Варијанте авиона МиГ-23

МиГ-23МФ (енгл. Flogger-B)

МиГ-23 је, у току своје производње и експлоатације, према потребама и расположивој технологији, стално унапређиван. У оквиру великог броја серија, најзначајније су двадесетак развијених варијанти. Развој нових напредних варијанти авиона МиГ-23 је успоравало заостајање развоја технологије и могућности производних капацитета за моторе, у Совјетском Савезу. Резултати развоја и производње у авионској индустрији мотора су стално, фазно каснили за потребама авионског програма.

Стандард авиона за совјетску армију се разликовао од извозних. Њихови су сви авиони имали уграђену инсталацију за ношење нуклеарног оружја и различит систем за легитимисање.

Авион 23-11

Авион 23-11 (енгл. Flogger) је истраживачко-развојни, демонстратор примењене технологије и концепције, уједно и прототип за доказ у лету за одлуку о уласку у серијску производњу. Овакав прилаз у развоју авиона је неуобичајен, али је у програму авиона МиГ-23, на неки начин, изнуђен с трком за престиж. Последица одступања од искуствене ваздухопловне процедуре истраживања и развоја је продужетак развоја и у почетном делу серијске производње авиона. У авион 23-11, у почетку, је био уграђен мотор Ф-27Ф-300, који је примењен и на Су-24. Полетео је 10. јуна 1967. године. Крило овог авиона је било без „зуба", на нападној ивици. Касније су све варијанте имале „зуб". Укупно је произведено 9 авиона у овом стандарду.

МиГ-23С

МиГ-23С (енгл. Flogger-A) је варијанта и стандард првог серијског авиона. У њему је на почетку интегрисан слабији мотор Тумански Р-27Ф-300, а касније је замењен јачим и побољшаним Р-27Ф2-300. Таквих авиона је произведено свега 60 примерака, у периоду између 1969. и 1970. године. Опремљен је радаром Сапфир–22СМ (користи се на МиГ-21), топлотним пеленгатором, радио-станицом АРЦ-10 и системом локатора АСП-ПФ. Полетео је 21. маја 1969. године. Наоружање је било на нивоу авиона МиГ-21бис, под трупом је носио топ ГШ-23Л са борбеним комплетом од 200 граната. Никада није усвојен за оперативну употребу као ловац.

Овим авионима је био опремљен један пук белоруског војног округа и с њима је било доста проблема. Ретроактивно, у току експлоатације, извршен је велики број модификација на њима у циљу отклањања уочених недостатака и рекламација.

МиГ-23М (енгл. Flogger-B),

при два крајња угла стреле крила.

 

 

МиГ-23М

Разумљиво је да корисник није био задовољан са почетним серијским стандардом авиона МиГ-23С. Зато је даљи развој настављен преко побољшања конструкције, аеродинамике, електронике и унапређења технологије производње. Неизбежно, пратеће повећање масе авиона је требало компензирати с повећањем површине крила и тако сачувати прихватљиву вредност његовог специфичног оптерећења. Површина крила је повећана с продужењем његове тетиве. То је реализовано кроз померање нападне ивице, увођењем зуба. Додатак површине крила, с померањем нападне ивице, за дужину зуба, је изазвао потребу повећања волумена хоризонталног репа. То је изведено с померањем уназад репне површине за 860 mm. У труп је уграђен четврти резервоар горива.

У модификованом носном делу крила, конструктивно нису била добро решена преткрилца. Није била обезбеђена поуздана синхронизација њиховог извлачења. Са чиме је створена опасност од сваљивања авиона на крило, на режимима полетања и слетања. Из тих разлога се један лет, у току испитивања оваквог авиона, завршио с катастрофом. Ови авиони МиГ-23 нису били посебно обележени, а произведено их је у ограниченом броју, у 1971. години. Без обзира на то што су били специфични и ризични, при полетању и слетању, предати су војци на оперативну употребу.

Наредни корак у унапређењу је био на авиону 23-11М. Тај авион је био са истим крилом, са зубом и репројектованим погоном преткрилаца. Новим погоном преткрилаца, иста су се синхроно извлачила, што је повећало потребну поузданост авиона у полетању и слетању. Овај стандард је обележен са МиГ-23М (енгл. Flogger-B). Погоњен је мотором Тумански Р-29Ф-300 и опремљен радаром Сапфир-23Д-III, чија је производња коначно сустигла динамику авионског програма.

