Неки авијатичари о свом учешћу у Априлском рату 1941. године

Дана 6.априла 1941. године Краљевина Југославија била је нападнута и увучена у Други светски рат који је трајао од 1.септембра 1939. и у којем је Немачка већ била покорила више од пола Европе.

Познато је да је   државним  ударом у Београду 27. марта  био одбачен  de facto   приступ  Југославије  моћном Трећем Пакту - Немачка, Италија, Јапан - у којем би се наша земља нашла као немачки сателит и присталица њене политике освајања света. На вест о пучу, Хитлер, свеколики Вођа Немачке, одмах је наредио својим армијама да нападну Југославију,  да је прегазе војнички и да се она уништи као држава. 

За овај напад биле су одређене врло велике војне снаге ове најјаче и најмодерније армије у свету у том тренутку. Копнене снаге те армије напашће Југославију, усамљену и слабу, из Аустрије (која је била у саставу Немачког Рајха), Мађарске , Румуније и Бугарске, а Италија из Истре и Албаније која је била окупирана и била прикључена  Италији.  Из истих држава полетеће и немачке и италијанске  ваздушне снаге које треба да муњевитим и разорним нападима сломију југословенску одбрану за најкраће време и  допринесу да копнене трупе брзо и лако окупирају земљу.

Силе Осовине биле су припремиле 2.236 авиона, у томе 1.062 бомбардера, 885 ловачких и 289 авиона друге намене - Немачка 1.570 и Италија 666 авиона1) (2/35).

 

Југославија, сиромашна и неразвијена, у којој је Србија, њена највећа и најважнија етничка јединица била страшно пострадала у Првом светском рату и још није била залечила ни своје најтеже ране, имала је за своју одбрану само око 3оо авиона,

Од тога било је 158 бомбардера (40 тромоторних, остали  двомоторни) и 100 ловаца прве борбене линије (у литератури се спомињу 102, али су два авиона  уништена у удесима,  један 28. марта, други 2. априла). Пошто се зна да једино  ловачки авиони сачињавају ваздушну одбрану једне земље, можемо рећи да је само 100 југословенских ловаца било на располагању против непријатељске ваздушне флоте од 1.062 бомбардера и 885 ловаца, укупно 1.947 авиона. То је запрепашћујући однос 1.947 : 100, или 20 : 1, и то без  мађарских авиона чији је број био непознат.

 Румунија и Бугарска нису прихватиле да учествују у нападима. Оне нису биле у рату са Југославијом, али као чланице Тројног пакта уступиле су делове своје територије за немачке нападе на Југославију, како ваздушним снагама, тако и копненим.

Немачка је почела рат са Југославијом 6.априла 1941. одмах после 5 часова ваздушним нападом на ратна летилишта Петровац  код Скопља, Режановачку Косу код Куманова и у Шарлинцу код Лесковца. У Петровцу су уништили на земљи 26 нових бомбардера и неколико  помоћних авиона, а код Куманова су 13 наших застарелих ловаца „Хокер Фјури“ полетели у борбу са надмоћним снагама непријатеља који је нападао модерним авионима „Ме-109“.. Из те борбе само један авион се извукао и одлетео на аеродром код Урошевца, а 9 наших  храбрих пилота су погинули. У Шарлинцу су уништили на земљи седам извиђачких авиона из 703. ескадриле за везу из Армијског ваздухопловства.

Масовни напад на главни град Београд почео је око 6,55 сати са 234 бомбардера и око 100 ловаца. То је био први од четири напада  тога дана.  На аеродрому у Земуну у том тренутку за непосредну одбрану Београда  било је само 15 ловачких авиона, који су припадали Шестом ловачком пуку, у томе девет „Месершмита 109“ и шест домаћих модерних ловаца „ИК-3“, свега 15 авиона против више од 300 непријатељских авиона!

У  одбрани Београда учестоваће и други део Шестог ловачког пука који се са штабом пука налазио на ратном летилишту код Крушедола са укупно 27 авиона „Ме-109“. Сви авиони су били  добро маскирани и  немачки бомбардери  летећи са севера према Београду летели су преко овог аеродрома незнајући за њега. Капетан Милутин Гроздановић, који ће тога дана оборити два немачка авиона, записао је:

- „Нико од нас није очекивао да ће срести толико непријатељских авиона... Указали су се као чопори страве изнад Фрушке Горе! То је превазилазило све што је машта могла да замисли! Нисмо веровали да се небо може зацрнети од авиона... Од буке мотора подрхтавали су и ваздух и земља... Ми смо били сламчица према тим мутним таласима, али времена за размишљање није било2) (81)...“.

Капетан Гроздановић  је записао речи  команданта Шестог ловачког пука, п.пук. Костића, изговорене увече 5.априла пилотима као Крушедола (Политика, 16. дец.1972.):

- „ У току ноћи, а највероватније у рано јутро непријатељ ће нас напасти. Нема никакве сумње да ће Београд бити главни циљ њихове авијације. Очекујем од свакога од вас да достојно изврши своју дужност према Отаџбини!“

У јутро 6.априла, чим је дата узбуна, са Земунског аеродрома полетело је одмах 15 пилота у 15 авиона (од њих осам без радиовезе !), а са Крушедолског летилишта 19 авиона и пилота (осам авиона је остало у резерви), у сусрет непријатељу који је летео “у чопорима страве“!...  Полетели су храбро и одлучно у одбрану свога града, своје земље, иако су знали да их је мало, да су много слабији од великог противника... Требало је имати велико срце и најлепше осећање родољубља, високе идеале, па неустрашиво улетети у борбу у којој је на свакога од њих било по десет (10)  противника!

Овим јунацима треба додати још двојицу неустрашивих пилота, још два авиона, који су долетели из Другог ловачког пука, из Крагујевца, где су били у ваздуху као дежурна пара. То су били кап. Жикица Митровић и рез. (!) п.пор. Драгутим Бојовић. Чим су чули преко радија знак за ваздушну опасност, они су, по сопственој одлуци, долетели над Београд и укључили се у битку. Кап. Митровић је оборио два немачка авиона и погинуо је у борби;  а п.пор. Бојовић је био рањен и из оштећеног авиона спасао се падобраном.

Највећи и незаборавни примери потомству како се воли и брани Отаџбина!

П.пук Костић је записао2) : „Ништа друго нисмо тражили, већ само то, да осветимо невино просуту крв наших мајки, браће и сестара“.

