Наоружање

Топ, Маузер BK-27.

Тајфун је опремљен топом Маузер BK-27, калибра од 27 mm, са бојевим комплетом од 145 граната. Топ је тежак 100 kg без граната и инсталиран је у корен десног полукрила. Каденца му се може изабрати између 1.000 и 1.700 граната у минути, док је излазна брзина гранате 1.025 m/s. За 0,5 секунди, може се испалити преко 4 kg масе граната. Муниција се аутоматски доводи у топ, а чауре се одводе у контејнер.

Гранате не смеју бити повезане, али се постављају у спремник, што смањује потребно време за пуњење оружја. Ефективни домет гранате је око 1.600 метара. Гранате су различитих врста, расположивих за више намена. Високо експлозивне гранате се користе за дејство против ракета којима је нападнут авион, и ове ракете се самоуништавају после промашаја циља. Посебан је тип граната против циљева на копну, за противоклопну борбу. Маса једне гранате је око 260 грама.

Авион Тајфун поседује 13 спољних везних тачака за подвешавање борбених средстава и другог терета. Максимална укупна маса подвешених терета, стандардно је до 6.500, а може и до 7.500 kg. Подвесне тачке су распоређене, по четири испод сваког полукрила (8 под крилом) и пет испод трупа (види слику десно). На три подвесне тачке могу се подвесити спољни резервоари горива, два под крило и један под централни део трупа. На ову везну тачку испод центалног дела трупа, подкачиње се једино резервоар горива (није предвиђена алтернатива). На слици десно, оивичени су резервоари горива са жутом бојом. Могу се бирати између два расположива типа: од 1.500 литара, који је намењен за подзвучни лет и ниске маневре, са малим убрзањем n•g, a оптимизиран за надзвучни лет и оштар маневар са великим убрзањем n•g је запремине од 1.000 литара. Британска фирма BAE систем је припремила аеродинамички профилисане резервоаре горива за постављање на задњи део трупа авиона и стапали би се са њим у задебљан профил (као облога). Запремина овог резервоара је 1.500 литара. Са њим се повећава долет авиона за око 25%. Две подтрупне бочне линије поседују по две тачке подвешавања. На њих се у контуру трупа могу подвесити 4 ракете ваздух-ваздух великог домета, са утапањем у контуру без значајнијег повећања отпора и радарског одраза. Две најудаљеније линије на крилу опремају се само са ракетама ваздух-ваздух кратког домета. Могу се користити везне тачке и за подвешавање и другог оружја, под условом да је обезбеђена њихова интеграција, сагласно пропису MIL-STD-1760.

Подвесни терети (црвено),

а топ (зелено).

Поред ракете ваздух-ваздух кратког домета, типа старог Саидвиндера, на располагању су и нове већег домета, са ознакама ASRAAM и IRIS-T. Ракете ASRAAM, имају значајно повећан домет, што је био и основни циљ њиховог развоја. Са том ракетом непријатељски авион може бити уништен у приближавању и пре него што дође до међусобне борбе. Покретљивост ових ракета у блиској борби, упоредива је са Саидвиндером, али то јој је био секундарни пројектни захтев, мада је овде много јачи потисак мотора и низак отпор, што јој је основни разлог за побољшани маневар. Ракета IRIS-T, пројектована је да буде посебно агилна, тако да јој одмах може бити циљ и сопствени авион. То јест, може брзо заћи за реп „свога“ сопственог авиона, са кога је и лансирана. Та способност је позната под називом као потпуно сферна, или сверакурсна ракета.

За борбу на великим растојањима, користи се привремено ракета AIM-120A/B/C AMRAAM, која се успешно показала у борби. У будућности, биће замењена са много моћнијом ракетом MBDA метеор, која је опремљена набојномлазним мотором, заснива се на новој технологији у домену електронике и управљања.

Оружје ваздух-земља сачињавају разне врсте бомби и ракета. Бомбе су побољшане, а у плану развоја је да у будућности буду побољшане и ракете. Планови о надградњи максималног спољњег ношења оружја се не објављују, тј. подлеже тајности. Тајфун ће носити и неке типове крстарећих ракета.

Опције коопераната су усаглашене са карактеристикама заједничког авиона, а и стандардизовано је ношење наоружања по типовима и количини. У доњој табели, приказана су усаглашена решења према могућностима авиона и потребама корисника.

Оперативна употреба

Симулација борбе западних авиона у

ваздушном простору, са потенцијалним

противником Су-35. Бројна вредност

процената значи
број победа у току 100 борби.

