Јурофајтер тајфун (4. део)

Оперативна употреба

Тајфун у Америци, код Масачустеса .

Борбена способност

Јурофајтер тајфун је у међународној конкуренцији предмет оперативног оцењивања, са неколико аспеката и критеријума. Као вишенаменски авион, најважнија и најзахтевнија му је намена превласт у ваздушном простору. Тај сегмент задатака је имао доминантан утицај на избор високе технологије, посебних конструктивних решења, што је довело до високих трошкова развоја и производње. Оцењивање борбених способности је разрађено по посебним максимално објективизираним критеријумима и методологији, врши се у односу на изабрани еталон авион, условно речено потенцијални противник. У овом случају оцењивања, изабран је противник Су-35 који је настао од познатог руског авиона Су-27. Ова конкретна оцењивања Тајфуна, у оквиру групе борбених авиона прве линије у свету, извршена је у специјализованој институцији изван Јурофјтер корпорације и без њеног утицаја.

Математичко моделирање понашања објеката па и авиона достигло је, у условима високе рачунарске технологије, веома висок ниво. Коришћени „модели“ у симулацији динамике објеката дају резултате, веома блиске реалним. У развојним ваздухопловним центрима изграђени су борбени симулатори, у којима се врши симулација борбе авиона у ваздушном простору, користећи њихове математичке „моделе“, уз подршку моћних умрежених рачунарских ресурса. Борбу врше стварни борбени пилоти, а због објективности у току оцењивања мењају улоге (авионе) у симулацији борбе, тако да се максимално искључи утицај њихових карактеристика на добијени резултат.

У току ових истраживања, усвојене су најбоље перформансе по свим сегментима за оба супроставњена противника од опреме, структуре, перформанси мотора (укључујући коришћено гориво), система заштите и интерфејса човек-авион. У овим испитивањима француски Рафал је користио своје ракете ваздух-ваздух Супер матра и MICA (што је примарно оружје француске авијације), док су остали ваздухоплови користили оружје AMRAAM.

Према резултатима симулације закључује се да Јурофајтер има победнички рејтинг од 82% (од 100 борби са авионом Су-35 био би победник 82 пута, а изгубио би битку само 18 пута). То је значајна предност за превласт у ваздушном простору над авионом Су-35. Другим речима, статистички гледано један би Тајфун био изгубљен, наспрам 4,5 изгубљена Су-35 у борби за превласт у ваздушном простору.

Произилази да су Су-35 и Рафал потпуно равноправни (1:1). Разумљиво да је F-22 раптор најсупериорнији авион у односу на све остале разматране у симулацији борбе, пошто је представник пете генерације (види резултате симулације на слици десно, горе). Ово су ипак само резултати математичке симулација без физичког учешћа реалних авиона, њихових система и услова борбе, али се сматра као поуздана и прихватљива приближност за оцењивање способности.

Увођење у употребу и примена

Испорука серијских авиона Тајфун и њихово увођење у оперативну употребу почело је 4. августа 2003. године. Тада је немачка индустрија испоручила прве авионе своме Луфтвафеу. Исте године је и шпанска индустрија испоручила први серијски авион своме ваздухопловству. Тајфун је уведен у оперативну употребу у италијанско ваздухопловство 16. децембра 2005. године. Одмах су ови авиони укључени у снаге за брзо деловање, на упозорења од опасности из ваздушног простора.

Министарство одбране Велике Британије, саопштило је 9. августа 2007. године, да је 11. ескадрила РАФ-а опремљена авионима Тајфун. Преузели су прва два авиона 29. марта 2007. године (серијски број првога је био №ЗЈ931). Тајфуни, из 11. ескадриле, послати су у пресретање руског Ту-95, који се приближавао британском ваздушном простору 17. августа 2007. године. Званично су британски Тајфуни проглашени оперативним за борбу у опцији ваздух-земља до 1. јула 2008. године, а за вишенаменску примену, за коју су и пројектовани, средином 2008. године. У оквиру своје намене, размештени су по ваздухопловним базама РАФ-а.