После више година од рата, неки тадашњи пилоти, чију храброст и неустрашивост у оним страшним биткама захвално потомство признаје и поштује, подлегли су слабости у људској природи и у својим сећањима и у фељтонима појединих новинара  доста учинили да пренагласе свој   удео у борбама, да себе прикажу херојима већим него што су били, неки су при томе, са много маште, причали романсирано о догађају  и недопуштено измишљали подвиге...

Нека таква сећања добила су место у историји нашег ваздухопловства, тиме и у националној  историји, без потребног критичког осврта и анализе, чиме су на тај начин изостале истине о људима и догађајима које се не могу занемарити и без којих историја није историја!  Неколико примера…

Пилот Блажо Ђ. Стругар

Велимир Терзић 2) (2/477): у Политици од 6.априла 1981. у Сведочанствима о Априлском рату 1941. под насловом ОБОРИО САМ ЛОВЦАБ. Ибрајтер је писао...

Те ноћи између 5. и 6. априла 1941. године пилот Блажо Ђ. Стругар био је дежурни официр на аеродрому Прељина код Чачка. Око шест часова сазнао је о нападу на Београд, а већ у 9,40 часова њихова борбена група од пет авиона „Савоја Маркети“ била је у ваздуху...

  - „У нашој бомбардерској групи  сваки авион је носио по дванаест бомби тежине по сто килограма, и био је наоружан  са по четири митраљеза... Летели смо у клину према Проклетијама...

Нешто касније смо надлетели брдо Тарабош поред Скадра и из бришућег лета бомбардовали италијански аеродром. Али, на нашу срећу, мој авион се морао вратити и поновити круг, јер мој друг, један резервни капетан, није могао да отвори врата од бомбарлука. Био је сломио ручицу на вратима, о чему ме је обавестио преко авиофона.  Хитно сам пошао из пилотске кабине и видео да су врата за испуштање бомби покварена. Док је први пилот Миладин  Дендић правио круг, у нашем бомбардеру се одвијала права драма. Остала наша четири авиона су се по извршеном задатку већ враћала према Прељини. На све могуће начине покушавао сам да отворим врата бомбарлука. Најзад сам то успео, али ме умало ваздушна струја није истргла из авиона. И док смо брисали изнад непријатељског аеродрома – испустио сам свих дванаест бомби. У међувремену на нас су се устремила три  италијанска ловца. „Блажо, ловци!  Брзо на митраљез!“ – чуо сам глас Дендића. Уследио је тресак: погодило нас је противавионско зрно у крило, апарат нам је био делимично оштећен. Активирао сам митраљез, повукао ручицу да може да гађа под углом од 90 степени. Један ловац се био издвојио и окомио на наш авион. Ухватио сам га у „крст кончића“ и испалио 87 метака, од којих је сваки трећи био запаљив.  Видео сам како се на ловцу одвојио труп, почео је да пада... Два друга ловца одустала су од гоњења, јер су се вероватно уплашили од друге наше ескадриле која се појавила од Скадарског језера. У бришућем лету прелетели смо Скадарско језеро, затим смо котлином Зете почели да хватамо висину, враћали смо се према нашем аеродрому. Мађутим, умало да настрадамо изнад Чачка, где је почела да нас туче наша противавионска. Уверили смо их када смо испалили две беле ракете“...

Критички осврт:

- Није било могуће да у шест (6) сати Стругар преко радија чује за бомбардовање Београда, када сви извори говоре да је напад на Београд почео око 6,55 часова.

- Није вероватно да су ови тешки тромоторни авиони могли да бомбардују циљеве из бришућег лета. Није познато да је ово уопште могуће и дозвољено!

- Ови авиони „Савоја Маркети“ нормално имају посаду од четири летача, овде их има само три. Један од њих је био резервни официр који није успео да отвори врата за избацивање бомби и који је при том сломио(!) ручицу.

- Стругар, други пилот, оставља пилотско место и одлази да отвори ова врата и успева иако је ручица (!) сломљена.

- Чудно је да може један пилот у борбеним условима да каже „како су имали среће“ да се врате на други круг због квара са вратима за бомбе и да понове напад!?

- У том другом кругу напала су их три (3) ловца!. Погодило их је противавионско зрно у крило! Први пилот је повикао  Стругару да се прихвати митраљеза и брани авион од напада ловаца. Ови авиони  имају по  четири  митраљеза, а стрелци се не помињу! Улогу стрелца обавља други пилот у авиону!

- Стругар је подесио оружје, ухватио у нишан један италијански авион и испалио у њега 87 метака. Видео је како се на ловцу ОДВОЈИО ТРУП и да је почео да пада!

- Она друга два италијанска ловца су одустала од напада, јер су се „вероватно  уплашили

 од друге наше ескадриле (бомбардера) која је долазила преко језера“. Ловци су се уплашили испред бомбардера и побегли!...

- Стругар је написао да је свако треће митраљеско зрно било запаљиво. Многи други извори  говоре како наше ваздухопловство није имало запаљиву муницију и да је то била једна од наших слабости...

- Драма се на крају појачава причом да је наша протиавионска „умало оборила њихов авион“ на путу за Прељину.

 

 Владимир Пузић, наредник, пилот-ловац

Велимир Терзић,1) (2/535): Први  контакт са Немцима био је испред Панчева  на правцу за Београд. О томе Пузић, сада пилот у пензији, прича...

  - „Када сам стигао изнад села Борче, код Панчева, на висини 1.300 метара, опазио сам три (3) формације бомбардера: „Штуке“, двомоторни „Дорнијери-17“ и двомоторни „Хајнкели-111“. Летели су без ловачке заштите, вероватно рачунајући на пасивност наших ловаца по „наређењу“ Рупчића (довде је Пузић писао у првом лицу!... вл).

Међутим, Пузић је радознало посматрао „Штуке“ о којима је слушао бајке и желео је једну да нападне.  Уводио је свога „ИК-3“ у заокрет за напад. Дотле су „Штуке“ већ стигле до Београда и припремиле се за бомбардовање. Бомбе су пале у близини  Ботаничке баште.

