Томахавк

Таурус

AGM-86

Кетеринг буг

V-4

Крстарећа ракета је вођена летелица са бојевом главом велике количине експлозива. Погоњена је млазним мотором, у већини случајева турбомлазним. Користи се за уништавање циљева на копну и мору. У њој је уграђена велика бојева глава, у склопу структуре трупа. Великог је долета и прецизности погађања. Модерне крстареће ракете могу да се крећу надзвучним или високим подзвучним брзинама, са аутономном навигацијом и управљањем, могу да лете на путањи изузетно мале висине. Навигација се углавном базира на комбинацији инерцијалног навигационог система, система за праћење терена (енгл. Terrain Contour Matching) (TERCOM), препознавање слике циљног подручја (околине), GPS-а, а делимично и уз подршку радарa, антеном са прорезима. Напредна технологија управљања, развијана је за вођене ракете и навођене бомбе, касније је та технологија примењена код модерних крстарећих ракета.

Погон је обично двопроточни турбомлазни мотор, или набојномлазни мотор, понекад је чак и ракетни, за брзе против бродске.

Разликују се од беспилотних летелица (БПЛ), пошто се користе једнократно и то само као оружје, а не вишекратно у разним другим наменама. Код крстареће ракете, целина тела уређаји и бојева глава се заједно „потроше“ (униште) у мисији. Од балистичке ракете се разликује, тако што има стални погон и управљање током целе путање лета. Са аеродинамичког аспекта има узгонску подршку од уграђених крила, за разлику од стратешке и тактичке ракете земље-земља.

Предак крстареће ракете је немачки пројекат V-1 (летећа бомба), из периода Другог светског рата. Напредак у електронској, сензорској и рачунарској технологији су допринели повећаној ефикасности и поузданости извршења задатка, савременом крстарећом ракетом. Ваздухопловни принцип пројектовања је омогућио ракети да се с њом аутономно управља у току лета, за разлику од ваздухоплова, она нема стајни трап, већ се лансира.

Лансирање крстареће ракете може бити са подморнице, брода, авиона или копна. Лети ниско на висини од 15 до 100 метара, из разлога да се тешко открива и прати са противничким радаром. Такође, се тешко детектује са IC сензором, због ниске топлотне емисије. Масовно је коришћена у локалним сукобима и ратовима. Према расположивим подацима, највише их је лансирано при НАТО бомбардовању СРЈ, укупно око 1.000 примерака.

У 2011. години, процењено је да једна крстарећа ракета Томахавк кошта 830.000 $ (500.000 £ ).

Историја и развој

Прва идеја о „ваздушном торпеду“ приказана је 1909. године у британском филму научне фантастике „Ваздушни брод разарач“, где се торпеда бежично управљају и с њима се руше ваздушни бродови, који бомбардују Лондон, што на одређен начин асоцира на идеју о крстарећој ракети. У 1916. години, Лоренс Спери је патентирао и направио „ваздушни торпедо“. То је у ствари био мали авион двокрилац без пилота који је носио експлозив. Управљање је било аутопилотом, а висина је одржавана са давачем барометарског притиска. Инспирисана овим експериментом, америчка војска је развила сличну летећу бомбу названуКетеринг буг(енгл. Kettering Bug). У периоду између два светска рата у Уједињеном Краљевству развијен је RAE ларинкс који је имао неколико испитивања 1920. године.

 

Три пројекције силуете Ju 88 и Fw 190, интегрисаних у лету, у програму Мистел

Историјски гледано, прву крстарећу ракету у правом смислу су развили Немци. То је V-1, која је лансирана у правцу Енглеске и западне Европе у 1944. године, током Другог светског рата. Често се V-1 помиње као летећа бомба, у којој се налази жироскопски навигациони систем са погоном једноставног пулсирајућег млазног мотора, са карактеристичним звуком. Тачност је била довољна само за коришћење на веома велике циљеве (опште подручје града), док је долет од 250 km био знатно мањи од радијуса авиона бомбардера који носи исти борбени терет. Главне су јој биле предности брзина (иако не довољна да надмаши тадашње пресретаче) и мањи губици у пресретању. Трошкови производње V-1 је био мали део од суперсоничне балистичке ракете V-2, а носиле су бојеве главе сличне величине. За разлику од V-2, V-1 се лансира са стационарне рампе, које су биле осетљиве на бомбардовање. Немци су 1943. године, развили програм Мистел, који се може сматрати као базно ваздухопловно лансирање крстареће ракете. То је било решење где је пилот управљао са авионом пуним експлозива, кога је преносио бомбардер до зоне циља, где се одвајао од авиона носача и усмеравао се на циљ, а потом је пилот напуштао „авион бомбу“. Била је варијанта V-4 са људском посадом (развијена из V-1), под немачким називом Fieseler Fi 103R. Намењена је била за употребу против савезничких бомбардера. Пилот је био у задњем делу трупа, испред усисника мотора, морао је да усмери авион на циљ и затим да искочи са падобраном. До 1944. је изграђено 175 таквих примерака. У суштини, V-4 је било оружје „бомбаша самоубице“, због великог ризика за пилота. Да би се то реализовало, морала се оформити војна јединица пилота „бомбаша самоубица“, што је захтевало посебну обуку 200 припадника Луфтвафе. Пошто авион, као што је био V-4 није могао да приђе бомбардерима, програм није успео.