Радар Сапфир-23Д-III је имао детекцију циља до 100 km, са захватом истог од приближно 35 km. Обрада радарских података, била је аналогним рачунаром. Топлотно уочавање и захват ракета је детектовао топлотни пеленгатор ТА-23 и оптички колиматор АСП-23Д.

Команде лета су унапређене увођењем система за аутоматско управљање Сау-23А, у који је интегрисан аутопилот, око све три осе авиона. Уведен је систем за навигацију Пољот 1Л-23. Интегрисано је пилотско избациво седиште новије варијанте КМ-3, које се може катапултирати и спасити пилота и при нултој брзини и висини лета авиона (систем нула-нула). То значи да се пилот може катапултирати и на стајанци, приликом запуштања мотора, а при појави пожара или неке друге опасности. На крилима су уграђена још два носача за спољне терете, 2х800 литара горива, ракете или бомбе. МиГ-23М на режиму лета на транссоничним брзинама.

Те линије за подвешавање спољног терета се користе само при углу стреле крила од 16 степени, што је сагласно подзвучним брзинама лета. Подвешавање спољних терета је илустровано на слици, на крају поглавља „Наоружање“. МиГ-23М је наоружан топом ГШ–23Л, ракетама за блиску борбу са инфрацрвеним навођењем Р-3С, Р-3Р или К-13М и ракетама средњег домета с полуактивним радарским навођењем »Р-23Т«. За ношење нуклеарне бомбе, совјетски авиони МиГ-23М су имали посебан адаптер за подтрупни носач.

МиГ-23М се појавио у јуну 1972. године и убрзо је ушао у масовну производњу и постао масовни совјетски ловачки авион. Око 1.300 авиона Миг-23М (са подваријантама МФ и МС) произведени су и предати на оперативну употребу ваздухопловству Црвене армије. МиГ-23М је био ударни борбени авион СССР, у временском периоду од 1972. до 1978. године, иако му нису отклоњени сви недостаци, откривени у почетној серији авиона МиГ-23С.

Даљине захвата циља МиГ-23М (Сапфир-23Д-III) с радарима на конкурентским авионима:

F-4E фантом (AN/APQ-12) и Мираж F-1 (Сирано IV).

МиГ-23МФ

МиГ-23МФ

МиГ-23МФ (енгл. Flogger-B) је верзија авиона за извоз, првенствено намењеног земљама чланицама Варшавског пакта и арапским државама. Радар му је био нешто упрошћенији, а има и различит систем легитимисања „пријатељ или непријатељ“ и нема инсталацију за ношење нуклеарног оружја.

Електронска опрема му је слабија по перформансама (нпр. радару су искључене неке функције). Веома је близак основној варијанти МиГ-23М, а из њега је и развијен 1977. године. Први су испоручени Бугарској 1988, а касније Куби, Индији и Сирији. После тога је извоз текао у друге државе у Европи, Блиском истоку и Африци. Ти авиони су опремљени системом за навођење Лазур СМА, радаром Сапфир-23Е (Е се односи на „експорт“ — извоз) и топлотни пеленгатор ТП-23-1.

МиГ-23МС

МиГ-23МС (енгл. Flogger-F) је дорађена извозна верзија авиона МиГ-23М. Купци изван Европе обично нису желели поједностављену верзију МиГ-23МФ. Имали су веће захтеве, тако да је за извоз, изван источне Европе, направљена верзија МиГ-23МС, која је веома блиска совјетској МиГ-23М. Овај авион је могао детектовати топлотно зрачење авиона бомбардера у пречнику до 30 km, а ловачких авиона на мањем растојању. При извозу је линк података најчешће уклањан. Стандардно наоружање му се састојало од две ракете средњег домета Р-23, полуактивно радарски вођене и две за блиску борбу са самонавођењем Р-60. Од 1974. године је постављен удвојени носач испод трупа, што омогућује ношење 4 ракете Р-60.

МиГ-23МЛ

МиГ-23МЛ (енгл. Flogger-G) је преправљени авион са смањеном тежином, тзв. лаки МиГ-23М.

Почетне варијанте авиона МиГ-23 су грађене при претпоставци да је приоритет борба с ракетама већих брзина и домета, те су маневар и блиска борба били у другом плану. Током борбене употребе авиона МиГ-23, уочена је заблуда и тражено је побољшање маневра, због блиске борбе. То је захтевало смањење масе авиона, што је и реализовано у нивоу од 1.250 kg.