Одједном противавионска артиљерија је осула паљбу. Пузић се нашао између две ватре: тукао је стрелац из „Штуке“ и они са земље који нису правили  разлику чији је који авион. Питање је и шта су могли да знају о распознавању авиона који су били слични. Онда

 је притиснуо на окидаче. После другог краћег рафала немачки стрелац се није јављао. Вероватно је био погођен. „Штуке“ су потом направиле заокрет ка Звездари и пошле преко Дунава у Банат. Пузић је пратио „своју“ и повремено испаљивао краће рафале. Дотукао је код Белегиша и „Штука“ се разбила на земљи“.

Критички осврт:

- Пузић погрешно говори како је село Борча код Панчева (данас у саставу општине Палилула као предграђе). Борча је око 15 км западно од Панчева...

- Наредник Пузић није летео на авиону „ИК-3“!. Он је био у саставу 102. ескадриле која је била наоружана авионима „Ме-109“.

- Пузић је полетео као пратилац пом. командира 102. ескадриле кап. Милана Жуњића

(ком. ескадриле је био кап. Милош Жунић), били су други по реду полетања...

- Пузић описује само свој лет и свој напад на једну „Штуку“ – а биле су ту три (3) формације непријатељских  авиона – и „радознало  гледа тај авион о којем су се причале бајке“. Ништа није рекао о свом  вођи  чији  је он био пратилац према тактичком задатку...

Он предуго прати авион који мисли да нападне, много времена троши за заокрет и не спречава да тај авион избаци своје бомбе. У једном тренутку са два кратка рафала он мисли да је онеспособио немачког стрелца, Друге авионе из ових три формација он не помиње! Немац,као да је сасвим сам, од Ботаничке баште лети према Звездари, окреће и лети преко Дунава у Банат. Код села Белегиш, у Срему, „дотукао“ је ову „Штуку“ и она се разбила на земљи...

- Наредник Пузић није у попису пилота - асова који су имали ваздушне победе (п.пук. Костић2) (133/134.). П.пук. Костић2) (103/104.) је написао: „ова патрола (пара) кап. Жунић и нар. Пузић напала је једну формацију изнад Панчевачког рита и оборила је један бомбардер који се срушио у рејону села Белегиш“.  Капетану Милану Жуњићу приписана је једна победа...

 

 Ђорђе Стојановић, наредник, пилот-ловац

Наредник (касније се помиње као п.поручник) пилот-ловац Ђорђе Стојановић припадао је 102. ескадрили која је имала, у том тренутку, девет (9) авиона Месершмита „Ме-109“.

Ескадрила се налазила  на Земунском аеродрому и била је тих дана у саставу Шестог ловачког пука намењеног да брани Београд у случају рата. Командир ескадриле био је кап. Милош Жунић.

Стојановић је написао своја сећања „ Успомене  из ваздушних борби за Београд“ које се налазе у Музеју ваздухопловства у Београду , а са Меморијалног скупа о Априлском рату, одржаног 3.и 4. априла 1995. у Београду оставио је писани прилог свог излагања на том скупу са насловом : „Моје борбе у ваздушној одбрани Београда 6.априла 1941.“

Он је написао: „Око 7 часова је дат знак „Ваздушна опасност“ - јављено је да се Београду  

приближавају две велике формације бомбардера и ловаца са севера, једна дуж Тисе, а друга Дунавом. Потрчали смо ка авионима чији су мотори већ били загрејани. Командир Милош Жунић је командовао викнувши: „За мном, пали и полећи по патролама“.

Полетео сам за вођом патроле (паре) Милошем Жунићем. После 5 минута на висини 3.000 м између Батајнице и Панчева приметио сам Немце. Командира нисам могао да

опоменем, јер ми радиостаница није радила. Повећао сам брзину, престигао га и крилима дао знак. Отпочела је борба са немачким ловцима који су пратили бомбардере.

Командир Жунић је наставио у истом правцу и напао један бомбардер „Хајнкел-111“, па је одмах био изложен нападу ловаца „Ме-109“ и борио се са њима (...) Жунић искаче из авиона. Док је висио на падобрану убијен је рафалима немачких пилота ловаца.

Схвативши да сам сам, напао сам три (3) „Штуке“. Напао сам одоздо најпре десну, која је одмах оборена, па леву која је погођена из близине.

Затим сам се сукобио са три (3) ловца  „Ме-109“ и на једнога сам усретсредио паљбу, светлећи меци су обележавали  поготке, он се одвојио и кренуо понирући ка румунској граници. Гонио сам га на висини 300-400 м над пругом у правцу Вршца и отварао ватру.  Успео је да се извуче, јер ми нисмо имали запаљиву муницију и био је бржи. Прекинуо сам гоњење, гориво ми је било при крају и вратио се на аеродром и слетео. Сам без  свога командира (...). Око 16 часова преко сто (100) „Хајнкела-111“ је летело ка Београду.

Предлагао сам полетање. Пошто није било прихваћено, полетео сам једино ја. Нисам могао да стигнем формацију, јер сам време изгубио у стартовању, полетању и пењању на висину 3.000 м .

У освит зоре 7.априла били смо поред својих авиона, спремни да по потреби одмах полетимо (...). Око 13.часова појавио се један „Хајнкел-111“на око 5.000 м из правца Румуније. Узлетео сам са пор. М. Дракулићем и гонили га до Митровице, када је нестао у облацима.

По слетању, појављују се поново  два (2) „Хајнкела-111“, па сам поново узлетео, а нешто пре мене били су полетели Гогић, Милосављевић и Семиз. Ја сам пре њих напао један од авиона. Немац се бранио  митраљеском ватром. Мој мотор је бацао уље, цела кабина је била зауљана. Прекинуо сам напад и слетео.  Ускочио сам у Јелићев авион који је био спреман и полетео поново. Кап. Гогић је био оборио један „Хајнкел-111“. Сви смо слетели на аеродром.

Око 15 часова долећу из Мађарске три (3) бомбардера  „Хајнкел-111“ на висини 3.000 м. Полетео сам одмах, а замном инаредници Семиз и Вујичић, док Јелић није успео да полети. Немачки  авиони су се раздвојили и ја нападнем вођу. Он је одмах одбацио бомбе. Тукао сам успешно. Он је понирао бранећи се. Нападао сам га са бокова.  Гонио сам га ка Смедереву, јер је он летео ка Румунији. Почео је да губи висину. Његова паљба је престајала. Приђем са десне стране малом брзином да бих размотрио стање и у том тренутку добијем рафал. Мотор је отказао, резервоар је био пробијен, био сам у пламену. Слетео сам принудно без точкова (...).  Тешко повређеног и онесвешћеног, наши људи су ме запрежним колима пребацили у Смедеревску болницу“...