Одмах после рата, у америчком ваздухопловству је текао развој 21 различитих типова вођених ракета и пројеката, укључујући и будуће крстареће ракете. Сви ти програми су били отказани до 1948. године, изузев четири: Команде банши, SM-62 снарк, SM-64 навахо, и МГМ-1 матадор. Банши је био сличан пројекат као Операција афродит. Исто није успео, па је отказан у априлу 1949. године.

Током периода Хладног рата и трке у наоружању, између Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза, даље се експериментисало са концептом „летеће бомбе“ без људске посаде. Тражена су решења за примену крстареће ракете са копна, подморнице и авиона. Тадашњи, главни амерички успех је пројекат ракете SSM-N-8 регулус, са основом решења V-1, која се лансирала са подморнице.

V-1 (летећа бомба), V-4 и SSM-N-8 регулус

Лансирање ракете Томахавк 

<са подморнице D0%B8%D0%B4%D0%B0" title="Флорида" style="text-align: left; color: #0b0080; font-family: sans-serif; font-size: 12.3704px; line-height: 17.3186px; background: none #f9f9f9;">Флориди.

Америчко ратно ваздухопловство је увело у наоружање прве оперативне мобилне крилате ракете земља–земља, са нуклеарном главом MGM-1 матадор, сличне концепту V-1. Распоредили су их у иностранству, почевши у 1954. године, прво у Западну Немачку и касније у Републику Кину (на Тајван) и у Јужну Кореју. Матадор је 7. новембра, 1956. године био оперативан у Западној Немачкој. Локације лансирних рампи су сваког дана мењате и били су у стању да ударе на циљеве у државама Варшавског пакта. Ово је наводно био одговор на кризу коју је представљала совјетска интервенција у Мађарској, када је угушена револуција у рушењу комунизма, 1956. године.

Између 1957. и 1961. године Сједињене Америчке Државе су покренуле амбициозан и обимно финансиран програм развоја крстареће ракете Плутон са нуклеарним погоном. пројекат је концепиран да ракета лети ниско испод осветљења непријатељског радара, при брзинама еквивалента М > 3 и да носи хидрогенску бомбу. Концепт и демострација погона су се показали успешним. Мотор је успешно прошао испитивања 1961. године, са добијеном снагом од 500 MW. Пројекат је ипак коначно напуштен у корист развоја ICBM.

Док су балистичке ракете оружје које има предност за циљеве на земљи, совјети су сагледали као примарну претњу од крстарећих ракета, са великом конвенционалном и нуклеарном главом, постављеним на америчким поморским носачима и авионима, са великом њиховом концетрацијом у борби. На великим подморницама (на пример, класе Ехо и Оскар) које су развијене да носе то оружје у функцији заштите америчких борбених група на мору, и великих бомбардера који су опремљени да такође носе велики број крстарећих ракета.

Свакако да је у оквиру оружја ове врсте најпознатије, најмасовније и највише борбено коришћено, америчка породица крстарећих ракета BGM-109 томахавк (у великом броју постојећих варијанти). Ова крстарећа ракета је изузетно прецизна на великим растојањима, са конвенционалном бојевим главама. Интензивно је коришћена у скорашњим ратовима, током операције Заливском рату и у агресији на Савезну републику Југославију. Морнарица Велике Британије, посебно њене нуклеарне подморнице, носе крстареће ракете BGM-109 томахавк. Прве верзије су биле са конвенционалном бојевом главом и имале су масовну употребу 1999. године, током НАТО бомбардовања СРЈ. Укупно је лансирано око 1.000 крстарећих ракета. То је била прилика да се испразне војни магацини са већ застарелом варијантом, а да војна индустрија добије нове уговоре.

