АПАЧ

АПАЧ је контејнер-летелица (крстарећа ракета), испуњена разорном муницијом за дејство по отпорним циљевима на тлу. Његов развој је започет у кооперацији Француске и Немачке. Када је Немачка одустала Французи су самостално наставили развој.

Пројектован је као модуларан, што му даје флексибилне могућности различитог пуњења, избора муниције и једноставије реализације у више варијанти.

Подкачиње се под авион – носач, лансира га пилот авиона сагласно задатку и условима извршења истог. Аутономно лети по задатој трајакторији према циљу, а у завршном делу се на исти самонаводи. Основна опција АПАЧ АП, масе од 560 kg и долета/домета самосталног лета од 140 km, користи се на авионима Мираж 2000 N и Рафал.

У идејном пројекту југословенског надзвучног авиона (НА), између осталог, усвојен и интегрисан  је АПАЧ АП као једна од опција ношењанаоружања.

Развој

АПАЧ АП је резултат сарадње између Немачке и Француске, започето 1983. године, као заједнички пројекат (јез. фр The Arme Propulsée À CHarges Éjectables – APACHE). Након што се Немачка повукла из пројекта 1988. године, развој је у потпуности преузела Францска. Оригинална ракета АПАЧ, позната као АПАЧ АП, домета до 140 km, опремљена је са 10 комада муниције за дејство у мисији онеспособљавања полетно – слетних стаза аеродрома. После одбацивања неколико предлога, за потенцијалне варијанте, француско ратно ваздухопловство одлучило је да настави са верзијом СКАЛП ЕГ-а, која је модификована верзија АПАЧ-а са експлозивном и продирућом бојевом главом. Затим је мотификован у укрстарећу ракету  за потребе британског Министарства одбране, у верзију названу Сторм Шадов. Ова ракета је кратког домета, са лансирањем из ваздуха, са брода или испод површине воде. Пројектована је за прецизно гађање  у екстремним условима, значајних циљева велике вредности.

Пројекат

АПАЧ је модуларне конструкције. Струкура му је пројектована у три одвојива модула (склопа), повезаних заједничком носећом гредом. У предњем (носном) модулу интегрисани су сензори, рачунар, инерцијални навигацијски систем и висиномер. Средњи модул је спремник за убојна средства (муницију). Пројектован је у више варијанти за различита пуњења према наменама и карактеристикама авиона – носача. Неке од варијанти АПАЧ-а имају могућност различитог пуњења убојним средствима. У задњем модулу је смештен погон (мотор и резервоар за гориво) и серво покретачи командних површина, које су уграђене у репном делу тога модула. На носећу греду, поред причвшћених модула уграђена су склапајућа крила и окови за подвешавање на авион – носач.

Општи приказ модула АПАЧ-а                                                             Приказ размештаја система 

Карактеристике носећих тачака за подвешавање на авион, кључна су ограничења за масу и димензије АПАЧ-а. Коначно, поштујући ове карактеристике та међусобна условљеност "кажњава" авионе велике носивости недовољним оптерећењем. То је случај да је носивост авиона само делимично искоришћена. Модуларни пројекат основне верзије омогућава рационално и олакшано добијање верзија са дугим долетима/дометима или већим корисним теретом убојних средстава, оптимизацијом за конкретну условљеност места подвешавања. Важан захтев за пројекат основне варијанте АПАЧ-а је био да му је основни носач (носећа греда) пројектована тако да максимално искористи расположиви простор за подвешавање на авионе Рафал и Мираж 2000 N.

Лансирање и фазе трајекторије лета.

Мисија АПАЧ-а је продужетак основне мисије авиона-носача. Нападу предходи свеобухватна припрема, која је од кључног утицаја на резултат мисије. Лет АПАЧ-а се састоји од три дела (фазе). Након лансирања са авиона, АПАЧ пре свега мора да достигне тачку задатих координата. Трајекторија му није унапред програмирана, пилот авиона може да одлучи о тренутку лансирања АПАЧ-а. То зависи од тактичке ситуације и услова за повољан избор тренутка усмерење АПАЧ-а према циљу. Испуњењем услова и повољног трeнутка избора лансирања, постиже се већа прецизност поготка.

Лансирање АПАЧ-а

Између прве тачке од почетка лета АПАЧ-а и завршне фазе, подешавањем се мора следити жељени курс. Опстанак АПАЧ-а на овој рути захтева да се унапред најбоље припреми, користећи терен и информације доступне о противничким одбрамбеним системима. Поред упустава о путањи, ракети се дају информације које јој омогућавају да ресетује навигацију.

