Гурду-Лесер LGL B3/Gourdou-Leseurre LGL B3 је француски ловачки једнокрили висококрилац (парасол), једномоторни авион развијен при крају првог светска рата. Авион је први пут полетео 1918. године. Производио се од 1918 до 1934. године и то у матичној фирми Гурду-Лесер у Француској и по лиценци у југословенској фирми Фабрика аероплана и хидроавиона Змај из Земуна. Авион је летео под заставом Француске, Чехословачке, Естоније, Финске, Летоније и Југославије. Пошто је авион веома брзо застарио још у току његове производње извршана је његова пренамена, тако да је од ловачког авиона постао авион за прелазну ловачку обуку и акробатско летење.
Пројектовање и развој
У току рата фирма Гурду-Лесере је развила ловачки авион Тип А који је проказао веома добре перформансе током тестирања, али је на крају ипак одбачен јер је Ратно ваздухопловство Француске имало резерве у погледу крутости крила. Због тога се приступило репројектовању овог авиона и направљен је Тип Б који је добио ново крило, које је за разлику од Типа А било ослоњено са четири подупирача на обе стране. Истовремено је пројектован нови вертикални стабилизатор и кормило правца што се одразило на бољу стабилност, и ојачан је стајни трап. Двадесет примерака ових авиона је испоручена у новембру 1918. године, али крај рата је допринео да опадне интерес за овај авион.
Гоурдоу-Лесере је наставио развој овог авиона без обзира на околности, и 1920. је направио побољшану верзију, означену као GL.21 или Тип B2. Ова верзија је приказана на Салону аеронаутике у Паризу те године. За разлику од GL.2 овај авион је добио нова крилца и а Ратно ваздухопловство је поручило двадесет примерака, а један купује Финска ради тестирања.
Две године касније, појављује се нова верзија авиона која добија ознаку GL.22 или B3, код које су отклоњени недостатци претходне варијанте овог авиона. Овај авион је продат Ратном ваздухопловству Француске, Финска, Чешке, Естоније, Летоније, и Југославије. На бази овог авиона направљене су ненаоружана верзија, двоседи авион за обуку, санитетски авион и акробатски авиони.
У току развоја овог авиона дошло је до спајања фирми Loire и Gourdou-Leseurre тако да је авион тада добио ознаку LGL B3.
Технички опис
Авион Гурду-Лесер LGL B3 је једнокрилни - висококрилац, једносед, металне конструкције, са по четири косе упорнице на сваком крилу. Крило је било правоугаоног облика металне конструкције од дуралуминијума пресвучено платном.
Труп авиона је такође био металне конструкције (дуралуминијумске цеви спојене закивцима) и обложен предњи део дуралуминијумским лимом а задњи део трупа и реп импрегнираним платном. Капотажа мотора је имала отворе кроз које је топао ваздух излазио из моторног простора и тиме олакшавало хлађење мотора. Кратке издувне цеви из сваког цилиндра су вириле из алуминијумске облоге мотора. Иза крила у трупу авиона се налазила отворена пилотска кабина у којој је пилот био заштићен ветробранским стаклом. Авион је у кљуну имао течношћу хлађен линијски мотор V распореда цилиндара Hispano-Suiza 8Ab снаге 180 KS. Покретала га је дрвена двокрака елиса фиксног корака. Хладњак расхладне течности мотора се налазио између елисе и мотора. Резервоари за гориво су се налазили у централном делу крила авиона.
Авион је имао фиксни стајни трап конвенционалне конструкције са два предња точка постављана на круту осовину и еластичну дрљачу као трећу ослону тачку авиона испод репа авиона. У зимском периоду уместо точкова су на стајни трап монтиране скије. Амортизација стајног трапа је била помоћу гумених ужади (сандова). Нос авиона и репни део авиона је више заобљен а репно пераје угаоног облика.
Варијанте авиона
* B/GL.2 - првобитна верзија (направљено 20 примерака + 26 на основу лиценце у Југославији),
* B2/GL.21 - верзија са измењеним крилом (направљено 21 примерак),
* B3/GL.22 - нова крила, реп и стајни трап (направљено 71 примерак),
* B4/GL.23 - тест верзија (направљено 9 примерака)
* GL.23TS - летећа амбуланта (направљено 1 примерак)
* B5/GL.22ET - ненаоружана верзија (направљено 1 примерак),
* GL.24 - тест верзија (направљено 1 примерак),
* GL.24X - тест авион за испитивање ефекта преоптерећења (направљено 1 примерак),
* B6 - акробатска верзија са мотором Хиспано Суиза 9Kd (направљен 1 примерак).
* B7 - акробатска верзија са мотором Лорен 9Na (направљено 2 примерка).
Техничке карактеристике
Опште
име = Гурду Лесер LGL B3
намена = ловачки авион / авион за прелазну ловачку обуку
посада = 1 члан
порекло = Француска
произвођач = Гурду-Лесер Француска и Змај Земун Југославија
први лет = 1918.
почетак производње = 1918.
уведен у употребу = 1918.
повучен из употребе = 1937.
