Навели смо напред неистине и измишљене приче које је написао пилот Џоџовић у својој књизи о ратном догађају на летилишту Режановачка Коса код Куманова у Априлском рату 1941.године. Очекивало се да сведок тих страшних догађаја ( он је сам себе представио као сведока!) пружи податке који би били веома важни за историју нашег ваздухопловства и за нашу националну историју... Очекивања се нису испунила!... Џоџовић је само истицао свој превелики EGO!
Овде ћемо навести друге Џоџовићеве описе, наводе и измишљотине које нису истог значаја за историју нашег ваздухопловства и за националну историју, али које не би требало да се оставе као такви нашим потомцима и будућим корисницима (новинарима, хроничарима, документалистима...). Погрешни подаци не смеју да се преносе даље и да се умножавају!...
Група „Девети“ и Школа у Пиносави
На стр. 15. Џоџовић је написао: Почиње да се говори о појави Једриличарске групе „Девети“. Њено прво летилиште је био терен са благом падином према западу, уз само село Пиносаву под Авалом. Једног дана 1932. године, мој отац који је био учитељ у школи „Источни Врачар“ довео је ученике на излет баш на тај простор.
Није тачно да је у Пиносави било прво летилиште Групе „Девети“!
У Пиносави је „Средишна управа Аеро-Клуба“, која је те исте 1932. године претходно била послала у Немачку на обуку у једриличарству резервног пилота Александра Ацу Станојевића и студента Живка Јозанова, основала Прву школу за безмоторно летење у Југославији. Та школа је почела са радом 14. августа 1932. године и трајала је на том терену кратко, само до новембра исте године. Школа је у пролеће 1933. пресељена на Велики Врачар (касније Звездара), поред саме тек изграђене Београдске астрономске опсерваторије.
Једриличарску групу „Девети“ основао је Аца Станојевић, управник поменуте школе, на дан 9.новембра 1933. на Великом Врачару, а не у Пиносави („Наша крила“, бр.164/1933, стр.4).
О истом догађају Џоџовић на стр. 24. даје мало другачије податке: По повратку из Немачке (Аца Станојевић...) одмах је организовао безмоторно летење код села Пиносава 1932. основавши „Прву једриличарску школу аеро клуба Београд“.
У 1933. години Аца Станојевић оснива и „Једриличарску групу краљевског југословенског аеро клуба „Девети“. Школа затим прелази код Звездаре у Београд.
- треба разумети да је Управа Аеро Клуба „Наша крила“ основала „Школу за безмоторно летење“ у Пиносави, а да је Аца Станојевић био задужен за све техничке послове око тога и за вођење наставе... Станојевић ће бити први наставник и управник у тој школи и, свакако, биће заслужан за њену организацију, али он није и не може бити њен оснивач...
- школа се није звала „Прва једриличарска школа аеро клуба Београд“, то је погрешно...
Школа се звала „Школа за безмоторно летење“, помињала се и као „Школа за ваздушно једрење“, а њен оснивач је Средишна Управа Аеро – Клуба „Наша Крила“ Краљевине Југославије („Наша крила!, бр.101, од 1.августа 1932. године.). То је била прва школа ове врсте у Југославији
- није тачно да је прво основана Група „Девети“ (1932. године, у Пиносави...), а да „Школа затим прелазикод Звездаре у Београд“...
- није тачно да је учитељ Џоџовић, отац пилота Џоџовића, довео (1932. године) на излет своје ученике у Пиносаву и то на летилиште Школе за безмоторно летење! Учитељ је био довео своје ученике на Велики Врачар (Звездару)...
Група коју је основао ентузијаста Аца Станојевић звала се Једриличарска група „Девети“ (у наше време група би се звала аероклуб...) и она је била прва таква група која је настала у нашој земљи... Све такве групе, које ће се множити, биће регистроване у Аеро-Клубу „Наша крила“ Краљевине Југославије, који је постао средишни управни орган за спортско и цивилно летење и представљао је наше спортско ваздухопловство у иностранству...У наше време таква организација звала се и зове се – Ваздухопловни савез, који управља спортским ваздухопловством по свим питањима...
Та група се звала једноставно једриличарска група „Девети“; није се звала Једриличарска група краљевског југословенског аеро клуба „Девети“!...