Критички осврт:

 - Стојановић је записао како су кап. Милош Жунић и он лично пресрели немачке авионе  на простору између Батајнице и Панчева. Он је у свом рапорту команданту пука п.пук Костићу у тим првим данима рата изјавио  да су „пет минута после полетања кап. Жунић и он били  изнад  Батајнице на висини 3.000 м“ (Костић2) , стр.101)...   Немци су им летели у сусрет, кап. Жунић је одмах напао непријатељске авионе...

Стојановић је једини сведок борбе коју је водио сам кап. Жунић и тај његов опис је трајно ушао у нашу историју. Он је овде себе несвесно описао само као посматрача... „Почела је борба са немачким ловцима (...),  кап. Жунић је напао један „Хајнкел-111“, па је одмах био изложен нападу ловаца „Ме-109“, борио се, био погођен, авион му је био запаљен, Жунић искаче, немачки ловци га гађају док је висио на падобрану...“ Борба је почела код Батајнице, а Жунић је пао у реку Тамиш код Панчева!...

Стојановић није рекао ниједну реч о томе шта је он радио док се Жунић борио и док није погинуо!

- Када је схватио да је остао сам напао је три (3) „Штуке“ (они су били пресрели „Хајнкеле-111“); п.пук. Костићу, свом команданту пука, он је испричао да је у том тренутку када је остао сам видео три „Штуке“ изнад Дедиња, око 20 км иза себе (!), и одлетео да их нападне! Он је у првом налету одмах оборио једну, а „друга је била погођена из близине“; оставио је утисак да је и та друга оборена?!

- Затим се сукобио са три (3) ловца „Ме-109“ и „на једнога је усредсредио паљбу“и више пута га је погодио. Овај се одвојио (он друга два ловца из ове групе од три авиона више не помиње...), и пошао према Румунији, а Стојановић га је гонио према Вршцу... Немац је био бржи и Стојановић је одустао и вратио се на свој аеродром... „Касније чуо да је тај авион пао у близини Вршца“!...

- Стојановић је написао како је око 16 часова преко сто (100) „Хајнкела-111“ летело према Београду (не зна се како је оцењено да их је било преко сто!?). Он је предлагао полетање, али оно није било прихваћено?! Коме је предлагао, команданту бригаде? Предлог није био прихваћен и он је полетео сам, без наређења, без дозволе, без задатка, по својој вољи!... У којој војсци је то могуће?! Полетео је он сам против више од сто (100) авиона јаког непријатеља! Шта је мислио да уради?! Зашто је он полетео?! Као пилот ловац он није проценио потребно време за своје полетање, пењање и гоњење и није могао да их стигне! Непријатељски авиони нису пролетели поред Београда! Имали су долазак, када су уочени, неко мало време је утрошено за бомбардовање града, затим окретање и лет назад! Он каже да није могао да их стигне, а био је у авиону који био бржи око 100 км/час од ових бомбардера! И питање, шта би урадио да је стигао ту формацију?! Његова прича је немогућа!

- Другог дана рата, 7.априла, око 13 часова, појавио се један „Хајнкел-111“ на око 5.000.м из правца Румуније. „Узлетео сам и пор. Дракулић и гонили га до Митровице када је нестао у облацима“(!).

- По слетању, сада се појављују два „Хајнкела“, он је поново узлетео, а пре њега су били узлетели тројица других наших пилота ловаца (...), он је ипак први напао један од та два авиона. Немац се бранио, Стојановићев мотор је бацао уље, његова цела кабина је била зауљена, морао је да слети... Одмах је „ускочио у Јелићев авион“ (!) и полетео поново. При том је нагласио да му је то био осми лет (у два дана, од тога два лета су била до Радинаца и два назад у Београд). Кап. Гогић је оборио један од ова два авиона и сви су се вратили на аеродром...

- Око 15 часова долетела су из Мађарске три (3) бомбардера „Хајнкел“ на висини 3.000 м.

Стојановић је одмах полетео, а за њим наредници Семиз и Вујичић, а Јелић није успео да полети... Немачки бомбардери су се разишли и Стојановић је напао вођу. Овај је одмах одбацио бомбе. „Тукао сам успешно, он је понирао, бранећи се“. Гонио је Немца ка Смедереву, јер је он летео према Румунији... Немац је почео да губи висину и његова је паљба престајала... Стојановић му је пришао смањеном брзином са десне стране да би га осмотрио (?!) и тада је Немац  рафалом погодио Стојановићев авион!... Борба је била завршена – бомбардер је оборио ловца, и то један „Ме-109“ !... Стојановић је слетео принудно, без точкова, он је био повређен и неки грађани су га пребацили у Смедеревску болницу... Стојановић је нагласио овде како је тај немачки бомбардер „Хајнкел“ (он спомиње скоро само ове авионе...) убрзо пао код Ковина и изгорео са целом посадом. Стојановић је то касније сазнао!

У приказу пилота који су у та два-три дана борбе имали ваздушне битке и победе, Стојановић је уписан са једном победом (Костић,2) стр.134)..

Живан Степановић, поручник, пилот-ловац

Под овим именом у опширном и дугачком  фељтону  „Априлски рат“, Милорад Јанковић, у Политици априла 1973, описан је његов ратни лет 6. априла 1941. код Куманова. У књизи „На крилима – Пети ловачки пук“ (1996.), стр. 197, он је уписан као Живомир Стевановић. Писац ове књиге био је, наводно, у саставу 5. Пука код Куманова, тог 6.априла...

Пилот Живан Степановић, у пратњи Олега Курганског, рез. п.пор. пилота ловца, био је у ваздуху, на извиђању, када је летилиште Режановачка Коса било нападнуто од немачких ловачких авиона ( у исто време био је и напад на аеродром Петровац код Скопља).

Летели су на двокрилним авионима „Хокер-Фјури“ који су били застарели  типови и много слабији од противничких авиона, чувених Месершмита „Ме-109“.

Они су издалека и са висине 2.500 м видели на своме аеродрому пламене стубове – то су били запаљени неборбени авиони (три-четири) који су били на земљи. Одмах су  се вратили и запазили су немачке авионе у нападу. Нису могли да знају колико их има.

Степановић је предложио да нападну Немце који су били ма мањој висини...