Миг-23МЛ је варијанта добијена знатном реконструкцијом авиона Миг-23М. Смањење масе се постигло уклањањем стражњег, трупног резервоара горива, реконструкцијом делова структуре и интеграцијом лакше опреме. Аеродинамика је побољшана за смањење отпора авиона. Продужни дорзал фин је уклоњен. Гранично убрзање је померено на 8,5 g [m/s²], у односу на раније 8 g [m/s²], код варијанти МиГ-23М/МФ. Интегрисан је јачи мотор Р-35Ф-300, потиска 8,4/128 kN. Извршена је реконструкција стајног трапа. Ојачана је носна нога. На њу су постављени точкови већег пречника. Пречник точкова главних ногу стајног трапа је такође повећан, на 175 mm.

Ове измене на авиону, првенствено смањење масе и повећање потиска мотора, заједно су довеле до побољшања карактеристика авиона у маневру.

Уграђена опрема је знатно побољшана. Нови радар Сапфир-23МЛ је поузданији, максималног домета детекције од око 100 km, захват циља величине ловачког авиона на 55 km у моду поглед на горе, а 25 km у моду поглед на доле. Уграђен је побољшани аутопилот, нови навигациони систем, радио и систем давача.

Прототип, у овој варијанти, полетео је у фебруару 1976, а серијска производња је почела 1978. године.

МиГ-23МЛА

МиГ-23МЛА (енгл. Flogger-G) је побољшана варијанта МиГ-23МЛ. Развијен је за намену ловачког авиона, приближних могућности с варијантом МиГ-23П. Опремљен је радаром Сапфир-23МЛА, од 170 kg масе, с унапређеним компонентама. Опремљен је с топлотним пеленгатором ТА-26 и аутоматским системом за навођење ДСП-и-17. У комплету наоружања су ракете Р-24Р (домета до 40 km), а ракета Р-24Т (домета 25-35 km) је интегрисана као привремена замена за Р-27. Ракета Р-24Р има комбиновани систем вођења, с радио-корекцијом путање.

Накнадно је МиГ-23МЛА наоружан са савременом, сверакурсном ракетом Р-73. Она има боље перформансе и од конкурентске, америчке Сајдвиндер AIM-9L. Има већи домет и угао захвата главе за навођење. Авиону МиГ-23МЛА је повећан плафон лета на 19.000 m, а домет ракете Р-73 је до 50.000 m, што обезбеђује анвелопу ракетног дејства, у распону, од 40 до 24.000 m. У то време је та карактеристика била посебно важна за борбу против крстарећих ракета типа Томахавк, тада новог оружја. У периоду од 1978. до 1983. године у фабрици авиона Знамја труда (рус. Знамя труда) произведено је 1.100 авиона МиГ-23МЛА.

МиГ-23П

МиГ-23П (енгл. Flogger-G) је пресретач за потребе противваздухопловне одбране. Средином седамдесетих година прошлог века, завршен је његов развој из претходне варијанте МиГ-23МЛ. Тај развој је био изнуђен због застарелости авиона Су-9, са истом наменом и оперативном употребом. Пошто су промене биле само у одређеном сегменту, испитивање у лету пресретача МиГ-23П је временски кратко трајало. Серијска производња и увођење у оперативну употребу су отпочели у току 1978. и 1979. године.

По спољњем изгледу је МиГ-23П исти као и МиГ-23МЛ. Разлика је првенствено у делу опреме за навођење са Земље, с којом се МиГ-23П итегрише у глобални систем противваздухопловне одбране.

На авиону МИГ-23П је уграђено:

• нишански систем АСП-23П,
• систем за аутоматско управљање САУ-23ПМ у оквиру команди лета,
• радар Сапфир-23П,
• радио станица Р-862,
• топлотни пеленгатор ТА-23М и
• систем за аутоматско навођење авиона на циљ.

Вођење авиона МиГ-23П се реализује аутоматизованим земаљским системима вођења ловачких авиона, у зону лансирања ракета. Након откривања и избора циља, авионски нападно-навигацијски систем преузима управљање лансираним пројектилом, по оптималној путањи, коју преклапа са циљем.

Сет оружја, укључујући и за борбу против циљева на земљи, исти је као и код МиГ-23-23МЛ, с тим што пресретачка варијанта користи мањи асортиман тог оружја.