Око 25. априла 2008. године, један Тајфун из 17. ескадриле РАФ-а, летео је за потребе америчке морнарице у опитном центру у Калифорнији и претрпео је велика оштећења приликом слетања. Тада није била подешена његова брзина слетања на одговарајући начин. Прави разлог за удес није утврђен, а спекулисало се да је то била грешка пилота. Током овог боравка 17. ескадриле РАФ-а, један је Тајфун слетео на „стомак“. Претпоставља се да је пилот заборавио извући ноге стајних органа, што се понекад дешава у ваздухопловству. Авион није уништен и пилот није повређен.

Британска државна ревизорска институција закључила је у 2011. години, да је било пропуста у дистрибуцији резервних делова у снабдевању Тајфуна за његово одржавање и поправке. У неколико земаља је дошло до њихове несташице и неки авиони су због тога били неисправни дужи временски период. Кршени су прописи, приступило се забрањеном методу, у ваздухопловству, скидања делова са неког жртвованог и постављања на други авион као нови резервни део, у функцији његовог довођења у оперативну способност. То се у ваздухопловсву зове канибализам, што је прописима забрањено.

Тајфуни, италијанског ваздухопловства, распоређени су 17. јула 2009. године, да штите ваздушни простор Албаније.

У септембру 2009. године, четири Тајфуна РАФ-а распоређени су у њихову ваздухопловну базу, као замена за Панавија торнадо, на Фолкландским Острвима. Подразумева се да је уследио протест званичне власти Аргентине.

Тајфун је имао најтежи удес (катастрофу) 24. августа 2010. године, када се двосед у Шпанији срушио из непознатих разлога. Та катастрофа је описана у поглављу „несреће“. Стручњаци сумњају да је судар са птицом уништио „кључне сензоре“. Та катастрофа је открила да има пропуста у конструкцији система за спашавање пилота, што је разјашњено и отклоњено.

До краја августа 2008. године, Тајфуни су већ имали укупни налет од 44.500 сати лета. Коментаришући овај успех, извршни директор програма Тајфуна, Алојсијус Рајен (енг. Aloysius Rauen) изјавио је:

Ово је најновији доказ за признање посвећености летачких посада и инжењера ваздухпловстава замаља учесница и положеном испиту индустрија и стручних тимова. То је такође доказ поузданости и расположивости Тајфуна, као система оружја. Ова два елемента, професионализам и технолошка достигнућа, оно су што дефинише Тајфункао авион „светску батину“,
који је данас у оперативној употреби са пуним капацитетом.

Тренутно, десет јединица у пет ваздухопловстава користе Тајфун. Аустријске оружане снаге спроводиле су високи профил заштите ваздушног простора са летовима потпуно наоружаних Тајфуна током европског првенства у фудбалу 2008. године.

Тајфун редовно учествује у међународним вежбама, ваздухопловним митинзима и изложбама. Током 2008. године, у Шпанији и на Сардинији. У Великој Британији у организацији РАФ-а, са доминантном улогом америчког ваздухопловства у вежби под називом „Западна зелена застава“, Тајфунсе доказао у вишенаменској улози. То је и потврдио, у веома успешној примени у Невади, са својим могућностима дејства ваздух-земља.

Тајфун на стајанци у Батајници.

Представљен је и на аеро-митингу у Србији на аеродрому Батајница, 13. септембра 2009. године.

Са Тајфуна, 31. марта 2009. године, успешно је лансирана ракета AMRAAM, док је пилот авиона држао свој радар у пасивном режиму. По први пут, потребне податке о циљу пројектил је узимао као радарски одраз изазван са осветлењем радара са другог авиона. Циљ испитивања је био да авион, са кога се лансира ракета AMRAAM, нема радарску емисију и противнички сензори немају информације о његовој присутности и намери. Неопходне податке о циљу, лансирана ракета, узимала је од радара другог Тајфуна, а подаци су се преносили преко мултифункционалног информационог дистрибутивног система. Авиони Тајфун, били су међусобно удаљени и на сасвим различитим растојањима од циља. Овај сценарио, посебно је тактички релевантан за Тајфуна, у борби у ваздушном простору против високог нивоа претњи, укључујући авионе тешко уочљиве (са малим одразом за његове сензоре). Ово испитивање, изведено је са шпанским авионом Тајфун IPA4 (носачем ракете) и британским IPA5 (са укљученим радаром). Као циљ коришћена је летећа мета (трут).

