Авро Циерва C.30A

Аутожир Авро Сиерва С.30А

Авро Сиерва С.30А / Avro Cierva C.30A (енг. Avro Cierva C.30A) је енглеска једномоторна, двоседа летелица аутожир. Пројектовао га је шпански инжењер Хуан де ла Сиерва (шпан.Juan de la Cierva) а по лиценци фирме Cierva Autogiro Company производиле су га енглеска фирма A V Roe & Co Ltd (Avro), француска фирма Lioré-et-Olivier и немачка фирма Focke-Wulf, америчка фирма Pitcairn-Cierva Autogiro Company а производи се и у Совјетском Савезу без лиценце пошто је у то време СССР био искључен из свих међународних организација. Летилица се производила у периоду од 1933. до 1936. године и укупно је произведено око 150 примерака. Мада по броју произведених примерака и употребној вредности, ова летилица није од бог зна каквог значаја она представља камен међаш у развоју ваздухопловства уопште. На бази принципа и техничких решења примењених у развоју ове летелице равијена је касније читава грана ваздухопловства тј. летелица хеликоптери. 

Пројектовање и развој

Аутожир Авро Сиерва С.19

Аутожир је летелица која се креће помоћу мотора са вучном елисом, а одржава се у ваздуху захваљујући обртним крилима - ротору без сопственог погона (ауторотација). Конструктор ове летелице био је шпански инжењер Хуан де ла Сиерва (Juan de la Cierva 21.09 1985 - 9.12.1936).

Почев од 1920. године, инж. Сиерва је направио низ аутожир летелица, који почиње са "С.1", која није била у стању да полети. Следеће конструкције "С.2" и "С.3" нису биле успешне, али је његов четврти покушај био успешан. Са летилицом "С.4", на мадридском аеродрому 31.01.1923. године (по новом календару) је извршен први лет аутожира. Летелица Сиерва С.4 је модификована од ратног француског ловца Анрио (фра.Hanriot) коме су задржана крила за контролу лета. С обзиром да инж. Сиерва није нашао техничко решење како управљати аутожитом помоћу ротора даљи развој ове летилице се заснивао на модификацији постојећих авиона. Тако је 1924. године на бази ловца Авро 504К направљен аерожир С.6А који је 1925. године демонстриран РАФ-у. Енглеско министарство ваздухопловства је показало интерес за ову летилицу и дошло је до сарадње у развоју између инж. Сиерве и британске фирма Авро. Тада се раде два прототипа С.7 и С.8, да би са моделом С.8 октобра месеца 1928. године прелетео од Лондона до Париза брзином од 143 km/h. После овог успеха прелази се у нову фазу пројектовања када се не врше модификације постојећих авиона него се граде (конструишу) потпуно нови аутожир од "темеља". Први аутожир оваквог начина конструисања био је С.9 и његова хидро варијанта "Хидрожир".


Аутожир Авро Сиерва С.30

После још низа побољшања настају модели С.17 и С.19 једноседе аутожир летелице које се серијски производе. На основу модела С.19 Mk IV, развијен је модел С.30 двосед који је први пут полетео априла месеца 1933. године. Специфичност овог модела је била, да је то први аутожир без крила. Поред тога ротор аутожира је постављен на сферни зглоб тако да му се може мењати нагиб и на тај начин пилот може држати летилицу под контролом и при малим брзинама као што је то при полетању и слетању летелице.

До Другог светског рата поред инж. Сиерве (који је погинуо 9.12.1936. године у авионској несрећи на путу за Амстердам у авиону DC 2 компаније КЛМ) и други конструктори из Енглеске, Француске, Немачке, СССР-а и других земаља развили су више типова ових летелица. Аутожир није могао вертикално да узлеће, слеће и лебди у ваздуху, али је допринео развоју хеликоптера. Инж. Сиерва је први формулисао основне принципе ауторотације која омогућава наставак пропадајућег лета и безбедно слетање аутожира и хеликоптера и после престанка рада мотора.

