Генерације млазних авиона

Глостер метеор, ловачки

авион из Другог светског рата,

представник је 1.генерације.

 

Генерације млазних авиона (ен. Jet fighter generations), подела су борбених авиона погоњених млазним моторима. Та подела се првенствено односи на то што је наредна генерација опремљенена ефикаснијим наоружањем (првенствено), погоном, опремом и осталом надградњом. Што чини авион наредне генерације супериорнијим од представника претходне.

Терминологија и критеријуми ове поделе су незванични и доста контраверзни, али се ипак користе пошто и такви начелно упућују на разлике у редоследу развоја борбених авиона и повећању њихове ефикасности. Садашњи систем поделе на генерације се доста разликује од првобитног, који је предложио Ричард П. Халион. Међутим, генеза развоја борбених авиона није линеарна функција и свака таква подела мора да има недостатке. Не постоји генерални регистар карактеристика које дефинишу сваку генерацију, то јест само општа дефиција. Постоје повремена неслагања о томе, како би борбени авиони требало да буду разврстани по генерацијама.

Принципи разврставања борбених авиона на „генерације“

Појмови генерација и категорија авиона не би се смели поистовећивати, пошто су суштински сасвим различити. Појам категорије је глобално везан за величину и масу авиона, а првенствено се користи за бомбардере и транспортне авионе. Који се групишу у лаке, средње и тешке категорије. Појам категорија није функција временског тока ваздухоплоне историје и примењеног тренутног технолошког нивоа, у томе дотичном периоду, док појам генерација јесте. Користи се једино за ловачке авионе, погоњене млазним моторима.

У неким усамљеним случајевима се понекад реторички користи и појам „лаки ловац“, потенцирајући да је дотични ловачки авион минимизиран по величини, маси и трошковима са компромисима на штету карактеристика и укупних борбених могућности. Пример су били Индуси, осамдесетих година прошлог века, покрећући свој тадашњи идејни пројекат LCA (енг. Light combat aircraft).         

Разврставање ловачких авиона са млазним погоном по генерацијама први је предложио историчар Америчког ратног ваздухопловства Ричард П. Халион (енг. Richard P. Hallion). Предложени критеријуми били су првенствено везани за временска раздобља, прилично произвољни и касније су са разлогом значајно кориговани.

Ваздухопловна технологија брзо напредује, па и правци развоја ловачких авиона, практично ће тај ток развоја пратити одређени систем препознатљивог међусобног разврставања. Тренутно коришћени критеријуми се доста разликују од првобитног предлога. Прошли кроз неколико корака еволуције, од више аутора и извора. Почетни је био првенствено везан за временски период  развоја и употребе млазних мотора. Међутим, прећутно се највише примењује предложени од  Развојног аустралијског ваздухоповног центра. 

Тешко је сагледати развој технологија па и ловачких авиона у некој даљој будућности. Очигледан је пример, сада се шеста генерација само назире, а о седмој се нико и не усуђује да предпоставља достигнућа и решења. Вредновање одбрандбене опреме, са употребом војне терминологије „генерација“, одражава кључну градацију у савремености и ефикасности исте. То осликава ефективност примењеног система наоружања, са аспекта доприноса научног и технолошког његовог развоја. Не треба мешати „генерације“ борбених авиона са типовима и са наменским разврставањем (ловац, пресретач, бомбардер, ловац-бомбардер, извиђач, вишенаменски, палубни, итд).

Борбени авиони са млазним мотором прве генерације, концепционо се уопште не разликује од дотадашњих са клипним мотором. Једина разлика је била интеграција млазног мотора уместо клипног. Први млазни борбени авиони, произведени у серији, били су немачки Me 262, Me 263 и британски Глостер метеор, сва тројица су ушли у оперативну употребу, отприлике у исто време, у 1944. години.

