Пионирско доба ваздухопловства у Србији почело је већ 1910. године ( у Европи, у Француској, од 1908!...) и трајало је само две године. У том раном времену летели су на небу Србије авијатичари из Аустроугарске и Русије, већина њих на аеропланима сопствене израде и освајачи неба као самоуки авијатичари (изузев пилота Масленикова...).
Први аероплан донео је у Србију Мађар из Аустроугарске инж. Секељи 1. септембра 1910. године,
који је намераво да у Београду приреди један или више јавних летова. Он је свој аероплан допремио возом, али изгледа да је тај први авион на српском тлу остао у вагону којим је стигао...
Секељијев авион није уопште летео у Србији, београдска публика, Србија, није успела да први пут види изблиза један аероплан!... Секељи је, из непознатих разлога, вратио свој аероплан возом у Земун и одустао од своје намере да лети у Србији...
Одмах потом, средином тог истог месеца 1910. године, дошао је из Аустроугарске Чех Рудолф Симон и донео свој аероплан са жељом да прикаже српској публици јавно летење... Симон ће, иако почетнички и несигурно, и после неколико покушаја, показати и доказати београдској публици, Србији, да стварно постоји справа на којој човек може успешно да лети...
Тај први лет аероплана у Србији, историјски, остварен је 19. септембра 1910. године и слава припада Симону, иако му се апарат на слетању знатно оштетио... Публика је била задовољна – видела је аероплан и уверила се да човек може да лети...
Исте године, у децембру месецу, у Београд долази руски авијатичар Борис Маслеников са сопственим авионом система Фарман купљеним у Француској. Он је био први дипломирани авијатичар који је дошао у Србију и који је био завршио курс летења у Фармановој пилотској школи у Француској. Он је у Београду летео веома успешно и срећно и направио је 26 летова, пробних и јавних, возио је и двојицу српских принчева и неколико официра, и једну даму која ће бити прва жена која је летела авионом у Србији. Краљ Петар га је за ове успехе одликовао... Последњи лет у Србији Маслеников је направио 2. јануара 1911. године, по снегу...
Када се спремао да отпутује из Београда, било је то у почетку јануара 1911. године, београдска Политика је 4. јануара објавила вест да је Маслеников био позван у Цариград од министарства војног да и тамо прикаже јавна летења; исти такав позив добио је и из Атине...
Само мало касније дошли су у Београд Мерћеп и Русјан и донели свој авион, који су сами израдили у радионицама Мерћепа у Загребу, са намером да у Београду приреде јавно летење.
Немамо податак да су се ова двојица раних авијатичара, Маслеников и Русјан, тада срели у Београду и упознали...
Михаило Мерћеп ( Дубровник 1864. – Јоле Мерћеп нам је причао, Београд 2007, да су старином били из Ђедића, око 20 км од Дубровника...) и Едуард Русјан (Трст 1886.) упознали су се захваљујући својој љубави и интересовању за аероплане, за ваздухопловство...
САВА МИКИЋ: „ИСТОРИЈА ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ВАЗДУХОПЛОВСТВА“, Бгд. 1933. Стр 39-48.
... Некако пред јесен 1910. године Мерћеп и Русијан дођоше у контакт. Русијан је преко пријатеља изјавио жељу да са Мерћепом заједно ради на пољу авијатике. На позив Русијанов, Мерћеп је отишао у Горицу, где је Русијан живео и радио. Сусрет је био веома срдачан и одмах су почели говор о авијатици. На том првом састанку код Русијана, у Горици, одлуче да заједно одмах оду у Париз и купе најновији тип мотора „Гном“, и да у исто време, на лицу места у Француској, виде шта све има ново на пољу авијатике... Пошто су купили мотор, на аеродрому прегледали више апарата и видели неке успеле летове француских пилота, вратили су се са својим купљеним мотором у Загреб, где је живео Мерћеп.
Ту почиње њихова главна сарадња. Одмах су се дали на посао. Најпре се реше да приступе градњи једног моноплана, типа Мерћеп-Русијан. Израдили су потребни нацрт за аероплан, који би био у складу са купљеним мотором типа „Гном“ и пропелером марке „Интеграл“, прибавили потребан материјал... Монтажу су обавили у Мерћеповом новосаграђеном хангару...
Кад је рад био завршен, приступили су темељном прегледу апарата и проби мотора... Установили су да је све исправно и на свом месту. Пробно летење успешно је извршио Русијан, крајем октобра 1910, на војном вежбалишту у Черномерцу код Загреба. Русијан је, за неколико дана, извршио више пробних летења, а потом се свакодневно вежбао у летењу, спремајући се за намеравани јавни лет.
