Даглас C-47 / DC-3


авион Даглас C-47 / DC-3

Даглас C-47 / DC-3  је амерички двомоторни, вишеседи, нискокрилни авион, пројектован првенствено као путнички авион, међутим током коришћења избио је Други светски рат па је авион доживео трансформацију у транспортни авион за војне потребе, и карго авион.

Произведено је укупно око 16.000 авиона овог типа, од којих су неки још увек у оперативној употреби. Војна варијанта овог авиона је имала ознаку Даглас C-47, C-47 Skytrain, C-53, R4D и Dakota, док је путничка варијанта намењена цивилном саобраћају имала назив Даглас DC-3. Поред производње у матичној фирми Даглас овај авион се по лиценци производио још у Јапану и Совјетском Савезу.

Пројектовање и развој


Први Даглас DC-3 DST Skysleepers

Повод за прављење летелице био је телефонски разговор између председавајућег компаније Американ ерлајнс (American Airlines) Сајруса Смита и компаније Дагласа, Доналда Дагласа. Сајрус Смит је затражио од Дагласа да се изради авион сличан моделу DC-2, поуздан авион металне конструкције али са значајним побољшањима у дизајну. Неке од нових погодности које је нудио DC-3 биле су: већи број путника, кухиња са текућом водом, седишта прилагодљива за спавање итд.

Пројектовање овог авиона је почело 1934. године, пројектовао га је и изградио Артур Рејмонд са својим тимом. Даглас DC-3 је први пут полетео 17. децембра 1935. године. Први DC-3, DST (Douglas Sleeper Transport) изграђен је у Дагласу као "спаваћи" авион - познат под називом Skysleepers.


Унутрашњост авиона Даглас DC-3 DST 

За авио-компаније то је био врхунац луксуза. Четрнаест плишаних седишта у четири кабине се могу претворити у лежаје, док је још седам могу оборити са плафона кабине (као у спаваћим колима воза). Авион може да прими 14 спавајућих путника или 28 за краће дневне летове. Авион је био предвиђен за ноћне летове са једног на други крај Америка. Испоручен је Американ ерлајнсу у јуну 1936. године, а затим два месеца касније и прве стандардне Даглас DC-3 са 21-путничка седишта.

DC-3 није био само удобан и поуздан, већ и профитабилан за ваздушни саобраћај. Господин Смит изјавио да је DC-3 први авион који је могао да себе исплатити само превозећи путнике, без ослањања на државне субвенције. У новембру 1936. године, Јунајтед ерлајнс (United Airlines), која је била ћерка Боинга до 1934. године, постала је други купац DC-3 авиона, пошто је већ тада доказано да је DC-2 економичнији у експлоатацији од свог главног конкурента Боинга 247, а DC-3 је наставио у том правцу. Почетне наруџбине Америкена и Јунајтеда убрзо су пратиле поруџбине више од 30 других авио-компанија у наредне две године. Као резултат тога, од 1939. године, више од 90 одсто путника Америке су летели авионима DC-2c и DC-3.

Када је почео Други светски рат, Даглас је на основу свога авиона DC-3 појачавши конструкцију трупа, повећавајући распон крила и повећавши улазна врата направио војну верзију овог авиона познатог под ознаком C-47 Skytrain који је још за време Другог светског рата постао легенда.


Авиона Даглас DC-3 са 21 седиште

У време када је пројектован овај авион, нико није могао претпоставити да ће то бити, ако не најбољи авион свих времена а оно сигурно међу најбољима. У тренутку када се пишу ови редови (2016.) ови авиони још лете свим меридијанима овог света напунивши преко 80 година коришћења.

Технички опис

DC-3 је нискокрилни путнички авион металне конструкције чија се конструкција крила и трупа узета од претходника DC-1 и DC-2. Труп авиона је готово кружног попречног пресека монокок конструкције. На почетку трупа се налазила кабина пилота са два седишта једно поред другог а затим путничка кабина или товарни простор код транспорних авиона. Код путничких авиона унутрашњост путничке кабине је изолована од буке и вибрација. Седишта су поређана у две колоне са пролазом кроз средину авиона. Са десне стране пролаза у реду са налазе по два седишта а са леве стране по једно седиште. Са обе стране трупа налазили су се правоугаони прозори са десне стране их је било седам а са леве шест. Са леве стране трупа су се налазила врата. У репу авиона су се налазили санитарни простор и чајна кухиња. Испод пода кабине се налазио пртљажни простор. У транспортним авионима са унутрашње стране трупа су биле постављене расклапајуће клупе на које су седели падобранци. Ове клупе када се превозио терет су се обарале. Дуж бочних сраница постојали су држачи и челична ужад за које су падобранци качили гуртне за отварање падобрана при скоку.