Борбена способност

Јурофајтер тајфун је у међународној конкуренцији предмет оперативног оцењивања, са неколико аспеката и критеријума. Као вишенаменски авион, најважнија и најзахтевнија му је намена превласт у ваздушном простору. Тај сегмент задатака је имао доминантан утицај на избор високе технологије, посебних конструктивних решења, што је довело до високих трошкова развоја и производње. Оцењивање борбених способности је разрађено по посебним максимално објективизираним критеријумима и методологији, врши се у односу на изабрани еталон авион, условно речено потенцијални противник. У овом случају оцењивања, изабран је противник Су-35 који је настао од познатог руског авиона Су-27. Ова конкретна оцењивања Тајфуна, у оквиру групе борбених авиона прве линије у свету, извршена је у специјализованој институцији изван Јурофјтер корпорације и без њеног утицаја.

Математичко моделирање понашања објеката па и авиона достигло је, у условима високе рачунарске технологије, веома висок ниво. Коришћени „модели“ у симулацији динамике објеката дају резултате, веома блиске реалним. У развојним ваздухопловним центрима изграђени су борбени симулатори, у којима се врши симулација борбе авиона у ваздушном простору, користећи њихове математичке „моделе“, уз подршку моћних умрежених рачунарских ресурса. Борбу врше стварни борбени пилоти, а због објективности у току оцењивања мењају улоге (авионе) у симулацији борбе, тако да се максимално искључи утицај њихових карактеристика на добијени резултат.

У току ових истраживања, усвојене су најбоље перформансе по свим сегментима за оба супроставњена противника од опреме, структуре, перформанси мотора (укључујући коришћено гориво), система заштите и интерфејса човек-авион. У овим испитивањима француски Рафал је користио своје ракете ваздух-ваздух Супер матра и MICA (што је примарно оружје француске авијације), док су остали ваздухоплови користили оружје AMRAAM.

Према резултатима симулације закључује се да Јурофајтер има победнички рејтинг од 82% (од 100 борби са авионом Су-35 био би победник 82 пута, а изгубио би битку само 18 пута). То је значајна предност за превласт у ваздушном простору над авионом Су-35. Другим речима, статистички гледано један би Тајфун био изгубљен, наспрам 4,5 изгубљена Су-35 у борби за превласт у ваздушном простору.

Произилази да су Су-35 и Рафал потпуно равноправни (1:1). Разумљиво да је F-22 раптор најсупериорнији авион у односу на све остале разматране у симулацији борбе, пошто је представник пете генерације (види резултате симулације на слици десно, горе). Ово су ипак само резултати математичке симулација без физичког учешћа реалних авиона, њихових система и услова борбе, али се сматра као поуздана и прихватљива приближност за оцењивање способности.

Рафал Авион Рафал Опште Намена вишенаменска Посада један члан Произвођач Марсел Дасо Први лет 1986. Почетак производње 2. мај 2001. Димензије Дужина 15,30 m Размах крила 10,90 m Висина 5,34 m Површина крила 46 m² Маса Празан 9.060 kg Нормална полетна 23.700 kg Макс. тежина при узлетању 24.500 kg Макс. спољни терет 9.500 kg Погон Турбо-млазни мотор 2 × М88-2 Снекма Потисак ТММ 2 × 75,6 / 2 × 50 kN Перформансе Макс. брзина на Hopt 2.390 km/h Макс. брзина на H=0 1.290 km/h Тактички радијус кретања 1.850 km Плафон лета 16.800 m Брзина пењања 18.600 m/min

Рафал (фр. Rafale) је француски вишенаменски двомоторни борбени авион четврте генерације. Развио га је и производи Марсел Дасо, заједно са својим традиционалним кооперантима. Концепцијски, овај авион се заснива на аеродинамичкој шеми делта крила, блиско спрегнутог са канаром (фр. canard).

Рафал треба да буде ослонац Француског ратног ваздухопловства и Француске ратне морнарице, као и иностраних традиционалних корисника борбених авиона Марсел Дасо, за дејства са копна и мора, у периоду до 2040. године. Намењен је да равноправно извршава задатке противваздухопловне одбране, премоћи у ваздушном простору и дејства ваздух-земља и ваздух-море.

У периоду највеће интеграције свих европских ресурса, па и ваздухопловних технологија, француска ваздухопловна индустрија је у духу своје традиције, сачувала аутономност над развојем и производњом авиона Рафал и поред највећег кооперацијског програма свих времена Јурофајтер тајфуна. За разлику од швеђана са Грипеном, Рафал је потпуно национални програм. Француска одлука о програму Рафала је била заснована на интересу да самостално интегришу своје нове технологије у напредни авион, који ће им у наредном периоду заменити постојеће Мираж F-1, Супер етандар, Мираж 2000, F-8 крусејдер и Јагуар. Програм је почео са интеграцијом нових технологија у експериментални авион, тзв. демонстратор нових технологија (ACX). Из њега је произашао прототипски развој и серијска производња авиона Рафала, у више варијанти.