статус = неактиван
први корисник = Француска ратна морнарица
број примерака = 154
Димензије
дужина = 6,55 m
размах крила = 9,40 m
висина = 2,50 m
површина крила = 18,80 m2
Маса
маса празан = 570 kg
маса полетна = 850 kg
Погон
КЕМ = 1 x Hispano-Suiza 8Аb
КЕМ снага = 1 x 132 kW
КЕМ снагаКС = 1 х 180 KS
Перформансе
брзина максимална = 215 km/h
долет = 320 km
плафон лета = 7.500 m
брзина пењања = 286 m/min
Наоружање
Авион је био наоружан:
2 x митраљез, калибра 7,7mm (напред фиксни којима гађа пилот кроз обртно поље елисе)
Корисници
Оперативно коришћење
Авион Гурду Лесер LGL B3 је произведен у 154 примерака. Поред коришћења у Француској још је коришћен у Чехословачкој (15), Естонији (15), Финској (19), Летонији и Југославији (46). Пошто је врло брзо застарио за основну намену (ловачку), авиону је промењена намена још у току производње, најчешће се користио у пилотским школама за прелазну ловачку обуку пилота.
Прве примерке овог авиона је купила Француска ратна морнарица и користила их на носачу авиона Берн док ловци Девоатин D.1 нису постали оперативни за ову намену. Акробатска верзија овог авиона је коришћена за демонстрационе летове широм Европе и Африке. Двоседа верзија је коришћена за обуку пилота али није доживела већу практичну употребу. Санитетска верзија која је изложена на међународној медицинској конференцији у Паризу 1925 године, направљена је у једном примераку.
Оперативно коришћење у Војном ваздухопловству Краљевине Југославије
До 1925. године у пилотским школама ВВ КСХС (Југославије) за прелазну ловачку обуку и тренажу су коришћени трофејни ловци Албатрос D.III. Када су у наоружање уведени ловци Девоатин D.1 за тренажу су коришћени авиони СПАД. Због тога се није у тим годинама осећала потреба за увођењем прелазног авиона за ловачку обуку. Тек у дугој половини двадесетих, почела је да се осећа потреба за новим ловачким тренажером, па је 1928. године купљен авион LGL B3. Оперативна употреба је почела тек у лето 1929. године. Купљено је оригиналних 20 примерака ових авиона а серију од 20 авиона LGL B3 је произвео земунски Змај на основу откупљене лиценце до 1930. године. До 1934. године у Змају је произведено још 6 ових авиона из делова набављених за резерву.
Авион LGL B3 су служили у пилотским школама војног ваздухопловства Караљевине СХС/Југославије од 1929. до 1937. године за обуку пилота ловаца. До увођења домаћег авиона Рогожарски ПВТ за ту намену, то је био практично једини авион за прелазну ловачку обуку. У пилотској ловачкој школи у Земуну и после 1937. године било је ових авиона који су дочекали ту почетак рата 1941. године. Они су углавном служили за тренажу резервних официра пилота настањених у Београду и околини.
Види још
Литература
1. Лучић, Душан (1936) (на ((sr))). Основи практичне аеродинамике са описима аероплана. Нови Сад: Ваздухопловни гласник.
2. Јанић, Чедомир (2003) (на ((sr))). Век авијације : [илустрована хронологија]. Беочин: Ефект 1. (COBISS).
3. Петровић, Огњан (2000) (на ((sr))). Војни аероплани Краљевине СХС/Југославије (Део I : 1918 – 1930.). Београд: Музеј југословенског ваздухопловства, Лет 2/2000. ISSN: 1450-684X.
4. Петровић, Огњан (2004) (на ((sr))). Војни аероплани Краљевине СХС/Југославије (Део II: 1931 – 1941.). Београд: Музеј југословенског ваздухопловства, Лет 3/2004. ISSN: 1450-684X.
5. Јанић, Чедомир; Петровић, Огњан; (2010) (на ((sr))). Век авијације у Србији 1910—2010, 225 значајних летелица. Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-0-2.
6. Вељовић, Живојин (1972) (на ((sr))). Пет деценија Змаја. Земун: ИПМ Змај.
7. Микић, Сава (1933) (на ((sr))). Историја југословенског ваздухопловства. Београд: Штампарија Драг. Грегорић.
8. Димитријевић, Б.; П.Миладиновић, М.Мицевски; (2012.). Краљевско Ваздхопловство - Војно ваздухопловство Краљевине СХС/Југославије 1918-1944. Београд: Институт за савремену историју. ISBN 978-86-7403-169-8.
9. Илић, Видосава (3/2004.). „Школе војног ваздухопловства Краљевине СХС/Југославије“ (на ((sr))). Лет - Flight (YU-Београд: Музеј југословенског ваздухопловства) 3: стр. 88-106. ISSN: 1450-684X.
Спољашње везе
1. http://www.airwar.ru/enc/fww1/gl2.html
2. http://www.aviafrance.com/9892.htm
3. http://www.aviafrance.com/9893.htm
4. http://www.goldenyears.ukf.net/ac_F.htm
5. http://www.aeroflight.co.uk/waf/yugo/af2/types/ikarus.htm
6. http://avioni.net/vvkj/index.php?str=avioni&av=49