Варијанте F-16 фајтинг фалкон

Стандарди авиона F-16 обележени су растућим бројевима партије лансирања производње, који назначавају надоградње. Партије се односе на једноседе и двоседе авионе. Надоградња је у домену различитих софтвера и хардвера система, усклађивања оружја и структурних побољшања. Покрену се током одређеног времена и постепено се реализују на авионима, током њихове производње. Све партије, које се завршавају са бројем „0“ (на пример, партија 30) поседују GE F110-GE мотор, а партије које се завршавају са бројем „2“ (на пример, партија 32), опремљене су са P&WF100-PW.

Двосед F-16B

Авиони F-16 су произведени у складу са стандардима партија производње, али било је и много других већих захвата у варијантама са значајним променама и разликама. Ове остале значајније промене су резултат улога специјализације у намени, као што су блиска ваздушна подршка и извиђање или промене по поруџбини купаца. Неке варијанте су развијене за истраживање, испитивање и проверу нових технологија. Пројекат F-16, инспирисао је развој неколико сличних авиона, за које се сматра да су његови деривати. Старији стандарди F-16, који су пензионисани, фирма Боинг их је модификовала у авионе без пилота, а као такви се користе за летеће мете, за вежбање и проверу гађања у ваздушном простору. То су такозвани „трутови“.

Основне варијанте

F-16A/B

F-16 је једносед, а F-16B је двосед, почетне су варијанте серијске производње и употребе. Ове варијанте, производиле су се у партијама 1, 5, 10 и 20. У партији 15, направљена је прва велика промена на F-16. Повећана је површина хоризонталног стабилизатора. То је најбројнија варијанта F-16, са произведених 475 примерака.

Силуета F-16А у три пројекције.

Партија 1/5/10

У партији 1 произведно је укупно 23 авиона F-16 фајтинг фалкон, укључујући и 22 F-16B. Авиони из ове партије, препознатљиви су по црном носном делу трупа. Мало се међусобно разликују све три партије. Највише примерака произведено је у партији 10, укупно 312, а 197 у партији 5. Примећено је да црни нос авиона повећава његову уочљивост, те је у партији 5 промењен у сиву боју. Током његове експлоатације примећено је да се у простору структуре трупа скупља атмосферски талог, што је оклоњено у партији 5, са посебним отворима за његово одвођење. У партији 10 смањена је употреба титанијума, замењен је са новом технологијом коришћења алуминијума у изради дотичне сруктуре. Такође је усавршена и технологија израде саћастих делова структуре.

F–16AM (партија 15).

Партија 15

Прва већа промена на авиону F-16 направљена је у парији 15. Тада је повећана површина хорионталног репа, за приближно 25%, што му је повећало ефикасност на малим брзинама. Уведен је побољшани радар AN/APG-66(V)2 и повећана је спољна носивост, испод крила. Уграђена је нова сигурнија UHF радио-станица. Партија производње 15 је најбројнија, последњи авиони из те партије испоручени су Тајланду 1996. године.

Партија 15 OCU

Серијска производња партије 15, почела је током производње мотора PW F100-PW-220, када је исти био доступан. Надоградња је урађена са увођењем: широкоугаоног горњег показивача, радио висиномера, ласерско-инерцијалног система за навигацију, моћнијег процесора и софтвера за конверзију података лета и статуса авионских система. Оспособљен је да радар APG-66(V) 2 открије и осветли циљ изван визуелног поља и да наводи ракету AIM–120 AMRAAM.

Партија 20

У партији 20, додате су на варијантама авиона F-16A/B неки од елемената надоградње из партија 50/52: побољшани су радар APG-66(V) 3 са континуалним осветлењем циља и полуактивним навођењем ракете средњег домета AIM-7 спероу и AIM–120 AMRAAM, интегрисана је ракета AGM-84 харпун и нападно-навигацијски системом, са IC сензором, тако звани LANTIRN.

Америчког ратног ваздхопловтва

F-16C (партија 25).

F-16C/D

F-16C је унапређени једносед, а F-16D је његов пандан двосед. Њихова производња, почела је 1984. године, у партији 25, са побољшанон кабином, авионском опремом и радаром. F-16C/D дејствују у свим временским условима, са и без визуелног контакта са циљем, са ракетама ваздух-ваздух AIM-7 и AIM-120. Каснији стандард авиона F-16C/D је из побољшаних партија производње 30/32, 40/42, 50/52.

