Марјан Јелен

Детаљи: Аутор: Душан; Категорија: Биографије; Објављено: 02 Јуни 2013; Погодака: 1520

пилот М. Јелен

Марјан Јелен (Цеље, Словенија децембар.1950.) је пробни пилот, инструктор летења, пензионисани пуковник Војске Србије и професионални пилот, са многобројним овлашћењима у цивилном ваздухопловству. Био је командант Ваздухопловног опитног центра у Батајници у два наврата од 1991.-1992. године и од 1997.-2002. године. Живи и ради у Земуну, активан је члан Аероклуба "Галеб" где негује ваздухопловне традиције наше земље и преноси своја богата летачка искуства и љубав према ваздухопловству на млађе нараштаје. У историју нашег ваздухопловства је ушао као једини пилот који је летећи авионом домаће производње Ј-22 орао летео брже од звука.

Биографија

Љубав ка летењу и ваздухопловству М.Јелен је наследио од свог оца Михаела који је био подофицир, пилот Југословенског краљевског војног ваздухопловства. Војну пилотску школу је завршио пред сам рат, а 1941. године нашао се на аеродрому у Никшићу. Тамо је дочекао априлски рат у којем је Југословенско војно ваздухопловство уништено на земљи. После дванаест дана Краљевина Југославија је капитулирала, а Михаел се вратио у Цеље. Преживео је рат у заробљеништву и 1945. се вратио кући. Одлучио је да више не буде пилот и запослио се на железници у Цељу, где је након вишегодишњег упорног рада постао шеф механизације. У Цељу се оженио Маријом, која му је прво родила ћерку Мајду, а 1950. године у децембру и сина Марјана.

Школовање

После завршене основне школе у Цељу, Марјан се уписује у Војну ваздухопловну гимназију „Маршал Тито“ (ВВГ) у Мостару као ученик V класе, упркос великом противљењу мајке Марије. У другој години школовања, поред теоријског обучавања, почиње и обука у једриличарству. Први лет, у својој каријери војног пилота, са наставником летења Марјан је извео на једрилици 19. августа 1967. године на аеродрому у Вршцу. У току свог школовања у Мостару у току треће године, упознао је и своју будућу супругу Иванку.

Марјан је прва генерација ученика, која је завршила четверогодишње школовање у гимназији и припала му је та част да буде први матурант, који је одбранио матурски рад, док је полагања осталих испита био ослобођен због просека оцена 5,00.

Након успешно положеног и практичног испита на авиону Злин-526, у току селективног летења на аеродрому Вршац, који су спровели наставници летења и пилоти акрогрупе из Академије у Задру, стекао је услове за упис на Војну ваздухопловну академију у Задру.

Као један од најбољих студената своје генерације, због постигнутих одличних резултата у току теоријске обуке у првој години Академије, Јелен је добио наградни лет на чувеном „Галебу 2“ са наставником летења и вођом акрогрупе мајором Шемрл Францом, пилотом који му је био и испитивач на завршном испиту на селективном летењу у Вршцу. Јелену је то био први лет на млазном борбеном авиону, али је коментар наставника био да Марјана очекује сјајна летачка каријера.

У току обуке у основном летењу на авиону Галеб-2 у другој години у Задру, Јелен је био први питомац у својој генерацији, који је на том авиону полетео самостално. Академију у Задру је М. Јелен завршио 1972. године као први у рангу и најбољи студент у генерацији и стекао звање "Титовог питомца". Плочица с његовим именом стајала је на зиду на улазу у Академију, заједно с осталим најбољим студентима претходних генерација. Летачку обуку у току школовања у Академији завршио је са оценом 9,92.

