Утва Аеро 3


Авион Утва Аеро 3

Утва Аеро 3 / Utva Aero 3  је југословенски једномоторни, двоседи, нискокрилни авион са затвореном кабином, који се користио као авион за почетну обуку пилота у југословенском ваздухопловству, после Другог светског рата. Овај авион је заменио свог успешног претходника Аеро 2 који се потрошио од силне употребе.

Пројектовање и развој

Аеро-3 је пројектован на основу тактичко-техничких-захтева (ТТЗ-а) Југословенског ратног ваздухопловства као замена за Аеро-2, у намени за почетно и основно школовање и обуку пилота. Пројектовали су га је дипл. инг. Ђорђе Петковић и допл. инг. Борис Цијан. Направљена су два прототипа један 1954. године са мотором Lycoming а други 1955. године мотор који је Двадесет први мај из Раковице производио по лиценци Walter Minor 6 - III. При пројектовању авиона Аеро 3, конструктори су се трудили да искористи све предности које је имао Аеро 2 и направили су стварно успешан школски авион.

По димензијама овај авион се од свог претходника разликовао само у дужини захваљујући Lycoming-овом мотору дошло је до скраћивања носа авиона што је побољшало његову стабилност у лету, док су све остале димензије остале исте. Поклопац кабина направљен из једног дела плексигласа што поред лепшег изгледа авиона, олакшава улазак и излазак посаде из кабине и побољшава аеродинамичност авиона. Прототип авиона Аеро 3 је направљен у земунском Икарусу и први пут је полетео 1954. године.


Отвори за хлађење мотора Аеро 3

Технички опис

Авион Аеро 3 је једномоторни, двосед нискокрилац дрвене конструкције са фиксним стајним трапом. Намењен је за основну обуку пилота са одговарајућим инструментима, као и за ноћно летење и летачке обуке без спољне видљивости. Попречни пресек трупа авиона је правоугаоног облика са заобљеном горњом страном трупа и угловима.

Авион је био опремљен ваздухом хлађеним четвороцилиндричним боксер мотором Lycoming O-435-A снаге 142 kW. Упркос нешто слабијем мотору авион је био погодан за акробације. Издувне цеви из цилиндара мотора су изведене кроз капотажу мотора на обе бочне стране авиона. На облози мотора са предње стране симетрично у односу на вратило мотора су се налазила два отвора за улаз ваздуха за хлађење мотора, док су са обе стране капотаже налазили отвори кроз који је излази топао ваздух после хлађења мотора. Хладњак за уље се налази испод мотора са одвојеним улазом за хладан ваздух. На вратилу мотора је била причвршћена двокрака вучна, дрвена елиса непроменљивог корака и пречника 2,06 m. Носач мотора је био направљен од танкозидих заварених цеви а капотажа мотора је била од алуминијумског лима. Резервоар за уље је био смештени иза мотора а резервоари за гориво су се налазили у кореном делу крила.

Носећа структура трупа авиона Аеро 3 је била монокок дрвена (попречна ребра) а облога дрвена вишеслојна лепенка. У трупу авиона се налазила пространа кабина у коју су била смештена два кокпита у тандем распореду (један иза другог) за инструктора и пилота ученика. Ученик је седео на првом седишту а инструктор на другом. Авион је има дупле команде. Обе кабине су биле покривене јединственим поклопцем од плексигласа који се отварао повлачењем уназад (такозвани шибер поклопац).


Отворена закрилца Аеро 3

Крила су била дрвене конструкције, конзолна и самоносећа са две рамењаче, трапезастог облика са благо заобљеним крајевима, обложена вишеслојном дрвеном лепенком. Импрегнираним платном су били обложени покретни делови крила. Нападна ивица крила је била управна на осу авиона. Најважније је у односу на Аеро 2 што је извршена промена профила крајева крила тако да је повећана разлика између путне и минималне брзине авиона, што је повећало безбедност лета и смањена могућност пада у ковит.