После ових успелих пробних летења дали су се на приређивање јавног лета у Загребу, који је одлично успео и који је Мерћепу и Русијану донео признање са свих страна. Охрабрени успехом, одлуче да на исти начин приреде јавне летове и по другим градовима Европе. Мерћеп је хтео да најпре приреде јавне летове по градовима Западне Европе, па по повратку да оду у Београд, Софију, Цариград итд., али је Русијан наваљивао да се најпре иде у Београд. И тако се сложе, да најпре приреде јавно летење у Београду, затим у Софији, Цариграду и Букурешту, потом у градовима Западне Европе.
Допутовали су возом, заједно са својим авионом, у Београд, и већ 26.децембра 1910. они су припремили све што је било потребно за јавно летење. Међутим, тога дана, због веома јаког ветра, летење није било обављено. Сутрадан, 27. децембра, ветар је био мало попустио, и они су намеравали да летење обаве на Бањици, али како је Бањица била покривена снегом, изаберу једну пољаницу у Доњем Граду ( овде се наш Сава Микић служи старим стилом календара... по новом стилу то је било 8.и 9. јануара 1911. године... ВЛ.).
Тога дана, у Доњем Граду, било се окупило мноштво света, а били су присутни и претставници војних и цивилних власти и разних спортских, патриотских и других установа. Гледали су Русијана са дивљењем, посматрали и чекали моменат када ће се винути у ваздух. Русијан је упалио мотор и, на размаку од 30 метара, успешно се дигао у ваздух. Његово импозантно пењање апаратом у ваздух и победоносно прелетање преко бедема београдске тврђаве, одушевило је све присутне.
Русијан се најпре упутио према жељезничком мосту на Сави, облетео га, правилно узео завој на лево и упутио се натраг према београдској тврђави. Кад је био над самим бедемом, и кад су присутни са нестрпљењем очекивали спуштање на земљу, наступило је нешто ужасно, на које нико није рачунао. На повратку ветар му је дувао у леђа па је летео са повећаном брзином. Видело се да је намеравао да се спусти на истом месту одакле се и дигао. Над бедемом је узео преоштар завој на десну страну, противно од ветра, и тиме је крило било преоптерећено, тада је оно попустило и отишло у вис, а авион се потом срушио на сам бедем у Доњем Граду. Овај пад је дубоко потресао и узнемирио све присутне, и мноштво гледалаца појурило је месту катастрофе, где нађе мртва Русијана испод здробљеног апарата. Лекари су га прегледали и установили да је при паду преломио кичму и да је због тога смрт одмах наступила. Русијан је погинуо у цвету младости, у 24. години живота.
Смрт Русијанова изазвала је дубок бол и неизмерно жаљење Београда и целе Србије. Спровод пок. Русијана био је величанствен и сахрана обављена на најсвечанији начин...
...................
(N.B. Мерћеп и Русјан су се упознали „пред јесен 1910. године“ ( да ли су то биле прве недеље у септембру?), затим су отпутовали у Париз и купили мотор и елису... Чим су се вратили, они су у Загребу почели да остварују своје идеје око њиховог авиона, прво су „израдили нацрте“, набавили су потребан материјал и делове, и склопили свој авион у Мерћеповом тек саграђеном
хангару...
Пробно летење извршио је Русјан „крајем октобра“, затим су уследиле вежбе за први јавни лет „који је одлично успео и донео Мерћепу и Русјану признања са свих страна“... Није овде наведен датум када је у Загребу било то њихово прво јавно летење, и како је публика то примила; мало касније сазнаћемо када је то било...).
Ми смо овде хтели само да укажемо како су они за невероватно кратко време направили свој први аероплан, почев од нацрта, што је за чуђење, и да је Русјан, за кога се зна да је пре тога мало летео, могао да изврши пробне летове са успехом и да се припреми за свој први јавни наступ...
Подвукли бисмо и податак да је њиховом авиону у Доњем Граду, испод Калемегдана, било довољно за полетање само 30 метара!?... ВЛ.)
Како је то 1910./1911. забележила Политика, као најзначајнији представник београдске штампе, дневне новине које представљају незаобилазну грађу за проучавање историје културе Србије и Балкана 20. века...
Београд, 27. дец. 1910.год. Политика, уто. 14. дец.1910./3.
ЛЕТЕЊЕ У ЗАГРЕБУ
У Загребу се лети! Наш прес биро добио је данас пре подне овај телеграм:
„Јуче су авијатичари Мерћеп и Русјан летели са великим успехом. Њихов аероплан је кружио пола сата на висини од 200 метара. Присуствовало је 15.000 гледалаца. О Божићу ће доћи у Београд да приреде неколико летења“.
....................
(N.B. Овде се први пут Мерћеп помиње као авијатичар!... ВЛ.)