Рафал је способан да достигне максималну брзину адекватну Маховом броју од 1,8, а са 6 пројектила MICA постиже надзвучну брзину адекватну Маховом броју од 1,4. Његова максимална носивост је 9.500 kg, што га чини јединим ловцем на свету, који је у стању да обавља мисију при ношењу 1,5 пута већи терет од своје сопствене тежине. Може обављати више задатака са веома различитим профилима лета истовремено, што му даје високе вишенаменске карактеристике.

Многа ваздухопловна опрема и функције, као што су директно управљање гласом, радар RBE2 AA са активним електронским скенирањем и предњи оптоелектронски инфра-црвени сензор за претраживање и праћење циљева су домаћи развој и производ, намењени за Рафалов програм.

Уведен је у оперативну употребу у Француској, а озбиљно разматрају Индија и неколико других држава да га га уведу у своја ваздухопловства.

Рафал је 28. марта и 1. априла 2007. године, имао ватрено крштење у борбеној примени, у оквиру НАТО операција у Авганистану, затим је учествовао у Војној интервенцији у Либији и сада у Исламској Држави.

JAS 39 грипен Опште Намена вишенаменска Посада једносед/двосед Први лет 9. децембар 1988. Димензије Дужина 14,1 m Размах крила 8,4 m Висина 4,5 m Површина крила 25,54 m² Маса Празан 6.620 kg Нормална полетна 8.720 kg Макс. тежина при узлетању 14.000 kg Погон Мотор 1×Волво аеро РМ12 турбофен, по лиценци од Џенерал Електрик F404-400 Потисак 54 / 80 kN, Перформансе Макс. брзина на Hopt 2.410 km/h Плафон лета 17.000 m Брзина пењања 15.300 m/min

JAS 39 грипен  (енгл. griffin[a]) је вишенаменски једномоторни борбени авион четврте генерације, с могућношћу даљег развоја (4+). Производи га шведска компанија Саб (шве. Saab). Назив JAS му наглашава вишенаменску улогу. То су почетна слова од шведских речи: jagt, attak, spaning, што значи ловац, јуришник и извиђач. Развијен је и производи се као резултат доследне шведске стратегије вишегодишњег ослонца на властити развој и производњу борбених авиона. Без обзира што су развој пратиле значајне тешкоће, швеђани су истрајали до краја, и не само да су обезбедили своме ваздухопловству квалитетан борбени авион, него су га понудили и на иностраном тржишту. „Грипен“ замењује старије авионе Саб 35 дракен и 37 вигген , у шведском ваздухопловству. Концепционо се заснива на аеродинамичкој конфигурацији делта крило спрегнуто с канардом, пројектованом релаксираном уздужном статичком стабилношћу, на основу примене електричних команди лета (енгл. fly-by-wire control systems). Покреће га двопроточни турбомлазни мотор Волво РМ12, а постиже максималну брзину адекватну Маховом броју 2. Касније је авион модификован за НАТО стандарде, са могућношћу пуњења горивом у лету.

Шведска влада је 1979. године почела развојне студије за вишенаменски авион, респективан као ловац, за подршку и за извиђачке задатке. Саб је конципирао нови пројекат и развио га у авион JAS 39 грипен, чији је први прототип полетео 1988. године, након два удеса, током прототипског развоја и развојних испитивања. Разлози су били у скривеним грешкама у софтверу електричних команди лета. „Грипен“ је уведен у оперативну употребу шведског ваздухопловства у 1997. години. Надограђене варијанте, које се заснивају на интеграцији напредније опреме, повећању аутономије лета и долета, уведене су оперативну употребу у 2003. години. У току је даљи његов развој, у побољшану варијанту, у развоју је од 2014. године, означена са JAS 39 E/F грипен, под називом Грипен следеће генерације (JAS 39 грипен NG или Супер – JAS).

„Грипен“ је уведен у оперативну употребу у ратним ваздухопловствима Шведске, Чешке Републике, Мађарске и Јужноафричке Републике, а наручила га је и Тајландска краљевска авијација. За његов инострани пласман повољна околност је била та што су остали слични програми развоја једномоторних борбених авиона прекинути. То су израелски Лави, југословенски Нови авион, а индијском LCA су значајно снижени захтеви и пролонгирана динамика реализације. У таквим околностима, „Грипен“ је остао без конкуренције. Остао је сам на светском тржишту једномоторног борбеног авиона четврте генерације. Формирано је неколико партнерстава у заједничким напорима иностраног пласмана са више иностраних авионских компанија. Један пример таквих напора је „Грипен Интернатионал“, представља заједничко партнерство између Саба и британског „БАЕ системс“ формирано 2001. године, успешно су извезли „Грипена“ у Јужну Африку. Касније је та организација укинута, под оптужбом за коришћено подмићивање за обезбеђење извоза авиона.