Након школовања почиње његова успешна војна и пилотска каријера, али и стварање породице, коja je основ за безбедан, квалитетан и успешан професионални рад. Оженио се Иванком 1973. године, са којом има синове Роберта и Едварда. Старији син Роберт је мајор нашег ваздухопловства и лети на авиону Г-4. Млађи син Едвард ради на одржавању система телеметрије, који служи за испитивање ваздухоплова у реалном времену, и као оператор на теодолитском систему Skytrack у садашњем Техничко-опитном центру на Батајници. Од њих има три унука, од Роберта Луку и Филипа, а од Едварда Давида. Куриозитет је да су три генерације Јеленових били или су пилоти, Михаел, Марјан и Роберт. Да ли ће се то наставити и са четвртом генерацијом видећемо?

Радна биографија

Рад у Ваздухопловној академији

По завршеној Академији, као најбољи студент, Марјан Јелен је имао ту привилегију да изабере посао којим жели да се бави и први гарнизон службовања. Он је изабрао посао инструктора летења у Академији, сматрајући да ће као наставник летења стећи највеће летачко искуство. Одмах након завршене Академије завршава са одличним успехом у Задру шестомесећни курс за наставнике летења у основној обуци, а затим и шестомесећни курс за наставнике летења у инструменталним условима, ноћу и у бришућем летењу у Пули. У Пули је радио са студентима, будућим пилотима нашег ваздухопловства и тиме враћао дуг својим старијим колегама инструкторима који су њега научили да лети. Обучио је 5 генерација пилота. Ту је имао прилике да упозна сву тежину и одговорност овог позива, али захваљајући томе и стећеном искуству био спреман за нове професионалнe изазове.

Ваздухопловно опитни центар

У Ваздухопловни опитни центар у Батајницу (ВОЦ) прелази марта 1977. године, на основу расписаног конкурса али и жеље да се у каријери развија искључиво по стручној линији. Одобрење команданта пука за прелазак на Батајницу, добио је захваљујући постигнутим резултатима у обуци студената у Пули, због чега је и ванредно унапређен у чин поручника.

До краја 1977. године Јелен завршава десетомесечни курс за опитне пилоте у ВОЦ-у са одличним успехом, где се летећи на авиону Утва-66 и Г-2 галеб упознао са методама испитивања које прототип једног клипног или млазног авиона мора да прође од првог лета до доношења одлуке о његовом увођењу у наоружање, као и начинима испитивања ваздухопловне опреме и наоружања. Сјајни наставници др. Владимир Милошевић дипл. инж. и пробни пилот Анжел Мирко (школовани у францускоj школи EPNER) дали су му потребно знање за наставак професионалне каријере.

У својој дугогодишњој каријери опитног пилота М. Јелен се опробао и доказао у свим областима рада опитног пилота.

Основни задатак му је свакако био испитивање прототипова ваздухоплова на земљи и у лету где се посебно истакао у аеродинамичким испитивањима летних особина и перформанси - могућности прототипова ваздухоплова. Ова испитивања захтевају изналажење крајњих могућности авиона и утврђивање граница његове ефикасне и безбедне употребе у оперативним јединицама. То подразумева, у испитивању довођење авиона у области лета преко крајњих граница (минимална брзина, максимална брзина, границе маневра, граница стишљивости, ковит итд), како би се оценили и описали услови лета из којих се гранични режими могу прећи, понашање авиона и ван тих граница и поступак пилота за безбедан повратак у област безбедног лета.

М. Јелен је испитивао све прототипове једрилица, моторних једрилица, клипних и млазних авиона произведених у земљи и летео све типове серијских авиона који су били у наоружању Ратног ваздухопловства, као и транспортни авион LR-25B (Lear Jet). На тим авионима испитивао је и најсавременија убојна средства, као што су радио и ТВ вођене ракете и бомбе специјалне намене.

У циљу оцене способности авиона стране производње за наменске задатке летео је на авионима Мirage-2000 и МиГ-29, авионима за обуку Сиа маркети SF-260W, Злин 242L и 143L и моторној једрилици DG-500.

Учествовао је у развоју и пријему симулатора лета за авионе G-4 и Орао.