Праћење и заобилажење терена

Коначно, током завршне фазе лета, АПАЧ стиче услов да ослободи своје пуњење убојним средствима или да се приближи циљу након што га је препознала и  директно се усмери на њега. Директан удар  АПАЧ-а на циљ је када није тражена прецизна терминална фаза мисије.

На циљу (депоновање тепиха од мина или касетне муниције, на пример), ослобађање пуњења може се извршити на координатама ако је терминална фаза укључена у програмирани део трајакторије.

Али, очигледно је да одређене мисије, посебно на тешке циљеве (стазе, склоништа, тенкови ...), захтевају извиђање места удара и прецизно позиционирање последње тачке. Овде се АПАЧ-у прво морају дати карактеристике циља, обезђујући му да га препозна и лоцира. Тада га  АПАЧ ”види”, у већини случајева. Посебно када је програмирани део трајекторије дугачак и када циљ мора бити препознат, његова мисија мора бити пажљиво припремљена, истовремено са мисијом авиона – АПАЧ-а

Завршни део мисије, УДАР

Карактеристике

Оружје АПАЧ АП, једно носи Мираге 2000 или удвојено Рафал, има за главну мисију онеспособљавања полетно-слетних стаза непријатељских аеродрома, што је један од доминантних услова за обезбеђење превласти у ваздучном простору. Пројектил је вођен милиметарским радаром који покреће његово пражњење муниције преко циљне полетно-слетне стазе, од десет комада муниције са побољшаним подсистемом за оштећење полетно-слетних стаза KRISS (јез фр pour Kill Runway Improved Sub System), укупне масе од 500 kg. Посебност ове ракете је тајност која јој омогућава да продре у посебно густе мреже ПВО. Делови стаза који остају нетакнути морају бити мали, а мисија Апача захтева координацију дејства у броју њих, одређено је пет пројектила (муниције) по полетно-слетној стази. Муниција KRISS поседује продорно дејство са одложеном експлозијом (0 до 12 часова), обезбеђујући неупотребљивост полетно-слетне стазе. Потпуно пиротехнички дејствује без електричних упаљача и интервенције. Резултат продирања је: 40 cm бетона; 50 cm песка; 30 cm компактне подлоге. Брзина продирања је 410 m/s. Карактеристике муниције су: L = 1.100 mm; D = 170 mm; маса 51 kg.

Табеларни упоредни преглед

Корисници и оперативна употреба

Први пробни летови АПАЧ АП одиграли су се 1995. године, а ракета је ушла у употребу 2003. године. Француска је 1997. наручила 120 ракета АПАЧ АП и 500 верзије СКАЛП ЕГ. Пробни летови СКАЛП ЕГ  започели су 2000. године у Цазауку, у Француској, а оперативни су постали 2004. Сматра се да је Велика Британија наручила 900 ракета Сторм Шадов 1997. године, а први пробни летови одржани су 2003. године у САД-у. ракета Сторм Шадов испаљен у Ираку између марта и априла 2003. Не постоје записи о испитним летовима СКАЛП-а, иако је било предвиђено да се изврше 2010/2011. Италија је 1999. године купила 200 пројектила СКАЛП ЕГ / Сторм Шадов, од којих је Италија 2006. у Јужној Африци пробно испалила четири. Грчка је такође наручила 56 ове верзије 2000. године, а веровало се да је ову испоруку добила 2004. Иако извештаји који тврде да је Саудијска Арабија 2006. године купила 200 ракета СКАЛП ЕГ / Сторм Схадов нису потврђени, следећи извештаји потврђују почетне пробне летове пројектила. у 2011. УАЕ  су наручили 600 ракета Блацк Схахеен,1997.за које се веровало да су испоручене 2003. године, а оперативне до 2007. године.

Укупно се верује да је до 2006. наручено преко 2.200 АПАЧ АП, СЦАЛП ЕГ / Сторм Схадов и Блек шахин ракета, а испоручено је најмање 1.200 ракета. У 2011. години, француске, италијанске и британске снаге испустиле су СЦАЛП ЕГ / Сторм Схадов ракете на циљеве у Либији. . Верује се да је Француска испалила 15 од ових пројектила, а Велика Британија 60, али број ракета које је Италија испалила остаје непознат.

Види још

Референце