Чарлс Едвард Тејлор (ен. Charles Edward Taylor) (24. мај 1868 - 30. јануара 1956) направио је први мотор за авион који су конструисала браћа Рајт.
Данас врло мало људи зна ко је био Чарлс Тејлор. Сигурно је да и њему припада један део заслуга и славе за први лет летелице Флајер 1 у Кити Хоку 17.12.1903. године. Човек који пре доласка у радионицу браће Рајт није знао ништа о летењу, а врло мало о моторима, успео је захваљујући својој природној даровитости и склоности да све оно што има везе са механиком врло брзо савлада и да заједно са браћом Рајт направи погодан мотор за летелицу Флајер 1.
Највећа заслуга за оно што данас знамо о Чарлсу Тејлору припада човеку који се зове Howard R. Du Four који је пуних 14 година истраживао идући од врата до врата и покушавао да од још живих сведока нешто сазна[1]. Важно је да се напомене да браћа Рајт и Чарлс Тејлор нису сачували ниједан оригинални цртеж, скицу или опис из 1903. године. Чак је тешко било наћи и оригинални део мотора, јер су се исправни делови једног мотора уграђивали у мотор за следећи авион. О свом мукотрпном истраживању и резултату тих истраживања Хауард Ди Фор је написао књигу Чарлс Тејлор 1868-1956 механичар браће Рајт[1]. Највећи део овог текста је преузет из ове књиге. Пошто је чланак посвећен Чарлсу Тејлору о браћи Рајт ће се мало говорити пошто се о њима зна скоро све а и доста је написано.
Биографија
Рођен је у месту Серо Гордо у Илиноису 24. мај 1868. као прво дете Вилета и Елмире Тејлор. Његов отац је имао велику фарму свиња на којој је Чарлс провео своје детињство.
Велика епидемија свињске куге 1878. године која је погодила овај крај, потпуно је уништила фарму његовог оца, па су се оставши без средстава за живот преселили код рођака у град Линколн у Небраски. Овде је Чарлс ишао редовно у школу до 7. разреда када је напустио школу. Био је вредан и док је још ишао у школу у слободно време је радио као спољни момак у штампарији локалних новина где се запослио за стално када је напустио школу. У овој штампарији се први пут срео са машинама и алатима што га је одушевило. И поред напорног рада успео је да ванредно заврши гимназију у Линколну 1887. године.
Када је матурирао, отишао је у Калифорнију и неко време радио као геометар. Овај посао му није одговарао па се убрзо вратио у Линколн. Овде је као двадесетогодишњак почео да ради у продавници новина а успут се бавио свим и свачим. Цртао је рекламе, натписе за фирме, правио гумене печате и вршио оправке разних уређаја. Највише је волео да поправља справе за које није знао чему служе. Он би их расклапао, утврдио зашто не раде и поправљао. Његово често мењање радних места и незадовољство у вези послова које је обављао сигуран је знак да је тражио себе. Када је то пронашао, постао је врхунски стручњак у свом послу што је доказано многим америчким и светским признањима. Због одеђених политичких притисака одлучио је да се осамостали и отвори своју машинску радионицу у којој је радио две године и коју је због недостатка посла морао да затвори. Наставио је да ради у суседном месту Кирни. Овде је упознао своју будућу супругу Хенријету Веберт са којом се венчао у њеној кући 1894. године. Две године касније су се одселили у Дејтон, јер је добио лепо место у фабрици Стодар.
Међутим ни овде није био задовољан, па је са ортаком 1898. године основао своју радионицу и почиње и прве послове за браћу Рајт. Ни ова радионица није дуго трајала и вечито незадовољни Чарли престаје са радом и 1900. године почиње да ради у дејтонској електричној компанији као машиниста.
