу 30. марта, и вероватно је одмах отишао у своју јединицу на Режановачкој Коси, око 3 км од града.

Свако би упитао онога који је био тамо, како је изгледао и колики је био војнички логор на ратном летилишту Режановачка Коса пред 6. април 1941. године. Џоџовић је написао како му је било предложено, у Друштву за неговање ваздухопловних традиција,  „да он као (највероватније) још једини живи сведок од неколицине преживелих на Режановачкој Коси, прикаже драму која се одиграла уживо пред његовим очима“.

На стр. 141. је рекао: „ Ово што намеравам да опишем као непосредни посматрач и учесник (!) у догађајима, биће за многе, не само ново и непознато, већ и обележено изузетном  необичношћу. Извесно је да је мало познато да је на Куманову, на Режановачкој Коси у 4 час 30 мин ујутро просута прва ватра из авионских цеви у Априлском рату. Из авионских цеви!...

Познато је да је Југословенско ратно ваздухопловство активирано – то је била прикривена мобилизација – на дан 12. марта 1941., а да су од 22. марта јединице ваздухопловства биле у стању строге приправности. Пети ловачки пук, који је имао 30 авиона „Хокер фјури“, пребацио се 12. марта из Ниша на одређена ратна летилишта: 35. Ваздухопловна група, са командом пука и две ескадриле, 109. и 110. и са укупно 15 авиона била је у селу Косанчићу,  око 10 км северно од Бојника, а 36. Група са ескадрилама 111. и 112. и са 15 авиона на Режановачку Косу.

Џоџовић је стигао на летилиште Режановачка Коса 30. марта и у опису овог војничког логора рекао је само једну реченицу: „Извршен је смештај и распоред авиона, камиона, кухиње, радионице и осталог, као и становање“, стр.137. И то је било све! Све!...

Ми не можемо да видимо како је изгледао војни аеродром на Режановачкој Коси уочи рата – да ли је било привремених или и сталних објеката, каквих – бараке, шатори – колико је било шатора, групних, појединачних, великих, малих, колико камиона – довољни би били и приближни бројеви – где је било гориво (колико и како је то збринуто), где оружје и муниција и како је то било обезбеђено, где су биле радионице, техничко обезбеђење, војно обезбеђење аеродрома и логора, где су биле кухиње, трпезарија, зборница, командно место, да ли је била и каква ПА одбрана, телефони, радиовеза, санитетска служба, итд.итд. Ништа о томе није речено у овој књизи...

Најкрупније и најважније питање је  колико је тамо било укупно људи – пилота, механичара, оружара, радиста, војника и официра!... Све то недостаје у овом опису ратног летилишта Режановачка Коса пред 6.април 1941. године.

Према формацијском саставу војске до 1941. године, свака Ваздухопловна група, као самостална јединица - Пети ловачки пук је имао две Групе: 35. и 36.- имала је по једну Аеродромску чету и свака таква чета имала је све органе који су били потребни за живот и дејство једне Ваздухопловне групе. Свака чета имала је у свом саставу општи вод, интендантски и аутомобилски вод, аеропланску радионицу, ПА вод, амбуланту са лекаром, метеоролошку секцију и друго... Аеродромска чета је требало да има 375 људи, а свака ескадрила је формацијски имала по 100 људи. Према томе, на Режановачкој Коси 6.априла 1941. године требало је да буде: 375 +100+100= 575 људи!... Можемо да допустимо да Група није била попуњена до пуног састава, али у сваком случају тамо је било око 500 људи!...

У Џоџовићевој књизи поменути су само пилоти и то у „некролошким подацима“ (стр.161.) укупно осам пилота и у „преживелим“ (стр.163.) свега шест пилота, што чини укупно 14 пилота. То је све!...

Сваки војник који је био тамо био је сведок догађаја на Режановачкој Коси 6.априла 1941. године!