Београд, 28. дец. 1910. год. Политика, сре. 15. дец.1910./2.
МЕРЋЕП У БЕОГРАДУ
Авијатичар Мерћеп, који је прекјуче са успехом летео у Загребу, допутовао је синоћ у Београд да сврши припреме за своја летења која ће извести о Божићу.
....................
Београд, 29. дец.1910.год. Политика, чет. 16. дец.1910./1.
МЕРЋЕП У БЕОГРАДУ
- Његов моноплан. Припреме за летење -
Пре три дана цео се Загреб био слегао на војно вежбалиште, да види прво летење на апарату који је начињен по плановима Србина Михаила Мерћепа и Словенца Русјана. Летење је испало одлично. Један од проналазача, Русјан, сео је на моноплан и већ после неколико тренутака он је на висини од 180 до 200 метара извео неколико сасвим превилних лукова и онда се спустио на место, одакле је пошао. После тога Русијан се, уз бурне поздраве публике, пео још неколико пута и увек правилно спуштао на земљу.
Охрабрени тим лепим успесима, конструктори тога моноплана решили су да дођу Београд, да и овде приреде низ летења. Мерћеп је већ стигао у Београд и јуче пре подне био је на Бањици да се састане са Маслениковим.
Могућно је да ће Мерћеп и Русјан стићи са својим апаратом још пре него што Маслеников отпутује. Ако ли пак Маслеников оде раније, онда ће њих двојица у сваком случају доћи у Београд са два апарата: једним монопланом и једним бипланом. Обадва апарата израђена су по њиховим нацртима. На моноплану ће летети Русјан, а на биплану Мерћеп.
Мерћеп је био тако љубазан, да једном нашем сараднику да сва обавештења о овоме биплану:
- Моноплан који смо конструисали ја и Русјан, знатно се разликује од Блериовог моноплана. Он је шта више много савршенији, јер је управљање много простије. Покретање на више и на ниже, десно и лево,код моноплана и биплана врши се механички, покретом тела. Код моноплана и биплана других конструкција то се, међутим, мора вршити нарочитим справама које се покрећу рукама и ногама. При свем том наш моноплан лети исто тако сигурно и брзо, као и моноплани других конструкција, што доказује и наш леп успех у Загребу. Што је исто тако важно, наш се моноплан врло брзо диже у ваздух: већ после 3о метара он се налази у лету и лети и при киши и при снегу...
Мерћеп је свој говор завршио речима: - Ако нам надлежни фактори буду дали ангаре за наше апарате ми ћемо већ кроз десетак дана доћи у Београд да покажемо све одлике свога проналаска.
..................
Београд, исти датум 1910. год. Политика, исти број, стр.2.
МЕРЋЕПОВЕ ПРИПРЕМЕ
Авијатичар Мерћеп ићи ће данас у министарство војно, да преговара о летењу у Београду. Како он долази са два аероплана, једним бипланом и једним монопланом, то му и требају два ангара.
Треба напоменути да Мерћеп није Хрват, као што га бечки листови стално зову, него Србин, родом из Херцеговине.
...................
(N.B. Напред смо исказали мало неверице да су Мерћеп и Русјан могли за онако кратко време да направе свој први авион, да се Русијан, који је, изгледа, врло мало до тада летео, оспособи за авијатичара ( да ли је био и самоук?!), да се изврше успешне пробе и да прикажу врло успели јавни лет у Загребу…
Сада знамо да је тај лет у Загребу био, вероватно, 13./26. дец.1910. год....
Из овог чланка сазнајемо, даље, да су они за исто то време били направили чак два авиона, моноплан и биплан, као и то да је и сам Мерћеп постао авијатичар... Ако је све то тачно, заслужују дивљење!.. Ипак, ми се чудимо како су они избрали и извели решење да се авионом управља само покретима тела и још да то истичу као предност у односу на све друге аероплане разних конструктора!?...
Треба напоменути да тај други авион, биплан, није дошао у Београд ... У једном каснијем чланку нашли смо вест да се тај други авион био изгубио негде у путу, на железници!... ВЛ.)
..........................
Београд, 6, 7, 8. јан.1911. год. Политика, 24, 25, 26. дец.1910./2.
МЕРЋЕП ЛЕТИ
На Туциндан по подне (то је био 23. дец.) стигао је Мерћепов аероплан у Београд. Склапање је одмах почело, тако да ће на Божић већ бити летења.
Али то летење неће бити на Бањици, него на празном простору у Доњем Граду поред Дунава. Публика ће дакле лако и јевтино моћи трамвајем да се одвезе дотле, а не да плаћа 10 и 20 динара за кола. Јевтине ће бити и улазнице. Особено место стаје 3 динара, опште место 1 динар, а радници, ђаци и деца плаћају пола динара.