Испоручена су 148 авиона ваздухопловствима пет земаља, из партије 1. Прве испоруке од партије 2 следе. У јануару 2011. године, сви ови авиони Тајфун из свих пет ваздухопловстава, имали су укупни налет од 100.000 сати.

Британски премијер Дејвид Камерон најавио је 18. марта 2011. године, да ће Уједињено Краљевство разместити Тајфуне, заједно са Панавија торнадом у Либију, ради обезбеђења забране летења. РАФ-ових 10 Тајфуна је 20. марта стигло у ваздухопловну базу у јужној Италији. Ови Тајфунису прву своју мисију извели 21. марта. Летели су са задатком патролирања у зони забране летења. Закључено је 29. марта да је потребно повећати број пилота у тим задацима, што је и учињено.

Британски Тајфун, на Фарнбороу 2010.

Мешовити пар авиона Тајфун и Торнадо су 12. априла 2011. године бацили прецизно навођене бомбе на возила Гадафијевих снага, која су била паркирана у одређеном простору. Начелник штаба ваздухопловства је саопштио у току конференције Краљевског ваздухопловног друштва 2011. године у Лондону, да је сваки авион „врло успешно и прецизно“ бацио по једну ласерски вођену бомбу GBU-16 павивеј II од 454 kg, истакавши да „овај догађај представља доказ способности за извршавање вишенаменских задатака Тајфуна“.

Тадашњи британски секретар одбране је признао 14. априла да су британски авиони Тајфун прошле године оскудевали резервним деловима и упозорио је да ће се то вероватно наставити све до 2015. године.

До јула 2014. године, десетак авиона Тајфун РАФ-а унапређено је у Партију 2 из Блока 1 и коришћени су у Либији. Оспособљени су да користе вођене бомбе Павивеј IV (у верзији Блока 1 је користио GBU-12 павивеј II). Павивеј IV се може подесити да експлотира изнад или испод циља, при удару под одређеним углом. Британци планирају да унапреде своје Тајфуне да би могли да носе крстареће ракете TAURUS, Сторм шадов, Сумпорне бомбе и ракете ваздух-земља, до 2018. године, како би се осигурала замена авиона Торнадо GR4.

Извоз

Кашњење развоја радара деградирало је квалитет Тајфуна у оквиру категорије четврте генерације. Конкурентски авиони су на светском тржишту Рафал, Су-27 и МиГ-29, а они поседују савремене доплер радаре, са активним електронским скенирањем, што ће на Тајфунутек бити остварено на основу накнадно склопљеног уговора, објављеноног 19. новембра 2014. године. Чак је и британска влада је инсистирала на убрзању разрешења тог питања, у потреби повећања конкурентности Тајфуна, посебно на индијском тржишту, пошто је у питању значајан уговор.

Први аустријски Јурофајтер тајфун.

Аустрија

Аустријско ратно ваздухопловство је било опремљено шведским ловцима Саб 35 дракен (енг Saab 35 Draken), који су уведени у оперативну употребу још давне 1963. године. Стога је аустријска влада 2. јула 2002. године најавила одлуку о куповини новог авиона за противваздухопловну одбрану. Одлука о куповини 18 Тајфуна донета је 1. јула 2003. године. Подразумевало се да уговор обухвата обуку и комплетну логистику, одржавање и симулатор лета. Министар одбране Аустрије кориговао је ову одлуку 26. јуна 2007. године и смањио је поруџбину са 18 на 15 примерака. Први Тајфун је испоручен Аустрији 12. јула 2007. године и тада је званично увођење овог типа авиона у оперативну употребу у аустријско ратно ваздухопловство. Свих 15 авиона су из Партије 1, с тим што је девет нових, а шест већ коришћених. На овај начин је учињена уштеда у новцу, са 1,959 на 1,589 милијарди евра (око 19%).

Саудијска Арабија

Јурофајтер тајфун Саудијске Арабије.

Након неуспешних преговора са Јужном Корејом и Сингапуром, које су се на крају одлучиле за куповину F-15Е, успешно су приведени преговори са Саудијском Арабијом. Вест о томе да је Саудијска Арабија донела одлуку да купи 72 Тајфуна објављена је 18. августа 2006. године. Ову вест пратили су извештаји о корупцији саудијских званичника у оквиру реализације уговора за куповину авиона, међутим, ова афера је била заташкана због заштите британских националних интереса и међународне безбедности. РАФ је чак пристао да преусмери део својих испорука Саудијској Арабији у циљу поспешења и убрзања сарадње на извозу. Испоручена су 24 авиона из партије 2, од којих је први испоручен 2008. године, а такође је била уговорена и опција да исти буду касније унапређени у партију 3.