„Обрушили смо се на њих. У истом тренутку када сам вадио авион из обрушавања на мене је отворила ватру друга пара које нисмо били приметили. Били су нам у репу... Сад нам је било јасно да имамо посла са четворицом... Настала је неравноправна борба“...

„Приметио сам да ми са крила висе крпе... Пратилац Олег више се није одазивао... Један „Месер“ је покушао да ми „уђе у реп“... Док сам правио оштри заокрет да га избегнем, један од њих, кога нисам видео, погодио је топовским зрном реп  мог „Хокера“. Кабина ми се испунила димом, за тренутак нисам ништа видео. Мој авион се сав затресао... Шваба ми је био разнео репне команде“.

„Покушао сам да се извучем из заокрета у нормалан положај, али није ишло. Био сам на висини 100-150 м... Авион је почео да клизи ка земљи... почео сам да падам са крилом наниже... искључио сам радостаницу да не би дошло до пожара... сигурне смрти спасло ме је то што сам пао на групу дрвећа у пољу и што је авион имао чврсту пилотску кабину. Добио сам потрес мозга и био сам расечен по носу. Извукао сам се из рушевине и док сам лежао на земљи један Месершмит ме је митраљирао, а онда су немачки авиони одлетели да нападну воз који је улазио у станицу Прешево...  Погледао сам на сат, на моју „летачку Хелвецију“ – било је тачно 5,20 часова“.

„Касније је сазнао да су ову битку, која се одигравала око два километра од Прешева, посматрали, уздржана даха, грађани и војници. Његов пратилац, пилот Кургански био је лаше рањен у бутину. Обојица су помоћ потражили у Прешеву. У Прешеву је још много људи спавало, било је рано, а уз то била је недеља, и прво су потражили апотекара да им превије ране. После прегледа у болници, пилоти су се вратили на уништени аеродром Режановачка Коса“.  

Критички осврт:

- Пилот Степановић је испричао како се он са својим пратиоцем налазио у ваздуху када је почео напад немачких авиона. Долетели су до аеродрома и одмах се укључили у битку... Они су се, по својој одлуци, обрушили на два немачка Месершмита који су били на мањој висини, испод њих... Није ништа рекао шта су урадили, шта се догодило, када су се обрушили на непријатеља... А  управо  када се он вадио из обрушавања напао га је други авион који он није приметио и који му је био „ушао у реп“... О свом пратиоцу више не говори.

- Он каже да га је Немац погодио у реп и разнео му репне команде и истиче да му је кабина била пуна дима! Тешко је веровати  да је од поготка у реп дошло до пожара и још мање је за веровање да су гасови од пожара на репу могли  да се пренесу напред, у кабину авиона који  лети, овде свакако великом брзином!  Поред тога, овај авион нема затворену кабину, он има само мали ветробран испред отвореног пилотског седишта!

- Пилот Степановић је изјавио како је имао присебности да искључи радиостаницу у циљу заштите од пожара на авиону који пада. Али он није поменуо да је искључио мотор на авиону, мотор који је скоро увек узрочник пожара на авиону који ће се срушити!

- Није јасно како га је спасло дрвеће на које се срушио његов авион – ово је непознат случај...  Он је напред описао труп ових авиона и рекао да су они имали „ костур од алуминијума пресвучен метализираним платном“, а да је само пилотска кабина била обложена челичним плочама и да га је то заштитило од грана дрвета! Био је само посечен по носу и мисли да је имао потрес мозга. Не зна се да ли је рушевина авиона остала на дрвећу или ја пала на земљу заједно са пилотом. Не зна се како је Степановић сишао на земљу. Док је лежао на земљи приметио га је један немачки авион и митраљирао...

- Написао је, то је касније чуо, како су неки грађани и војници без даха пратили ту битку која се догодила на два километра од Прешева, иако је било  рано јутро, и недеља, и многи су још спавали!..

 

Богдан Рашић, наредник, пилот-ловац

Пилот Богдан Рашић био  је активни  наредник у ваздухопловству и био је у саставу Петог ловачког пука, чији је мирнодопски стан био у Нишу. После активирања од 12. марта – то је био прикривени облик мобилизације – овај пук је изашао на ратна летилишта у пуном саставу  са 30. двокрилних  ловачких  авиона  „Хокер Фјури“, који су већ били превазиђени и заостали према модерним брзим једнокрилним ловцима.

Једна половина пука, са штабом и командантом пука п.пук. Леонидом Бајдаком, и са 35. Вазд. групом од две ескадриле ових авиона, прешла је у село Косанчић, око 30 км јужно од Ниша. Друга половина пука, 36.вазд. група са15 авиона у две ескадриле, поставила се на ратно летилиште Режановачка Коса код Куманова. Овој Групи, њеној 112. ескадрили,  припадао је пилот Рашић.

Командант ове Групе мајор Брезовшек добио је био дозволу, због наводне болести у породици,  да 5.априла поподне одлети у Ниш, на неколико сати, иако је била наређена  за ваздухопловство строга приправност  под оружијем због опасности од рата. За његову замену долетео је из Косанчића заменик команданта пука мајор Фрања Џал.

Пилот Рашић је био на Режановачкој Коси тих дана без авиона. Његов (?!) авион  био је на оправци у Нишу. Рашић зато није учествовао у борби  6. априла, али је  на једном од авиона летео и борио се резервни  пилот Кургански. „Рашићев“ авион  био је на оправци, Рашић је био слободан, а он ипак није био одређен да лети уместо пилота из резерве!

На дан 6.априла, око 5,10 сати, почео је напад немачких авиона „Месершмита“ на Режановачку Косу. Њима су се супротставили 13 наших ловаца „Хокер Фјури“. Уништено је 12 наших авиона, један је успео да се извуче и прелети на летилиште код Урошевца. Погинуло је осам наших пилота. На земљи је спаљен авион мајора Џала.

Управо када се напад завршио и немачки авиони кренули ка својим базама у Бугарској, из Ниша је долетео мајор Брезовшек. 

Пилот Рашић је, побуђен фељтоном „Априлски рат 1941.“ од новинара М. Јанковића у Политици 1973, написао своја „Сећања“, на тридесетак страна, јула 1973. године. Он је тада био начелник конзерваторског одељења у Војном музеју у Београду. Његова „Сећања“ нису без вредности за нашу историју, али када говори о себи претерује у великој мери...