Након одлуке у 1989. за смањење броја тактичких нуклеарних снага, могућност употребе МиГ-23-23П на земаљске циљеве готово да је и нестала. У складу с тим је намена МиГ-23Предефинисана и он је од тада коришћен искључиво као класични ловачки авион.

Две пројекције авиона МиГ-23МЛД

МиГ-23МЛД

МиГ-23МЛД (енгл. Flogger-K) је ажурирана варијанта МиГ-23МЛ/МЛА. Искуства института ЦАГИ, бироа Микојана и Сухоја, стечена на решавању аеродинамике крила на великим нападним угловима, за авионе МиГ-29 и Су-27 су помогла за допунско побољшање аеродинамике МиГ-23-23. На крилу је и даље истраживан утицај „зуба“, усмеривача и оптимизације облика и величине преткрилца. Изабрано је преткрилце са оштријом нападном ивицом, дужине 365 mm по размаху, аутоматски се извлачи услед локалне аеродинамичке силе на њему, при брзини до 900 km/h (што зависи од тренутне вредности нападног угла). Са овим решењем је избачен погон преткрилаца, с чиме је смањена маса и поједностављен је цео авион. Критички је преиспитана и сва опрема. Такав стандард авиона је обележен као МиГ-23МЛД, а његова производња је отпочела 1984. године. Авион МиГ-23МЛД је, са својим карактеристикама лета на великим нападним угловима, упоредив с F-16 фалконом.

Због ограниченог оптерећења структуре авиона, при нормалном убрзању од 8,5 g m/s², пилот има упозорење, преко уређаја СОС-3-4. Раније су се дешавала оштећења рамењача крила и других делова авиона, при прекорачењу те границе. *

Авион је опремљен новом опремом за спречавање радарског зрачења АЦТ-15Л, уређајем за тачнију топлотну детекцију циљева, побољшаним активним ометачем АТП-141 и побољшаним системом за идентификацију.

Повећана је маса могућег ношења борбених средстава до 4.500 kg. Максимална маса авиона је тиме повећана на 20.100 kg.

Специфични војни услови у Авганистану су захтевали додатна побољшања МиГ-23МЛД. Побољшан је систем покретања мотора за услове на високим температурама. С горње стране трупа је уграђен уређај за избацивање инфрацрвених мамаца, као пасивна заштита од ракета са IC вођењем.

У току 1984. и 1985. године је произведено само 66 авиона МиГ-23МЛД. Од већег значаја је то што су многи, раније произведени авиони, ретроактивно доведени на тај стандард. У томе временском периоду, авионима треће и четврте генерације F-15 игл, F-16 фајтинг фалкон и F/А-18 хорнет, једино су се на одређен начин могли супроставити ловци МиГ-23МЛД, од свих расположивих, у Совјетском ратном ваздухопловству.

Авион МиГ-23МЛД поседује високе перформансе, што га може задржати у оперативној употреби и до 2015. године. Међутим, његова аналогна електроника и оружје су за више од 20 година у заостатку, у односу на савремене ваздухопловне технологије.

Сматра се да су му основне и највеће слабости:

• Није толерантан на прекорачење режима на критичном нападном углу, а са својим понашањем авион не упозорава на то пилота. Сваки примерак авиона се другачије понаша у том режиму, у зависности од производних одступања димензија крила. Граница великих нападних углова је веома осетљива на одступање реализоване геометрије крила у производњи, од теоретске.
• Скроман асортиман расположивог сета наоружања.

Авион МиГ-23МЛД је испитан у превученом лету, при прекорачењу критичног нападног угла. Пробни пилот Борис Орлов је први с њим улазио у ковит и излазио из њега без икаквих тешкоћа.

У Русији МиГ-23 није више у оперативној употреби, али су доста авиона МиГ-23МЛД ускладиштени као ратна резерва.

МиГ-23А

МиГ-23А пројекат морнарничке варијанте, за употребу са палубе брода. Пројекат је урађен 1972. године. Нема података о реализацији производње по пројекту.