Транспортни авион Даглас C-47 

За погон авиона најчешће су коришћени следећи клипни радијални мотори: Wright GR-1820-G102A Cyclon, Wright GR-1820-G202A Cyclon, Pratt & Whitney R-1830-S1C3G Twin Wasp, Pratt & Whitney R-1830-92 Twin Wasp, Pratt & Whitney R-2000 Twin Wasp. Мотори Wright су били 9-то цилиндрични радијални мотори са ваздушним хлађењем а Pratt & Whitney су били 14-то цилиндрични радијални мотори са две звезде. На вратилу мотора се налазила трокрака метална елиса са променљивим кораком Hamilton Standard 23E50, пречника 3,51 m. 

Након рата у ове авионе су уграђивани и турбоелисни мотори произвођача Pratt & Whitney PT6A turbines, Rolls-Royce Dart или Armstrong Siddeley Mamba turbines.

Крила авиона DC-3 су са две рамењаче кутијастог типа. Конструкција је метална а облога од алуминијумског лима закивцима причвршћена за носећу конструкцију. Облик крила је трапезаст а нападна ивица је закошена у односу на труп авиона према репу. Технолошки су крила подељена у три дела. Први део је заједнички са трупом - центроплан, тај део крила је правоугаоног облика на којима су са предње стране причвшћени мотори и две крајње конзоле са елеронима. У унутрашње шупљине крила (кутије) су смештени резервоари са горивом. Крила су опремљена системом против залеђивања. На средини крила су се налазили рефлектори који су олакшавали слетање по мраку а на крајевима крила су се налазила позициона светла. Почетне серије DC-3 авиона су имале електричну инсталацију под напоном од 12 V а новији авиони су имали напон од 24 V.


Кокпит авиона Даглас DC-3 

Реп авиона се састоји од једног вертикалног стабилизатора и кормила правца и два хоризонтална стабилизатора са кормилима дубине. Носеће конструкције репа су металне а облога од алуминијумског лима причвршћена закивцима. Управљачке површине кормило правца и кормило дубине су металне конструкције обложене импрегнираним платном.

Стајни трап му је трицикл, предњи точкови су увлачећи у носаче мотора, а задњи само усмеравајући се налази на репу авиона. 

Техничке карактеристике

Опште

име                   =Даглас C-47 / DC-3

намена              =транспортни, путнички

посада              =2


Цртеж авиона Даглас DC-3 

број путника      =21 до 32

порекло             =САД

произвођач        =Макдонел Даглас

први лет            =17. децембра 1935.

почетак производње  =1936.

уведен у употребу     =1936.

повучен из употребе  =

статус                   =активан

први корисник       =Американ ерлајнс

број примерака      =око 16.000

Димензије

дужина                  = 19,70 m

размах крила         = 29,00 m

висина                   = 5,16 m

површина крила     = 91,70 m2


Мотор P&W R-1830 авиона Даглас DC-3 

Маса

маса празан            = 8.300 kg

маса полетна          = 11.400 kg

Погон

КЕМ                       =2 х Pratt & Whitney R-1830-S1C3G Twin Wasp

КЕМ снага              = 895 kW

КЕМ снагаКС          = 1.200 KS

Перформансе

брзина максимална   = 381 km/h

долет                        = 1.650 km

плафон лета             = 7.300 m

брзина пењања         = 344 m/min 

Наоружање

Путничка и транспортна варијанта авиона Даглас C-47 / DC-3 није била наоружана. Мада су постојале и борбене варијанте ових авиона који су били наоружани митраљезима и бомбама.

Земље које су користиле Авион Даглас C-47 / DC-3

Овај авион се користио у близу 100 земаља на свим континентима света.