Опште о пројекту

Генерално, крстарећа ракета се састоји од навигационог система, наменског терета, погонског система, тела (трупа) са крилом и стабилизатора са малим командним аеродинамичким површинама. Носивости се састоји од конвенционалне (обично) или нуклеарне бојеве главе. Крстарећу ракету покреће двопроточни турбомлазни мотор, због тога што он највише одговара захтевима економичности на малој висини и подзвучној брзини лета.

Специфичности система

Системи за вођење, могу да се међусобно разликују. Јефтини су са радарским висиномером, барометарским висиномером, дигиталним сатом за навигацију и мапа трајакторије лета. Напредна и скупа решења користе инерцијалну навигацију, сателитску навигацију и праћење контуре терена са подударањем детаља (енгл. Terrain Contour Matching,) (TERCOM). За ову функцију, користи се аутоматско препознавање циља (ATR), што је алгоритам за способност уређаја да препозна циљ односно објекат на који се наводи, на основу података добијених из сензора.

Примена „аутоматског циља“ је критична технологија препознавања и то је већ елеменат из области ратовања са роботом. Ови системи се користе у беспилотним летелицама, а и у крстарећим ракетама. Овај систем обезбеђује фирма Џенерал електрик, он се користи и код ракета типа „лансирај па заборави“.

Категорије

Хиперсоничне

Хиперсоничне крстареће ракете лете најмање 5 пута брже од брзине звука. Оне су још увек у развојној фази, пример:

• Х-90 —СССР/Русија — Ваздух-тло хиперсонична крстарећа ракета, развијена 1990. године, у СССР-у, а касније је наставила Русија. Ова ракета је пројектована за крстарење већом брзином од звука 4 до 6 пута (М = 4 до 6), са циљем да на крају развоја постиже М = 10-15.
• BrahMos-II —Индија / Русија — Хиперсонични пројектил, који је у фази развоја у кооперацији Индије и Русије.
• Шаруља (ракета) —Индија — Ракета са хибридним погоном, са балистичким и крстарећим карактеристикама.
• Боинг X-51 — САД — Хиперсонична крстарећа ракета.
• Ју-71 — Русија — Руска тајна хиперсонична нуклеарна ракета Ју-71, може да преживи постојеће системе противракетне одбране.
• WU-14 — Кина —  Хиперсонична балистчка против бродска ракета.

Надзвучне

Ове ракете су брже од брзине звука, обично користећи надзвучне набојномлазне моторе. Долет је обично 100-500 km, али може бити и већи, систем вођења варира, пример:

Подзвучне, великог долета

Сједињене Државе, Русија, Велика Британија, Израел, Јужна Кореја, Турска, Грчка, Иран, Кина и Индија су развили неколико подзвучних крстареће ракете дугачког долета. Ове ракете имају домет од преко 1.000 километара и лете брзином од око 800 километара на сат. Оне обично имају тежину при лансирању око 1.500 килограма и могу носити конвенционалну или нуклеарну главу. Раније верзије ових ракета користиле су инерциону навигацију; новије верзије користе много прецизније TERCOM и DSMAC системе. Најновије верзије могу користити сателитску навигацију, пример:

Подзвучне, средњег долета

Ове ракете су отприлике исте величине, тежине и брзине лета као и предходно наведене, али домет је (званично) мањи од 1.000 km. Системи вођења варирају, примери:

Подзвучне, кратког долета

То су подзвучне ракете, масе око 500 килограма и долета до 300 km, примери:

Ефикасност и могући начини одбране

Крстареће ракете AGM-129 ACM,

поткачене испод крила
авиона B-52H бомбера

 

За физичко запречавање

праваца немачких напада

Британије са V-1, коришћено је

око 2.000 стационарних балона

 

Против — авионски балони, у

Москви, 1941. — 1942. године,

спремни за запречавање

ваздушног простора изнад града.

 

 

 

 

Тренутно крстареће ракете су међу најскупљим оружјем за једнократну употребу, цена износи и до неколико милиона долара по примерку. Једна од последица тога је да се корисници суочавају са тешким избором у употреби, захтев је висок однос ефикасност / трошкови. На пример, током операције „Трајна Слобода“ снаге Сједињених Америчких Држава, напале су циљеве веома ниске вредности са крстареће ракетама, што је довело у питање односа ефекат / цена. Међутим, заговорници употребе крстареће ракете, истичу да исти аргумент важи и за беспилотне летелице: оне су јефтиније од пилота људи, када се узму у обзир укупни трошкови обуке и инфраструктуре, да се не спомиње ризик од губитка њихових живота. Као што је показано у операцији „Одисејева зора“, крстареће ракете су много теже за откривање и пресретање од осталих ваздухопловних средстава, што их чини посебно погодним за нападе против статичких система противваздухопловне одбране.