На стр.16. даје се слика са текстом испод ње: Пиносава 1932. године, једриличарска школа за безмоторно летење тек основана. Испред једрилице „Цеглинг“ група основаца из Београда са својим учитељем. Први с лева на десно: Јова Пиваш члан Групе „Девети“, а седми на десно је Аца Станојевић, управник школе и наставник летења. С десна на лево други је Бора Ивковић-Лала, до њега десно је Живко Јозанов. На пилотском седишту једрилице седи Симеон К. Џоџовић.
Слика не представља Пиносаву 1932. него Велики Врачар (Звездару) 1933. године! У позадини се лепо види широки Дунав испред села Вишњице, брдо Осовље (Милићево) и на њему ће се касније летети једрилицама, види се завршетак Аде Хује и рукавац Дунава. Апсолутно је сигурно да је овај снимак начињен на данашњој Звездари, а не у Пиносави!...
Школа за безмоторно летење почела је са радом на летилишту поред Опсерваторије на Великом Врачару (Звездари) дана 18. јуна 1933. године. Према томе, снимак дат на стр.16 начињен је на Звездари између 18 јуна и 24.септембра те године. Учитељ Симеон Џоџовић могао је да доведе овде своје ђаке или на крају школске године у јуну 1933., или на почетку нове школске године 1933-1934., у месецу септембру, непосредно пред погибију једриличара-наставника Живка Јозанова 24.септембра.
Учитељ Џоџовић свакако није имао ни техничке ни друге могућности да одведе децу из свог разреда 1932. године у тада далеку Пиносаву. Према казивању пилота Џоџовића, учитељ Џоџовић је у то време радио у школи „Источни Врачар“ – ова школа била је у ул. Јована Ристића 31, сада је то ул. Светозара Марковића; и данас је тамо школа. Из те школе учитељ Џоџовић је могао децу трамвајем лако да доведе до Н. Гробља, а одатле у шетњи од око 45 минута до Опсерваторије и летилишта.
Али у службеном картону учитеља Џоџовића – Архив Србије – спомињу се само школе „Св. Саве“ и „Краљице Марије“. Школа „Источни Врачар“ није наведена!
Једриличарска група „Крилца“
На стр. 47. Џоџовић пише: Године 1936., негде пред зиму, појавила се у Трећој мушкој гимназији у Београду једриличарска група „Крилца“...
а на стр.48: Чланови једриличарске групе „Крилца“, основане 1936. у јесен...
Група је организацијски била везана за Краљевски југословенски аероклуб, где је била верификована...
Организација која је управљала спортским ваздухопловством звала се Аеро-Клуб „Наша Крила“ Краљевине Југославије... Нормално је да је свака једриличарска група (свака која се бави ваздухопловством...) морала бити регистрована у Аеро-Клубу...
Оснивању Групе „Крилца“ је претходило једно предавање у великој сали Треће мушке гимназије, са дијапозитивима, било је врло посећено, ту су били и ученици из разних школа у Београду... Одржао га је С. Џоџовић ученик шестог разреда гимназије и пилот једриличар са дипломом „А“, као најмлађи једриличар у земљи у то време (!)... Предавање је изазвало велико интересовање које је убрзо прешло у одушевљење (!)...
Овако исто Џоџовић је описао себе, истим текстом, и у Споменици Треће мушке гимназије 1991. (поводом 100 година те школе...). Ми смо добили копију овог текста од директора Треће мушке гимназије...
Предавање са дијапозитивима (да ли је он 1936. могао да има овакве дијапозитиве?) одржао је Станислав Џоџовић, он је био најмлађи једриличар у Југославији, предавање је било веома посећено и изазвало је одушевљење, он је био иницијатор оснивања Групе и њен репрезент, итд!...
А у Годишњаку за 1935. годину (даје се преглед рада у 1934.!), на стр. 150, говори се о оснивању Подмлатка Аеро-Клуба и пише како је издејствовано одобрење да се школска омладина може организовати у ђачки Аеро-Клуб у средњим школама. Министарство Просвете је било одобрило правила и статуте ђачких Аеро-Клубова под окриљем школа и под надзором и вођством својих наставника. Они не подлежу надлежности Аеро-Клуба „Наша Крила“ и између њих постоји само идејна веза...