Аргентина, Аустралија, Белгија, Бенин, Бијафра, Боливија, Бразил, Бурма (Мијанмар), Камбоџа, Канада, Чад, Чиле, Република Кина, НР Кина, Колумбија, Република Конго, Демократска Република Конго, Куба, Чехословачка, Данска, Доминиканска Република, Еквадор, Египат, Ел Салвадор, Етиопија, Финска, Француска, Габон, Трећи рајх, Немачка, Грчка, Гватемала, Хаити, Хондурас, Мађарска, Исланд, Индија, Индонезија, Иран, Израел, Италија, Јордан, Јапан, Лаос, Либија, Мадагаскар, Малави, Мали, Мауританија, Мексико, Монако, Мароко, Холандија, Нови Зеланд, Никарагва, Нигер, Нигерија, Северна Кореја, Норвешка, Оман, Пакистан, Панама, Папуа Нова Гвинеја, Парагвај, Перу, Филипини, Пољска, Португалија, Родезија, Румунија, Руанда, Саудијска Арабија, Сенегал, Јужна Африка, Јужна Кореја, Сомалија, СССР, Цејлон, Шпанија, Шведска, Сирија, Тајланд, Того, Турска, Уганда, Уругвај, Уједињено Краљевство, САД, Венецуела, Вијетнам, Јемен, Југославија, Замбија

Оперативно коришћење

У Санта Моники и Лонг Бичу у Калифорнији је израђено 10.655 модела DC-3 за потребе цивилног и војног ваздухопловства. Преко 2.000 лиценцираних комада направљено је у Русији под називом Lisunov Li-2. У Јапану је такође израђено 485 комада под називом L2D Type 0, од којих је преко четири стотине модела било у употреби 1998. године.

Велики број мотора рађен је за DC-3 кроз историју његове производње. Најпопуларнији био је Pratt & Whitney R-1830. Неки DC-3 су били побољшани, после 1950. године уградњом турбоелисних мотора типа: Pratt & Whitney PT6A turbines, Rolls-Royce Dart или Armstrong Siddeley Mamba turbines.

Пре Другог светског рата у САД се ваздушни саобраћај веома брзо развијао баш захваљујући авионима DC-3. Овај авион је популаризовао ваздушна путовања широм Сједињених Америчких Држава. Постало је могуће прелетети САД са Истока на Запад за око 15 часова, укључујући три слетања дуж путање да би авион био напуњен горивом. То је било значајно унапређење у односу на главог конкурента Боинговог модела 247 (Боинг 247). Ваздухопловне компаније као што су Јунајтед, ТВА и Естерн су имале преко 400 ових авиона којима су одржавале редовне авио-линије широм Америке. Холандски КЛМ је авионима DC-3 почев од 1936. године одржавао линију Амстердам-Џакарта-Сиднеј далеко најдужу линију на свету у то доба.


Скуп Даглас DC-3 олд тајмера

У току Другог светског рата направљено је преко 10.000 примерака војне верзије овог авиона који је носио ознаку С-47. Врхунац производње је достигнут 1944. године када је произведено 4.853 примерка. Несумњиво је да је овај авион представљао окосницу војног ваздушног саобраћаја савезничких снага. Након рата многи војни транспортни авиони су прерађени у цивилне. Захваљујући економичности, поузданости, могућности слетања на травнате терене и једноставном одржавању ови авиони су постали основни авиони у многим земљама. О његовом квалитету говори чињеница, да се тај авион користи већ 80 година. Када је 1985. године прослављена педесетогодишњица авиона DC-3, у свету је још увек летело 1.500 примерака ових авиона. Данас 2016. године се процењује да још око 400 ових авиона лети.

У току производње и коришћења направљен је веома велики број модела овог авиона с обзиром да је нашао примену у веома различитим областима. Овај авион се користио као: путнички, транспортни, извиђач, бомбардер, спасилац, за обуку пилота и навигатора, хидроавион, авион за лет на великим висинама (прелет Хималаја), авион за контролу ваздушног саобраћаја, авион за електронско извиђање и ометање, авион за вучу једрилица, авион за коришћење у поларним условима (Арктик и Антартик) и као једрилица (без мотора).