Локид Мартин SR-72
Опште
Намена	Неуочљив, хиперсоничан стратешки извиђачки авион
Посада	Без посаде
Земља порекла	САД
Произвођач	Локид Мартин

Локид Мартин SR-72 је беспилотни, хиперсоничан авион намењен за обавештајне задатке, надзор и извиђање, а предлаже га Локид Мартин да наследи SR-71 блекбирд. По чињеницама да је беспилотни, неуочљив и да лети у домену хиперсоничних брзина, може се сматрати да је увод у борбене авионе 6. генерације.

F-35 лајтнинг II

 

F-35 лајтнинг II је једномоторни вишенаменски борбени авион, пете генерације, са умањеном уочљивошћу. Намењен је за борбу за превласт у ваздушном простору, против циљева на Земљи и мору, као и за извршавање задатака извиђања. Произашао је из експерименталног авиона X-35, који је победио на конкурсу у програму енгл. Joint Strike Fighter (JSF). Још увек је у фази развоја, која је временски продужена због повећања захтева, трошкова и смањеног буџета. Америчко министарство одбране, са својим извештајем је од 26. јануара 2012. године, потврдило подршку и висок приоритет програму F-35.

Досадашњи развој су финансирале Сједињене Америчке Државе и Уједињено Краљевство, а придружиле су им се и друге државе, које намеравају да тај авион уведу у своју оперативну употребу. Развој авиона F-35 лајтнинг II, одвијан је у три варијанте: са класичним полетањем и слетањем, вертикалним полетањем и слетањем, а трећа је морнаричка за палубну употребу са носача авиона. За све три варијанте, делови су максимално унифицирани, са међусобном подударношћу од 80%. Постигнута је смањена уочљивост (стелт), у коме циљу је пројектовано и унутрашње ношење наоружања, у „бункеру“ у трупу авиона.

Прототипски развој и пројектовање је реализовала фирма Локид Мартин, која је и носилац развоја експрименталног авиона X-35, претходника овом програму. Прототип авиона F-35 лајтнинг II је први пут летео 15. децембра 2006. године.

Вишенаменски F-35 лајтнинг II, у перспективи је намењен да замени цео скуп борбених авиона средње класе, који су тренутно у оперативној употреби у Сједињеним Америчким Државама, Великој Британији и код осталих њихових савезника. На тај начин, то ће бити најмасовнији интернационални авион у ратним ваздухопловствима и морнарицама већег броја земаља. Прототипски развој и пројектовање је реализовала фирма Локид Мартин, која је и носилац развоја експрименталног авиона X-35, претходника овом програму. Прототип авиона F-35 лајтнинг II је први пут летео 15. децембра 2006. године. Програм је заснован на првобитном плану поруџбина од 3.100 примерака, а сада је сведен на 2.400, што је допунски повећало јединичну цену авиона.

Војни аналитичари сматрају даје F-35 последњи ловац, који ће се развијати у америци као пилотирани авион. Следећи ловац ће бити 6. генерације, који ће бити беспилотни, или евентуално с обе опције, алтернативно беспилотни / пилотиран.

Амерички програм развоја и увођењем у оперативну употребу будућег супериорног ловца шесте генерације F/A-XX, требало би да се замене садашњи авиони F/A-18E/F супер хорнет у америчкој морнарици, почев од краја друге и почетка треће деценије двадесет и првог века. Захтев је први пут идентификован у јуну 2008.

Анимација авиона F/A-XX

F-22 раптор Опште Намена вишенаменски Посада једносед/двосед Земља порекла  САД Произвођач Локид Мартин/ Боинг Први лет 29. септембар 1990. Почетак производње 1991. Уведен у употребу 15. децембар 2005. Број примерака 195 (8 прототипова и 187 оперативних авиона) Димензије Дужина 18,9 m Размах крила 13,56 m Висина 5,08 m Површина крила 78,04 m² Маса Празан 14.365 kg Нормална полетна 25.107 kg Макс. тежина при узлетању 36.288 kg Погон Турбо-млазни мотор 2 х F119-PW-100 Потисак ТММ 2x156 kN Перформансе Макс. брзина на Hopt 2.132+ km/h Тактички радијус кретања 759 km Долет 3.219 km Плафон лета 19.811 m

F-22 раптор (ен. F-22 Raptor) је први у свету борбени авион пете генерације, уведен у оперативну употребу, у Америчком ратном ваздухопловству. Авион може да лети брже од брзине звука на базном потиску, без укључивања допунског сагоревања мотора. У томе режиму може дуготрајно да крстари, у задацима дежурства. Основна намена Раптора је постизање превласти у ваздушном простору, а секундарно му је дејство по циљевима на тлу (земља / море) и електронско ратовање.