ВАЗДУШНИ НАПАД  6.АПРИЛА 1941. НА  РЕЖАНОВАЧКУ КОСУ


Авиони Змај Хокер Фјури Југословенског Војног Ваздухопловства

Поменули смо да је Пети ловачки пук имао формацијски 30 авиона „Хокер Фјури“, по нужди борбени авиони (били су застарели) прве борбене линије. На Режановачкој Коси било је 15 авиона, по 7 у две ескадриле, 111. и 112., и један је припадао команданту, овде је то био мајор Брезовшек. На дан 6.априла ескадрила 111. имала је један авион мање, то је авион који је био на оправци у Нишу. Са њиме је био задужен наредник Богдан Рашић.

У суботу 5. априла увече мајор Брезовшек је хитно одлетео у Ниш, по дозволи команданта пука, а из Косанчића је долетео мајор Џал Фрања, заменик команданта пука, као замена за Брезовшека. Са његовим авионом било је тог  критичног дана 14 борбених авиона, али мајор Џал, који је био прикривени хрватски усташа побегао је у заклон када је почео напад 6. априла, а његов авион је био запаљен. Борбу ће прихватити 13 наших авиона „Хокер фјури“ и 13 пилота...

Пилоти 36. Групе на Режановачкој Коси у борби 6.априла1941. године:

                               112. ескадрила                                                                      111. ескадрила

          1. Константин Јермаков        погинуо                   1. Војислав Поповић          погинуо

          2. Милутин Перовић             погинуо                    2. Милорад Танасић           погинуо

          3. Јефта Арсић                     погинуо                    3. Олег Кургански               оборен, рањен

          4. Ратомир Милојевић          погинуо                    4. Живомир Стевановић     оборен, преживео

          5. Верољуб Стојадиновић     погинуо                   5. Војислав Милутиновић   оборен, рањен

          6. Милорад Радевић             погинуо                   6. Светозар Јањушевић      прелетео у Урошевац

          7. Стеван Ладар                   рањен

Ово су подаци које је изнео Џоџовић на стр. 192-198, и на стр.163/164. Има разлике између ових и оних које је оставио у својим „Сећањима“ пилот Богдан Рашић, други кључни и кориснији сведок догађаја на Режановачкој Коси. По Рашићу, Милорад Радевић је припадао 111. ескадрили, а Рашић 112. ескадрили... Рашић пилота Ладара уопште није поменуо!...

Џоџовић је написао (163/164): „Недавно, у току писања ове књиге (!), добио сам податак да је пилот Војислав Милутиновић  био полетео међу првима 6.априла, да је одмах после полетања оборен и да су му том приликом поломљене обе руке“... Џоџовић то није знао док је био тамо!...

Рашић, који се не хвали и не измишља мање од Џоџовића, испричао је како је без дозволе полетео командантовим авионом који управо стигао када се немачки напад завршавао, да је пошао у Урошевац,  да је успут имао једну борбу са два ловца „Ме-109“,  да је изводио успешне маневре и преживео, затим се спустио на неку ледину да погледа штету од погодака немачких авиона... У том тренутку указао се наш „школски ловачки авион „Р-100“ са којим је слетео на исту утрину пилот Војислав Милутиновић“... Ако је ово тачно, онда ми и данас не знамо ко је био тринаести пилот на једном од „Хокера“ који су узлетели у борбу 6.априла 1941. године!...

У ваздушној борби уништено је 13 наших авиона „Хокер фјури“, уништен је на земљи и „Хокер Фјури“ којим је мајор Џал претходне вечери долетео из Косанчића да замењује команданта Брезовшека. Џал није полетео у борбу, већ се био склонио у неки заклон...  Он ће се касније борити у саставу пронемачке НД Хрватске на Источном фронту где ће оборити више авиона СССР.


