Авиони Ju-52 над Београдом 6. априла 1941.

                     БОМБАРДОВАЊЕ БЕОГРАДА – ЈУГОСЛАВИЈА У РАТУ

Прошло је више од 70 година од дана када је Југославија нападом немачке авијације и бомбардовањем Београда била увучена у Други светски рат. Нормално је да се за све ове године много пута писало о нападу на Београд и храброј и очајничкој борби наше авијације, малобројније и слабије од непријатеља, писало се у штампи, у много случајева са оскудним или непровереним подацима, писали су и историчари,  и учесници у борбама, и хроничари, и историчари ваздухопловства, писали су и многи савесни, стручни и вредни истраживачи података и чињеница, писали су многи родољуби са лепом жељом да допринесу истинама и да се не заборави...

Наводили су се подаци о броју непријатељских авиона који су нападали, бомбардера и ловачких авиона, места и држава из којих су долетали (Румунија, Бугарска, Аустрија, Мађарска...), наводили су се подаци о броју авиона из наше одбране, писало се о појединим ваздушним борбама, писало се о победама наших пилота и о њиховим поразима...

Писало се и о типовима авиона који су нападали... Зна се да је ловачка авијација непријатеља била састављена од авиона „Ме-109Е“, а код бомбардера највише се помињу „Штуке“ – „Јu-87“, али ту су били и други: „Дорнијери“, „Хајнкели“ или и други...

Наша је жеља да овде, пред ширу јавност, захваљујући Интернету на који се Друштво за неговање ваздухопловних традиција недавно прикључило, саопштимо податак, као сведок који је доживео и преживео бомбардовање Београда 6. априла 1941,   да су на небу изнад  Београда тада били и авиони  Јункерс Јu-52, популарно звани код нас као „Јулке“.


Сачувани примерак авиона Јункерс Ју-52 Музеј ваздухопловства Београд

Ова прилика нам је изузетно значајна, јер до данас многи историчари ваздухопловства, са дипломом и без ње, нису могли или нису хтели да верују нашој причи – кажу зато што о томе нису никад нашли никакву документацију и што авиони тог типа нису борбени, нису бомбардери... Али, ови авиони могли су да имају друге задатке – командовање, сниматељи, новинари, хроничари...

Потребно је да кажемо, пошто је од тих страшних збивања прошло много година, да сам те 1941. године, на дан 6. априла, имао 10 година мање 40 дана, да сам зато много тога могао да „снимим“ и запамтим -  а то су били догађаји који се памте до последњег даха...

Писац ових редова се касније дуго бавио ваздухопловством – сребрна диплома пилота једриличара, спортски пилот, војна школа за резервне официре пилоте,  има чин резервног капетана - пилота, активно се бавио летењем преко 30 година, у аероклубу, у тренажној ескадрили, на војним вежбама, више од 60 година прати историју и догађаје у ваздухопловству... Ово наводимо да бисмо показали да смо довољно стручни да правилно опишемо и оценимо податке које износимо...

Ово што износимо овде о авионима „Јu-52“ на ратном небу Београда 6.априла 1941. године не описујемо први пут. Причали смо о томе много пута, још када смо били млади и после, у најбољим годинама, у многим приликама када се говорило о Априлском рату и авијацији, како међу ваздухопловцима, тако и међу онима који су желели да слушају и да се упознају са оним судбоносним догађајима.

Познатом дипломираном историчару, специјалисти за ваздухопловство, градитељу и директору нашег дивног Ваздухопловног музеја, Чедомиру Јанићу, са којим сам заједно некада летео и друговао скоро 60 година, причао сам о овом детаљу још док смо били млади летачи на аеродрому Лисичији Јарак. Он није прихватао моју причу, није знао, није имао доказе,  и није веровао да су ови авиони били тада над Београдом...  Причао сам му о томе и у другим подесним тренуцима – он није могао да нађе доказе...

Године 1996. уважени пок. Чедомир Јанић, тада директор нашег угледног Музеја, покренуо је једну анкету великог захвата којом је желео да прикупи сећања оних који су издржали и преживели бомбардовање Београда 6. априла. И ми смо добили позив да учествујемо, јер је знао нешто од наших успомена. Добили смо и његов упитник том приликом. Причао нам је касније да је добио неколико стотина одговора, међу њима био је и наш...