Раптора карактерише способност летења на изузетно великим висинама и брзинама. На њему је примењена најсавременија технологија аеродинамичког обликовања, градње мотора, висок однос потисак / маса, софистицирана електронска и друга опрема, систем управљања, савремена интеграција авионских система и више технологија за смањење уочљивости и могућности откривања сензорима, са Земље и из ваздуха.

Рекордер је по цени и по трошковима оперативне употребе, по часу лета.

Неколико држава попут Јапана, Аустралије и Израела, показало је жељу за куповином Раптора. Амерички Конгрес је ставио забрану на његов извоз, чак и својим поузданим савезницима.

Председник Барак Обама је потписао овлашћење за пословну 2010. годину, 28. октобра 2009. у којој нису била предвиђена средства за његову даљу производњу.

Од укупно 195, последњи примерак F-22 раптор је произведен 2. маја 2012. за Америчко ратно ваздухопловство, током трајања производње у претходних 15 година. То је био завршетак производње и процеса увођења у оперативну употребу, овог типа авиона.

Опширније: F-22 раптор

F-117 најтхок Опште Намена бомбардер Посада 1 члан Земља порекла САД Произвођач Локид Први лет 18. јун 1981. Уведен у употребу 15. октобар 1983. Повучен из употребе 22. април 2008. Статус повучен из употребе Први корисник Америчко ратно ваздухопловство Број примерака 64 (5 YF-117A, 59 F-117A) Димензије Дужина 20,08 m Размах крила 13,20 m Висина 3,78 m Површина крила 105,9 m² Маса Празан 13.600 kg Макс. тежина при узлетању 23.800 kg Погон Турбо-млазни мотор 2 х Џенерал електрик F404-GE-F1D2 Потисак ТММ 2 х 48,9 kN Перформансе Брзина крстарења 306 km/h Макс. брзина на Hopt 1.040 km/h Тактички радијус кретања 860 km Долет 3.080 km Плафон лета 13.716 m

F-117 најтхок (енгл Nighthawk) је амерички двомоторни авион, једносед, са примењеном технологијом смањене уочљивости (енгл Stealth technology). Намењен је за борбена дејства ваздух-земља, у својству тактичког бомбардера. Једино га је оперативно користило Америчко ратно ваздухопловство, до 2008. године. Први је лет направио 1981. године, а уведен је у оперативну употребу у октобру 1983.

Локид је развио специфичну неуочљиву (стелт) технологију, из чега је произашао пројекат оперативног авиона F-117, у условима скромне подршке рачунара, неопходне, за сложени прорачун минимизирања површине радарског пресека. У временском периоду његовог развоја, рачунари нису били на потребном нивоу са својим могућностима, ни по развоју хардвера ни софтвера, за примену сложених метода прорачуна у функцији оптимизације решења пројекта „стелт“ технологијом.

F-117 је посебно промовисан, као „невидљиви ловац“ (енгл Stealth Fighter), иако је намењен за борбу ваздух-земља. Чак је и неуобичајено и претенциозно означен са „F“, почетним словом назива за америчке ловце (енгл Fighter).

Учествовао је у борбеним операцијама у Панами, Ираку и на простору бивше Југославије.

У току оперативне употребе, авиони F-117 су имали шест удеса и једно обарање у борби. Војска Југославије је прва и једина у свету која је званично успела да сруши авион овог типа, у току НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије, 27. марта 1999. године. Успела је да га обори и да сруши мит о његовој „невидљивости“, дејством 3. батаљона 250. ракетне бригаде југословенске ПВО, руским ракетним системом С-125 нева-М.

Укупно је произведено 64 примерка овог типа авиона, од чега су 5 били прототипови у власништву Локида (за њихова интерна испитивања). Америчко Ратно ваздухопловство је повукло авионе F-117 из оперативне употребе 22. априла 2008. године, дајући искључиву предност над њима ловачким авионима 5.генерације F-22 раптор и F-35 лајтнинг II.

F-16 фајтинг фалкон Опште Намена Вишенаменски ловац Посада један / два Земља порекла  САД Произвођач Џенерал дајнамикс Локид Мартин Први лет 1974. Почетак производње 1978. Први корисник Америчко ратно ваздухопловство Димензије Дужина 15,06 m Размах крила 9,96 m Висина 4,88 m Површина крила 27,87 m² Маса Празан 8.570 kg Нормална полетна 12.000 kg Макс. тежина при узлетању 19.200 kg Макс. спољни терет 7.700 kg Погон Турбо-млазни мотор 1 × F110-GE-100 Потисак ТММ 76,3 / 127 kN Перформансе Макс. брзина на Hopt 2.410 km/h Макс. брзина на H=0 1.470 km/h Тактички радијус кретања 550 km Долет 4.220 km Плафон лета 18.000+ m Брзина пењања 15.240 m/min

