Георгије С. Нинчић (Нови Кнежевац, Банат 14. јуна 1921 — Београд, 18. фебруар 2010.) био jе моделар, једриличар, спортски пилот, ратни пилот ловац, ваздухопловни инжењер, асистент на Машинском факултету у Београду, инжењер сарадник у ВТИ у Жаркову, оснивач и дугогодишњи руководилац образовног центра ЈАТ-а и саветник у ЈАТ-у пре него што је 6. новембра 1978. године отишао у пензију. Цео свој радни век, Г. Нинчић је провео радећи у ваздухопловству и за ваздухопловство. После одласка у пензију бавио се воћарством и пчеларством а био је и активни члан Удружења за неговање ваздухопловних традиција Србије.
Биографија
Рођен је у Новој Кањижи (данас Нови Кнежевац) у Банату, 14. јуна 1921. године од родитеља Милке (рођене Миланов) и Светозара Нинчића (трговца). Основну школу је завршио у Новој Кањижи 1931. године, а када се породица се преселила у Београд 1932. године, уписао се у Другу мушку гимназију. Гимназију и виши течајни испит завршио је у Београду, 1940. године, са врло добрим успехом. Године 1940. године, уписао се на Технички факултет (машински одсек) Универзита у Београду, али је, због рата морао да прекине студије.
После војног пуча, 29. марта 1941. године, пријавио се као добровољац и био распоређен у 603. ескадрилу у којој је провео Априлски рат. После капитулације вратио се кући у Београд. Године 1942. отеран је на принудни рад у Бор, на изградњу пута Бор-Мајданпек, одакле је после месец и по дана побегао кући. Од 1. августа 1943. до 1. септембра 1944. године радио је као ватрогасац-возач у Пожарној команди одбране града Београда. Од 20. октобра 1944. године до 30. октобра 1946. године је провео у Народно-ослободилачкој војсци (НОВ) и Покрету за ослобођење Југославије (ПОЈ) завршио је курс пилотаже на ловачким авионима и, као пилот-ловац 112. ваздухопловног ловачког пука, учествовао у разним акцијама пука на фронту. Летео је на авионима ЈАК-1 и ЈАК-9, руске производње. За време рата је одликован медаљом за храброст.
После демобилизације 1946. наставља прекинуте студије машинства на Ваздухопловном одсеку Машинског факултета у Београду, и дипломира 15. децембра 1950. године са одличном оценом. Тема дипломског рада је била: "Пројекат високоспособне једрилице са помоћним мотором" а чланови комисије су били: проф. М. Ненадовић, проф. С. Милутиновић и проф. Д.Станков.
Ваздухопловна обука
Као ученик гимназије, од 1937. године бавио се Г. Нинчић ваздухопловним моделарством и ваздухопловним једриличарством. Положио је „А“ и „Б“ једриличарске испите у једриличарској школи Академског Аероклуба на Златибору.
„Ц“ једриличарски испит и курс за наставника ваздухопловног једриличарства положио је 1939. године такође на Златибору. Као наставник једриличарства, 22. августа 1940. на Златибору – Чигота, успео је да поставим нови рекорд у дужини летења једрилицом на Златибору - 3 сата непрекидног лета, при северном ветру брзине од 18 до 24 метара у секунди. Рекорд је постигао на чврстој, високоспособној једрилици Grunau Baby II A, на гумени старт, полетевши са Чиготе, а затим се успешно спустио испред хангара на Краљевим водама.
На београдском аеродрому у јесен 1940. године завршио је Моторну пилотску школу Аеро-клуба (аеро-вуча) са одличним успехом.
И после рата је Нинчић наставио да се бави спортским једриличарством, тако је за време радне акције Кошутњак 1947. године, као студент машинства у оквиру "Народне технике" организовао и одржао за акцијаше почетнички курс ваздухопловног једриличарства.
Галерија
 |
 |
 |
 |
| Г. Нинчић крај авиона Физир 1940. | Г.Нинчић као добровољац 1941. | Г.Нинчић као ватрогасац 43-44. | Г.Нинчић на Сремском фронту 45. |
Радна биографија
Машински факултет у Београду
Непосредно после завршетка студија, 1. јануара 1951. године, Нинчић је постављен за асистента на Ваздухопловном одсеку Машинског факултета ТВШ у Београду, при Катедри за механику лета, код проф. др. Мирослава Ненадовића. На Ваздухопловном одсеку је радио на формирању нове лабораторије за вежбе студената из Експерименталне аеродинамике и у њој касније обављао вежбе са студентима.