Постигнутим капацитетом млазних мотора створени су услови за постизање већих брзина и висина лета ловачких авиона, убрзо је дошло и до лета брже од брзине звука. До овог времена, појавио се прилично компактан радар, радарски нишан, као и принцип вођене ракете „ваздух-ваздух“, што је утрло пут за промену тактике борбе у ваздушном простору. Концепт друге генерације борбених авиона је за повећање брзине лета, долета, повећањем дистанце дејства самонавођеним ракетама и с побољшаним маневром за повећање могућности избегавања противничких. У почетку су многи авиони друге генерације били без топова прецењући ефисност ракета, у свим условима. Мислилило се да присуство ракета „ваздух-ваздух“ и борба на дистанци, искључује потребу за топове, пошто се борба завршава изван домета топовске ватре. Жртва те заблуде је био и одличан ловачки авион F-4 фантом. Прве његове верзије су биле без уграђеног топа, управо зато што је прецењена улога вођених ракета ваздух-ваздух. У директном сукобу са Миговима то им је био велики недостатак и често су губили битку и поред осталих предности. Постоји потпуна аналогија борбе два авиона у ваздушном простору и боксера у рингу. Први део борбе је на дистанци и ако противници то „преживе“ иста се наствља у „клинчу“, то јест веома блиско. У тим условима „фантом“ није имао одговарајуће оружје и бивао је поражен. Прецуњујући ефикасност ракета, била је заблуда да се сигурно борба завршава на дистанци. Американци су то исправили на „фантому“ са верзијом F-4E, која је била наоружана и са топом и добили један од најуспешнијих авиона друге генерације.

МиГ-21 и F-4 фантом, представници 2. генерације, чести противници на ратиштима

Концепт четврте генерације борбених авиона заснива се на претпоставци да су предност у борби боље перформансе лета, а посебно агилност. У току развоја су коришћени „развојни“ и „борбени“ симулатори лета. У томе периоду је најбољи резултат остварен у летним перформансама са совјетским авионима МиГ-29 и Су-27. Код којих су карактеристике маневра стабилности и управљивости упоредиве са малим спортским акробатским авионима. На тим авионима је разрађен нови маневар за употребу у борби у ваздушном простору. Они изводе тај тако звани маневар „кобра“, у којем се „нос“ подиже вертикално за више од 90°, а авион неколико тренутака лети „плоштемице“ без промене правца кретања и без пада на крило. Су-27 је у стању да пређе у лет са нападним углом и до 120°. У нормалан режим лета, авион се практично враћа без губитка висине. На другим верзијама МиГ-29 и Су-27 се изводе и други маневри, многе од њих још увек не могу изводити ловци других произвођача. На борбеном симулатору се добија права слика односа укупних борбених карактеристика у односу на еталон авион, без субјективног уношења способности пилота у ту оцену.

Софистираном идентификацијом аеродинамичких и осталих карактеристика динамике, створен је систем 

команди лета за реализацију управљања у веома сложеним маневрима, као што је кобра.

F-14 томкет, представник је

3.генерације.

 

 

Искуства из борби у ваздушном простору над Вијетнамом и на Блиском истоку показала су да се потпуни неуспех у борби може избећи са маневрисањем, што је довело до повратка топовског наоружања и високих захтева за перформансе у маневру. То је натерало пројектанте да размишљају о добрим маневарским карактеристикама у ширем опсегу брзина борбених авиона, што је довело до стварања концепта са крилом променљиве стреле, омогућавајући авиону да ефикасно маневрише и да се бори у великом распону брзина, од малих до оних које одговарају Маховом броју = 2. Први борбени авион са крилом променљиве стреле је био амерички тешки ловац-бомбардер F-111. Принцип је коришћен и код других авиона исте класе (Панавија торнадо, совјетски Су-24) и МиГ-23, амерички F-14 томкет). Упоредо са тим коришћени су и моћнији радари, великог домета. Ови се авиони разврставају у трећу генерацију, од којих су F-14 томкет и Панавиа Торнадо савременији и припадају 4. генерацији. Тај приоритет агилности и маневарбилности је постао приоритетан у 4. генерацији.