Авион Јункерс Ју-52 у лету акција снабдевања 

Ми смо у нашем одговору на ову анкету, знајући да ће доћи у руке Чедомиру Јанићу, опет испричали причу,  овај пут писмено, да смо сасвим сигурно, убедљиво и неопозиво, видели у два маха, са размаком од неколико сати, авионе „Јu-52“ над Београдом 6. априла...

Мислимо да и тада није поклонио већу пажњу овом податку...

На ову тему имали смо пре неколико година и једно предавање у  Друштву за неговање ваздухопловних традиција, био је присутан и један  познати истраживач и велики  љубитељ - историчар нашег ваздухопловства, податак је изазвао потребну пажњу, али на томе је остало...

Све ово говоримо зато како би се знало да се ови подаци не износе први пут тек сада, 70 година од оног страшног дана, него да смо ово питање покретали и када смо били много млађи и  на мањем временском одстојању од догађаја,  када нам је сећање било свеже а

ми у пуној снази и са много полета... За све ово време детаљи и слике тих догађаја у нашем памћењу нису избледеле и нису ништа изгубиле од своје веродостојности...

Ми ћемо овде углавном поновити  причу која се налази у нашем одговору на анкету коју је пре 17 година био покренуо Музеј и који се, одговор, вероватно, тамо и чува и данас.

На дан 6. априла 1941. године нас је напад немачке авијације затекао у ул. Војводе Глигора бр. 10 (у наша време то је Устаничка улица) код Аутокоманде. То је била нова и лепа војна зграда са три спрата и три одвојена улаза (има две исте зграде..) у којој су становали углавном официри. Један празан простор, двориште, одвајао је ову зграду, око 8о м, од мањежа који се налазио на истој страни улице и у истој линији са овом стамбеном зградом.

Овај мањеж, била је то лепа зграда, срушен је бомбама тога дана...

Стамбена зграда о којој говоримо лицем је била окренута улици Војводе Глигора, а другом страном гледала је, преко тарабом ограђеног дворишта широког око 40 м, на онај војнички простор због којег је овај крај био и добио име Аутокоманда. Данас на овом простору пролази аутопут... Ту је било много барака, шупа, гаража, коњушница (памтим углавном дрвене објекте...), велики број коња, пуно на  отвореном простору, и, разуме се, и војске.

Ми смо  тог јутра, у подруму,  и за време напада, поред многих детонација, могли да чујемо  јаку и дуготрајну  митраљеску ватру и мислили смо, касније,  да се то брани и бори војска са тог простора. Никад нисам разумео и сазнао да ли је ова митраљеска ватра била из авиона који нападају или са земље, пошто смо се ми налазили у кругу војних објеката. Сирене су страшно завијале и ми смо тек после повратка из бежаније слушали од других да су то биле сирене са немачких авиона. Није нам тада било јасно зашто авиони употребљавају сирене!...

Ми смо се налазили у тој официрско згради, моја Баба, стара око 50 година, ја и сестра млађа три године, код Бабине сестре од тетке чији је муж тада био капетан и био негде са војском. Они су имали два сина, оба испод 10 година, била је ту  и још једна девојчица од пет година, ћерка од брата ове две сестре, мајора наше војске, који је лежао од операције  бубрега у Војној болници. Били смо овде сви заједно, две жене и петоро деце, управо због страха од могуће ратне опасности и уверења да је боље да будемо сви заједно...

Кад је почео изненадни напад сви смо се тренутно сјурили  у подрум, он је већ био пун људи, и ту смо издржали, у паничном страху, два таласа бомбардовања са краћим мировање између њих (људи су  касније  дуго мислили да су то била два одвојена напада),

У тим тренуцима затишја изашли  смо сви из подрума, срећни што смо живи, и почели да се спремамо за бежање, Брзо је наишао и тај други талас и ми смо сви, ужаснути, поново потражили спас у подруму. Када се и ово умирило и утишало изашли смо, узели своје најнеопходније ствари од одеће, све је то већ било припремљено у торбама и ранцима, и за одрасле и за децу, и кренули у ван града у бежанију...

Бежали смо преко Душановца, продужетком улице Војводе Глигора. Први пут сам видео тај део града, била је то, одмах ту, периферија вароши са малим кућама и радњицама. Ми смо ишли највећом могућом брзином – али она је била мала, имали смо и дете од око пет година – плашећи се новог напада у незаштићеном простору. Било је много света који је бежао истим правцем и сви смо били још више уплашени што нас је тако много у маси.

Имали смо да издржимо још два напада, оба на отвореном простору, и то  је било веома страшно.