Конструкције репних крила и вертикални стабилизатор као и кормило правца и висине су били направљени као дрвене конструкције, обложени импрегнираним платном.

Стајни трап овог авиона је био класичан фиксан са две независне ноге са точковима на којима су се налазиле нископритисне гума а точкови су били опремљени кочницама. У ногама су се налазили амортизери помоћу опруга. На репу авиона се налазио или клавирски гумени точак који се у току лета није увлачио у труп авиона.

Техничке карактеристике


Цртеж авиона Утва Аеро 3 у три пројекције

Опште

име                   =Утва Аеро 3

намена              =школски

посада              =2

број путника      =0

порекло             =Југославија

произвођач        =Утва Панчево

први лет            =1954.

почетак производње  =1954. до 1958.

уведен у употребу     =1955.

повучен из употребе  =још није

статус                   =активан

први корисник       =Југословенско ратно ваздухопловство

број примерака      =110

Димензије

дужина                  =8,58 m

размах крила         =10,50 m

висина                   =2,70 m

површина крила     =18,90 m2

Маса

маса празан            =679 kg

маса полетна          =1.198 kg

Погон


Мотор Lycoming O-435-A авиона Утва Аеро 3

КЕМ                       =1 х Lycoming O-435-A

КЕМ снага              =142 kW

КЕМ снагаКС          =185 KS

Перформансе

брзина максимална   =230 km/h

долет                        =680 km

плафон лета             =6.800 m

брзина пењања         = m/min 

Наоружање

Авион није био наоружан.


Авион Утва Аеро 3 у лету

Земље које су користиле Авион

* ФНРЈугославија / СФРЈугославија

Оперативно коришћење

Авион у Југославији

У фабрици Утва из Панчева су у периоду од 1954. до 1958. године произвели 110 примерака овог авиона. Југословенско ратно ваздухопловство их је користило као авион за основну обуку пилота од 1954. године, а већ од 1961. године почели су да их предају аероклубовима. Године 1965. престаје војна употреба овог авиона, они се предају Ваздухопловном савезу Југославије и почиње њихова дистрибуција аероклубовима широм Југославије. У Југословенски Регистар цивилних ваздухоплова било је уписано 102 авиона Аеро 3 који су се користили до средине 80-тих година прошлог века.

Сачувани примерци авиона Утва Аеро 3


Авион Утва Аеро 3 у загребачком музеју

Један сачувани примерак авиона Утва Аеро 3  се налази у Техничком музеју у Загребу, где је изложен као музејски примерак, а неколико се налази по аероклубовима било да су у фази реконструкције или их једноставно чувају из сентименталних разлога.

Види још

Литература

  1. Јанић, ЧедомирПетровић, Огњан (2010). Век авијације у Србији 1910-2010, 225 значајних летелица. Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-0-2.
  2. Janić, Čedomir; Ognjan Petrović (2011) (на ((en))). The Century of Sport Aviation in Serbia. Beograd: Aerokomunikacije.
  3. Јанић, Чедомир; Петровић, Огњан (2011). Кратака историја ваздухопловства у Србији . Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-1-9.
  4. Zlatko Rendulić, Avioni domaće konstrukcije poslije Drugog svjetkog rata, Beograd 1996.
  5. Команда РВ и ПВО,Чувари нашег неба, Војноиздавачки завод, Београд, 1977.
  6. Бојан Димитријевић, Југословенско ратно ваздухопловство 1942 - 1992., ИЗСИ и МЦО, Београд, 2012, ISBN 978-86-7403-163-6

Спољашње везе

  1. http://www.2r.si/slovenska-motorna-letala/213-aero-3
  2. http://www.paluba.info/smf/index.php?topic=23861.0
  3. http://www.flugzeuginfo.net/acdata_php/acdata_aero3_en.php
  4. http://www.airwar.ru/enc/other/aero3.html
  5. http://www.airliners.net/photo/UTVA-Aero-3/1953526/L/
  6. http://www.flugzeugbilder.de/show.php?id=1409934