На први дан Божића, летење ће трајати од 2 до 4 по подне, а другог и трећег дана Божића приређиваће се од 10 – 12 часова пре подне и од 2 – 4 часа по подне.
...................
Београд, 9. јан.1911. год. Политика,пон. 27. дец. 1910./2.
РУСЈАН ДАНАС ПОГИНУО
- После једног изванредног лета Русјан је пао и погинуо –
Ни јуче ни прекјуче није могло да се лети, јер је дувала јака кошава. Данас пре подне ветар се мало утишао и зато је Мерћепов друг и механичар Русјан у 10 сати и 15 мин. изнео свој моноплан и спремао се да лети у Доњем Граду. Света није било много, јер се држало, да због ветра неће бити летења. Неколико официра саветовали су Русјану да се не диже, али он је ипак хтео. И одмах се подигао.
Чим се дигао он се кренуо изнад Саве и упутио право ка Топчидерском Брду. Дошавши код Фабрике Дувана он је онда направио лук изнад савског жељезничког моста и враћао се аустријском страном ка Доњем Граду. Прешавши преко оне аустријске карауле преко пута наше царинарнице, он је ишао право према бедемима Доњег Града. Свет који се случајно задесио на Калемегдану дивио се лепоти тога лета. Најдаред се са свих страна зачу страшан крик: дошавши тачно изнад бедема Доњег Града, онде где је бандиска школа, Русјана подухвати некакав ветар. Лево крило његовог моноплана откиде се одједаред и ветар га однесе у Саву, а Русјан паде право на бедем.
У паду је прешао преко бедема и срушио се на земљу тачно онде где пролази железничка кланична пруга. Пао је главачки. Кад су му притрчали, крв му је куљала из уста. На левој страни лица имао је велику рану, кроз коју се видела гола вилица.
Био је онесвешћен. Дигли су га и направили носила од једног зимског капута. Понели су га одмах у војну амбуланту, али још при преносу он је сиромах издахнуо.
Остаци Русјановог авиона после пада
Политика од следећег дана, 28.дец.1910/10.јан.1911, на целој првој страни, и на половини друге стране, доноси текст о Русјану и о његовој погибији...
РУСЈАН ЈЕ ПРВИ АВИЈАТИЧАР КОЈИ ЈЕ ПОГИНУО У БЕОГРАДУ, У СРБИЈИ...
9. ЈАНУАРА 1911. ГОДИНЕ
Београд, 10.јан.1911.год. Политика, уто.28.дец. 1910./1и 2
СМРТ ЈЕДНОГ ЈУНАКА
Неки изводи из дугачког чланка:
„Јуче је погинуо један јунак. Едуард Русјан погинуо је зато што је био јунак“...
„Није био дошао да заради неке паре“...
„Русјан је летео само за част и за славу“...
„Ако је икада било ствари која је коснула Београд дубоком тугом и о којој је цео Београд почео говорити са подједнаким саучешћем, то је било јуче. У 10 и по часоаа скрхао се Русјан заједно са својим монопланом крај једног бедема на самој дунавској обали у Доњем Граду, а у подне је већ цела варош знала и жалила трагичну смрт младог Словенца“...
„Из хотела „Балкан“, у коме је био отсео, Русјан је јуче изјутра отишао у“...
„Напољу је ветар и ако вас захвати, шта ћете чинити над овим зидинама“, рекао му је један познаник.
„Ако у Србији и погинем, не жалим, у својој сам земљи погинуо! Али, ваљда, неће доћи до тога“, одговорио је Русјан.
„Моноплан је био скрхан на парам-парче, а испод њега , у дну јарка, лежао је без свести Русјан“...
„Тешком су муком извукли Русјана испод рушевина и онда су га на шињелу једног поднаредника понели у војну амбуланту, али нису прешли ни неколико корака, а самртник је издахнуо“...
„Русјан је био сиромах човек. Београд бар треба да га лепо сахрани. Београдска општина, Олимпијски Клуб... Министарство војно, не треба да остану скрштених руку“...
„Вечерас брзим возом стижу у Београд Русјанова сестра и зет ( касније ће се додати да је то био њен вереник...), да присуствују погребу. Вероватно је, дакле, да ће погреб бити сутра, у 9 часова пре подне“...
.......................
Исте новине, истог дана, стр.2:
ЗАГРЕБ ЗА РУСИЈАНА
Из Загреба ће, према једном телеграму, који је јутрос стигао, доћи у Београд већи број представника разних хрватских корпорација, да присуствује Русјановом погребу.
Погреб ће бити сутра у 9 часова пре подне.
Само се по себи разуме, да ће и све наше корпорације учествовати. Сва школска омладина, која је сада на распусту, учествоваће такође.