Следећи напад, то је био други у току дана (онда се говорило да је био трећи, јер су људи за онај други талас у првом нападу мислили да је други напад...), снашао нас је када смо већ били изашли са Душановца, последње улице, куће и кућице остале су иза нас, а ми смо даље журно ишли једним лошим путем само са жељом да будемо што даље од града.

Налазили смо се између града  и првог села које још нисмо уочили, да ли Мокри Луг, или Кумодраж, или неко друго? Нисам чуо да је неко изговорио где смо - ми то нисмо знали. Овај простор је био природно стешњен, брег и лево и десно, већи на десној страни, био је то као мајдан жутог песка, пут као да је пролазио кроз неку клисуру, али није изгледала дивље. Напред на путу  који је био сада без икакве подлоге, око 200 м испред нас  видео се један ауто, као они стари Фордови, вероватно заглављен у блату... Било је пуно света.

Одједном је наишао нови напад... Нисмо смели да гледамо у небо и на ону страну где падају бомбе и где се пуца, али је то било близу, чуле су се силне експлозије и детонације, бука је била паклена, тукли су авиони из ваздуха, тукли су и топови са земље, и митраљези без престанка... Онај свет се раштркао, свако је бежао од група и тражио себи заклон, и наша групица се растурила, био сам неко време одвојен од мојих и био сам без њих на оном друму, сеоском путу, добро се сећам...

Напад је био у току, у једном тренутку једна млађа жена је крикнула како је авион баш изнад нас, били смо у том тренутку по средини тога пута, и да на нас падају три бомбе. Страх од бомбе ме је натерао да погледам у небо, дотле нисам смео, и видео сам, скоро изнад себе, велики авион, са четвртастим трупом, са три мотора, са великим црним точковима, који је лагано прелетао са моје леве стране на десну (гледано у правцу у ком смо се били кретали), на висини ја мислим мањој од 1000 м... На срећу, оно нису биле три бомбе, већ облачићи црног дима  и ја сам већ онда знао да је то од топова. Ништа се није десило, тај авион је прелетео нас и отишао (много касније ћу знати да је то био познати  авион „Јu-52“,чак ћу два пута из њега искочити падобраном)... Чули су се и видели даље на небу, изнад вароши, други авиони, мањи и бржи, и чинило ми се да је небу безброј онаквих облачића од црног дима. Противавионска одбрана је била активна!

Ја сам се још онда зачудио како не могу да оборе тако споре и велике авионе, и чудим се све до данас. Можда је ПА имала малу вредност?

Није се ништа овде догодило, нико није погинуо, јер нас нису ни гађали. Чим се све примирило нашао сам своје, они нису били далеко...

Када је наишао четврти напад (данас се зна да је то био стварно трећи) ми смо се већ налазили у атару неког села у неком воћњаку, који је био сав расцветан и где је било много људи. Било је тако и у другим воћњацима. То је већ било послеподне. Опет је грмело, пуцало се, знали смо да поново  туку град који није био далеко... 

У једном тренутку почели су по неки авиони да нас надлећу. Настала је велика паника, гласно кукање и плач, неки су клечали и молили се... Авион, мали и брз, знао сам још онда да су то ловачки авиони, обрушио би се на нас, па стрмо извлачио у висину, као да су нас осматрали, нешто тражили, или су нас плашили. Лепо сам видео, врло близу, како се залеће, па извије у висину брзи авион са жутим „носем“, могао сам да запазим на њему и неке детаље, чак и силуету пилота...


Кокпит авиона Јункерс Ју-52 

Нису пуцали на нас, нису нас гађали бомбама. Да су хтели, могли су да направе разбојиште на земљи. После су старији причали да су ови авиони тражили само нашу војску, нарочито она места са противавионским топовима...

Бежанија се наставила, било је много људи. Сви смо ишли преко неког брдовитог али питомог терена, и како се он ломио, и по правцу и по висини, могао сам увек да видим бескрајну и непрекидну поворку људи која вијуга некаквим путем, стазама и путељцима. У касно поподне ишли смо по равном терену, дуж једног потока који нам је био на левој страни. Била је то као нека котлина, брда су била и лево, са оне стране потока, и десно, нама сасвим близу. Људска поворка без краја...

Изненада звук авиона, када смо сви мислили да је за тај дан било доста (ми стварни четврти напад на Београд нисмо запазили, брда су нас одвајала од града и град се није ни видео, већ смо били далеко; можда је овај догађај био у току тог напада...). Звук нам се приближавао из правца у који смо ишли. Брзо је долазио. Одједном грмљавина авионских мотора, наша поворка људи се разби и растури по целом простору, сви смо бежали на разне стране, а изнад нас прелетеше два велика авиона са четвртастим трупом, са по три мотора и точковима који су висили...