Заштита и одбрана од крстарећих ракета се може поделити на активну и пасивну. Активна је њихово пресретање и уништавање својим оружјем и борбеним средствима. Најефикасније је уништавати их заједно с носачем, пре лансирања, с бродом, подморницом, авионом и другим носачима и лансерима. После лансирања, тешко их је појединачно открити, да би биле уништене. Њихово тражење у ваздушном простору се своди на проблем „тражења игле у пласту сена“. Најчежће су им трајакторије кретања дуж кањона и корита река и дуж аутопутева. Те конфигурације им омогућују лет на екстремно малој висини па и скривање од радара, а ти природни орјентири и правци су уочљиви њиховим сензорима, за олакшану орјентацију у навигацији. Руски ловац МиГ-31 је један од најбољих авиона на свету, за лов и активно уништавање непријатељских крстарећих ракета.

Пасивна одбрана је постављање природних препрека и „лажних конфигурација“ (систем обмане), са чиме се крстареће ракете могу дестабилисати у лету и дезорјентисати. На тај начин се „збуњују“, дезорјентишу и спречавају да пронађу, дођу до планираног циља и да га униште, на основу програмираних података у меморији. Вештачке препреке могу бити затегнуте сајле и развучене мреже, подигнуте балонима, растресито распоређене на очекиваним правцима кретања крстарећих ракета. Историјски то је забележено у Другом светском рату, при одбрани Москве од пилотираних немачких авиона и у одбрани Лондона од немачких ракета V-1 (летеће бомбе). „Лажне конфигурације“ могу бити симулиране с фолијама разних боја и слика, с којима се прекрије део реке, аутопута или маркантни објекти, на очекиваном коридору летелица. При њиховом доласку изнад тога дела, настаје дезорјентација приликом упоређивања меморисане и затечене слике. На тај начин се крстарећа ракета може заварати, да скрене у погрешан правац, празан простор, брдо и у друге жељене препреке.

За реализацију оваквих пројеката, потребна је добра организација, упорност, расположиво време и средства. Пасивне мере нису ефикасне ако се у краћем временском периоду маштовито не мењају, али могу бити веома ефикасне за заштиту мостова на рекама, надвожњака на значајним аутопутевима и сличних појединачних објеката.

Оперативна употреба

У Другом светском рату, била је борбена употреба V-1 и то углавном по територији Велике Британије. Укупно је било 8.025 њихових лансирања.

У савременијој историји локалних ратова, највише су коришћене америчке тактичке крстареће ракете BGM-109 томахавк.

Америчке крстареће ракете BGM-109 томахавк великог долета почеле су своју смртноносну историју 17. јануара 1991. године, када их је лансирано 52 примерка у једној „салви“, на циљеве у Ираку, са америчких ратних бродова у Персијском заливу, у „Заливском рату“, у кампањи избацивања снага Садама Хусеина из Кувајта. У току целог тога сукоба, укупно је лансирано 288 примерака ракета Томахавк, са резултатима великог ефекта разарања. Од првих 106 лансираних ракета, најмање 100 је погодило жељене циљеве. Сви пројектили су лансирани са једанаест бродова и једне подморнице (испод површине воде), америчке морнарице. Снаге коалиције су лансирале и друге типове крстарећих ракета. Међу циљевима у Багдаду били су приоритети председнички двор, Министарство одбране и комуникациони центри. Изван Багдада, циљеви су била хемијска, биолошка и нуклеарна постројења. На циљеве у северном Ираку током сукоба, лансирано је 323 крстареће ракете разних типова.

У ограниченој ваздухопловној офанзиви против Ирака, 16. јануара 1993. године, америчка морнарица је лансирала 45 ракете Томахавк. Ове ракете су биле усмерене на објекте развојног нуклеарног центра Зафаранија.

Америчка морнарица, лоцирана у Јадранском мору, лансирала је 13 ракета Томахавк на положаје и територију босанских Срба, 10. септембра 1995. године, у кампањи њиховог заустављања у војним операцијама и слабљења њихове моћи.