Технички опис

Аутожир Авро Сиерва С.30А је двоседа једномоторниа летелица мешовите конструкције. Труп му је елипсастог попречног пресека. 


Аутожир Авро Сиерва С.30A изглед кокпита

Аутожир је у зависности од произвођача најчешће био опремљен ваздухом хлађеним радијалним седмоцилиндричним мотороима смештним на кљуну трупа летелице. У аутожир производње АВРО уграђивани су мотори Armstrong Siddeley Genet Major IА снаге 140 KS (104 kW) само на прототипу је био мотор Armstrong Siddeley Genet Major I снаге 105 KS (78 kW). На француским аутожирима производње Lioré et Olivier уграђивали су се мотори Salmson 9Ne снаге 175 KS (130 kW), а на немачким производње Focke-Wulf уграђивни су мотори  Siemens Sh 14A, снаге 140 KS (104 kW). На вратила мотора се уграђивала вучна дрвена или метална двокрака елиса. Приступ мотору је једноставан а његово расклапање и склапање врло лако. Издувна цев кружног облика скупљала је издувне гасове из цилиндара мотора и одводила их испод трупа летелице.

Носећа структура трупа летелице је била направљена као решеткаста конструкција од високо легираних хром молидбен челика високе чврстоће спојене закивцима. Носач мотора је такође био направљен од челичних цеви. Предњи део трупа је био обложен алуминијумским лимом док је облога остатка трупа, репних крила и стабилизатораје била од импрегнираног платна. За носећу конструкцију је био причвршћен четворостубни носач ротора и сферног зглоба. Трокраки краци ротора су били направљени од дуралуминијума и могли су се склопити тако да при смештају у хангар заузимају најмање могућег простора.


Хидрожир Сиерва С.30

Главни резервоар за гориво се налазио између мотора и кабине пилота. Да би што потпуније искористио постојећи простор резервоар за гориво је направљен у облику бисаге. Испод резервоара за гориво налазио се резервар за уље. У трупу су била два седишта постављена у тандем редоследу (једно иза другог). Пилот је седео на првом месту у отвореном кокпиту а извиђач у другом, оба кокпита су била заштићена ветробранским стаклом. Ивице кабина су биле тапациране кожом што је смањивало број повреда посаде. Пошто је предња кабина ограничена стубовима носачима ротора, да би се обезбедио што ефикаснији улаз и излаз у предњу кабину, са леве стране трупа направљена су врата која су се отварала на доле.

Конструкције репних крила и вертикални стабилизатор као и кормило правца и висине су биле направљене као металне конструкције пресвучене импрегнираним платном. Фиксни делови репних крила су били додатно укрућени упорницама труп-хоризонтално репно крило.

Aутожир Сиерва С.30А је имао класичан фиксни стајни трап са два точка опремљена гумама ниског притиска (балон гуме) напред и клавирски гумени точак на репу као трећу ослону тачку летелице. Стајни орган је био направљен од заварених челичних цеви, у ногама стајног трапа су били уграђени уљни амортизери.

Варијанте летелице Сиерва 

Аутожир Авро Сиерва С.30А пред хангаром
  • C.30 - модел са радијалним мотором Armstrong Siddeley Genet Major I снаге 105 KS (78 kW).
  • C.30P - побољшан модел са радијалним мотором Armstrong Siddeley Genet Major IА снаге 140 KS (104 kW).
  • C.30A - Главни производни модел, са мотором Armstrong Siddeley Genet Major IA снаге 140 KS (104 kW).
  • Rota Mk I - РАФ-ова ознака модела C.30A.
  • Lioré et Olivier LeO C-30 - произведено 59 примерака на основу лиценце Cierva C.30, са мотором  Salmson 9Ne снаге 175 KS (130 kW) за француску авијацију и морнарицу.
  • Lioré et Olivier LeO C-30S - произведено 26 примерака као C-30S 
  • Lioré-et-Olivier LeO C-301 - побољшана варијанта C-30S са Messier уљно-пнеуматским амортизерима и стативом главног ротора. Направљено шест летилица и испоручено у француској морнарици почетком јуна 1940. године.
  • Lioré et Olivier LeO C-302 - Аутожир са "Јумп" главом која омогућава вертикални скок у кратком временском интервалу.
  • Focke-Wulf C 30 - направљено 40 примерака са мотором Siemens Sh 14A, снаге 140 KS (104 kW).