Године 1983. 1984. и 1991. године учествује на светској ваздухопловној изложби у Паризу и Лондону приказујући авион Г-4 а 1985. у Паризу (аеродром La Bourge) приказује први пут светској јавности авион Орао са допунским сагоревањем.

Поред тога авионе G-4 и "Орао" врло успешно је приказивао на свим аеромитинзима у земљи, као и званичним војним делегацијама у посети нашем РВ.

Као опитни пилот био је носилац преобуке пилота извиђачке ескадриле из Мостара на авион Орао.

На молбу генерала Е. Чемаловића, команданта РВ, М. Јелен је потпуно самостално израдио Упутство пилоту за управљање авионом IJ-22 (Орао извиђач), који се и данас користи. На личну иницијативу, а за потребе ВОЦ-а, привремена упутства за прототипове авиона Г-4 као и Упутсво за употребу ТВ вођене ракете Маверик.

За потребе ВОЦ-а Јелен је покренуо иницијативу и са сарадницима израдио квалитетну литературу за обуку опитни пилота ВОЦ-а и пробних пилота завода и фабрика и обучио теоретски и практично 3 генерације опитних пилота ВОЦ-а.

Сагледавајући потребу отварања према цивилним организацијама, као командант ВОЦ-а, обезбеђује да ВОЦ од стране Директората за цивилно ваздухопловство 2002. године добије Уверење о оспособљености за испитивање ваздухоплова у лету, као и статус научно истраживачке установе у Војсци, који му је доделила Управа за школство Генерал штаба војске.

За потребе успешног извршавања задатака у ВОЦ-у и евентуалног школовања у иностранству Јелен 1979. завршава школу страних језика са оценом 10.00, 1980. курс летења на надзвучним авионима са одличном оценом а 1989. и Командно-штабну академију тактике као први у рангу.

НАТО бомбардовање 1999. године затиче га на дужности команданта ВОЦ-а са јединим задатком да са сарадницима сачува људство и опрему. Свих 12 објеката ВОЦ-а је бомбардовано и уништено, али због добре припреме и ангажовања целокупног састава ВОЦ-а, сем неколико уништених авион, који се нису могли изместити са Батајнице, сва испитно-мерна опрема, уређаји, лабораторије, радионице па чак и намештај без људских губитака је спашен измештањем са аеродрома Батајнице. Захваљујући томе, после бомбардовања и оспособљавања једне од ПСС, ВОЦ је био међу првим јединицама на аеродрому, који је нормално наставио са наменским мирнодопским задацима.

На свој захтев из личних разлога пуковник Марјан Јелен одлази у пензију 2002. године.

Галерија (неки од авиона на којима је летео Марјан Јелен)


авион УТВА 66	авион Крагуј	авион Галеб G2	авион Галеб G4

авион Орао	авион МиГ 21	авион МиГ 29	авион Мираж 2000

Пробијање звучног зида авионом Орао

У историју нашег ваздухопловства Марјан Јелен је ушао као једини пилот који је летећи авионом домаће конструкције и производње Ј-22 орао пробио звучни зид тј. са њиме летео брже од брзине звука. Како је то изгледало чујмо из уста самог актера који је у интервијуу Ивану Ловрић за "Вечерње Новости"^[2] дао 28.10.2012. године: "Тог дана 22. новембра 1984. године тестирао сам авион домаће производње Соко Ј-22 "орао" јуришник, који је имао моторе са допунским сагоревањем. Са "орлом" сам долетео у рејон Панчева и на 12.000 метара, под углом од 15 степени, почео да повећавам брзину авиона у понирању. Више пута сам поновио такво убрзање и помислио да је то максимум овог авиона. Касније сам повећао угао понирања, имао сам осећај да ми авион "бежи" из руку. Са 12.000 метара "залетео" сам се под углом од 30 степени. Две хиљаде метара ниже, мој "орао" је пробио звучни зид, а над Панчевом се проломио изузетан звук, сличан експлозији."