Рашић је описао рад  36. Групе Петог ловачког пука,  ескадрила 111. и 112, у рано јутро 6.априла. Његов (!) авион био је у Нишу на оправци. Сви авиони били су у ваздуху...

„Оставши без свога „Хокера“ појурио сам ка једином преосталом овде на летилишту авиону, „Хокеру“ мајора Џала, који није показивао намеру да полети... У то се изненада стуштио први талас непријатељских ловаца „Ме-109“ и запалише Џалов авион. Нападало је око 20 ловаца“...

„Док се изнад и око летилишта развијала ваздушна борба, изненада се у бришућем лету спустио наш команданат мајор Брезовшек који је долетео из Ниша. Имао је срећу што га непријатељски ловци нису запазили“.

„По слетању мајор Брезовшек је искључио мотор и стуштио се ка командној кућици у којој се већ налазио мајор Џал. Искористио сам тај тренутак и ускочио у седиште његовог „Хокера“. Док су механичари покретали  мотор авиона уследио је други талас напада и букнули су у пламен два последња „Хокера“ који су управо били спремни да полете“.

„Полетео сам према Урошевцу. Изнад Скопске Црне Горе, на висини 2.000 м, нападоше ме два ловца „Ме-109“. Маневришући оштрим-борбеним заокретом, избегао сам напад једног, други је ме је гађао... Оштрим заокретом избегох даље рафале. Кад ми се указала згодна прилика упутио сам кратак рафал на непријатељски авион. После неколико тренутака ова два ловца су се удаљила. Имајући утисак да је реп авиона био погођен, осмотрио сам погодну утрину и слетео и прегледао авион. Нашао сам четири поготка и незнатно оштећење трупа. Полетео сам и још у раним јутарњим часовима слетео на помоћно летилиште код Урошевца. Овде сам затекао Светозара Јањушевића који се спасао са Режановачке Косе и долетео са неоштећеним авионом“.

Рашић описује како су он и његов пратилац Јањушевић тог преподнева направили чак четири патролна лета, да су при том кружили „са циљем пресретања непријатеља“.

„ После сваког  од тих летова, приликом враћања ка летилишту – још сам издалека отпочињао са извођењем акробација  у смислу бодрења наше војске и себе“... 

„ И када је сунце већ било на заласку (...) из источног правца, на висини око 3.000 м, појавио се немачки извиђачки авион (...). Појурио сам и ускочио у свој „Хокер“ и полетео. По мом узлетању, „Хеншел“ je одмах направио заокрет у правцу истока. Хватао сам висину , гонећи га. Гонио сам га тако до бугарске границе (...). Стигао бих га, али сам сматрао некорисно и опасно  да са „Хокером“ изазовем немачке Месершмите у Бугарској, те сам се без двоумљења вратио“.

„ Да сам тада знао да су немачки ловци поред Ћустендила, свега 10 км од границе, имао сам изванредну прилику за извршење препада на те авионе. То би било ефикасније од гоњења „Хеншела“ у Бугарској. Нажалост, ми пилоти нисмо били упознати са распоредом немачких база“...

„Јутро 7.априла је опет освануло без иједног облачка. Полетео сам са мојим пратиоцем Јањушевићем у патролирање око 6 часа изјутра. После 20-30 минута недалеко од Бујановца угледасмо четири ловца „Ме-109“ који су нас одмах напали. Хладнокрвно сам  у току напада извршио леви борбени заокрет. У једном моменту био сам у повољном положају и ухватио сам у нишан немачки авион и сручих у њега дужи рафал. У том тренутку осетих страховити тресак од рафала из другог авиона који је погодио тачно у  средиште горњег крила, у бензински резервоар. Искључио сам контакт – магнет и отпочео вантеренско слетање. При крају рулања, точкови авиона упадоше у неки меки терен и авион се претури преко главе. Ускоро сам сазнао да је исту судбину имао мој пратилац

Јањушевић. Наша 36. Група остала је без свих авиона“...

Критички осврт:

- Пилот Рашић је записао за историју да је он, чим је командант  Брезовшек слетео по доласку из Ниша, у тренутку када су немачки авиони завршавали свој напад, кришом, без питања, без дозволе, без наређења, „ускочио“ у тај авион, покренуо га уз помоћ механичара, и одлетео у Урошевац. Ако би ово било тачно, то би био  најгрубљи и најтежи облик  повреде  дисциплине и реда у војсци, и то у ратним условима, и завршио би се на војном суду вероватно стрељањем!

Свакако је пилот Рашић  одлетео командантовим авионом у Урошевац са дозволом и по наређењу! То се види по томе што га у Урошевцу нико није узео на одговорност, ни командант пука п.пук Бајдак који  је  долетео у Урошевац, ни мајори  Брезовшек и Џал који су стигли тамо камионима у поподневним часовима.

- Пилот Рашић је овом приликом записао: „док су механичари покретали мотор и ја се спремао да полетим, немачки ловци су извршили и друго обрушавање на аеродром и запалили два последња „Хокера“ који су управо били спремни да полете“.  Два последња су запаљена у том тренутку! Авион са Рашићем није био нападнут!

Он је напред написао како је „дванаест (12) пилота-ловаца успело да полети у огорчену и херојску борбу на живот и смрт“.  (Авиона је било 13, један се не помиње – можда је то био авион који је, по другом извору, запаљен у полетању, а пилот Ладар повређен?). Овде помиње два последња који су запаљени када се он спрема да полети!

Поред тога, Рашић је рекао како је, када је почео напад, а он био без авиона, потрчао да узме авион в.д. команданта: “Оставши без свога „Хокера“, појурио сам ка једином преосталом (једином преосталом!) Џаловом „Хокеру“.

Написао је   да је на земљи био уништен последњи авион, мајора Џала, када је он трчао према њему, а после говори  како су, у тренутку када он мисли да полети командантовим авионом, близу њега нападнута и запаљена на земљи два последња авиона!

- Рашић је полетео авионом свога команданта према Урошевцу, а изнад Скопске Црне Горе, на висини 2.000 м, напала су га два (2) немачка Месершмита. Он је вешто маневрисао у оштрим борбеним заокретима, у једном тренутку је упутио кратак рафал на непријатеља... Немци су убрзо одустали од напада и пожурили ка истоку... Слетео је на погодном терену да би прегледао свој авион, нашао је на трупу четири поготка од „бојевих -пробојних метака средњег калибра, односно незнатно оштећење трупа“ авиона.