Летели су у колони и ниско, рекао бих 500-600 м, летели су по дужини котлине, оба су имала по митраљеску кулицу на горњој страни трупа, и видео сам црне крстове - ознаке – на авионима. Одлетели су и нису нам направили овде никакво зло, мада су митраљесци имали велику прилику.

Авиони су, значи, летели од стране Дунава, од истока према западу, летели су ниско и некако журно, као да су се крили између оних брда, мени је остао утисак као да су бежали.

Били су то опет авиони Јu-52, сасвим сигурно!Ово говори стари ваздухопловацвеликог искуства и знања ... Не треба сумњати у наше сведочење да су то били авиони које смо поменули и које смо и  ми касније имали у нашем војном ваздухопловству, на њима летели, из њих скакали падобраном, све до око 1961. године, можда и мало дуже... Не треба сумњати у наше сведочење ни због наших одмаклих година, јер ми смо, то смо подвукли, о томе говорили још у нашој младости и кроз цео наш живот летача...

Историчар и директор нашег Музеја, ваздухопловац, мој  стари пријатељ,  пок. Чедомир Јанић није могао у све ово да поверује, јер по њему, расположиви извори о бомбардовању Београда 6. априла 1941. године на спомињу авионе „Јu-52“.

Исправан је његов став историчара да тражи доказе и само истине о људима и догађајима. Можда ће неки наши млађи једног дана ипак пронаћи податке о којима говоримо.

Нажалост, прошло је већ много година, а у току страшног и разорног рата нестало је много и много документације, како код нас, тако и код ондашњег победиоца, освајача Југославије и окупатора Србије, који је на крају изгубио велики рат, доживео страшна разарања у својој земљи и вероватно и он изгубио многе архиве...

Ја и даље тврдим, неопозиво и без колебања,  да сам један „Јu-52“ видео у ваздуху, чак изнад себе, у току оног другог напада (мислили смо да је трећи!) и два „Јu-52“ у касно поподне изнад оне котлине којом данас пролази кружни пут, и то  на  делу од данашњег аутопута према селу Лештане, То се догодило недалеко од трасе данашњег аутопута. У оба случаја ови авиони су били у мојој близини и доста ниско.

Касније, око мојих тридесетих, идентификовао сам то место. То је сигурно данашњи кружни пут, пут је направљен свакако по оној стази, путу,  којим је тада бежало онолико људи, и то је био део који од данашњег аутопута иде према Лештанима и Винчи, а онај поток, то је Завојничка река. Ми онда можда нисмо ни знали да је  испред нас неко село (Лештане) и заноћили смо на отвореном простору, на земљи, на  падини оних брда, поред једне јаруге, вододерине, и били смо сасвим сами...

Открио сам и ту јаругу и само место где смо тада преноћили, на косини, на падини, деца, нас петоро, једно иза и изнад другог, у низу, у колони, а изнад њих, на челу „колоне“ две сестре које су се старале о нама и које су нас водиле. Као одрастао човек мислио сам  да смо спавали на земљи опасно и неопрезно близу ивице ове јаруге чије су стране биле доста стрме, а и дубина није била мала...  Било је то врло ризично због деце која су се могла будити у току ноћи и поспана и мамурна  лако да направе корак-два на погрешну страну... И данас се чудим онаквом избору места где смо, исцрпљени, и преплашени, полегали и провели ноћ... 

Следећег дана рано смо наставили нашу бежанију, прво смо се вратили на правац којим се пружа данас аутопут, ја мислим да је ту била траса старог државног пута, од туцаника, знам да смо прошли кроз село Врчин. Препознао сам га касније.  Даље се више не сећам, до Луњевца (не Луњевице!), ниједног села кроз које смо прошли... У Луњевцу смо се задржали и били заштићени од оног невремена са снегом које је баш тих дана дошло да нам свима повећа муке...

И данас не могу да објасним и да поверујем да смо тада и у оним условима, као деца, могли тог другог дана да превалимо пешице толики пут до села Луњевца!...

               Било, не поновило се!...

Бгд. 2013.                                                                             Владимир Лепојевић, дипл.инж.

                                                                                          сребрна диплома пилота једрилице

                                                                                                     резервни капетан-пилот