Санитетски авион РВД

Авион Р-100

Авион ПВТ

Према једном извору, уништена су на земљи још три наша авиона, по један „ПВТ“ и „Р-100“ и санитетски „РВД“... Ако верујемо пилоту Рашићу који је рекао да је према Урошевцу био полетео наш авион „Р-100“ са пилотом Војиславом Милутиновићем, онда је на Режановачкој Коси на земљи спаљен један авион мање... У том случају тринаести пилот који је узлетео са „Хокером“ и био оборен остаје нам непознат... Џоџовић о томе ништа не каже иако је био тамо!...

Џоџовић на стр. 160 је написао: „Касније (опет касније!) сам сазнао да је и Џалов авион био запаљен на земљи као и мој“.  И још:“Много касније, (много касније!) сазнао сам да је Рашић кришом, на своју руку полетео авионом Брезовшека за Урошевац да би тамо организовао...“. 

Написао је и ово (159): „На дан 6.априла после изузетно кратког окршаја по трајању, Џал се није нигде видео; као да је у земљу нестао“. „Ја сам га видео негде око седам сати“. Џоџовић наглашава да је драма почела око 4 сата и 30 мин (и то је погрешно!), а он се после тако страшног догађаја у јединици, у колективу, види са својим в.д. командантом тек око 7 сати! Више од два сата касније на једном малом аеродрому и после онакве драме!...

Необично и невероватно, Џоџовић је био резервни потпоручник, верујемо да би се сви официри, а тамо их није било много, одмах окупили и по наређењима команданта предузели  нове најхитније мере око спасавања рањених, опреме, материјала и др.

Овде морамо да наведемо шта је испричао пилот Богдан Рашић у вези са Џаловим авионом који није био узлетео у битку. Рашић пише у својим „Сећањима“ 1973. године: „Оставши без свога „Хокера“, појурио сам још ка једином преосталом на летилишту (рејона 112. ескадриле) – ЏаловомХокеру“... У то се изненада ( изненада ?!) стуштио први талас непријатељских ловаца „Ме-109“ над летилиштем. У том нападу ловци „Ме-109“ запалише Џалов „Хокер“, нападоше нашу војску и земаљску радиостаницу „Бига“.

Исти овакав сценарио трчања према авиону  који ће бити запаљен од непријатељских авиона на неколико корака од пилота, описаће и Џоџовић, са собом у главној улози, у својој књизи (1996.), страна 154, када је измислио причу како трчи према „свом авиону“ који није ни постојао!...

Џоџовић је на стр. 154. написао:“ Док сам трчао према свом авиону који је био стартован и војник чекао са падобраном у рукама на мене, у једном моменту, негде на 20-30 м од авиона, угледао сам први пут у животу светлеће метке (...) прошли су ми испред ногу у висини колена, и не даље од пола метра“ (!). „У истом тренутку сам опазио како се из мог авиона (мог авиона!) подиже димна капа, као црна калота, и одмах затим обилан пламен“.

О времену напада , писац је рекао: „Било је тачно 4.30. Јављали су да бугарску границу прелеће велика група авиона...Касније сам сазнао да је летео 21 авион“...

Ово време, 4.30 сати, које је поменуто у Џоџовићевој књизи, преузимају касније као тачан и изворни податак  други аутори и уносе у своје студије. Тај податак није тачан!...

Говорећи о почетку напада  Немачке на Југославију, после помињања копнених и речних препада у ноћи 5/6. априла, Арсеније Бољевић (Војно дело 1/1952, стр.75,76.) пише о ваздухопловству:

„Нешто касније, око 5,10 час. ступила је дејство немачка авијација (...) код Скопља, Куманова Ниша“... Дежурни официр у Скопљу, пор. Благоје Вујић, јавио је у 5,10 час. Команди у Земуну о „немачком нападу који је у току“, шеф станице у Куманову послао је вест око 5,1о-5,15 час. о ваздушној борби код Куманова...

Писац књиге почео је опис немачког напада на Режановачку Косу 6.априла речима (стр.153,154):

- „Било је тачно 4,30“...

- „када смо као скамењени угледали авионе у обрушавању са релативно мале висине“...