F-16 фајтинг фалкон (енгл. F-16 Fighting Falcon) је амерички вишенаменски ловачки авион, са једним турбомлазним мотором. Развила га је корпорација Џенерал дајнамикс, за потребе америчког ратног ваздухопловства. Замишљен је као лаки, дневни ловац, а временом је трансформисан у успешни вишенаменски масовни борбени авион. У првој варијанти је био развијен на нивоу 3. генерације, а кроз каснији развој је постигнута четврта. У ствари, започет је као експериментални програм, а доживео је масовну серијску производњу, борбеног авиона мултинационалног значаја. Укупно је произведено је око 4.500 примерака, почевши од доношења одлуке 1976. године, о серијској производњи и увођењу у оперативну употребу, све до данас. Производња ће се наставити за инострано тржиште и после интереса Америчког ратног ваздухопловства, предпоставља се, све до 2017. године.

Џенерал дајнамикс је продао цео програм F-16 фајтинг фалкон (цео посао), Локидовој корпорацији 1993. године, а затим је настала нова фирма, под називом Локид Мартин, после Локидовог спајања са Мартин Маријета, 1995. године.

F-16 фајтинг фалкон је приоритетно авион за борбу у ваздушном простору, са бројним револуционарним технолошким иновацијама, у односу на своје претходнике. Новине су двострука настрешница улаза у усисник (друга је стрејк), наглашена једноделна купола поклопца кабине са значајним надвишењем изнад трупа за побољшање видљивости пилота, електричне команде лета, подношење високих оптерећења пилота у заваљеном седишту и са смањеном резервом статичке стабилности, чиме су побољшане маневарске карактеристике авиона. Топ М61 Вулкан, интегрисан је у структуру авиона, а споља је обезбеђено 11 линија за подвешавање разних борбених терета и допунских резервоара горива. F-16 Фајтинг фалкон има историјску улогу у светској ваздухопловној историји, по уведеном великом броју нових технологија и сасвим нових прилаза у концепцији и пројектовању борбених авиона. Пилоти интерно називају F-16 фајтинг фалкон „поскок“, пошто на њега асоцира својим изгледом.

F-16 фајтинг фалкон, поред у америчком, налази се још у ваздухопловствима 25 других држава. Без обзира што је први лет направио пре 38 година, F-16 фајтинг фалкон је још увек веома конкурентан на светском тржишту борбених авиона.

Стандарди авиона F-16 обележени су растућим бројевима партије лансирања производње, који назначавају надоградње. Партије се односе на једноседе и двоседе авионе. Надоградња је у домену различитих софтвера и хардвера система, усклађивања оружја и структурних побољшања. Покрену се током одређеног времена и постепено се реализују на авионима, током њихове производње. Све партије, које се завршавају са бројем „0“ (на пример, партија 30) поседују GE F110-GE мотор, а партије које се завршавају са бројем „2“ (на пример, партија 32), опремљене су са P&WF100-PW.

Двосед F-16B

Авиони F-16 су произведени у складу са стандардима партија производње, али било је и много других већих захвата у варијантама са значајним променама и разликама. Ове остале значајније промене су резултат улога специјализације у намени, као што су блиска ваздушна подршка и извиђање или промене по поруџбини купаца. Неке варијанте су развијене за истраживање, испитивање и проверу нових технологија. Пројекат F-16, инспирисао је развој неколико сличних авиона, за које се сматра да су његови деривати. Старији стандарди F-16, који су пензионисани, фирма Боинг их је модификовала у авионе без пилота, а као такви се користе за летеће мете, за вежбање и проверу гађања у ваздушном простору. То су такозвани „трутови“.

F-16 фајтинг фалкон је првенствено национални борбени авион Сједињених Америчких Држава, у оперативној употреби је њиховог ратног ваздухопловства. Поред САД, Фалкон је масовни борбени авион и у НАТО алијанси. Коришћен је као масовни вишенаменски ловачки авион, у великом броју мисија широм света, а највише на Блиском истоку (посебно у Ираку).

У априлу 1981. године, израелски пилот је, са авионом F-16 оборио сиријски хеликоптер Ми-8 са топовском ватром, изнад долине Бека. То је прва победа остварена са авионом F-16.

Више од 4.450 примерака F-16 је испоручено широм света од почетка програма пре више од 30 година - укључујући 53 накнадних купљених од 14 земаља.

Америчке ловачке ескадриле, наоружане су комбиновано, са F-16 и F-15. 