- Рашић у својим „Сећањима“ је написао да су он и Јањушевић, тога дана 6.априла, до поднева,  направили са своја два авиона чак четири патролна лет и кружили „у циљу пресретања непријатеља“. Он додаје да је сваки пут кад се враћао на аеродром почињао издалека да ради акробације! Био је то први ратни  дан, његова 36. Група је била уништена, осам његових другова пилота је погинуло, камиони са Режановчка Косе тек ће предвече да стигну, са њима и оба команданта, а он изводи акробације,  без страха да ће тако лакше да открије положај овог летилишта!...

- Истог дана 6.априла предвече, када је опажен у близини немачки извиђачки авион на висини око 3.000 м, Рашић је „ускочио у авион“, не зна се да ли је неко управљао радом на аеродрому и дао му дозволу, наредбу, и пошао да гони тај немачки авион. Немац га је опазио и кренуо према Бугарској. Рашић га је гонио  до близу бугарске границе и одустао због могуће близине немачких надмоћних ловаца.

Написао је још и то  како је зажалио што није знао тачан положај немачке базе близу Ћустендила, на око 10 км од границе, јер је „имао изванредну прилику за извршење препада на њиховом  летилишту, што је могло да буде много афикасније од гоњења оног извиђачког авиона“!

- У зору следећег дана, 7.априла, Рашић и његов пратилац Јањушевић полетели су на патролни  лет. После 20-30 минута кружења на висини 3.000 м спазила су их, недалеко од Бујановца, четири (4) немачка ловца „Ме-109“ који су одмах пошли у напад. Рашић каже да је хладнокрвно сачекао да му се непријатељ приближи (о Јањушевићу не говори у том тренутку), онда је извршио леви борбени заокрет и у једном моменту је упутио дужи рафал на противника. У том  тренутку митраљески рафал другог Немца погодио је Рашићев авион у средиште горњег крила, у сам резервоар, и њега је облио октански бензин који му је нагризао очи.

Пошао је на принудно слетање, плашећи се пожара. Слетео је врло  добро и сигурно, али му, на крају вожње по земљи, точкови упадну у неко мекано тло и авион се преврнуо на леђа. Записао је да је Јањушевић прошао на сличан начин. Тако је 36. Група Петог ловачког пука 7. априла, у рано јутро, изгубила и последња своја два ловачка авиона

Станислав Џоџовић, резервни п.пор. пилот-ловац

Пилот Џоџовић је написао књигу  „На крилима–Пети ловачки пук 1941. Куманово“, издање 1996. године, лепу на први поглед,  од које се много очекивало да ће приказати и оставити у трајном сећању важне и јединствене податке  за нашу историју о немачком нападу и ваздушној борби на Режановачкој Коси код Куманова 6.априла 1941. године.

Ништа од тога... Џоџовић је писао само о себи, неумерено, претерано, измишљајући догађаје који њега, и само њега, истичу и износе у први план. Измишљајући своје „подвиге“ и учинак у рату који је тог тренутка почео, направио је многе грешке и пропусте  у својој причи, толико  да би могло да се помисли да он и није био тада код Куманова.

Џоџовић је 1940. био у Нишу у ловачкој школи -то је било при Трећој пилотској школи, у којој је провео шест месеци и у којој се летело на авионима „ПВТ“ и „Р-100“ наше производње.  У ловачкој школи  увежбаване су акробације потребне у ваздушним борбама и „гађање“ фотокино-митраљезом, око два месеца, без правог гађања на полигону. У Нишу је упознао девојку, ту се оженио 24.новембра 1940. и настанио.

Џоџовић је написао како се чудио (!) што му не стиже позив за вежбу, зато је одмах после државног удара  отишао „у зграду дивизије“ (стр. 134.), било је то 28.марта, пронашао је грешку у подацима и добио упут за 36. Ваздухопловну групу Петог ловачког пука на Режановачкој Коси код Куманова. Кренуо је  возом  29.марта „дубоко у ноћ, скоро пред зору“. Ово значи да је дошао у јединицу коју је поменуо у суботу  30. марта.

По свему судећи он није летео од завршетка своје обуке у Ловачкој школи, од краја септембра,  поготово  нема ни речи да је летео после женидбе у новембру 1940. године. Не зна се ни да ли је он упознао овај борбени авион „Хокер Фјури“, ни да ли је уопште летео на овом типу, иако је волео да се хвали типовима авиона  на којима је летео.  Ипак, он прича да је летео већ 4. априла у групи од шест авиона у пратњи енглеског авиона који је возио министра Антони Идна. Идн их  је гледао кроз прозор и махао им. Додао је како су наше новине „касније писале о том догађају“.

Прича је измишљена – сигурно је да Џоџовић није могао да учествује у тој пратњи наших авиона до грчке границе. Тај авион није прелетао преко Југославије, него је њиме, у највећој тајности, из Грчке био долетео начелник империјалног штаба Енглеске  на разговор са генералом Симовићем.  Дана 4.априла враћао се у Грчку. Џоџовић, ако прихватимо да је  уопште летео овом приликом, није могао да види Идна који није ни био у авиону. Измислио је и да су новине касније о томе писале; то уопште није било могуће

када знамо да је већ 6.априла почео рат у Југославији!?

Два дана касније, 6.априла око  5,10 часова, немачки  ловачки авиони Месершмити, око 20 авиона „Ме-109“ и један разарач „Ме-110“, напали су  наше авионе на  аеродрому код Куманова. Џоџовић је написао да је изненађење било велико и да је „слика била апокалиптична“. Немци су брзо и лако савладали у неравноправној борби наше авионе „Хокер Фјури“ у којој  је погинуло осам наших пилота, други  су били рањени, само се један авион извукао и одлетео у Урошевац.

Џоџовић измишља и неистинито описује своју улогу у тим тренуцима. Он прича како је трчао према „своме авиону, који је био стартован и поред којег га је чекао војник са падобраном у рукама (!). Када је био на 20-30 м од авиона поред њега је прошао рафал из митраљеза немачког авиона, и то „у висини његових колена и не даље од пола метра“! Истог трена авион је плануо, он се бацио на земљу и откотрљао на косину која је ограничавала летилиште. Није испричао да ли је авион експлодирао, ни да ли су механичар у авиону и војник са падобраном поред авиона преживели!