СЕКЦИЈА РУСЈАНОВОГ ТЕЛА
Данас у подне извршће г. д-р Е. Михел секцију Русјановог тела, да би се утврдило какве је све повреде био задобио.
Београд, 11. Јан. 1911. Политика, сре.29. дец.1910./2
ПОГРЕБ ЕДУАРДА РУСЈАНА
У капели Државне хируршке болнице – „његову јадну сестру једва су одвојили од мртвог брата и извели напоље“...
„Тада је неколико хиљада људи почасно продефиловало поред мртвог јунака“...
„Београдски католички свештеник почео је опело“...
„Ковчег је за све време опела био окружен официрима. У челу је стајао генерал Никодије Стефановић“...
„Сад је неколико виших и нижих официра, и омладинаца чланова Олимпијског Клуба, подигло на руке ковчег и понели га из капеле – војна музика интонирала је Бетовенов жалосни марш“...
„Поворка се кретала Кнез Милошевом улицом, па Наталијином, Призренском, до Теразија, испред хотела „Москва“... Маса света је била огромна, погреб је био незапамћен“...
„Ту је са балкона првог спрата палате „Расија“ г. Бранислав Нушић држао посмртну реч, кратку али тако дирљиву, да је све живо преплакало“:
„Густи су се и тамни облаци надвили над нашом Отаџбином, и ти си, мој Соколе, у те облаке хтео да узлетиш! Крваве су зидине нашег београдског града, и ти си, мој Јуначе, хтео да их и својом крвљу оросиш. Хтео си да у море крви просуте за слободу проспеш и своју крв за културу.
Је ли та твоја јуначка крв одужење за дуг који си нам раније још обећавао и понудио. Је си ли хтео да твој гроб буде залога оне велике југословенске љубави, коју си тако племенито гајио?
Нека твоја мајка , лепа Словенија, буде мирна за твој гроб. Ми ћемо га чувати, јер ће нам он бити залога за наше братске везе и биће споменик да Словени, који су вековима водили велику борбу за слободу, улазе у исто тако велику борбу за културу“.
„Слава јунаку Русиану!“
„Било је 11 часова кад се спровод кренуо са Теразија ка Новом Гробљу. У том тренутку на Теразијама је било преко 14.000 душа“...
...................
У истом броју Политике и на истој страни:
ИЗЈАВЕ САУЧЕШЋА
Од стране Краља Петра Русјановој породици је изјавио саучешће краљев ађутант, мајор г. Јовица Јовичић.
Од стране министра војног присуствовали су погребу његови ађутанти, а од Београдске општине највиши њени часници.
СПОМЕН – ПЛОЧА РУСЈАНУ
Неколико београдских трговаца решили су да о свом трошку подигну Русијану надгробни споменик...
Биста Е. Русјана на његовом гробу (Ново гробље Београд)
У исто време они ће на оном месту где је Русјан погинуо, узидати у градски бедем једну мермерну плочу, са речима:
„Овде је 27. децембра 1910. године погинуо храбри словеначки авијатичар Едуард Русјан“.
ПОМОЋ РУСЈАНОВИМ РОДИТЕЉИМА
Русјан је данас сахрањен као што још нико у Београду није сахрањен, свечано и искрено...
Уредништво Политике, у споразуму са управом Олимпијског Клуба, отвара данас упис за скупљање добровољних прилога за Русјанове старе родитеље...
Г. Владислав Рибникар, уредник Политике, приложио је 200 динара...
СЛОВЕНЦИ О РУСЈАНУ
... Цела Словеначка зажалила је дубоко за својим храбрим сином...
Горички Словенци, земљаци Русјанови, послали су му на погреб врло леп и велики венац, а из Љубљане и других места Русјанов је дом добио масу телеграма са изјавама саучешћа...
РУСЈАНОВО ПРЕДОСЕЋАЊЕ
Одмах првих дана по свом доласку у Београд, писао је свом другу авијатичару Ф.В. жалећи му се на терен и ваздушне незгоде на које је у Београду наишао...
Написао је и „да до сада није наишао на непогодније место за летење“...
....................
Београд, 12.јануара 1911. године Политика, чет.30.дец.1910./2
РУСЈАНОВ ПОГРЕБ
Дневне новине су и овог дана описивале Русјанов погреб... Са Теразија пратња је пошла улицом Краља Милана, затим је ушла у Крунску улицу и дошла до католичке капеле (данас католичка цркваКриста Краља) где је одржан помен, церемонија на латинском језику… На излазу из капеле спонтано је проговорио неколико дирљивих реченица опроштаја са Русјаном, на матерњем језику, Нико Жупанић, Словенац , чиновник у нашем Народном музеју...