До 2011. године, 24 Тајфуна (Партија 2) је испоручено Саудијској Арабији. Од којих су 18 једноседа и 6 двоседа. Након тога, отпочели су разговори о конфигурацији и цени остатку плана испорука од 72 примерка. Испоруке су настављене почетком 2013. године, са усаглашавањем за четири тренера и још два Тајфуна једноседа. Још два примерка једноседа су испоручена у октобру 2013. До краја 2013. године, Саудијској Арабији су испоручена укупно 34 примерка авиона Тајфун.

BAE је објавио 19. фебруара 2014. године да су се Саудијци сложили око повећања цене у постојећем уговору.

У фебруару 2015. године, саудијски Тајфуни, напали су циљеве снага Исламске државе, преко Сирије, први пут користећи бомбе Павивеј IV.

Оман

Током 2008. године, на аеромитингу у Фарнбороу, саопштено је да је Оман у „поодмаклој фази“ разговора за куповину Тајфуна, као замену за своје авионе типаЈагуар. Од 2010. године Оман је заинтересован за куповину Тајфуна, иако су такође разматрали евентуално решење са JAS 39 грипен.

У априлу 2010. године, Оман је открио да преговорају о поруџбини 18 примерака F-16 Фајтинг Фалкон, с тим што би наставили ту сарадњу са додатном поруџбином од додатних 12 примерака F-16C/D, из производње 50. блока, што је објављено у децембру 2011.

Оманско Ратно ваздухопловство је саопштило да су 21. децембра 2012. године, постали седми власници авиона Тајфун када је уговорено 12 примерака да уђу у њихову оперативну употребу, 2017. године.

Кувајт

Кувајт је у јуну 2015. године, објављено да је био у преговорима са италијанским ваздухопловством и фирмом Алениом о потенцијалној куповини до 28 примерака Тајфуна за попуну две ескадриле. Јурофајтер корпорација је потрдила да је 11. септембра 2015. године, постигнут договор за испоруку Кувајту 28 авиона типа Тајфун.

Несреће

• Шпански прототип двосед DA-6, срушио се 21. новембра 2002. године, због избијања пожара на оба мотора. Оба члана посаде су остали неповређени после катапултирања. Ова несрећа се десила при испитивању мотора у лету, око 100 километара јужно од Мадрида. У тренутку несреће, брзина авиона је била еквивалента Маховом броју од 0,77 на надморској висини од 15 километара и под углом пењања од 10°. Непосредно пред несрећу на моторима је истовремено укључено допунско сагоревање при чему покретачи нису потпуно отворили издувне млазнице. Последица тога кашњења је нагомилавање гасова и смеше горива, у комори за сагоревање, због чега је дошло до такозване „буктиње“ и хаварије мотора. Хаварија мотора и пожар (буктиња) су изазвали хаварију све три хидраулична система. Последично су потпуно отказале команде лета, те се са авионом више није могло управљати и исти се срушио. При паду авион је потпуно уништен.
• У Шпанији при полетању за рутински тренажни лет, срушио се Јурофајтер двосед 24. августа 2010. године. Пилот Саудијске Арабије је погинуо, а шпански пилот инструктор летења се спасао са катапултирњем. Верује се да је до неуспеха избацивања седишта арабијског пилота дошло због техничке грешке у његовој конструкцији. Због оваквог закључка о евентуалној техничкој грешци у систему избацивања седишта, немачко ваздухопловство забранило је летење својим Тајфунима, 15. септембра 2010. године. Аустрија је такође предузела ту безбедност за своје авионе. После изведених модификација копчи на сигурносном појасу избацивог седишта, забрана летења је укинута 30. септембра 2010
• Шпанско Министарство је објавило да се њихов Јурофајтер срушио при слетању, 9. јуна 2014. године, после рутинског тренажног лета. Једини пилот капетан шпанског ратног ваздухопловства Фернандо Царакос, који је имао преко 600 сати летења на Јурофајтеру, погинуо је у тој несрећи. Авион је био један од 46 примерака Јурофајтера, њиховог ваздухопловства. Узрок несреће није доказан.
• Јурофајтер немачког ваздухопловства, претрпео је у ваздуху судар са Леарјетом 35А, 23. јуна 2014. године, који се срушио. Јурофајтер је безбедно слетео на аеродром.