Ваздухопловно-технички институт у Жаркову (ВТИ)
Септембра 1952. године прешао је на службу у Ваздухопловнотехнички институт у Жаркову, као инжењер-аеродинамичар. Поред више испитивања макета авиона и мерења аеродинамичких карактеристика, радио је и на експерименталним истраживавачким задацима и развију експерименталних метода из области аеродинамике, посебно на аналогији кавитације воде и надзвучног струјања ваздуха. Дао је допринос у одређивању локације првих ударних таласа и критичног Маховог броја, коришћењем те аналогије. Оставио је оригинални рад о томе, у виду саопштења у Институту.
У првој пололовини 1954. године завршио је пројекат са прорачуном аеродинамичког тунела Института за вуздухопловно моделарство у Београду.
При пројектовању једног новог млазног авиона, учествовао је у изради аеродинамичких прорачуна и стабилности. Заједно са др инж. Браниславом Јовановићем, 1958. године је пројектовао аеродинамички тунел за испитивање метеоролошких инструмената у Савезном хидрометеоролошком заводу у Београду. Аертунел је изграђен и пуштен у рад.
За време рада у Институту, као хонорарни наставник из аеродинамике и механике лета, радио је у београдској Средњотехничкој школи „Петар Драпшин“ током школовања две генерације за ваздухопловне техничаре, као и у Војној ваздухопловној техничкој академији.
За рад у Ваздухопловнотехничком институту (ВТИ) одликован је Орденом рада трећег реда 1958. године.
Југословенски аеротранспорт (ЈАТ)
Августа 1959. године прешао је у Југословенски аеротранспорт (ЈАТ), где је постављен на место шефа Школског одељења, а касније као директор Основне организације удруженог рада (ООУР) школског центра ЈАТ-а, који је имао задатак да обучава летачко, техничко, комерцијално и остало особље за ваздушни саобраћај.
У оквиру програма техничке помоћи, од 3. јануара до 30. јула 1961. године Нинчић је био на специјализацији у Сједињеним Америчким Државама при Federal Aviation Agency (FAA). Тема специјализације били су методи обуке и прописи цивилног ваздушног саобраћаја.
У ЈАТ-у је Г. Нинчић провео највећи део свога стажа и то у најстваралачкијем периоду, његова радна биографија најуже је повезана са развојем школовања кадрова ЈАТ-а, као интегралног дела развоја самог ЈАТ-а. Тако је, 1963. године, увођење првог млазног авиона (Caravelle SE-210) у саобраћај ЈАТ-а захтевало да се томе прилагоди и школство. У модернизованом ЈАТ-у требало је створити и одговарајуће услове за школовање особља, тиме што би био изграђен савремен школски центар.
Изградња Школског центра ЈАТ-а почела је 1965. године на новом аеродрому код Сурчина. Финансијска средстава за ову изградњу су обезбедили заједнички ЈАТ и Дирекције за цивилну ваздушну пловидбу Југославије. Током 1966, док су трајали грађевински радови на изградњи Школског центра, годину дана је инж. Нинчић радио у Аеродромском предузећу „Београд“ на организовању и обуци кадрова за прихват и отпрему авиона, путника и робе.
Почетком 1967. године се враћа у ЈАТ и у октобру отпочиње обука летачког, комерцијалног и осталог особља у новој згради Школског центра ЈАТ-а, прилагођена потребама ЈАТ-а који је био у свестраном и пуном развоју. У том смислу су 1969. године, први пут у историји ЈАТ-а, домаћи инструктори отпочели обуку за авион Douglas DC-9. Крајем маја 1972. године пуштен је у рад нови симулатор за авион Douglas DC-9, series 30. Коришћена су савремена средства и методи обуке и вршена је редовна периодична провера обучености летачког особља.
Галерија
 |
 |
 |
 |
| Специјализација Г. Нинчића у САД | Образовни центар ЈАТ-а | Ваздухопловни центар у Вршцу | Симулатор за авион DC-9 |
Следећи корак је била интеграција Школског центра ЈАТ-а у Београду са Ваздухопловним центром (Ваздухопловног савеза) у Вршцу то се десило 1972. године. Овом интеграцијом су створени услови не само за перманентно школовање пилота ЈАТ-а него и за школовање нових пилота који су у пилотску школу долазили после завршене средње школе. Те исте, 1972. године је примљена прва класа ученика у Вишу ваздухопловну пилотску школу ЈАТ-а у Вршцу, а организација те школе прилагођена је организацији Школског центра ЈАТ-а.
У Вршцу је 1973. године организовано светско ваздухопловно једриличарско првенство и изграђена је инфраструктура коју је касније користио ЈАТ.