Код Тркалишта ( то је био простор који данас покривају Правни и Технички факултети, Архив Србије и др.) се опет застало и са балкона хотела „Женева“ пор. Миленко Арсовић опростио се од Русјана у име српских официра...
На гробљу католички свештеник одржао је кратак помен на српском језику... Русјан је сахрањен у Српској земљи... Било је већ скоро 1 час када су групе света почеле да се лагано одвајају од гроба, докле су четири гробара завршавали свој посао.
Када је хумка била готова, пободена је у њу бела крстача са простим натписом:
ЕДУАРД РУСЈАН - 1910.
.......................
У истом броју Политике, стр. 2...
ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИКОВО САУЧЕШЋЕ
Престолонследник Александар телеграфски је изјавио сучешће Русјановој родбини, због смрти младог авијатичара.
БЕДА У РУСЈАНОВОЈ ПОРОДИЦИ
Као што је познато, Русјанови родитељи живе у врло великој сиротињи. Русјанова мајка је већ дуже времена тешко болесна, те јој није саопштено да јој је син погинуо. Она ће, сирота, вероватно и умрети не сазнавши за смрт свог најстаријег сина.
Покојни Русјан има, сем ове сестре која му је дошла на погреб, још једног малог брата и сестрицу. И стари отац и та деца остају сада у највећој беди. Због тога је „Олимпијски Клуб“ решио да прикупља прилоге за Русјанове родитеље. Сина им не можемо вратити, али им можемо бар у овим тешким данима указати мало помоћи!
Одбор за прикупљање прилога састављен је овако: г. Петар Лазаревић, арт. мајор, г. Владислав Рибникар, уредник Политике и г. Ђорђе Стаменковић, банкар. Све прилоге треба предавати или их слати уредништву Политике.
ПРИЛОЗИ ЗА РУСЈАНОВЕ РОДИТЕЉЕ
Наше уредништво примило је досад ове прилоге за старе родитеље покојног Русјана: г. Владислав Рибникар 200 дин, г. Станислав Новаковић 20 дин, г. Роберт Бовецки, катол. парох 30 дин, г. Н. Месаровић, индустријалац 20 дин, г. Др. Арамбашић, скулптор 20 дин, и још неколико њих по 10 дин, још двоје по 20 динара и један чиновник 2 дин.
МЕРЋЕП ОДЛАЗИ
Г. Мих. Мерћеп отпутовао је јутрос брзим возом својој кући у Загреб. Остатци од поломљеног апарата послати су такође у Загреб.
РУСЈАНОВА СЕСТРА
Русијанова сестра Јулија (можда се није звала Јулија?) била је јуче по подне на месту где јој је по несрећи брат погинуо. Као скамењена стајала је та млада лепа девојка над оним камењем о које се скрхао Русиан. Није ни плакала ни јаукала, али је само, у неописивом болу, кршила руке. Пријатељи су једва успели да је одвоје од тога страшног места.
Да напоменемо још и ово: она није удата, као што је првобитно било саопштено, него верена. Венчање је требало бити кроз десетак дана. Због смрти Русјанове оно је сад одложено за доцније.
ОДЛАЗАК РУСЈАНОВЕ СЕСТРЕ
Јутрошњим брзим возом отпутовала је кући у Горицу Русјанова сестра са својим вереником. На железничку станицу испратили су је многи официри, грађани и пријатељи. Она је понела собом венце, који су били положени на ковчег њенога брата. То је све што је однела кући, свом оцу и мајци од јадног младића.
Нека им, њима свима, буде бар утеха то, што је Београд њихову жалост оплакао као своју жалост.
.....................
Београд, 13.јан.1911. год. Политика,пет. 31.дец.1910./2
КРАЉ ЗА РУСЈАНОВЕ РОДИТЕЉЕ
Од управника Двора добили смо данас 500 дин. у злату, као прилог Њег. Величанства Краља за Русјанове родитеље.
( Треба знати вредност ондашњег новца... Политика је коштала 5 пара, а месечна претплата била је само 1 (један) динар!... ВЛ.)
ПРИЛОЗИ ЗА РУСЈАНОВЕ РОДИТЕЉЕ
У јучерашњем броју изнели смо прву листу прилога за Русјанове родитеље. Износ те листе чини 402 дин. ( наводе се имена приложника и износ прилога...).
Збир данашње листе износи 778 дин... Збир обеју досадашњих листа чини 1180 динара.
..................
Београд, 18.јан.1911. Политика, среда, 5.јан.1911./2
Мерћепови планови
- Његов нови аероплан –
Г. Михаило Мерћеп, друг погинулог авијатичара Русјана, вратио се као што смо већ раније јавили, у Загреб и сад је тамо наставио рад започет са Русјаном.