МиГ-23Б

МиГ-23Б (енгл. Flogger-F) је борбени авион за подршку копнених и поморских трупа. Ценећи искуство и потребе подршке копнених и поморских трупа с авијацијом, развијен је овај авион за ту намену. Статистика је забележила да је 46,52% борбених летова реализовано у функцији подршке, од свих укупно направљених у Другом светском рату. Сагласно потребама и дугој совјетској и руској традицији, у овој врсти и намени авиона (рус. штурмовик), развијена је варијанта МиГ-23Б. У њега је уграђен специјални нишански систем ЈРТ-17, развијен у лењиградској фабрици „Арсенал“, за чију интеграцију је посебно подешен носни део трупа авиона, без уградње радара.

Око избора мотора је постојала одређена дилема, а коначно је уграђен ТРДФ АЛ-21Ф-3 (који се користи и на Су-24). Прототип авиона МиГ-23Б је завршен у јануару 1971. године, а полетео је 18. фебруара.

МиГ-23Б је модификован у домену заштите пилота и виталних делова мотора и инсталација од непријатељске ватре са земље. За задатке подршке трупа на земљи и на мору, специфичан је профил лета авиона. Лет се одвија претежно на малој висини и на већим удаљеностима. У таквом профилу лета значајно је повећана потрошња горива, због чега су унутрашњи резервоари увећани на укупну запремину од 5.630 литара. Са овим изменама је повећана, типична полетна маса авиона, на 15.450 kg. МиГ-23Б је опремљен ласерским мерачем даљине до земаљских циљева. Од наоружањња му је остављен топ и ракете за блиску борбу, за функције самоодбране. Носи више врста бомби, масе до 3.000 kg, више типова вођених ракета ваздух–земља и два лансера за невођене ракете од 57 mm.

У току 1972. и 1973. године је произведена мала серија, свега око 20 авиона МиГ-23Б. Исти су предати јединицама ваздухопловства на оперативну употребу. Ограничена производња је условљена мањком мотора АЛ-21Ф-3. Приоритет је била испорука ових мотора за опремање других типова авиона, посебно Су-24.

МиГ-23БН

МиГ-23БН

МиГ-23БН (енгл. Flogger-H) је серијска варијанта авиона за подршку, с мотором ТРДФ Р-29Б-300, који је полетео 1973. године. МиГ-23Б није био у приоритету за обезбеђење с мотором ТРДФ АЛ-21Ф-3, због лимитиране количине његове производње. Поред тога што је Су-24 имао стратегиску предност за совјетску одбрану, употреба мотора ТРДФ АЛ-21Ф-3 би и ограничавала извоз авиона МиГ-23Б, пошто он није имао извозну дозволу.

Да би се мотор Тумански применио на авиону за подршку, била је нужна његова модификација и подешавање за такву мисију. Подршка се одвија са различитим профилом лета у односу на пресретање и ловачке задатке авиона. Првенствено се одвија лет на малој висини, с подзвучним брзинама. То значи да је мотор, у већем делу мисије, на режиму рада без допунског сагоревања. Да би се мотор Тумански оптимизирао за те услове подршке, претрпео је модификације компресора, грејне коморе и издувне цеви. Повећан је степен компресије и проток ваздуха, кроз компресор. Побољшано је сагоревање у грејној комори, с чиме је смањена специфична потрошња горива. Замењена је издувна цев с краћом. Нови, модификовани мотор Тумански је добио, у својој ознаци, допунско слово »Б«. Његов компресор је отпорнији на усисавање чврстих, страних предмета и цео мотор је погоднији за експлоатацију од ТРДФ АЛ-21Ф-3.

Серијска производња авиона МиГ-23БН је реализована у московској фабрици „Знамја труда“ (рус. Знамя труда), с почетка 1973. године. У процесу отклањања недостатака у поступцима производње усвојена је посебна технологија заваривања титанијума и танких челичних лимова. То је било посебно важно у превазилажењу појаве напрслина на виталним деловима авиона, са високом концентрацијом напона и на резервоарима горива.

Модернизован је нишански систем и оспособљен је и за употребу нуклеарне бомбе. Остали системи везани за оружје су остали исти као и на МиГ-23Б. Модернизован је управљачко-показивачки систем у кабини пилота. Уведен је екрански показивач у боји с адаптацијом, са могућношћу интеграције на магистралу података, по НАТО стандарду MIL 1553B. Уведен је одређени број команди које могу бити основа за увођење система хотас енгл. HOTAS (енгл. hands on throtle and stick).

Опремљен је системима активне и пасивне заштите од радарског и IC непријатељевог захвата.