Посвећеност проучавању у оно време оскудне литературе и изградња једрилица довела је до тога да су Орвил и Вилбур запустили своју радионицукоја је производила бицикле. Радионица није остављена потпуно без надзора. У њој су непрекидно били њихова сестра Катарина и брат Лорен чија се присутност свела само на надгледање, јер нису били довољно стручни. Био им је потребан добар мајстор. Иако су у извесном периоду пословно сарађивали, може се рећи да се браћа Рајт и Чарлс Тејлор нису уопште познавали. Преко неких пријатеља су дошли до Чарлса који се јуна месеца 1901. године запослио код њих. Могли су да се потпуно посвете послу који је за њих био важнији. Чарли, како су га сви звали, оправљао је бицикле и одржавао је радионицу. Уз свој посао је и усавршавао њихов аеродинамички тунел који је био направљен од отпадака из радионице.
Рад за браћу Рајт
Набавка мотора
Усавршивши своју једрилицу 1902. године код које је пилот лежао на средини доњег крила и својим телом управљао летелицом по све три осе, браћа Рајт су сматрала да су савладали стабилност и управљивост и да им је остало да обезбеде одржавање летелице у ваздуху. Одлучили су се да то остваре са елисом коју погони мотор. Прорачунали су да снага мотора не би смела да буде мања од 8 кс, тежина мотора не би смела да пређе 80 кг, а пилот би могао да буде тежак највише 140 фунти- око 63кг. Сматрали су да ће погодан мотор врло лако наћи, али су се преварили. Обратили су се многим произвођачима мотора од којих им је само један потврдно одговорио. Нису се усудили да тај понуђени мотор прихвате, јер су сматрали да је, пошто је имао само један цилиндар, префорсиран и одустали су. Констатовали су да нема друге него да сами направе мотор. Обратили су се за помоћ човеку који је радио код њих у њиховој радионици на оправци бицикала и осталим пословима. Тај човек је био Чарлс Тејлор.
Како је направљен мотор
Пошто смо се упознали са Чарлсом Тејлором можемо да пређемо на израду мотора за летелицу Флајер 1. Већ смо рекли да су браћа Рајт видела да им је остало само једно решење, а то је да сами направе мотор. То је био велики изазов јер треба узети у обзир да се то дешавало 1902. године. Поступци као што је ливење и заваривање алуминијума, техника прецизног мерења и основ за добар рад мотора као што су палење, карбурација и хлађење су били још у повоју. Врло мало се знало о практичној примени елисе, а о лету помоћу мотора се није знало ништа. Проучили су све што се знало о бродској елиси али ту нису могли наћи никакву формулу за своју елису. Њихова радионица је имала: Једну кружну моторну тестеру, бушилицу, струг, двострану брусилицу и радионички мотор на природан гас. Ипак, Чарли је све урадио у радионици сем одливака и зупчаника. То су урадили локална ливница и произвођач зупчаника.
Браћа Рајт су, заједно са Чарлијем, одлучили да мотор буде линијски, лежећи, четвороцилиндрични и хлађен водом. Све остало је препуштено Чарлију. Данас је јако тешко одредити колико је времена утрошено за градњу овог мотора. Постоје многи подаци који говоре да је градња трајала од три месеца па до годину дана. Можда је најсигурнији податак који је узет из једног Орвиловог писма где он каже да је градња мотора почела после Божића 1902. године и да је мотор тестиран јуна следеће године. У ово време треба урачунати и чекање на одливке, јер су неки били уништени током испитивања. О овом мотору је до сада писано много тако да се не бисмо више на томе задржавали јер овај чланак је посвећен Чарлсу Тејлору, а не само мотору.
После првог лета браћа Рајт настављају свој рад и конструишу Флајер 2. Чарли учествује и даље у конструкцији мотора и летелице. Именован је за шефа аеродрома где су настављени експерименти и летови. Следећи мотор је опет направио Чарли. Повећао је пречник цилиндра а самим тим и радну запремину. Овај мотор је остваривао 18 кс, а тежина летелице је повећана на око 400 кг. Код првих мотора је била примењена лежећа варијанта. Тек код петог мотора, који је правио за хидроплан, напустио је лежећу варијанту и направио је сво први вертикални мотор. Рајтови су 1909. године основали своју фабрику авиона. Наравно да је у тој фабрици Чарли био руководилац производње мотора и њиховог испитивања.