Војне власти дале су Мерћепу једну малу собицу на војном вежбалишту: он ће израдити сам све делове за нов моноплан. Тај моноплан ће у главном бити исти као онај на коме је Русјан летео,
само ће имати неке делове јаче и шири реп. Брзина ће му тако исто бити као и поломљеном моноплану: 120-140 километара на сат. Мерћеп се нада, да ће му тај нови моноплан бити готов најдаље у мају. Летење на њему предузеће познати спортмен Мениге.
Интересантно је, да Мерћеповог биплана, који је био у Загребу спакован и експедован за Београд, нигде нема. Држи се, да је изгубљен негде на железници тј. да је вагон, у коме је тај биплан смештен, погрешно прикачен на други воз, те се сада налази ко зна у коме крају Аустроугарске.Мерћеп је преко железничких власти, већ предузео трагање за својим бипланом. Чим га добије натраг, почеће вршити на њему свакодневне пробе, како би могао упростити још неке делове.
....................
(Чудно је да се тај авион, на коме је требало Мерћеп да лети у Београду, тако нестао... Мерћеп је у једној изјави у Београду испричао новинару Политике како су они, Мерћеп и пок. Русјан, „телеграфисали у Загреб да не шаљу тај биплан због велике царинске таксе у Београду“... Мерћеп нигде није описивао, ниједном речи, тај њихов авион, и о њему ништа не знамо... Поред тога, видимо да Мерћеп себе не назива авијатичаром, и не зна се да ли он уопште зна да лети... ВЛ.)
Београд, 4.фебруара 1911. Политика, пон.24.јан.1911./2
СЛОВЕНАЧКА ЗАХВАЛНОСТ
Лист „Словеначки народ“, који излази у Љубљани има у овом последњем броју један чланак, у коме се исказује нарочита захвалност онима који су допринели, да Русјанов погреб буде онако сјајан,као и да се помогне његовим родитељима.
„Сјајан погреб који су у Београду приредили Русјану блистав је израз братске љубави, коју гаје Срби према маленом словеначком народу. Дужност нас обавезује, да у име целог словеначког народа захвалимо браћи Србима на љубави и саучешћу, које су нам указали приликом смрти нашег несрећног земљака“.
Истичући нарочито заслуге неких редакција и људи, чланак се свршава: „Сви они чинећи за Русјана, толико су учинили за словеначки народ да им се он никада не може достојно одужити“.
..................
Београд, 9.феб. 1911. Политика, чет. 27.јан.1911./2
ПРИЛОЗИ ЗА РУСЈАНОВЕ РОДИТЕЉЕ
Нови збир, данашњи, је 2795,15 динара. Прилози ће се прикупљати до 2. фебруара (15. феб. подржавном календару), па ће се онда цела сума предати Русјановим родитељима.
..................
У Политици од 28. дец. 1910. /(10. јан.1911.), која је писала опширно о Русјановој погибији, нашли смо и овај текст:
„Када је дошло до аустријске анексије Босне и Херцеговине 1908. године, Русјан, кога је увек нешто вукло у Србију, одмах дође у Београд, јави се министарству војном и понуди српској држави своје планове за грађење моноплана и биплана. Људи који се разумеју у конструкцију аероплана предлагали су тада да се Русјан задржи у Србији, ако се баш и не може одмах да отпочне са грађењем аероплана по његовим плановима. Али прилике су биле такве, да се овај предлог није могао да усвоји и Русјан се, на жалост, врати натраг.“...
Из истог броја издвојили смо и овај садржај који говори о другом Мерћеповом авиону који је, наводно, требало такође да се донесе у Београд...
Сарадник Политике разговара са Мерћепом: - „А шта је са вашим бипланом“?...
„Њега смо такође били замислили да донесемо у Београд, али пошто смо већ за моноплан морали да депонујемо око 129о динара царине, морали смо телеграфисати у Загреб да се не шаље. Овде смо хтели да приредимо само једно летење, па смо онда хтели да отпутујемо у Беч да се спремимо за велику утакмицу у летењу између Беча и Берлина“
„- Штета коју сте претрпели сигурно је велика?“.
„- Па, моноплан је коштао око 22.000 динара...“
...................
Још један извор - изгледа врло поуздан...
Из другог извора, вероватно италијанског, сазнали смо да се Едуард родио у Трсту где му је отац, Словенац Франц Русјан, био запослен, да му се мати звала Грација и да је била Италијанка из покрајине Фурланије... Живели су потом у Горици и имали су петоро деце : Едуардо, Ђузепе, Анита, Лујза и најмлађи Антонио. Нисмо сигурни да је Едуард био најстарије дете у породици...