МиГ-23БН је постао потпуно комерцијализован совјетски и руски масовни производ. Произведено је 624 примерка до 1984. године. МиГ-23БН се још увек користи у трећим земљама као ударни авион за подршку, с дејством ваздух-земља. Понеки од њих је био опремљен системом за пуњење горива у лету, са француског ловца F-1 мираж.

Фирма Микојан је 1998. године направила пакет модернизације авиона МиГ-23БН за иностране кориснике. Тај пакет предвиђа увођење велике количине нове опреме и оружја, са модерније верзије авиона МиГ-27. Ознака МиГ-23-98 се односи на предложени стандард с реализацијом предложеног пакета модернизације. Фирма Микојан је 1998. године направила пакет модернизације авиона МиГ-23БН за иностране кориснике. Тај пакет предвиђа увођење велике количине нове опреме и оружја, са модерније верзије авиона МиГ-27. Ознака МиГ-23-98 се односи на предложени стандард с реализацијом предложеног пакета модернизације.

МиГ-23БМ

МиГ-23БМ је прототип за ловца-бомбардера МиГ-27, намењеног за совјетско ваздухопловство. Развијен је 1973. године, као производ под ознаком 32-25.

МиГ-23БК

МиГ-23БК је прототип за варијанту ловца-бомбардера МиГ-27К. На њему је проверена интеграција дигиталног нападно-навигацијског система ПрНК-23К и ласерско-телевизијског система Каира (рус. Кайра). Пројектован је 1974. године, а води се као производ 32-16.

МиГ-23У

МиГ-23У (енгл. Flogger-C) је прототип двоседа, намењеног за преобуку, обуку и тренажу пилота. Развијен је на основу варијанте МиГ-23С, са два седишта у продуженој кабини. Друго седиште пилота је уграђено у простор добијен укидањем резервоара горива. У серијској производњи му је уклоњен и радар. Први лет прототипа МиГ-23У је успешно реализован 19. априла 1970. године.

МиГ-23УБ са увученим и

извученим стајним трапом.

МиГ-23УБ

МиГ-23УБ (енгл. Flogger-C) је серијски двосед, стандардизован на основу прототипа Миг-23У, производио се од 1971. до 1978. за СССР, а за извоз до 1985. године. Укупно је произведено преко 1.000 примерака у Иркутске (рус. Иркутске). Погоњен је мотором Р27Ф2М-300. Опремљен је свим наоружањем за борбени авион друге генерације, дакле без ракета средњег домета с полуактивним радарским вођењем. Служио је за преобуку и летачку и борбену обуку. У задњој кабини је обезбеђен перископ, који се извлачи у полетању и слетању, ради боље прегледности наставника. Опремљен је нападно-навигацијским системом Полет-1И-23, са системом аутоматског управљања САУ-23УБ, системом сигнализације у случају опасних режима лета и системом ограничења и индикацијом нападног угла авиона. Управљачки и показивачки системи обе кабине су идентични.

Програм његове модернизације је покренут 1998. године. Првенствено је било предвиђено увођење савременијих система комуникације између пилота, увођење дигиталне технологије и побољшање наоружања, због повећања могућности авиона за борбену обуку.

МиГ-23УМ

МиГ-23УМ (енгл. Flogger-C) је двосед варијанте ловачког авиона намењен за преобуку, борбену обуку и проверу борбених способности пилота. Прозводња прототипа је отпочела 1968. године, а завршила се 1969. Ловачки авион МиГ-23М је преправљен у двосед, с мотором Р27Ф2М-300; задржан је радар и ракете средњег домета. На њему је борбена обука комплетна, чак и с дејством ракетама средњег домета, уз коришћење радара. Укупно их је произведено 251 примерак у фабрици Иркутске (рус. Иркутске).

МиГ-23К

МиГ-23К је пројекат морнаричке варијанте, с мотором Р-100, с крилом повећане површине и са пуњењем горива у лету. Пројекат је урађен 1976. године. Нема података о његовој даљој реализацији. Претпоставља се да је престао бити актуелан, поред тадашњег сагледавања идеје о будућем савременом морнаричком авиону МиГ-29К.

Карактеристике

Упоредни преглед наоружања

У упоредној табели наоружања је изостављена почетна серијска варијанта МиГ-23С, пошто није од борбеног значаја.

• МиГ-21
• МиГ-23
• Борбена употреба МиГ-23

Извори