Партија 25

Авион F-16C из партије 25, полетео је први пут у 1984. године, а уведен је оперативну употребу у септембру. Партија 25 је побољшани мултинационални стандард, у оквиру нове варијанте произвођене и у Европи. Уведен је радар типа AN/APG-68, већег домета веће резолуције, са већим бројем режима рада (модова).

Модернизована је кабина са широкоугаоним горњим показивачем, надограђена електроника, појачана је структура, полетна тежина се увећала. Уведено је побољшано управљање са ватром и рачунар за управљање системима и радарски висиномер. У овој партији производње уведен је мотор P&W F100-PW-200, а касније је надограђена варијанта P&W F100-PW-220E.

Партија 30/32

Ово је прва партија у којој је замењен традиционални мотор P&W F100-PW, са GE F110-GE. Први авион из партије 30, ушао је у оперативну употребу 1987. године. Главна разлика, у односу на претходне варијанте, је уведени радар AGM-88 HARM, спрегнут са ракетом AIM-120. У партији 30D уведен је усисник, са већим протоком ваздуха за напајање мотора GE F110-GE, са већим потиском и са већим захтевом за већу количину ваздуха. У партији 32 задржан је претходни мањи усисник, за напајање мотора P&WF100-PW, са ваздухом.

Укупно је произведено 733 авиона, у партији 30/32, који су уведени у оперативну употребу у шест држава.

Америчко ратно ваздухопловство, увело је у оперативну употребу и партију производње 32H/J, из 1986. и 1987. године. Они су служили за демонстрационе летове. У националној гарди су били у оперативној употреби из партије производње 30/32, у којима су укључена побољшања на нападно-навигацијском систему (инерцијална платформа и GPS) и систем за електронско ратовање.

Израелски F-16D (партија 40).

Партија 40/42 (F-16CG/DG ноћни фалкон)

Уведена су побољшања, са партијама 40/42, за експлоатацију авиона у свима условима видљивости и у свим временским условима, са пасивном против-ракетном и против-радарском заштитом. У тој функцији и намени обележен је као F–16CG/DG ноћни фалкон. У тим партијама интегрисано је допунско контејнерско оружје, са касетним бомбама и EGBU-27 павивеј „контејнер-лансер“. Уведен је и систем за ноћно осматрање и извиђање (на бази IC сензора), 2004. године. У оквиру партија 40/42, произведено је 615 авиона F-16, који су у оперативној употреби у 5 земаља.

Партија 50/52

Први авиони, из ових партија, испоручени су 1991. године, а опремљени су са нападно-навигацијским системом са џипиесом, савременим ракетама AGM-88 HARM, JDAM, JSOW и WCMD. Партија 50 је са мотором F110-GE-129, а 52 са F100-PW-229.

Партија 50/52 плус

Израелски F-16 (партија 52).

Партија производње 50/52 плус подешена је према израелским захтевима и у односу на основни авион, карактеришу је: спољни приљубљени резервоари горива, на трупу, радар APG-68(V9), генератор кисеоника (OBOGS) и посебан показивач на визиру кациге JHMCS.

Резервоари су постављени бочно, изнад крила, на трупу (као и на неким варијантама F-15 игла) од 1.400 kg, а сви двоседи имају још и по 850 литара.

Пољској је испоручено 36 авиона F-16 из партије производње 52 септембра Грчкој је испоручено 48 примерака F-16, 22. маја 2008. године. Исто из партије производње 52, испоручено је и Пакистану 18 примерака авиона у овом стандарду.

F-16E/F

F-16E је једносед, а F-16F је његов пандан двосед, најновије варијанте авиона F-16. Партија 60, њихове производње, заснована је на варијанти F-16C/D из партије производње 50/52, а развијени су по наруџбини Уједињених Арапских Емирата. Одликује се побољшаним радаром AN/APG-80, са активним електронским скенирањем, иновацијом електронске опреме, спољним резервоарима горива прилепљеним дуж бочних страна трупа и са јачим мотором GE F110-132.