Техничке карактеристике


Аутожир Авро Сиерва С.30А цртеж

Опште

име                   = Авро Сиерва С.30А

намена              = извиђач 

посада              = 1 (пилот)

број путника      = 1 (извиђач)

порекло             = Велика Британија, Француска, Немачка

произвођач        = A V Roe & Co Ltd (Avro), Lioré-et-Olivier, Focke-Wulf

први лет            =  април 1933.

почетак производње  = 1933.

уведен у употребу     = 1934.

повучен из употребе  = 1960. 

статус                   = неактиван

први корисник       =  РАФ

број примерака      = 148 

Димензије

дужина                  = 6 m

пречник ротора Ø  = 11,28 m 

висина                   = 3,38 m

Маса

Мотор Armstrong Siddeley Genet Major I A

маса празан           = 553 kg

маса полетна         = 726 kg

Погон

КЕМ                       = 1 х Armstrong Siddeley Genet Major I A 

КЕМ снага              = 104 kW

КЕМ снагаКС          = 142 KS

Перформансе

брзина максимална   = 177 km/h

долет                        =  458 km

плафон лета             =  3.400 m

брзина пењања         =  216 m/min 

Наоружање

Летилица није била наоружана:.

 

Земље које су користиле летелицу Сиевра


Аутожир Авро Сиерва С.30А пресек

Оперативно коришћење


Инж. Хуан де ла Сиерва констр. аутожира 

Летелицу аутожир Сиерва С.30 су по лиценци фирме Cierva Autogiro Company производиле енглеска фирма A V Roe & Co Ltd (Avro), француска фирма Lioré-et-Olivier, немачка фирма Focke-Wulf, америчка фирма Pitcairn-Cierva Autogiro Company а производи се и у Совјетском Савезу без лиценце пошто је у то време СССР био искључен из свих међународних организација. У Јапану су такође производили по лиценци аутожир летелице Kayaba Ka-1A. Летилица се производила у периоду од 1933. до 1936. године и укупно је произведено око 150 примерака а продата је у преко 16 земаља. 

Пре Другог светског рата аутожир летелице су углавном куповала и користила приватна лица и аероклубови. Рецимо Авро је произвео укупно 77 ових летелица а РАФ је купио само 12 примерака, све ове примерке је РАФ у току рата користио на споредним и помоћним задацима међу којима је најзначајнији био баждарење радара који су били лоцирани у приобаљу канала Ламанш. Све ове аутожир летелице су преживеле рат и после рата су продате приватним лицима.

У току краткотрајне кампање у Француској 1940. године аутожир летелице које су биле у саставу и ваздухопловства и ратне морнарице нису дошле до изражаја и готово све су заробили Немци. Француска фирма Lioré-et-Olivier која је пре рата производила аутожир наставила је са његовим усавршавањем али је од тога одустала 1949/1950. године. После Другог светског рата прогресивним развојем и применом хеликоптера аутожир је потпуно потиснут и бачен у заборав.