Уз долазак авиона с променљивом геометријом крила и при сагледавању ограничења у оптимизацији тог концепта, у Сједињеним Америчким Државама и Совјетском Савезу, настављен је развој четврте генерације борбених авиона у измењеном концепту. Војни теоретичари, заједно са пројектантима су развили програме који су интегрисали искуства борбе у ваздушном простору и најнапреднијих ваздухопловних технологија. Резултат тога, створена је виртуелна слика о концепту нове четврте генерације ловачких авиона. Појава моћних рачунара и развој технологије рачунарске симулације, омогућили су нагло повећање реализованих динамичних перформанси и агилност ловачког авиона.

МиГ-23, представник је

3.генерације.

 

 

Концепт четврте генерације борбених авиона заснива се на претпоставци да су предност у борби боље перформансе лета, а посебно агилност. У току развоја су коришћени „развојни“ и „борбени“ симулатори лета. У томе периоду је најбољи резултат остварен у летним перформансама са совјетским авионима МиГ-29 и Су-27. Код којих су карактеристике маневра стабилности и управљивости упоредиве са малим спортским акробатским авионима. На тим авионима је разрађен нови маневар за употребу у борби у ваздушном простору. Они изводе тај тако звани маневар „кобра“, у којем се „нос“ подиже вертикално за више од 90°, а авион неколико тренутака лети „плоштемице“ без промене правца кретања и без пада на крило. Су-27 је у стању да пређе у лет са нападним углом и до 120°. У нормалан режим лета, авион се практично враћа без губитка висине. На другим верзијама МиГ-29 и Су-27се изводе и други маневри, многе од њих још увек не могу изводити ловци других произвођача. На борбеном симулатору се добија права слика односа укупних борбених карактеристика у односу на еталон авион, без субјективног уношења способности пилота у ту оцену.

Идеје о петој генерацији борбених авиона, појавиле су се у СССР-у и Америци у 80. годинама двадесетог века. За 5. генерацију борбених авиона има већу специфичну снагу од претходне, уз приоритет широке употребе најсавременијих технологија за умањење уочљивости („стелт“) за све типове сензора. У принципу, захтеви за пету генерацију борбених авиона према руским и америчким критеријумима су скоро идентични. У интересу смањења радарског одраза напустили су концепт „канарда“, пошто је он испред крила радарски „рефлектор“. С једне стране, смањена уочљивост омогућава спровођење осмишљене тактике: „оборим га пре него што ме примети“, што оправдава одустајање од суперманеврибилности. Постепено нестаје амерички „монопол“ на критеријум за пету генерацију борбених авиона, а расте значај суперманеврибилности, при сусрету два „стелт“ авиона, под претпоставком да је моћ њихових радара идентична и тактика борбе ће се вратити на ону коју су користиле претходне генерације, пошто оба имају једнаке шансе да преживе период док су на дистанци.

F-16 Фајтинг фалкон и MiG-29M су представници 4.генерације

Авиони који потпуно не испуњавају ова два спорна услова 5. генерације, компромисно су сврстани у 4,5. То су авиони који немају суперманивребилност са управљањем вектора потиска и нису потпуно „стелт“, већ су само „дискретни“ (смањена уочљивост).

F-22 раптор, Су-57 и F-35 лајтнинг II, представници су 5. генерације

У току је потрага за дефиницију критеријума за наредну, 6. генерацију борбених авиона. Многи сматрају да ће то бити непилотирани борбени авиони, настао из садашњих искустава са породицом предатора. Поједини стручњаци у Америци иду чак и смелије са тврдњом да је последњи развој пилотираног авиона F-35 лајтнинг II. Назначен је развој је беспилотног, хиперсоничног авиона Локид Мартин SR-72 (инфо), намењеног за обавештајне задатке, надзор и извиђање. Предлаже га Локид Мартин да наследи предходни старији авион SR-71 блекбирд. Такође је у разматрањима и беспилотни авион Нортроп Грумман RQ-180 (инфо), који је мање амбициозан и са краћим роковима реализације. То су вероватно предходници 6. генерације.

• За више информација видети чланак Млазни ловац прве генерације
• За више информација видети чланак Млазни ловац друге генерације
• За више информација видети чланак Млазни ловац треће генерације
• За више информација видети чланак Млазни ловац четврте генерације
• За више информација видети чланак Млазни ловац пете генерације
• За више информација видети чланак Млазни ловац шесте генерације

Извори