Најважније овде је то да је Џоџовић измислио „свој авион“, да такав авион није постојао, јер су свих 13 авиона, ( један је био у Нишу на оправци),  полетели и били у борби! Он сам је навео имена 12 пилота (испустио је Јањушевића), стр. 192 – 198, који су полетели и часно бранили небо Отаџбине! Шта да се каже за његово „сведочење“!

Он даље сведочи како су видели, он и Рашић, који је као дотрчао до њега у тим страшним моментима, намерни судар у ваздуху пилота Танасића са немачким „Ме-109“. Рашић то у својим „Сећањима“ није ни поменуо!

Они су гледали са истог места други страшан догађај(и то није поменуто код Рашића!). Он пише како је на два километра од њих један наш „Хокер“ био нападнут и како је наш пилот искочио. Док је висио на падобрану напали су га пет (!) немачких авиона и тукли из митраљеза. Пилот је на земљу пао мртав. Каже да су касније сазнали да је то био кап. Воја Поповић (158). Иако је то све „гледао својим очима“, он  ипак на стр. 193. пише како је кап. Поповић погинуо „у судару који је сам изазвао“!

Додао је и један  немогући за историју податак, понижавајући за човека: написао је да је кап. Поповић  полетео на  борбени лет у доњем вешу, без панталона“, што сигурно не може бити истина! Пилот Рашић је писао да су сви они код оне приправности спавали обучени и још, то је најважније, да је кап. Поповић био  дежурни официр у ноћи 5/6. априла и да је он издавао заповести за полетање пред немачки напад! Како је могао Џоџовић  да говори такве немогуће приче за историју! Он је ову измишљотину  износио и у другим приликама, постоји и њен тонски запис  са једног великог скупа ваздухопловаца!

Али најстрашнију неистину и највећу неправду, најгору услугу за историју, увреду за понос и част нашег народа, Џоџовић је учинио описом измишљеног одустајања од ратног задатка целог одреда, можда и око 300 људи, који су марширали према Урошевцу по напуштању Режановачке Косе. После катастрофе на аеродрому, издата је заповест да се преживело  људство пребаци у Урошевац, један део камионима и великим делом опреме, други део пешке преко Прешева и Гњилана. Највећи део морао је да иде пешке.

 Џоџовић је написао у својој књизи(169.): „До Урошевца се, међутим, није стигло, нити транспорт са камионима, нити ми који смо пошли пешице“. А то није тачно!!

У „Сећању“ пилота Рашића описано  је како је транспорт са камионима стигао у Урошевац још истог дана, 6.априла, а да је одред који ишао пешке дошао у Урошевац 7.априла предвече. Сви они заједно одступили су увече 8.априла даље у правцу Пећи!

Џоџовић је измислио причу како је велики део одреда који се кретао пешке дошао у Гњилане 7.априла увече. Овде су они одустали од ратног задатка (!) и уместо у Урошевац кренули су, под вођством активних официра (!), на другу страну! После  два дана кретања по беспућу, стигли су до питомине код Медвеђе и овде су „распустили одред“.

То би било око 10.априла! Сви ти официри и војници, можда 300 или 400 људи, постали су на тај начин, према његовој измишљеноj и лажно ј причи,  дезертери, бегунци из војске. И то није било довољно за Џоџовића, него је написао како су у току кретања сретали и друге војнике бегунце из супротних праваца. Све то око 10.априла! Бегунци из свих праваца! Да ли су толики војници, предвођени својим официрима, могли да погазе и осрамоте најсветије жртве и традиције нашег родољубивог народа у праведној борби кроз историју за своју одбрану и опстанак.  И сав тај опис Џоџовић је оставио за историју и потомство у 500 примерака своје потпуно погрешне књиге, значи за вечност, јер књиге трају до краја света! То је књига коју ће радо користити непријатељи и мрзиоци Српског народа!

Џоџовић је од  Медвеђе  даље, у правцу Ниша где му је био дом, ишао потпуно сам. Нико из „распуштеног“ одреда није пошао у истом правцу! На том путу од Медвеђе до Ниша, куда иде пешке, он пилот и правник, није умео да опише свој „ратни пут“, и није поменуо, осим села Косанчића, где је био штаб Петог ловачког пука до почетка рата, ниједно друго насеље. У Косанчићу је описао своју величину када је, како он каже, намеравао да одлети једним остављеним и маскираним авионом „Р-100“ у Сарајево, за које је „знао да још није било угрожено од Немаца“. Није то урадио, разуме се. Омеле су га ратне околности!?

Наставио је пут према Нишу, према родитељској кући његове жене. У неком селу је променио униформу за некакво цивилно одело и ослободио се пиштоља 6,35 мм који је носио. Стигао је у Ниш у недељу 13.априла, на празник Цвети, недељу дана пред Ускрс. Прича како је са брда Бубањ гледао кретање немачких трупа и технике кроз нишке улице. Тада је на Бубњу узео фијакер – нашао је фијакер који је радио иако Немци у масама пролазе кроз Ниш! – и срећно дошао кући, управо у тренутку када је родбина била спремна да саопшти његовој младој жени да је он погинуо код Куманова! Да буде драма потреснија, написао је како је тог истог дана његов таст, који је такође био мобилисан, давао њему парастос у Ужичкој цркви!

Џоџовић није мислио да је самог себе описао као дезертера, војника који је напустио своју јединицу у самом почетку рата и дошао кући без икаквог стида и страха... И још је у својој књизи могао да напише: „... у рату 1941. био сам ратник“ (82.), „по повратку из рата биоје позван 1946. да држи први курс једриличарства у Југославији“ (15), „сви ми који смо у том рату (...) донели кућама своје главе сматрамо то одликовањима“ (16).

И у посветама палим пилотима код Куманова истиче себе... „био сам један од вас“ на корици, и : „ Њима посвећујем овај рукопис у име поноса што сам био један од њих“, испред стране прве, а на стр. 17: „Такви примери су су нам прибавили понос на који имамо право сви ми који имамо и право на незаборављање“!!

Опширан приказ Џоџовићеве књиге дат је у пет делова на страници И-нета Друштва за неговање ваздухопловних традицијаСрбије. рс.

Извори:

1.Вел. Терзић, „Слом Краљевине Југославије“

2.Бож. Костић, „Пламен над Београдом“

Џоџовић, „На крилима- Пети пук“

                                                                                  Владимир Лепојевић, дипл.руд.инж.

                                                                                  Рез. кап. авијације-пилот

                                                                                   Сребрна диплома пилота једрилице