Партија 60

Партија 60 је настала на основу F-16C/D, из партије производње 50/52, са побољшаном функцијом радара, авионске опреме и ношења спољнег трупног резервоара за гориво, што је специфирано и продато само Уједињеним Арапским Емиратима. Главна разлика од претходних партија производње је радар AN/APG-80, са активним електронским скенирањем, који омогућава авиону да истовремено прати и уништава циљеве на земљи и у ваздуху. Партија 60 је опремљена мотором GE F110-GE-132, са системом за електронско ратовање и за самозаштиту. Овај авион је способан да носи сав асортиман наоружања као и остали F-16, као и ракете дугог домета ваздух-ваздух AIM-132 и ваздух-земља AGM-84E. Допунски трупни резервоари горива су капацитета 2.045 литара, са чиме се ослобађају подвесне тачке за ношење разног ракетног и бомбардерског наоружања, а значајно се повећава долет.

Извршена је висока софистицирана интеграција авионских система, уз употребу оптичких проводника преко магистрале података MIL-STD-1773 (уместо стандардне раније MIL-STD-1553). Са овим је постигнуто убрзање обраде и размене података за 1.000 пута. На овој варијанти авиона, интегрисани су ласерски мамци за IC ракете, као на F-35.

Развој, овога стандарда F-16, финансирали су Уједињени Арапски Емирати са три милијарде долара, стим да им се део улагања поврати у случају продаје авиона трећим земљама. Ово је први пут у историји САД да извезу бољи авион од уведеног у оперативну употребу у своме ратном ваздухопловству.

F-16IN

Партија 70

У току су преговори са индусима о опремању њиховог ваздухопловства са специјализованом варијантом F-16IN, базираном на F-16E из партије 60, са спољним резервоарима радаром AN/APG-80 AESA, мотором F110-132A са системом управљања FADEC, системом за електронско ратовање, IC претраживачем и системом за прилагођавање боја стакла кабине и визира кациге пилота. Предвиђено је да на десној страни авиона буде постављена флексибилна прикључна цев, за допуњавање са горивом у ваздуху.

Остале варијанте

F-16 фајтинг фалкон, веома је често служио као основа и платформа за развој сличних авиона и за проверу ефикасности увођења нових технологија. Са том сврхом има веома много варијанти са различитим решењима и опитима.

Азијски деривати F-16

Поређење силуета у „плану“ азијских деривата F-2 мицибиши и F-CK-1 чинг куо, са F-16C.

F-CK-1 чинг куо

Због политичких препрека да Америка испоручи Тајвану авионе F-16 или F-20, приступило се њиховом властитом развоју, уз техничко-технолошку помоћ и сарадњу. На Тајвану, конципиран је двомоторни борбени авион у 1980. години, а његова реализација је покренута после две године. У пружању технолошке подршке учествовало је више америчких компанија, на челу са Џенерал дајнамиксом. Развијани авион није био копија F-16, али је пројектован под доминантним утицајем његових карактеристичних решења. Сличан је распоред командних површина, уградња мотора итд. Такође је било присутно доста утицаја решења са F-5, који је традиционално у наоружању тајванске војске.

У децембру 1988. године, авион је добио назив F-CK-1 чинг куо, у коме је и име њиховог преминулог председника Чјанг Чинг Куа. Први, од четири прототипа (3 једноседа и 1 двосед), полетео је 28. маја 1989. године. Укупно је произведено 130 авиона F-CK-1 чинг куо(102 једноседа и 28 двоседа) у временском раздобљу од 1994-2000. године.

Преклопљене силуете F-2A и F-16C

F-2 мицибиши

Локид је у Јапану развио, са јапанском опремом, авион F-2 мицибиши, на основу F-16C. Пошто је Јапан острвска земља, специфичан им је ваздушни простор који штите изнад мора, те су били специфични и захтеви. Авиону је повећана спољна носивост, са повећаним композитним крилима са подвешене четири против-бродске ракете. Измењен је поклопац кабине, враћен је ојачани класичан, због чешћег удара морских птица (галебова).

Јапански технички институт је раније покренуо развој свога ловца F-1, још 1982. године, што је касније послужило као искуство, за прављење захтева за F-2. Резултат тих напора, студија и анализа, јесте донета одлука 21. октобра 1987. године, за развој новог авиона, по узору на F-16C/D. Прототип F-2 је полетео 15. децембра 1995. године, са ознаком за једносед и двосед F-2A/B. Испорука војсци, за оперативну употребу, отпочела је 25. септембра 2000. године. Била је планирана укупна производња 130, али је због трошкова и штедње смањено на свега 94 примерка авиона F-16C/D.

Упоредни приказ авиона, азијских деривата F-16 (F-CK-1 чинг куо, F-2 мицибиши и T-50 голден игл)

F-16/79

F–16/79, са мотором J79-GE-119.