F-84G тандерџет
Опште
Намена	ловац-бомбардер
Посада	1
Земља порекла	САД
Произвођач	Репаблик
Први лет	26. фебруара 1946. године
Број примерака	7.889
Димензије
Дужина	11,60 m
Размах крила	11,10 m
Висина	3,84 m
Површина крила	24 m²
Маса
Празан	5 200 kg
Нормална полетна	8 200 kg
Макс. тежина при узлетању	10 590 kg
Погон
Турбо-млазни мотор	1 х Алисон J35-A-29 турбомлазни мотор
Потисак ТММ	24,7 kN
Перформансе
Брзина крстарења	770 km/h
Макс. брзина на Hopt	1.000 km/h
Долет	1.600–3.200 km
Плафон лета	12.350 m

F-84 тандерџет је амерички борбени авион са турбо млазним мотором, ловац-бомбардер, 1. генерације. Развој му је почео 1944. године, а полетео је 1946. Званично је уведен у оперативну употребу 1947. године. У међувремену, на њему је спроведен велики број модификација на структури змаја и на мотору, због уочених недостатака. То је чак довело у дилему ваздухопловство,1948. године, о доношењу одлуке о прекиду програма. Авион није био у потпуности оперативан све до 1949. године. Коначно је пројекат „сазрео“ са варијантом F-84G, када се дефинитивно и стабилизовао у оперативној употреби (1951.). Са даљим развојем, 1954. године, трапезно крило и репови (без угла стреле), замењени су са новим стреластим. Та варијанта авиона, обележена је са F-84F тандерстраик, која је намењена за ударна ловачко-бомбардерска дејства, а његова опција RF-84F тандерфлеш, за фотографско извиђање.

За Америчко ратно ваздухопловство, Тандерџети су постали примарни ударни авиони, за време Корејског рата, где су летели у 86.408 мисија и уништили 60% од свих укупно неутралисаних циљева, као и осам совјетских ловаца типа МиГ. Више од половине произведених од 7.889 примерака F-84, уведено је у оперативну употребу у државама чланицама НАТО. У америчком ваздухопловству, Тандерџет је био у оперативној употреби од 1948. до 1957. године. Изван састава НАТО, уведен је у оперативну употребу и у југословенско ратно ваздухопловсво, као први борбени авион са млазним мотором. Од укупних 229 примерака, првих 48 примерака F-84 тандерџет, стигло је на Аеродром Батајница, у 204. пук, 9. јуна 1953. године.

F-84 тандерџет је био први серијски борбени авион, који је могао узети гориво током лета и први ловац способан да носи нуклеарне бомбу Mark 7.

Развијено је више верзија F-84 тандерџет и већина су серијски произвођени.

F-86 сејбр
Опште
Намена	Ловац[а]
Посада	1
Земља порекла	САД
Произвођач	Норт Америкен
Први лет	1947.
Уведен у употребу	1949.
Повучен из употребе	1994.
Први корисник	САД
Број примерака	9.860
Димензије
Дужина	11,43 m
Размах крила	11,3 m
Висина	4,5 m
Површина крила	26,75 m²
Маса
Празан	4.780 kg
Нормална полетна	7.360 kg
Макс. тежина при узлетању	8.234 kg
Погон
Турбо-млазни мотор	1 х G.E.J47-GE-27
Потисак ТММ	26,3 kN
Перформансе
Макс. брзина на Hopt	1.106 km/h
Макс. брзина на H=0	965 km/h
Тактички радијус кретања	530 km
Долет	2.454 km
Плафон лета	14.630 m

F-86 сејбр је крозвучни, млазни ловац прве генерације. Развила га је и производила фирма Норт Америкен. Најпознатији је по учешћу у Корејском рату, где му је био супротстављен совјетски авион МиГ-15. Развијен је у касним четрдесетим годинама двадесетог века, али је већ застарео до краја педесетих. Сејбр се показао као добар ловац у првој линији ваздухопловних снага, са изузетним летним и борбеним карактеристикама, у времену своје оперативне употребе. Био је у оперативној употреби, у више од 30 земаља, последњи су се задржали у у Боливији, све до 1994. године. Води се, да је та породица авиона извојевала више од 900 победа у ваздушном простору. По томе показатељу, сигурно је на првом месту у светској ваздухопловној историји. У току свога постојања, коришћен је и као основа за више значајних истраживања и експериментисања у научним и истраживачким центрима Сједињених Америчких Држава.

Његов успех га је довео до масовне производње, у периоду између 1949. и 1956. године двадесетог века, у Сједињеним Америчким Државама, Италији. Варијанте су развијене и произвођене и у Канади и Аустралији. Сејбр је ловачки авион са турбомлазним мотором, који је произведен у највећем броју примерака, у западном делу света. Укупна производња је 9.860 примерака, у свима варијантама.

Оперативна историја му је веома богата, од учешћа у Корејском рату, до многобројних локалних сукоба.

