Икарус ШМ је хидроплан двокрилац дрвене конструкције. Труп је у облику чамца. Крила имају релативно танак, закривљен аеропрофил и пресвучена су платном. Међусобно и са трупом крила су повезана упорницама и челичним затегама. Горње крило је изграђено из три дела. На крајевима доњег крила се налазе мали пловци. Мотор са потисном елисом је смештен на носачу између крила а са трупом и централним делом крила је повезан балдахином од челичних цеви.
Развој
Током 1921. и 1922. године инжењер Јосип Микл је са групом сарадника из Ваздухопловног арсенала копненог ваздухопловства из Петроварадина, израдио пројекат и радионичке цртеже новог двокрилног школског хидроплана. Инж. Ј. Микл је цртеже хидроплана понудио Министарству војске и морнарице Краљевине Срба Хрвата и Словенаца, које их је откупило за потребе свог Поморског ваздухопловства.
Пошто је у то време Поморско ваздухопловство Краљевине СХС/Југославије располагало дотрајалим хидро авионима, трофејима заробљеним у Првом светском рату, а земља је била угрожена италијанским аспирацијама на источну обалу Јадрана било је неопходно ојачати Поморско ваздухопловство како савременим летилицама тако и довољним бројем пилота. Због тога је Министарство војске и морнарице Краљевине СХС почетком 1924. године склопило уговор са фабриком хидроплана Икарус из Новог Сада да изради прву серију од шест школских хидро авиона према документацији инж. Ј.Микла. Документацију за авионе је Краљевина СХС бесплатно уступила фабрици "Икарус".
Хидроавион саграђен у "Икарусу"
Прототип је био довршен до краја октобра, а први лет је обављен 10.новембра 1924. године са Дунава код зимовника у Новом Саду. Пробни пилот је био Димитрије Коњовић један од власника фирме Икарус. Пробни летови су обављани до 25. новембра. Званична државна комисија је на основу пробних летова закључила да хидроплан у потпуности испуњава постављене захтеве. Званичан назив авиона је "ШМ", што представља скраћеницу од назива "школско-морнарички". Припадници Поморског ваздухопловства су овај хидроплан популарно звали "Шимика".
У Кумбору је крајем априла 1925. извршена званична предаја Поморском ваздухопловству прве серије од 6 авиона који су били опремљени моторима Мерцедес D II од 100 KS. Током 1925. године су испоручене још две серије од по шест авиона. Они су сви били опремљени чехословачким моторима Блеск, (Breitfeld&Danek Prag) од 100 KS.
Даљи развој
Хидроавиони Икарус ШМ четврте серије су се знатније разликовали од прве три серије. ШМ.1 је по димензијама исти као стандардни школски хидроавион, али је уграђен мотор Мерцедес од 160 коњских снага. Маса авиона је повећана као и брзина лета а плафон је достигао 5.000 метара. Шест ШМ.1 је испоручено до фебруара 1926. године. Током 1926. године у радионицама "Икаруса" је изграђена пета серија од шест стандардних ШМ са моторима Мерцедес од 100 KS.
Последње две серије хидроавиона ШМ су испорућене Поморском ваздухопловству крајем двадесетих година, једна од њих је имала моторе Мерцедес од 120 KS. Од 1924. до 1930. године "Икарус" је у Новом Саду направљено укупно седам серија од 6 авиона разних верзија односно укупно 42 ШМ свих варијанти.
У хидроавионе ШМ су уграђивани мотори чехословачки мотори Блеск, од 100 KS као и немачки мотори Мерцедес D II са снагама од 100, 120 и 160 KS. У прве серије ШМ су уграђиване елисе берлинске фабрике "Хајне", а касније су се уграђиване елисе произведене у "Икарусу".
Технички опис
Икарус ШМ спада у класу хидроавиона са централним чамцем, потпуно је дрвене конструкције. Био је двокрилац, крила су му дрвене конструкције, релативно танког аеропрофила, заобљена на крајевима и пресвучена платном. Крилца (за управљање) је имао само на горњим крилима. На доњем крилу испод упорница налазе се уграђени помоћни пловци који повећавају стабилност пловидбе, нарочито по узбурканом мору. Од метала су му направљене упорнице, затезачи и метална конструкција носача мотора (балдахин). Авион је погонио водом хлађени мотор (Мерцедес D II 100, 120 и 160KS и Блеск од 100KS) и дрвена потисна елиса фиксног корака. Имао је два члана посаде, инструктор и пилот су седели паралелно један поред другог и били су заштићени релативно ниским ветробраном. Хидроавиони ШМ су били стандардно обојени плавом бојом са белом хоризонталном траком по боковима трупа што је био стандард за обележавање школских авиона Војног Ваздухопловства Краљевине СХС/Југославије.
Техничке карактеристике
намена = Школски хидроавион
посада = 1 пилот + 1 инструктор
порекло = Краљевина Југославија
произвођач = Икарус Нови Сад
пробни лет = пролеће 1924. год.
уведен у употребу = 1925. год.
повучен из употребе = 1941. год.
статус = неактиван
први корисник = Ратна морнарица Краљевине Југославије
број примерака = 42
дужина =9,75 m
висина =3,89 m
размах крила =14,50 m
површина крила =35,00 m2
број мотора = 1 мотор
тип = клипни-линијски
КЕМ = Мерцедес D II / Блеск
КЕМ снага = 1 x 74/117 kW
КЕМ снага КС = 1 x 100/160KS
Варијанте хидроавиона Икарус ШМ
У зависности од уграђених мотора промениле су се и неке карактеристике хидроавиона Икарус ШМ. Те промењене карактеристике су приказане табеларно.
