Браћа Александар и Јовица ДЕРОКО
Браћа Ђорђе и Душан РОШ
У малој Србији на „брдовитом Балкану“ група омладинаца, гимназијалаца, будно прати вести из света о успесима са машинама за летење тежих од ваздуха. Успеси у свету, браћа Рајт, браћа Фарман, Ламбер, Воазен, и други, нарочито велика вест о прелету Луја Блериоа преко Ламанша и славље у свету поводом тог подвига Човековог, изазивали су и код нас велико одушевљење и дивљење, и, разуме се, радозналост.
Сава Микић у својој „Историји југословенског ваздухопловства“ је написао:“ Међу ученицима београдске реалке створио се један мали круг младића који је више мислио о аероплану и новом добу, када ће се моћи летети, но о својим школским задацима. Ови младићи одушевљени авијатиком, радили су не само моделе од хартије, већ су радили, са пуно озбиљности и истрајности, на изградњи стручно израђених модела“.
У тој групи посебно су се истицали седам-осам младића, међу којима је био и син Бранислава Нушића, Страхиња-Бане, и браћа Дероко и браћа Рош. Пажљиво су пратили стране стручне часописе, на неке су били и претплаћени. Правили су летеће моделе и испитивали их у лету на Калемегдану. Ово су били први покрети за авијатику код наше омладине.
Када су од 1910. године почели из света да долазе у Београд први ваздухопловци и доносили своје авионе, да прикажу у Србији аероплане и прве летове, били су то Симон, Маслеников, Чермак, Русијан-Мерћеп, ови наши „први ваздухопловци“ редовно су били на летилишту поред авиона, постајали су пријатељи са авијатичарима и помагали им око многих послова...
Јовица Дероко и Душан Рош остали су у успомени само као марљиви мали коструктори разних летећих модела једрилица, као и остали из те групе, а Александар Дероко и Ђорђе Рош постаће прави ваздухопловци.
Александар је у ратној 1914. години био у ђачкој чети, а 1915., када је небо у Србији бранила француска ескадрила и када је Српска Врховна команда одлучила у јуну 1915. да пошаље у Француску и другу групу (прва је била у 1912.) у школу за пилоте, изабран је и као наредник-ђак упућен у Француску са још 11 кандидата. Када је у Француској ова група завршила школовање Србија је већ била подлегла удруженим непријатељима, била је окупирана, и ови нови пилоти нису могли да се врате у Отаџбину. Пребачени су у Солун где ће се убрзо образовати Солунски фронт. Они ће се после кратког времена бити примљени у француске ескадриле, српске још нису постојале, и бориће се заједно са њима. У тим ескадрилама био је и Александар Дероко.
Један његов ратни задатак извршен 24. маја 1916. посебно се истиче и он га је лично описао у својој књизи. Команде су биле добиле обавештење да ће немачки генерал фон Макензен, главни командант снага у освајању Србије 1915., бити у Тракији у малој вароши Ксанти, око 75 км источно од Кавале. Упућени су бомбардери да бомбардују Ксанти. Кренуло је око 20 „Воазена“ бомбардера и шест авиона ловаца. Једним бомбардером пилотирао је Дероко, а митраљезац и бацач бомби био је Француз Моренас. Њихов авион је најслабије вукао и они су заостајали за групом. Долетели су, бацили бомбе (избацивале су се ручно), кренули назад, сами, други су већ били одмакли... То је био лет од неких 4оо км и трајао је више од пет сати код брзине авиона од око 80 км/час. Кад су се довукли до ушћа реке Струме у Егејско море понестало им је бензина и они су слетели принудно на песковиту обалу, при том се авион био набио на нос... Касније су дошли спасиоци и вратили их неповређене у базу. Дероко је убрзо због болести ( ратници су овде много страдали од маларије) био прекомандован из авијације.
Ђорђе Рош је био рањен у Церској бици, када се излечио покушавао је да ступи у авијацију. Био је 1915. додељен француској ескадрили која је имала базу на Бањици код Београда. Овде је Ђорђе кратко време био на обуци за извиђаче. Један ратни лет био је посебан и незабораван. Полетео је са пилотом Поланом, великим авијатичаром и пиониром ваздухопловства који је освајао многе награде, нарочито Лондон – Манчестер у 1910. години, и кога је Француска несебично послала да се бори у Србији. Летели су изнад Земуна на мало већој висини, а са земље их је бесомучно тукла ватра из топова и другог оружја. У једном тренутку неколико куглица шрапнела пробушило је оплату крила, опасност је била велика... Ђорђе је разумео да његов пилот, који храбро вози даље, пева Марсељезу, француску химну коју зна цео свет... Усправио се, приближио се пилоту, раме уз раме, и заједно са пилотом певао на сав глас ту лепу химну...
Нажалост, том приликом се страшно прехладио и оболео (летео је без пилотске одеће) и више никад није могао да буде примљен за пилота, иако је то много пута тражио...
Београд, 2013. Владимир Лепојевић