Ирачке положаје противваздухопловне одбране, напале су америчке снаге са крстарећим ракетама 3. септембра 1996. године, као одговор на њихово узнемиравање авиона коалиције, који су патролирали у функцији „контроле забрањене зоне летења“. Ракете су истовремено лансиране са бродова и из ваздуха са бомбардера Боинг Б-52 (13 примерака са авиона). Напади су углавном били успешни, али је погрешно и исхитрено планирање умањило њихов укупни ефекат. Први талас напада, генерално је остварио своје циљеве, али други је сматран неефикасним. Међу циљевима је било отпорних објеката на дејство њихових бојевих глава.

У једном дану, 20. августа 1998. године, американци су са 13 крстарећих ракета напали „сумњиве“ погоне фабрике хемијског оружја у Судану и истовремено са 66 ракета шест кампова за обуку герилаца у Авганистану. Пројектили су лансирани са два пловила морнарице из Црвеног мора и са пет из Арапског мора (укључујући и подморнице).

Уништена зграда

Генералштаба.

 

Једна од више уништених и оштећених

крстарећих ракета Томахавк,

током агресије на СРЈ 1999. године.

Експонат у Ваздухопловном

музеју у Београду

 

 

 

 

Америка и Велика Британија су покренули операцију „Пустињска лисица“, 16. децембра 1998. године, са серијом напада из ваздуха, на ирачку противваздухопловну одбрану, користећи бомбардере Б-1 за лансирање крстарећих ракета. Око стотину циљева у централном и јужном Ираку су били у плану дејства. Напади су били фокусирани на оружје за масовно уништење и на њихове развојне центре, војне команде, командна места и склоништа Садама Хусеина и Републичке гарде. За уништавање хемијских састојака у фази развоја, биле су потребне бојеве главе које могу развити већу количину топлоте од постојећих, у томе тренутку. Ангажовани су амерички бомбардери Б-1Х који носе крстареће ракете Томахавк 330, са већим бојевим главама. Укупно је у „Операцији пустињска лисица“ лансирано 420 крстарећих ракета, готово стотину више него је утрошено у „Заливском рату“.

Агресија на Савезну Републику Југославију

Бомбардовање Савезне Републике Југославије је почело у ноћи 24. марта 1999. године. Први талас напада је започео лансирањем крстарећих ракета, по унапред изабраним виталним објектима одбране ВЈ и инфраструктуре. За лансирање су коришћени амерички бомбардери из ваздушног простора и британска и америчка морнарица, са Јадранског мора. При томе је први пут коришћен, у реалном борбеном дејству, нови британски Томахавк. У првом таласу је лансирано 100 крстарећих ракета, а укупно, у току целе агресије око 1.000. Направљена је велика материјална штета, а много је усмрћених бранитеља и цивила.

Значајан број крстарећих ракета агресора оштећен је и уништен, у току те легалне одбране државе и народа. Међутим, могло је и знатно више. У најтежи и најделикатнији део активне одбране од крстарећих ракета спада њихово благовремено откривање. Кључно је да се обезбеди довољно времена за њихово пресретање и напад расположивим средствима са земље. У тај део активности, спонтантано су се укључили и цивили, голубари и ловци, који су значајно допринели са својим искуствима у задацима осматрања, откривања летелица и јављања о правцима њиховог кретања.

Посебно је могло много више да се постигне у заштити мостова на великим рекама Сави и Дунаву и на запречавању прилазних праваца великим градовима. Није ништа урађено на мерама пасивне заштите и обмане на тим правцима, а могло је запречавањем затегнутим сајлама и мрежама, подигнутих помоћу малих лаких балона, растресито распоређеним са повременом изменом распореда. Сваки контакт са било каквом препреком крстарећу ракету дестабилише и она није у стању да се поново поврати у стабилни лет, пошто јој је систем функционалан само у линеарном домену поремећаја. Агресори би имали отежан посао да сниме ново стање конфигурације на терену и да репрограмирају меморије ракета, то тражи време и уноси нови ризик у тачност. Агресија са крстарећим ракетама је извршена на основу података који су годинама прикупљани и меморисани у вођена борбена средства. Свака измена тога стања значајно би агресора пореметила у операцијама. Свакако, у тој функцији обмане није било могуће померати објекте, зграде и брда, али је било доста могућности за измену њихове слике, разним камуфлажама и обманама и тако „збунити“ систем аутоматског препознавања слике циља (енг automatic target recognition — ATR), за завршну фазу прецизног навођења крстареће ракете.

Види још

• V-1 (летећа бомба)
• V-2
• Инерцијални навигациони систем
• Беспилотна летелица

Извори