МиГ-15 Опште Намена Ловац  Посада једносед/двосед Први лет 30 децембар 1947. Почетак производње 1948. Димензије Дужина 10,86 m Размах крила 10,08 m Висина 3,6 m Површина крила 20,6 m² Маса Празан 3.681 kg Макс. тежина при узлетању 6.045 kg Погон Турбо-млазни мотор Климов ВК-1 Потисак ТММ 26,5 kN Перформансе Макс. брзина на H=0 1.075 km/h Тактички радијус кретања 1.860 km Долет 1.520–1.900 km Плафон лета 15.500 m Брзина пењања 3.000 m/min

МиГ-15 (рус. Микоян и Гуревич МиГ-15) је био совјетски ловачки авион са турбо-млазним мотором, из периода краја четрдесетих и педесетих година двадесетог века. Пројектован је у бироу Артјома Микојана и Михаила Гурјевича. Припада првој генерацији ловачких авиона на млазни погон.

Посебно је познат по улози коју је имао током Корејског рата, супротстављајући се авиону америчког порекла F-86 сејбр. На авионима МиГ-15 су летели совјетски, кинески и севернокорејски пилоти. Својим борбеним карактеристикама МиГ-15 је пољуљао мишљења Запада о својој технолошкој супериорности над СССР-ом.

A-10 тандерболт II Опште Намена Блиска подршка Посада Један Земља порекла  САД Произвођач Ферчилд-Репаблик Први лет 1972. Почетак производње март 1977. Статус у употреби Број примерака 716 Димензије Дужина 16,26 m Размах крила 17,53 m Висина 4,47 m Површина крила 47,0 m² Маса Празан 11.321 kg Нормална полетна 21.361 kg Макс. тежина при узлетању 23.000 kg Погон Турбо-млазни мотор 2× Џенерал електрик TF34-GE-100A Потисак ТММ 40,32 kN Перформансе Макс. брзина на H=0 706 km/h Тактички радијус кретања 460 km Долет 4.150 km Плафон лета 13.700 m Брзина пењања 1.800 m/min

A-10 тандерболт II је амерички борбени авион, специјално пројектован за блиску подршку копненим снагама, из ваздушног простора. Једноставан, ефикасан и „жилав“ двомоторни авион, који може да се користи против свих циљева на копну, укључујући тенкове и друга оклопна возила. Једносед је са двопроточним турбомлазним моторима и класичним крилом. Развио га је Ферчилд-Репаблик, у раним седамдесетим годинама двадесеток века. Концепиран је око тешког аутоматског топа GAU-8 авенџер, што му је основно и веома убојито наоружање. Труп авиона је ојачан са оклопом, допунске масе од 544 kg, што штити пилота и виталне делове авиона. Повећава му „борбену жилавост“ (преживљавање и способност летења и после значајних оштећења у борби).

Име му је повезано са прослављеним авионом из Другог светског рата P-47 тандерболт. А-10 је познатији по свом надимку „Хог“. При концепирању и одређивању намене и начина употребе, имао је велики утицај познати немачки авион Ju 87 G. Другоразредна намена А-10 је контрола ваздушног простора, непосредно пред дејства ваздух-земља, у тим задацима наводи друге авионе на циљеве, које у тој функцији и  обележава.

Има борбену историју на више ратишта Блиског истока и бивше Југославије, при  НАТО агресији.

Тандерболт Опште Намена Ловачки авион Посада 1 Произвођач Репаблик Први лет 6. мај 1941. Почетак производње април 1943 Број примерака 15.680 Димензије Дужина 11 m Размах крила 12,98 m Висина 4,44 m Површина крила 29,92 m² Погон Клипно-елисни мотор 1x P & W R-2800 Снага 1.890 kW Перформансе Макс. брзина на Hopt 750 km/h Тактички радијус кретања 1.290 km Плафон лета 13.100 m Брзина пењања 954 m/min

F-47 тандерболт (или Гром), (енг. Republic P-47 Thunderbolt), међу пилотима неформално називан „шоља“ (енг. Jug) је један од најзначајнијих ловачких авиона учесника у Другом светском рату. P-47 је робустан авион с великом аутономијом лета, ефикасан у борбама у ваздушном простору и у дејству по земаљским циљевима. Одиграо је значајну улогу у операцијама пратње и заштите летећих тврђава, у њиховим мисијама на великим растојањима.

У току и по завршетку рата, Тандерболт је био у оперативној употреби и у савезничким ваздухопловствима. После Другог светског рата, уведен је у оперативну употребу у ваздухопловства више земаља Јужне и Средње Америке, Кине, Ирана, Турске, Савезa Совјетских Социјалистичких Република и Југославије.

У Ратном ваздухопловство ФНРЈ, 1952. године, уведен је у оперативну употребу варијанта F-47D. Испоручена су 133 авиона F-47D, у оквиру америчке војне помоћи, после раскида са Совјетским Савезом и Стаљином, након резолуције Информбироа.

У разним варијантама произведено је 15.680 авиона типа Тандерболт. После рата, 1948. године, P-47 је преименован у F-47.