Ваздухопловнотехнички институт (1946. – 1992.)

 
1946. – 1992. године.

Ваздухопловнотехнички институт је био јединствена југословенска научноистраживачка и развојна институција, националног значаја, у домену ваздухопловних технологија. Плански је радио на реализацији и вођењу задатака из те области, у складу државне стратегије ослонца на властите снаге. Организационо и буџетски је био повезан за структуру Југословенске народне армије (ЈНА), у периоду свога постојања, од 1946. до 1992. године. У томе периоду је био носилац научноистраживачког и развојног рада, у домену ваздухопловне технике у ФНРЈ/СФРЈ.

Основан је 10. августа 1946. године, укинут је половином 1992. а кроз асимилацију неких његових преосталих делова у Војнотехнички институт копнене војске, настављена му је провизорна и минимизирана функција.

Оснивање Ваздухопловнотехничког института

Ваздухопловнотехнички институт је основан Наредбом Врховног команданта оружаних снага Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, пов. бр.1460 од 10. августа 1946. године. Истог дана је Врховни командант потписао и Наредбу о колегијуму и Правилник са задацима Института. Са овим актима је институцијализован дотадашњи богат конструкторски, развојни и научноистраживачки рад у области ваздухопловних технологија на просторима Југославије. То је био логичан пут преласка у вишу фазу организовања, сагласно светским искуствима и пракси, као потреба за вођење државне политике развоја ваздухопловства. Није случајно, да се тај вид организовања поклапао са светским стандардима, примењеним: NASA САД, ЦАГИ СССР/Русија, RAI Велика Британија, ONERA Француска, FFA Шведска итд. Тај принцип организовања се усталио, као стандард, за вођење националних стратегија у научноистаживачком раду и развоју у домену ваздухопловних технологија.

Лого Ваздухопловнотехничког института
Старији Лого Института
Новији Лого Института

Ваздухопловнотехнички институт је препознатљив по скраћеном називу ВТИ Жарково, по београдском насељу у ком је био и лоциран. Колегијум Института су сачињавали истакнути конструктори, професори универзитета и други научници, афирмисани у земљи и свету. Најпознатији су били академици проф. др Светополк Пивко, проф. др Мирослав Ненадовић и проф. др Антон Кукељ. Први Директор института, био је пук. пилот Коста Сивчев дипл. инж. професор, др, познати пројектант авиона, а други по редоследу директог је био научник, професор, а касније и академик Светополк Пивко, тада са чином ппуковника.

Ваздухопловнотехнички институт је представљао научну институцију, националног значаја, према нивоу оснивача, дефиницији у пратећим документима, нивоом и врстом задатака и резултатима рада.

Одлуком руководства ФНРЈ из 1956. године, у циљу значајнијег искорака у развоју властитих авиона, све конструкторске групе из ваздухопловне индустрије, интегрисане су у Институт. С тиме је Институту програмска оријентација проширена.

Први зададак, произашао проширењем програмске оријентације, је развој школског авиона са турбомлазним мотором, Г-2 галеб. За све време свога постојања, Институт је био организован по научним и стручним областима и по службама. За реализацију сваког пројекта, интерно су формирани наменски бирои.

Институту је више пута мењана веза према вишим управљачким структурама. Према наредби о оснивању, у почетку је био директно везан за Министарство одбране (МО). Касније је био везан за Команду ратног ваздухопловства (КРВ), за генералштаб, преко Заменика за Ратно ваздухопловство и на крају за МО, преко Помоћника Министра за војно привредну делатност (ВПД). У последњој деценији постојања СФРЈ, војни институти, сва три вида, била су паралелно повезана за МО, преко Помоћника Министра за ВПД:

  • Морнарички институт, лоциран у Загребу,
  • Ваздухопловнотехнички институт, почетно лоциран у Земуну, а касније коначно у Жаркову и
  • Институт Копнене војске, лоциран у Београду, ул Катанићева.

Организациони профил, пред укидање, 1992.

Институт је био организован по службама, подељеним према научним областима на секторе, одељења и одсеке.

Сектори ВТИ-а су били:

  • Општетехнички
  • Информатика
  • Аеродинамика
  • Експериментална аеродинамика (аеротунели)
  • Структура авиона
  • Експериментална чврстоћа структуре авиона
  • Опрема и системи авиона
  • Мотори, погон
  • Експлоатација ваздухоплова
  • Документација

 

Директори Института

У периоду постојања Института (од 1946. до 1992. године), били су директори (првих година су називани Начелници):

Пук. пилот, др Коста Сивчев дипл. инж, 
први  је директор Института 
(замењивао др Пивка).  
 
Генерал Сава мр Пустинја дипл. инг.
последњи Директор Института
  • У почетку је замењивао ппук Пивка све док овај није предао постојећу дужност помоћника Команданта РВ и ПВО, пук пилот, др Коста Сивчев дипл. инж. Био је један од копројектаната авиона ИК-Л1, ИК-2, ИК-3, а после Другог светског рата С-49А и С-49Ц.
  • Ппук. др Светополк Пивко дипл. инж., био је главни инжењер РВ и ПВО, редовни професор на Машинском и ПМ факултету у Београду и редовни члан Српске академије наука.
  • Пук. пилот Саво Пољанац, истакао се као пилот у одбрани Београда у Априлском рату 1941.
  • Пук. Хуберт Јелочник
  • Пук. Карло Јелинек дипл. инж.
  • Пук. др Слободан Кручичанин дипл. инж.
  • Пук. пилот Владимир Бакарић
  • Пук. др Златко Рендулић дипл. инж.
  • пук. Радмило Радојковић дипл. инж.
  • Др Бранислав Јовановић дипл. инж., провео цео радни век у Институту
  • Пук. Драгољуб Јеринкић дипл. инж., провео је цео радни век у Институту и
  • Генерал мр Сава Пустиња дипл. инж., провео у Институту 36 год. (дошао као ппоручник а отишао с чином генерала).

Ниједна од ових личности се не спомиње нити су им истакнуте Фотографије, заједно са хронолошки поређаним за директоре Института копнене војске (сада Војнотехничког института“), у централној сали управне зграде, као приказ челних руководиоца садашњег Института, кроз његову историју. Чак нема ни фотографије пук. пилота, др Косте Сивчева дипл. ин