Од 1975. до 1980. године у Вишој ваздухопловној пилотској школи ЈАТ-а у Вршцу су завршили обуку пилоти и техничко особље из Алжира, Либије, Туниса, Малија, Анголе и 15 класа младих пилота ЈАТ-а (само за ЈАТ је обуку завршило 430 пилота, и то од основне обуке у летењу до свршених саобраћајних пилота).
Доказ успешности система образовања у ЈАТ-у је повећање безбедности авио саобраћаја, јер се по свим статистикама ЈАТ уврстио међу најсигурније авио компаније у свету. Несумњив допринос томе је рад и залагање инж. Георгија Нинчића који је после 20 година стажа у ЈАТ-у отишао у заслужену пензију 6. новембра 1978. године.
Библиографија
- Г. Нинчић, Проблем распознавања аероплана, (Наша крила 01.01.1941)
- Г. Нинчић, ЈАТ - Школство, Аеро магазин, окт/нов 1998.
- Г. Нинчић, Примена кавитационих појава на моделима испитиваних у води код одређивања продорности у ваздуху, Саопштење ВТИ ВС-091, Београд, (1955.)
- Г. Нинчић, Један метод за одређивање критичног Маховог броја аеродинамичких облика у ваздуху испитивањем у воденокавитационом тунелу, Саопштење ВТИ ВС-135, Београд, (1957.)
- Г. Нинчић, Један метод за одређивање критичног Маховог броја аеродинамичких облика у ваздуху испитивањем у воденокавитационом тунелу, Техника бр. 17 (1959.)
- Г. Нинчић, Решење брзиномера за брзе пловне јединице, Саопштење ВТИ ВС-176, Београд, (1958.)
- Г. Нинчић, Утицај појаве кавитације на промену положаја центра потиска дуж аеро-профила, Саопштење ВТИ ВС-169, Београд, (1959.)
- Б. Јовановић, Г. Нинчић, Стабилитет торпеда, (део студије пројекта Летор-2), ВТИ, Београд, (1959.)
Пројекти
- Г. Нинчић, Аеродинамички прорачун авиона Аеро-3, који обухвата и прорачун стабилности, перформанси и аеродинамички прорачун елисе за мотор Лајкоминг, Утва - Панчево (1957.)
- Г. Нинчић, Пројекат и надзор изградње аеродинамичког тунела за моделарски институт у Београду, (1957.)
- Г. Нинчић, Пројекат и комплетан прорачун високоспособне једрилице са помоћним мотором од 20KS, (1957.)
- Б. Јовановић, Г. Нинчић, Пројекат и надзор изградње ниско-турбулентног аеродинамичког тунела за баждарење анемометара за Савезни хидрометеролошки завод, Београд, (1959.)
- Б. Јовановић, Г. Нинчић, Пројекат и експерименти са радио-диригованим планером Летор-2, који се причвршћује на противбродско торпедо. Београд (1957.)
- Г. Нинчић, Експерименти са "А" равњачем противбродског торпеда. Београд (1957.)
Одликовања и признања
Георгије (Ђорђе) Нинчић је за свој рад у току службе добио многобројна признања, захвалнице, повеље и дипломе [1]. Између осталог добио је и два одликовања:
- медаљу за храброст (добијену 1945. за испољену храброст при пробоју Сремског фронта),
- орден рада III реда ( добијен 1958. за допринос за време рада у ВТИ-у)
Породица
Г. Нинчић се први пут оженио Вером 1946. године. Већ 1947. године добили су сина Војислава а 1951. године другог сина Милоша, нажалост Вера је умрла 1955. у својој 34. години живота. Поново се оженио 1963. године Јелком и са њом провео у браку 42 године. Ђорђе је имао среће да за живота види напредак своје породице. На пут је извео оба сина који су као и отац постали инжењери, од оба сина је доживео да добије два унука и две унуке Ивана и Ивану, Марка и Веру. Поживео је 89 година а умро је у Београду 18.02.2010. године.
Галерија
 |
 |
 |
 |
| Део породице Г. Нинчића | Г.Нинчић као воћар | Г.Нинчић као пчелар | Гробница породице Нинчић |
Види још
Референце
[1]. https://sites.google.com/site/georgijenincic/priznanja
Литература
- Јовановић,Бранислав (2006.), 1.децембар 1918. - Сећања, Лума принт, Земун, ISBN 978-86-908577-2
- Нинчић, Георгије (2011.), Мој живот - Аутобиографија, В. Нинчић, New Image, d.o.o., Земун, ISBN 978-86-914461-0-9
- https://sites.google.com/site/georgijenincic/publikacije
- Милена Милетић, Други Икаров лет, Нин 12.03.2009.
- Чедомир Лакић, Мајстор летења, Политика, 29.08.2005.
- Милан Мицевски, Авијација у пробоју Сремског фронта, Аероплан, бр.3, 1990