У духу одлуке америчког председника Џимија Картера, у фебруару 1977. године, да се контролише и смањи извоз наоружања, покушано је решење са извозом F-16/79, са редукованом опремом и са мањим мотором. Џенерал дајнамикс је развио варијанту F-16 са старијим мотором J79-GE-119. Овакав прототип је полетео 29. октобра 1980. године, под називом F-16/79. Укупни трошкови програма развоја F-16/79 износе 18 милиона долара. Јужна Кореја, Пакистан и друге земље нису показали заинтересованост, за овај авион, тако да се програм завршио само на прототипу.

F-16/101

Џенерал Електрик је у фебруару 1979. године добио 79,9 милиона USA $, за развој двопроточног мотора за авионе ваздухопловства и морнарице. Од постојећег F101, за бомбардера B-1A, развијен је мотор за F–16 са циљем да замени стандардни P&W F100. Први авион F-16A (са серијским бројем № 75-0745) добио је нов мотор F101X DFE, а са њим је полетео 19. децембра 1980. године. Ово је значајно и ако овај мотор није усвојен у оперативну употребу, али његови резултати су допринели развоју F110, за што је F101 послужио као основа. Двопроточни мотор F110 је унификован за авионе F-16 и F-14 томкет.

F-16XL

F–16XL је експериментални авион

за истраживање у НАСА.

Џенерал дајнамикс F-16XL је експериментални F-16 са делта крилом, за истраживање аеродинамике на надзвучним брзинама за оптимизацију маневра. Површина крила је повећана за више од два пута, у односу на базни F-16. Резултат тих истраживања је супер-крсташ (крстарење на надзвучним брзинама), без укључивања допунског сагоревања мотора.

У другој половини 1980. године, почеле су модификације једног једноседа и једног двоседа у варијанту F-16XL, са уградњом делта крила. У тој функцији је продужен труп авиона за 1.420 mm (760 mm носни део и 660 mm на задњем делу трупа). Задњи део трупа је закренут, на горе, за 3 степена, због већих нападних углова полетања и слетања са делта крилом. F-16XL има двоструку носивост у односу на базни F-16, а и за 82% већи долет, због већих унутрашњих капацитета за смештај горива.

Једносед је полетео 3. јула 1982. године, а затим двосед 29. октобра 1982. Они су конкурисали у такмичењу за побољшаног тактичког ловца (ETF), али пошто је победила варијанта F-16E/F ови прототипови су смештени у складиште. Крајем 1988. године, оба прототипа су предати из складишта НАСИ за испитивања у програму процене аеродинамичког концепта за побољшање ламинарног протока ваздуха преко крила, током лета са надзвучном брзином. Од 1989-1999. године, оба авиона је користила НАСА у неколико експерименталних истраживачких програма, а у 2007. години, НАСА је разматрала повратак једноседа F-16XL у оперативни статус.

Силуета F-16XL у три пројекције.

YF-16 CCV

F-16 CCV са подтрупним предњим и

задњим покретним перајима

HiMAT у лету

YF-16 CCV је прототип са реконфигурацијом сопствене аеродинамике, у току лета. Покренут му је развој у децембру 1975. године, са наменом авиона лабораторије, за истраживање и развој технологија управљања са изменом конфигурације у току лета, за потребе на борбеним авионима. Концепт управљања конфигурацијом (CCV; енгл. Control Configured Vehicle) подразумева аутоматско управљање командним површинама авиона, према задатим законима без интервенције и мешања пилота. Овај приступ омогућава специфичне маневре, као што је могућност усмеравања трупа без његовог скретања са путање и реализацију других облика кретања авиона. Способност авиона да изведе маневар у једној равни, без истовременог скретања отвара нове тактичке могућности у борби. YF-16 CCV, поседује удвојене управљиве вентралне пераје, постављене вертикално испод трупа, а обезбеђено је и усаглашено коришћење флаперона на излазним ивицама крила, у комбинацији са целообртним хоризонталним репом. Систем аутоматски претаче гориво из једног резервоара у други, са чиме се прилагођава положај тежишта авиона, па и резерва статичке стабилности.[а] Авион YF-16 CCV је први пут летео 16. марта 1976. године. Програм испитивања у лету се одвијао све до 30. јуна 1977. године, а био је само успорен оштећењем при слетању авиона YF-16 CCV, 24. јуна 1976. године. После поправке, испитивање је настављено. Програм је са својим успехом довео до амбициознијег наставка истраживања и развоја, у облику „Интеграција напредних технологија ловачких авиона“ (AFTI).