Летелица Авро Сиевра у Југославији


Аутожир Авро Сиерва С.30А BBKJ

Војно ваздухоловство Краљевине Југославије (ВВКЈ) пратећи савремена збивања у области ваздухопловства у најразвијенијим европским земљама, наручило је 1937. године у Великој Британији од фирме АВРО два аутожира Сиерва тип 671, које је овај произвођач радио по лиценци. Намера је била да се истраже могућности и начини примене летелица за полетање са кратких стаза у ратним условима. Због тога су децембра месеца 1937. године у пилотску школу "Autogiro Flying School" у Фелтаму В.Британија послата два пилота војног ваздухопловства на обуку за управљање овим летелицама. Ови пилоти су обуку за овај тип летелице завршили до половине фебруара 1938. године. У пролеће 1938. ВВКЈ je примило два аутожира Avro Cierva C.30A. Покретао их је мотор Armstrong Siddeley Genet Major I A снаге 142 KS, а аутожир је први пут јавно приказан код нас на великој ваздухопловној изложби која је одржана 1938. године на београдском сајмишту, где је направљено и неколико демонстрационих летова. Демонстрација летелица са ротором (претеча хеликоптера) у то време је био технички куриозитет привукла је пажњу како стручних кругова тако и обичних посетилаца.

Команда војног ваздухопловства је овој летелици наменила пре свега извиђачке задатке и задатке везане за корекцију артиљеријске ватре па су због тога оне биле лоциране у Нишу где је постојао балонски батаљон који је преименован у Аутожирску групу, која је требало да има две ескадриле ових летелица и балонску чету. Међутим, у употреби ове летелице су показале бројне недостатке и претрпеле више удеса и превтања те су до 1941 већ биле расходоване а Аутожирска група је преформирана у 21. групу 5. пука.

Види још

Литература

    1. Димитријевић, Б.; П.Миладиновић, М.Мицевски; (2012.). Краљевско Ваздхопловство - Војно ваздухопловство Краљевине СХС/Југославије 1918-1944. Београд: Институт за савремену историју. ISBN 978-86-7403-169-8.
    2. О. Петровић; Војни аероплани Краљевине СХС/Југославије (Део II: 1931 – 1941.), Лет 3/2004. Београд, 2004.
    3. Јанић, Чедомир; Петровић, Огњан; (2010). Век авијације у Србији 1910—2010, 225 значајних летелица. Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-0-2.
    4. Philip Jarrett, Flugzeuge-Die Geschichte der Luftfahrt, Coventgarden, 2000., ISBN 978-3-8310-9066-2
    5. Јанић, Чедомир (2003). Век авијације - илустрована хронологија. Беочин: Ефект 1. ISBN 86-84905-00-8
    6. Шавров, В.Б., История конструкиҋ самолетов в СССР од 1938 до 1950 г.,Москва 2002., Машиностроение, ISBN 5-217-03103-4

Спољашње везе

    1. http://avioni.net/vvkj/index.php?str=avioni&av=10
    2. http://www.airwar.ru/enc/other1/c30.html
    3. http://www.ipmsstockholm.org/magazine/2004/12/stuff_eng_detail_avro_rota.html
    4. http://www.avionslegendaires.net/avion-militaire/cierva-c-30/
    5. http://www.bredow-web.de/RAF_Museum/Autogyro/autogyro.html
    6. http://www.aviastar.org/helicopters_eng/cierva_c-30.php
    7. http://www.flugzeuginfo.net/acdata_php/acdata_cierva_c30_en.php
    8. https://floridamemory.com/items/show/59960
    9. http://flymuseum.dk/fly-1911-1940?id=270:cierva-c30-im&catid=38
    10. http://aircraft-photographs.s3-website-eu-west-1.amazonaws.com/helicopter-avro-rota-mk1-cierva-autogiro-c30a-ww2.html
    11. http://www.jefflewis.net/autogyros.html
    12. http://forum.valka.cz/topic/view/8675/GBR-Cierva-C-30A-Autogiro
    13. http://www.sagpa.co.za/wnewsdisp.php?id=6886
    14. https://en.wikipedia.org/wiki/Cierva_C.30
    15. http://bmk.ipmssrbija.com/wp-content/gallery/01-vvkj-avioni/08_bmk_april41_vvkj_cierva.jpg