Хронологија важних догађања на програму Јурофајтер

• 1972. година:
  • Краљевско ратно ваздухопловство (РАФ) је поставио тактичко-техничке захтеве (AST-396) за нови авион, који је био планиран да замени постојеће авионе — за кратко и вертикално полетање и слетање ( енг short take off and vertical landing, STOVL ) Харијер и за подршку, типа Јагуар.
  • Захтев је измењен у два одвојена:AST-403 за супериорног вишенаменског ловца и AST-409, за авион са STOVL карактеристикама. Први захтев је предодредио развој авиона Јурофајтер тајфун а други Харијер II.
• Половином 70-их година;
  • Француска, Немачка и Уједињено Краљевство покренули су заједнички програм за европски борбени авион (енг European Combat Aircraft, ECA).
• 1979. година:
  • Након различитих захтева (нарочито француског искључивог захтева за носиоца програма), Енглези и Немци су предложили „Европски борбени ловац“ (енг European Combat Fighter, ECF).
• 1981. година:
  • Развој различитих националних прототипова и настављање разлика око спецификација, довело је до отказивања ECF. Партнери Немачка, Италија и Уједињено Краљевство, покренули су Агилни борбени авион (енг Agile Combat Aircraft, ACA). Због недостатка финансија Немачке и Италије, Уједињено Краљевство је поднела све трошкове за прототип од 80 милиона фунти. Прототип је програмиран са називом „Европски авионски програм“ (EAP).
• 1983. година:
  • У мају је потписан уговор за развој и производњу прототипа EAP.
  • Уједињено Краљевство, Француска, Немачка, Италија и Шпанија покренули су програм будућег европског ловца (енг Future European Fighter Aircraft, F/EFA). Захтеви су били за кратко полетање и слетање авиона и могућност борбе изван визулног опсега.
• 1984. година:
  • Француска је поновила свој захтев за верзију способну да се користи са носача авиона и свој удео са 50% од укупног посла. Уједињено Краљевство, Немачка и Италија одлучили су да успоставе нови EFA.
• 1985. година;
  • Француска је и званично напустила преговоре о програму, почели су рад на развоју свога самосталног ACX.
  • BAE је премијерно приказао у Вортону, 27. октобра, завршен прототип EAP.
• 1986. година:
  • У јуну је основана Јурофјтер корпорација.
  • EAP је направио свој први лет, 18. августа. Његова конфигурација је задржана као већи део каснијег пројекта Јурофајтер.
  • Фирме Ролс-Ројс, MTU Аеро Енџис, Авиофиат и Индустрија турбо пропулзије формирали су компанију Јуроџет турбо, за развој мотора Јуроџет ЕЈ200.
• 1988. година:
  • Потписани су уговори 23. новембра, за производњу демонстрационих мотора.
• 1990. година:
  • Формирана је компанија Јурорадар, за развој радара ECR-90 (касније је назван Јурорадар CAPTOR).
• 1991. година:
  • Последњи лет је направио демонстратор EAP, 1. маја.
• 1992. година;
  • Формирана је компанија Јуро DASS за развој одбрамбених система DASS. У почетку су у томе учествовале само Уједињено Краљевство и Италија. РАФ-ови Тајфуни користили су резултате развоја и производње Јуро DASS-а.
  • У јулу месецу, Немачка је објавила своју намеру да напусти програм. Почели су преговори о смањењу трошкова. Као и о преласку на варијанту једномоторног авиона. Немачка се определила за јефтиније системе, попут радара са авиона F/A-18 хорнет APG-65 уместо ECR-90, а одложила је увођење овог другог савременијег за две године. Немачка је условила учешће у свим системима са тим захтевом.
  • децембру је авион преименован у Јурофајтер 2000.
• 1994. година:
  • Направљен је први лет развојног прототипа DA1, 27. марта. DA1 је финализиран у немачкој ваздухопловној индустрији, са моторима RB199.
  • Направљен је први лет британског развојног прототипа DA2, 6. априла, који је такође полетео са моторима RB199.