Авион Даглас C-47 / DC-3 у Југославији


авион Даглас C-47 / DC-3 на разгледници

Авион C-47 / DC-3 у Југославији се појављује  после капитулације Италије као транспорни авион који је доносио војну помоћ партизанима, довозио војне мисије, а одвозио за Италију рањенике и савезничке пилоте који су искочили из авиона над Југословенском  територијом. Понекад би избацивали војни материјал падобранима, или би га, ако није ломљиво, бацали из ниског лета(на пример ципеле), на унапред припремљен и договорен терен. Активни су били и Руси са својим C-47, који су помагали партизане из Румуније и Бугарске. Од средине 1944.год. из Италије су 12 ових авиона из Барија полетали за Југославију. Са једним таквим је и Тито пребачен на Вис, после десанта на Дрвар.

Авион DC-3 је уведен у југословенски ваздушни саобраћај крајем Другог светског рата, када је транспортна јединица Војног ваздухопловства, опремљена авионом Ц-47 (војна верзија DC-3) и почела да превози путнике и терет на домаћим и међународним линијама. Оснивањем ЈАТ-а (1947) добијено је од УНРЕ и купљено из америчких војних вишкова неколико авиона Ц-47, који су у Чехословачкој и Холандији преправљени у путничке авионе. У првој години рада ЈАТ је имао 5 авиона DC-3 и 3 авиона Ju-52, a 1950. године флота је увећана на 10 DC-3 и 4 теретна C-47. До 1953. године ЈАТ је у флоту имао 16 авиона DC-3 са којима је одржавао домаћи и међународни саобраћај на преко 30 разних линија. Каријеру у ЈАТ-у авиони типа DC-3 су завршили 1976. године као поштански авиони и авион за аерофото снимање за потребе Геодетског завода. До тада су прелетели 65 милиона километара и превезли 3,25 милиона путника и 150.000 тона терета.

Први ЈАТ-ов авион типа DC-3, регистрације YU-ABB, налази се данас у збирци Музеја југословенског ваздухопловства на аеродрому „Никола Тесла“ у Београду.

У ЈРВ и ПВО у периоду од 1945 до 1977. године било је укупно 41 авион C-47 / DC-3. У периоду од 1945 до 1952. добијено је 6 авиона да би се у периоду од 1953 до 1977. године ови авиони набавили у две туре прво 20 па затим 15 авиона. Војска је ове авионе користила за превоз терета, трупа и падобранске скокове. После истрошених ресурса ови авиони су замењени авионима Ан-26.



авион Даглас DC-3 (аутор О. Петровић)

Види још

Литература

  1. Јанић, Чедомир; Симишић, Јово. Више од летења - Осам деценија Аеропута и ЈАТ-а. Београд. 2007. ISBN 978-86-7086-004-9.
  2. Јанић, Чедомир; Петровић, Огњан. Кратака историја ваздухопловства у Србији . Београд: Аерокомуникације. 2011. ISBN 978-86-913973-1-9
  3. Јанић, Чедомир. ''Век авијације - [илустрована хронологија]''. Беочин: Ефект 1. 2003.(COBISS).
  4. Бојан Димитријевић, Југословенско ратно ваздухопловство 1942 - 1992., ИЗСИ и МЦО, Београд, 2012, ISBN 978-86-7403-163-6
  5. Chant, Christopher (1977). „Douglas C-47 Skytrain”. Drugi svjetski rat - Avioni. Zagreb: Alfa. стр. 132—133.
  6. Simons D., Withington T., Die Geschichte Der Fliegerei - vom erste Doppeldecker bis zum modernen Airbus0, Parragon Books Ltd, ISBN 978-1-4054-8950-8
  7. Marck Bernard; Histoire de L Aviation, Flammarion, Paris, 1997., ISBN 2-08-010038-6

Спољашње везе

  1. http://www.boeing.com/history/products/dc-3.page
  2. http://www.airwar.ru/enc/cw1/dc3.html
  3. http://www.douglasdc3.com/dc3specs/dc3specs.htm
  4. http://www.aviation-history.com/douglas/dc3.html
  5. http://www.dc3history.org/douglasdc3.html
  6. http://www.buffaloairways.com/index.php?page=douglas-dc-3
  7. http://www.flugzeuginfo.net/acdata_php/acdata_dc3_en.php
  8. http://www.warplane.com/aircraft/aircraft-history.aspx?aircraftId=16
  9. http://www.airliners.net/aircraft-data/douglas-dc-3/188
  10. http://www.paluba.info/smf/index.php?topic=18099.0