Карактеристике Јед. ШМ 100 ШМ 120 ШМ 160
Мотор Мерцедес D II KS 100 120 160
Снага мотора kW 74 88 117
Маса празног авиона kg 730 800 900
Укупна маса авиона kg 1.010 1.150 1.180
Максимална брзина km/h 120 126 140
Долет km 360 280 280
Плафон лета m 3.000 5.000 5.000
Оперативно коришћење
Икарус ШМ је у југословенском поморском ваздухопловству коришћен пуних 18 година, што је за авион прављен од дрвета изузетно дуг век што доказује његов квалитет како конструкције тако и израде и одржавања. Све до априла 1941. године. "Шимика" је служила за почетну обуку хидропилота пошто је био добро управљив по узбурканом мору, а захваљујући подрељефној степеници, брзо се одлепљивао од воде.
"Шимика" је углавном употребљаван за основну обуку хидропилота у Поморској ваздухопловној школи. Поред обуке, Икарус ШМ су често коришћени за помоћне задатке као што су превоз официра, поште и наређења, као и хидролошка и картографска истраживања, и за вучу мета у току вежби гађања.
Варијанта ШМ.1 је служила за извиђање обале, за праћење кретања торпеда, откривање минских поља, као и за корекцију ватре обалске артиљерије и координацију садејстава морнарице и копнених трупа.
Поручник корвете Еуген Шоштарић је поставио први југословенски рекорд у достигнутој висини лета, 29. октобра 1929. године када је у Дивуљама једним стандардним ШМ са мотором од 120 КС достигао висину од 6.720 метара.
Почетком 1936. године, две "Шимике" су додељене аеро-клубовима у Сплиту и Сушаку[1]. У Војном музеју на Калемегдану од 1936. године, пријемом хидроплана Икарус ШМ бр.5, којим је још 1925. године у Центру Поморског ваздухопловства у Кумбору летео Краљ Александар I Карађорђевић, почиње да се формира ваздухопловна збирка. Децембра 1938. године подиже се хангар за Авијатичарско одељење при Војном музеју, где се смештају прикупљене летелице. Нажалост, у јануару 1940. године хангар се урушава под теретом снега и оштећује експонате. [13]
По италијанским изворима, 1941. су заробљена четири неисправна авиона Икарус ШМ, серијских бројева 7, 23, 26, 57, а о њиховој даљој судбини не зна се ништа претпоставља се да су уништени.
Галерија
 |
 |
 |
| Прва серија авиона Икарус ШМ у Кумбору 1925. год. | Хидроавион Икарус ШМ бр.12 са мотором Блеск 100 (Breitfeld&Danek) на изложби | Лет Краља Александра I Karađorđevića хидроавионом Икарус ШМ 25.09.1925. год. |
 |
 |
 |
| Хидроавион Икарус ШМ "Шимика" | Хидроавион Икарус ШМ у Новом Саду | Хидроавиони Икарус ИО и ШМ на смотри у Кумбору |
Види још
Литература
1. Јанић, Чедомир (фебруар 2000.). Архив. Икарусов хидроплан, Аеромагазин (YU-Београд: ББ Софт) 15: стр. 32 - 34. ISSN: 1450-6068.
2. Оштрић, Шиме; М. Мицевски (14-27. септембра 2007.), Летећи Чунови: Чамци који лете - летјелице које плове. SRB-Београд: Галерија '73.
3. Жутић, Никола; Бошковић Лазар. (1999.), Икарус - Икарбус: 1923 - 1998. YU-Београд: Икарбус.
4. Микић, Сава Ј. (1933.), Историја југословенског ваздухопловства. YU-Београд: Штампарија Д. Грегорић.
5. Isaić, Vladimir; Danijel Frka (2010.), Pomorsko zrakoplovstvo na istočnoj obali Jadrana 1918-1941. (prvi dio). Zagreb: Tko zna zna d.o.o.. ISBN 978-953-97564-6-6.
6. Грујић, З. (1998.), Фабрика аероплана и хидроплана ИКАРУС а. д.. YU-Београд: Аеро магазин бр.6.
7. Јанић, Чедомир; Петровић, Огњан; (2010.), Век авијације у Србији 1910-2010, 225 значајних летелица. Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-0-2.
Спољашње везе
1. http://avioni.net/vvkj/index.php?str=avioni&av=36# Avioni i hidroplani vazduhoplovstva vojske kraljevine Jugoslavije,
2. http://www.paluba.info/smf/index.php?topic=6640.0, Ikarus ŠM - Školsko Mornarički "Šimika",
3. http://forum.largescaleplanes.com/index.php?showtopic=6429, IKARUS SM floatplane scratchbuilt project PT I,
4. http://www.insigniamag.com/shs18.html, Yugoslav Naval Aviation 1918-1941,
5. http://www.goldenyears.ukf.net „Civil Aircraft Register - Yugoslavia“.
6. http://www.muzejvazduhoplovstva.org.rs/o_nama.php?jez=src&id=9
7. http://www.odbrana.mod.gov.rs/odbrana-stari/vojni_casopisi/arhiva/VD_2012-leto/21.%20Razvoj%20jugoslovenskog%20vazduhoplovstva%20od%201918.%20do%201939.%20godine;%20Dragan%20A.%20Lazic.pdf