- „настала је бесомучна јурњава пилота ка авионима“...

 - „седали су и полетали наврат-нанос“...

Овде Џоџовић за пилоте говори у трећем лицу(!): „седали су и полетали“, а не каже где је био он!

Џоџовићев авион је, по причи,био  запаљен кад је дотрчао до на 20-30 м од њега... Он не помиње маханичара(е) који је морао бити код авиона који је био стартован, не објашњава када је и како код оног ваздушног напада дотрчао војник да му држи падобран (!) – а написао је да је слика била  апокалиптична -  није рекао ни да ли су они остали живи, ни да ли је упаљени авион експлодирао...

Али ово је најважније – задржимо се на делу реченице:

                Док сам трчао према свом авиону“...

Трчао је према свом авиону!! Који је то авион био његов?! Такав авион није постојао!...

Више пута је споменут податак да су ескадриле имале по седам (7) авиона. Нека то понови сам Џоџовић:   „Ескадриле су имале по 7 авиона“...  (стр.145).

„На летилишту Режановачка Коса поред два пута по 7 авиона, свака ескадрила посебно, настављао се ред камиона...  (стр.146.)

О пилотима из 112. ескадриле којој је припадао (?) Џоџовић  и који који су били у борби,  Џоџовић пише следеће:

               1.       К. Јермаков, командир 112. ескадриле, гине у ваздушној борби...                                  стр.192

               2.       М. Перовић,   из 112. ескадриле, погинуо у ваздушној борби...                                       стр.194        

               3.       Ј. Арсић,     из 112. ескадриле, погинуо у ваздушној борби...                                          стр.194

               4.       Р. Милојевић, из 112. ескадриле, погинуо у ваздушној борби...                                       стр.195

               5.       М. Радевић, из 112. ескадриле, у борбеном сусрету тешко рањен, умро...                      стр.195

               6.       В. Стојадиновић, из 112. ескадриле, погинуо у ваздушној борби...                                   стр.196

               7.       С. Ладар,   из 112. ескадриле, рањен, авион изгорео...                                                    стр.198

Свих седам (7) авиона његове (?) ескадриле били су у борби, шест пилота је погинуло, један рањен, а Џоџовић се усуђује да напише како је трчао према своме авиону...  Није било таквог авиона, Џоџовић је све измислио!...

Нечувено! Несхватљиво! Измислио је ову причу, без страха да ће се то лако запазити, да би себе направио херојем и да се велича. Како  би дао већи значај себи и својој улози и да би повећао драматичност, Џоџовић још додаје „да су светлећи меци прошли испред његових ногу у висини колена и не даље од пола метра“!... Само на пола метра!...

Ово са „његовим авионом“ према којем је трчао под ватром непријатељских авиона спада у највеће и најружније неистине у његовој књизи!...

Овде морамо да додамо закључак како Џоџовић уопште није летео на борбеном авиону „Хокер фјури“; он је на Режановачкој Коси био само пет дана пре почетка рата, а тамо је отишао без икаквог налета од новембра 1940. године, када се оженио, до доласка на ово летилиште. Он лично, који се много хвалио кроз целу своју књигу и  говорио о авионима на којима је летео по школама,  није никад споменуо авион „Хокер фјури“! Овде на Режановачкој Коси он није могао да савлада тај авион за само 3-4 дана и да као пилот из резерве полети у ваздушну борбу!...

Ипак, он се усудио да и у посвети палим ратницима спомиње себе. Он је написао:

 -  У корицама књиге: „...вама посвећујем овај рукопис у име поноса што сам био један од вас“,

 -  А на страни после насловне: „... њима посвећујем овај рукопис у име поноса који присвајам зато што сам био један од њих“,

- И на стр. 17: „Такви примери су нам прибавили и понос на који  имамо право сви ми који имамо право  на незаборављање“... 

Никад нисмо видели овакве посвете!...

 

                                                                                                           Владимир Лепојевић, 2004-2013.