Због здравственог стања своје супруге 1911. године напушта браћу Рајт и сели се са породицом у Калифорнију. Имао је троје деце али се може рећи да није био нарочито брижан отац. Потпуно је био посвећен послу, а бригу о деци је препустио супрузи. После Вилбурове смрти, следеће године, враћа се у Дејтон. Супругу је сместио у дејтонску болницу одакле она неће излазити до своје смрти, 1935.године. Он се запошљава у компанији Рајт у којој остаје до 1928. године. Из само њему знаних разлога одлази у Калифорнију и ради у неколико градова на неколико места. Код Орвила је могао увек да дође али он то из неког разлога није хтео. Пензионисао се крајем 1944.године у 77.години живота.
Рад на разним проналасцима
У току свог дугогодишњег рада, а узевши у обзир његов проналазачки дух, не треба да нас чуди што је стално настојао да нешто усаврши или да направи нешто ново. Због тих особина је лако мењао радна места и свуда су га радо примали. Навешћемо неке од његових проналазака за које се уопште не зна:
- Пројектовао је мотор за фрижидер, 1933.године.
- Направио је мали цилиндар, мале тежине, који је звучним сигналом обавештавао да је притисак у пнеуматицима испод прописане вредности.
- Изумео је и испитао специјалан начин покретања вентилатора за хлађење мотора, авионских и аутомобилских. Ово је понудио Хенрију Форду који је то усвојио на својим возилима, а никада му није дао ништа.
Последње године Чарлијевог живота
Последње године свог живота је провео сам у стану који се налазио у околини Лос Анђелеса. О њему су се бринули Роберт и Изела Шефер. То је породица која је усвојила његову ћерку Мерион. Доста је шетао јер је био прилично доброг здравља. Ипак, приликом једне шетње се онесвестио и пао. Однет је у градску болницу Лос Анђелеса и уписан као непознат случај. Чим се за његов случај сазнало, Удружење произвођача авиона му је обезбедило смештај у врхунском приватном санаторијуму Фархил у долини Сан Фернандо. У овом санаторијуму је умро 30.1.1956.године у 87. години живота. Сахрањен је 3.2.1956. године. Његово тело је пренето 25.3.1956. године у Бурбенк у Портал Склопљених Крила. То место је намењено пионирима авијације и ту су сахрањене многе угледне личности чији је велики допринос развоју ваздухопловства. Приликом преноса његових посмртних остатака Изабела Шефер је изјавила: Ми смо се сви овде скупили да одамо пошту и признање човеку који је направио мотор који је претворио једрилицу у авион.
Види још
Референце
[1]. Howard R. DuFour with Peter J Unitt, The Wright Brother's Mechanician, 1997, ISBN 0-9669965-0-X.
Литература
- Howard R. DuFour with Peter J Unitt, The Wright Brother's Mechanician, 1997, ISBN 0-9669965-0-X. Published by the author. (196 pages, hardback.)
- Charles E. Taylor: The Man Aviation History Almost Forgot", Air Line Pilot, April 2000, page 18
- "Charlie's Engine", by Tony French in Pilot celebrates 100 years of flying, page 125, Archant Specialist, 2003.
- "My Story", by Charles E. Taylor as told to Robert S. Ball, Air Line Pilot, First published in "Collier's," December 25, 1948.
- Angelucci, Enzo; Paolo Matricardi (1976) , Flugzeuge von den Anfängen bis zum Ersten Weltkrieg. Wiesbaden: Falken-Verlag E. Sicker. стр. 319. ISBN 3-8068-0391-9.