• 1995. година:
  • Направљен је први лет италијанског развојног прототипа DA3, 4. јуна. То је био први лет Тајфуна, са моторима EJ200.
• 1996. година:
  • Направљен је први лет шпанског развојног прототипа, двоседа DA6, 31. августа.
• 1997. година:
  • Направљен је први лет италијанског развојног прототипа DA7, 27. јануара.
  • Направљен је први лет немачког развојног прототипа DA5, 24. фебруара, који је био први опремљен радаром ECR-90.
  • Направљен је први лет британског развојног прототипа, двоседа DA4, 14. марта.
• 1998. година:
  • Извршено је прво пуњење горива у лету Тајфуна. Испитивање је извршено у јануару, на прототипу DA2.
  • Потписан је уговор са Јурофјтер корпорацијом за производњу и подршку од 620 авиона, 30. јануара.
  • У септембру су отклоњене све дилеме и коначно је одређено име авиону, Јурофајтер тајфун (енг Eurofighter Typhoon).
  • Уговори су потписани по фазама (партијама) 18. децембра.
• 1999. година:
  • Прва најава Грчке 8. марта, да жели купити 60 авиона Тајфун.
  • Формирана је јединствена компанија за извоз Тајфуна, под називом Интерционални Јурофајтер (енг Eurofighter International).
• 2000. година:
  • Уједињено Краљевство је поручила, 16. маја, ракету дугог домета ваздух–ваздух MBDA метеор, што је значајно допринело погодностима за извоз Тајфуна.
  • Реактивиран је пртотип DA2 за испитивање и истраживање у лету, 7. јула.
• 2002. година:
  • Полетео је предсеријски италијански авион двосед IPA2, 5. априла.
  • Полетео је предсеријски немачки авион IPA3, 11. априла.
  • Полетео је предсеријски британски авион, 15. априла.
  • Аустрија је најавила 2. јула, куповину 24 „тајфуна“. Касније је смањена поруџбина на 15 примерака.
  • Шпански Тајфун DA6 доживео је удес, 21. новембра. Проблем је приписан недостацима мотора ЕЈ200, у раној фази развоја.
  • Настављено је испитивање мотора у лету, 11. децембра.
• 2003. година:
  • Испоручен је први серијски Тајфун немачком Луфтвафе, од укупно 180 наручених, 13. фебруара.
  • Италијански и британски серијски авиони, направили су своје прве летове 14. фебруара.
  • Шпански први серијски авион, полетео је 17. фебруара.
  • Четири Тајфуна уведена су у оперативну употребу у немачко Луфтвафе, 8. марта.
  • Земље кооперанти потписале су формални споразум о испорукама склопова авиона осталим партнерима, 30. јуна.
  • У октобру је почела интеграција ракете Метеор.
• 2004. година:
  • Испоручена су прва три шпанска Тајфуна. Они су додељени 111. ескадрили, 11. пука, 27. маја.
  • РАФ-ова два Тајфуна су пребачена у Сингапур на маркетиншки приказ, 27. јуна.
  • Уједињено Краљевство је потврдила поруџбину 89 авиона из друге серије, 15. децембра.
• 2005. година:
  • Италијанско ваздухопловство, прогласило је Тајфуна оперативним, 16. децембра.
  • Саудијска Арабија је најавила куповину неодређеног броја „тајфуна“, 21. децембра.
• 2006. година:
  • Успостављена је прва оперативна ескадрила Тајфуна у Италији, у јануару.
  • Први оперативни задаци италијанских Тајфуна, били су у фебруару, за заштиту ваздушног простора изнад Торина, приликом одржавања зимске олимпијаде.
  • У априлу је успостављена прва оперативна ескадрила РАФ-а.
  • Саудијска Арабија је најавила потписивање уговора за 72 авиона, 18. августа.
• 2007. година:
  • У септембру је Шпанија поседовала 19 Тајфуна.
• 2008. година:
  • Саудијска Арабија је покренула 11. августа преговоре са намером набавке 72 Тајфуна.
  • Уједињено Краљевство је добила прва два авиона из Партије 2, 21. октобра.
• 2010. година:
  • Шпански Јурофајтер двосед срушио се 24. августа. Пилот Саудијске Арабије је погинуо, а шпански пилот инструктор летења се спасао, са катапултирњем.

Види још

Извори