Треба напоменути, да је то био трећи лет испитивања крајњих граница Орла, у ком је Јелен покушао да достигне максималну брзину. А то је стварно био изазов за летење на кроззвучном авиону, за кога по теорији кроззвучни лет значи летење брзином од Маховог броја 0.78 до Маховог броја 1.2.

Пилот је веровао конструкторима и доказао не само да је Орао кроззвучни авион, већ да смо са Орлом закорачили у област надзвучног лета и као добра припрема за конструкцију домаћег надзвучног авиона. Већ 13.12. 1984. године пилот М. Јелен је у Мостару полетео први домаћи авион (Ј-22Х – Орао хибрид) са електричном командом кормила правца, као увод у конструисање, испитивање и производњу домаћег надзвучног авиона.

Аероклуб "Галеб"- Београд

После одласка у пензију М. Јелен, није желео да прекине са летењем, што је поред породице престављало његову највећу љубав. С обзиром да је 1993. године положио у Директорату за цивилно ваздухопловство (ДЦВ) све испите за стицање дозволе професионалног пилота, а наредне и за инструктора летења. Активирао се у аероклубу „Галеб“ још 2000. године јер је клуб неговао ваздухопловне традиције наше земље летењем на олд тајмерима - авионима Галеб-G2, Утва-66 и Крагуј, који више нису били у наоружању Ратног ваздухопловства, али представљају изузетну атракцију на сваком аеромитингу у Европи. Како су расле потребе у клубу у ком је М.Јелен био шеф пилота, Јелен је полагао испите и стицао нова овлашћења у ДЦВ. Данас у његовој професионалној дозволи стоје овлашћења за летење на једномоторним и двомоторним клипним авионима, једномоторним млазним авионима са једним чланом посаде, овлашћење за инструментално летење, за акробатско летење, за приказивање олд-тајмера на међународним изложбама и аеромитинзима, овлашћење за испитивање прототипова и серијских авиона и овлашћење за испитивача за авион Галеб-G2. М. Јелен је имао овлашћење и своју школу за обуку домаћих и страних пилота на авиону Галеб-G2. Јануара 2009. је положио и 15 испита на енглеском језику за саобраћајног пилота и 4-ти степен енглеског језика.

Захваљујући знању и способностима учествовао је сваке године на десетинама аеро митинга у земљи и у иностранству од Енглеске до Бугарске. У Брну на аеро митингу 2008. је освојио 1. награду за најбољи акробатски наступ цивилних пилота на авиону Галеб-G2 . Приказивање авиона вршио је и на авионима Крагуј и Злин 526.

У аероклубу је обучавао младе пилоте аероклуба али и странце, захваљујући томе је боравио и у Аустралији где је извршио пробне летове на авиону Галеб-G2 након превоза у контејнеру и састављања и извршио обуку будућега власника авиона.

Две године М.Јелен је радио и у предузећу „Fortisair“ летећи на авиону за снимање из ваздуха „Aerocommander“ AC-680F и авионима из породица Пајпер, Цесна и низу ултралаких авиона стране производње.

Резиме

Пилот Марјан Јелен је своју летачку каријеру и војну и цивилну закључио са 7.000 летова и 4.500 сати налета на 50 типова и верзија једрилица, моторних једрилица, клипних, млазних и транспортних авиона домаће и стране производње, са великим бројем опитних испитивања, приказивања, испаљивања убојних средстава и обука млађих колега. Овако богата пилотска каријера није могла проћи без удеса, додуше без трагичних последица, на авионима Утва – 66, Утва -75 и 4 стајања мотора у ваздуху на авионима Галеб-2 (са учеником због залеђивања у облацима) и G-4 (у току припрема за приказивање на Батајници и приказивања у Паризу 1991.године), који су безбедно, чак неприметно за публику, прошли захваљујући доброј припреми и професионалном односу према послу.