HiMAT

F-16 је коришћен и као платформа за истраживање примењивости технолошких решења за остварење високих маневарских карактеристика, технологија авиона велике агилности (енгл. Highly Maneuverable Aircraft Technology). Овај програм, под скраћеном ознаком HiMAT, реализован је заједно у сарадњи америчког ваздухопловства и НАСА. HiMAT је даљински управљан авион без пилота, послужио је за истраживање аеродинамике канард конфигурације и других решења за високи маневар. Истраживана је примена композитних структура мале масе, као предуслов за постизање високих перформанси, као што су константно убрзање од 8g у стационарном заокрету. Произведене су две овакве летелице, а испитиване су у лету у периоду од 1979. до 1983. године, у укупно 26 мисија подкачињања и лансирања са бомбардера B-52.

F-16 SFW

Џенерал дајнамикс је један од неколико америчких произвођача авиона, који су имали уговоре са владом за развој експерименталног авиона са стрелом крила унапред. Разумљиво је да су они за тај програм усвојили свој F-16 као базни авион, на који су интегрисали одговарајуће крило. У тој функцији су морали продужити труп, због интеграције већег крила, композитне структуре. У јануару 1981. године је за та истраживања изабран Граман са својим познатим касније реализованим решењем X-29A. Предлог Џенерал дајнамикса са F-16 је одбачен и ако је на X-29A преузето доста његових решења.

Ефекат негативног угла стреле крила, истраживан је и са основом F-16, под ознаком F-16 SFW.

Упоредне карактеристике усвојених америчких варијанти

Карактеристике F-16C и F-16E и азијских деривата F-2 мицибиши и Чинг куо

Параметри	F-16C (парт. 30)	F-16E (парт. 60)	F-2 мицибиши	Чинг куо
Слике
Намена	Вишенаменски ловац	Вишенаменски ловац	Вишенаменски ловац	Вишенаменски ловац
Дужина	15,06 m	14,52 m	15,52 m	14,21 m
Размах	9,96 m	9,45 m	10,8 m	9,46 m
Површина	27,87 m²	27,87 m²	34,84 m²	24,26 m²
Висина	4,88 m	4,88 m	4,69 m	4,65 m
Виткост	3,2	3,2	3.3	3.7
Специфично оптерећење крила	минимум 297 kg/m² номинално 431 kg/m² максимум 688 kg/m²	минимум 311 kg/m² номинално 457 kg/m² максимум 813 kg/m²	минимум 186 kg/m² номинално 273 kg/m² максимум 351 kg/m²	минимум 393 kg/m² номинално 846 kg/m² максимум 911 kg/m²
Маса	празан 8.570 kg номинална 12.000 kg максим. 19.200 kg	празан 8.670 kg номинална 12.747 kg максим. 22.680 kg	празан 6.486 kg номинална 9.525 kg максим. 12.247 kg	празан 9.527 kg номинална 20.517 kg максим. 22.100 kg
Унутрашње гориво	3.175 kg	5.886 kg
Фактор оптерећења	n = - 3 до + 9	n = - 3 до + 9
Максимална брзина	2.410 km/h (M=2+; Hopt) 1.470 km/h (M=1,2; H0)	2.007 km/h (M=1,9; Hopt) 1.470 km/h (M=1,2; H0)	1.275 km/h (Hopt)	2.125 km/h (Hopt)
Плафон лета	18.000+ m	15.240 m	16.760 m
Угаона брзина заокрета	тренутни 26 °/s стационарни 21,7 °/s
Угаона брзина ваљања	270 °/s
Борбени радијус	925 km (профил В-В-В) 580 km (профил В-Н-В)	1 605 km (проф. В-В-В) 650 km (профил В-Н-В)		835 km
Долет	4.220 km	4.220 km
Стаза полетање	533 m
Стаза слетања	632 m
Максим. маса оружја	9.276 kg	5.638 kg
Мотор	GE F110-GE-100	GE F110-GE-132	F110-GE-129	2 х Гарет TFE1042-70
Потисак мотора	127 / 76,31 kN	142,38 / 79,22 kN	131 / 75.6 kN	2 х 42,3 / 27 kN
Потисак / маса авиона	максимални 1,59 номинални 1,09 минимални 0,69	максимални 1,67 номинални 1,14 минимални 0,64

 Види још

Извори