Едуард се почео занимати за ваздухопловство 1905. године, преко разних публикација... Већ у 1908. години он са братом Ђузепеом гради некакву справу као једрилицу, од бамбуса и картона (хартије), која ће постати прототип неколико његових каснији авиона... Схватио је да без мотора не може много да се уради на плану летења... Присутан је 8. септембра 1909. на једном скупу пионира у летењу у близини Бреше. Том приликом је купио један мотор Анзани од 25 кс, какав је имао и Блерио када је прелетео Ламанш.
Тај исти мотор употребиће редом код седам (7) својих конструкција које ће направити са братом Ђузепеом ( у Загребу он ће се звати – Јосип), усавршавајући сваки свој претходни модел... Први његов авион био је „ЕДА 1“, један биплан дужине 12 м и распона крила 8 м, са којим је направио први лет (скок) дана 25.новембра 1909. на висини 2 м и у дужини 6о м. Већ после неколико дана
постигао је висину 12 м и растојање од 6оо м. Овај авион имао је у почетку два кормила (дубине ?)
али је Русјан убрзо избацио задње кормило... Крајем 1909. године, он гради свој други авион, то је триплан „ЕДА 2“ (писац га помиње као биплан и триплан, али се са слике лепо види да је то триплан!...). Авион „ЕДА 2“ имао је кормило испред крила, а мотор позади. Лет са овим авионом завршио се падом и ломом авиона. Русјан није био повређен...
Модели „ЕДА 3“ и „ЕДА 4“вероватно су произашли из типа „ЕДА 1“. У даљем раду браћа су одлучили да израђују моноплане. Радили су са великим полетом и много. Извор каже да су у првих шест месеци 1910. године направили шест других авиона (ово изгледа невероватно и зачуђујуће; нормално је да се један авион детаљно испита, пре него што се напусти и пређе на ново конструктивно решење!...).
Са авионом „ЕДА 5“ је направио врло успешан лет. Кажу да је после више опита, 28.марта 1910. Едуард први пут учествовао на некој ваздухопловној манифестацији. Са својим авионом „ЕДА 6“ он је 29. јуна 1910. поново учествовао на једној таквој приредби и постигао је висину 40 м и облетео је око летилишта. То је био најбољи лет Русјанов у Горици. Следећим авионом, то је био „ЕДА 7“, поново су се вратили на биплане. Овај је имао доње крило краће од горњег. Није познато какве су резултате имали са њим...
...................
Били су стекли значајно искуство са градњом авиона и Едуард је научио да лети. Били су прави пионири ваздухопловства и много више би постигли да су имали материјалну подршку и већи „прозор“ за поглед на оно што други раде и постижу у ваздухопловству у свету...
Када су сасвим остали без средстава за даљи рад и без помоћи, срели су се са Михаилом Мерћепом у Загребу, договорили се, и са много наде започели да заједнички граде авионе... Мерћеп, као врло предузимљив и послован човек, обезбедио је почетна средства за градњу аероплана и заносио се да би могли да освоје и комерцијалну производњу, авионе за тржиште, као што то раде други у Европи... Познато је да је он ишао у Србију да држави понуди авионе за будуће потребе војске, а један авион израдио је 1912. године, по наруџбини из Србије. Био је то познати „први српски авион“, назван и „комитски“, везан за име Драгише Стојадиновића који га је био наручио заједно са својим друговима комитама.
Овде је већ престало пионирско доба ваздухопловства у Србији и у Европи и наредних петнаестак година авиони ће се развијати и усавршавати само за потребе националних армија... Много је написано и снимљено о брзом развоју, месту и улози авиона у Првом светском рату!...
Место и улога Едуарда Русјана, неодвојиво од улоге Михаила Мерћепа, у историји пионирског доба ваздухопловства у Србији записано је великим словима, и та успомена трајаће вечно!...
На дан 6. јула 2012. године у Београду је учињен диван израз поштовања успомене на авијатичара младог Едуарда Русјана... Тог дана, поводом обележавања 126 година од његовог рођења, у години прославе 100 година српског ваздухопловства, испод Калемегданске тврђаве, на месту где је погинуо млади и храбри витез, постављена је спомен плоча, споменик Русјану...
Скупу су присуствовали амбасадор Словеније г, Франц Бут, Ваздухопловни савез Србије, г.Зоран Алимпић, заменик председника Скупштине града и група вазадухопловаца и поштовалаца историје. Споменик су освештали београдски надбискуп и метрополит г. Станислав Хочевар и српски владика г. Атанасије Јевтић.
Београдски ваздухопловци су деценијама очекивали овај споменик... Радујемо се и горди смо што смо то дочекали и што је Београд подигао себи значај овим делом...
(Извод: Владимир Лепојевић, 2013.)