Били су изабрани и наставници, професори по школама, који ће држати предавања, популарисати ваздухопловство и развијати знање и љубав младих према летењу...
Могуће је да је на једном таквом предавању у Трећој мушкој гимназији и ђак Џоџовић имао учешће и да је главни предавач, вероватно један од професора, био донео дијапозитиве са пригодном садржином... Џоџовић наглашава да је он одржао такво предавање...
Ми смо нашли у „Политици“ од 23.јуна 1936. године, стр.9., следећи чланак са насловом „Гимназисти који праве нове једрилице и уче да лете“ :
Ђаци Треће мушке гимназије у Београду основали су нову једриличарску групу – „Крилца“... Вођа Групе је Станислав Џоџовић, ђак шестог разреда гимназије, који је већ научио једрење и сада је изабран за наставника летења својим друговима. Он је одржао предавање „Ваздухопловство кроз векове“, са пројекцијама...
У чланку је и слика: Гимназисти граде једрилицу; види се радионица, делови у изградњи и два - три ученика у раду... У левом углу је заокружени лик главе вође С.Џоџовића.
Овај чланак искористиће Џоџовић мало касније за другу причу за своје истицање!...
- не може се знати од кога је новинар добио податке за чланак; можда од Џоџовића? Ми верујемо да је он био само учесник у предавању...
- Џоџовић је могао да буде вођа Групе, али није могао са „А“ дипломом да буде наставник; његови другови могли су да га зову својим наставником само у свом кругу...
- Џоџовић ће, веран себи, ипак на стр. 54. написати испод слике да је он вођа групе, што можда јесте, и наставник летења, што сигурно није могао бити...
- на стр. 47. Џоџовић је написао како је оснивању Групе „Крилца“ претходило предавање у великој сали Треће мушке гимназије... Пошто се у новинском чланку од 23.јуна помиње Група „Крилца“, то значи да је она основана пре 23.јуна1936. године, а не у јесен (стр.48) или пред зиму (стр.47) те 1936. године!
- ако је тачно да је Џоџовић, према чланку, „био већ научио једрење“, то значи да је тај почетни курс за „А“ диплому завршио у лето 1935. у руској групи која је летела тада код Опсерваторије... Ова руска Група звала се „Капетан Нестеров“ (није Несторов!) и летела је на том летилишту само у 1935. години...
Џоџовић је написао да је Група КРИЛЦА била везана за Краљевски југословенски аероклуб, где је била верификована! Група КРИЛЦА први пут се помиње у Годишњаку 1937. године, у прегледу годишњих резултата за 1936. годину, стр.20. Ова Група није имала у 1936. години ни један лет, није имала ни у 1935., али се наводи да је имала једну „А“ диплому и 28 чланова. Ова једина диплома је вероватно Џоџовићева, она коју је стекао 1935. у руској Групи „Кап. Нестеров“... Џоџовић вероватно погрешно говори да је почетак његовог летења био у 1936. години. Ово ће он посебно истаћи код свог „испитног лета“...
У листу „Наша крила“ Београд, бр.285 од 1.авг.1936, стр.8, даје се вест о одласку Групе „Девети“ у Чехословачку на такмичење, које је трајало 5-19 јула 1936 и тамо се наводи да је у саставу Групе „Девети“ и један члан Групе „Крилца“ и да је тај члан Џоџовић Станислав, последњи на списку екипе и групе момчади за затезање гуменог ужета код полетања једрилице. Овде се Група „Крилца“ помиње у јулу месецу, не „у јесен, и не у пред зиму“!...
Џоџовић је и ову прилику искористио да себе истакне и написао је (стр.29.): „Екипа је била комплетна, а мени су јавили да ћу бити гостујући члан“. Гостујући!?
Екипа Групе „Девети“ за такмичење у ЧСР није била комплетна и Џоџовић је био позван да пође са њом да ради у групи која затеже гумену ужад код старта једрилице...
На стр. 49. Џоџовић даје једну веома крупну измишљотину, једну невероватну неистину:
Материјална база групе (Групе КРИЛЦА?!) остваривана је углавном од новчаних прилога. Појединачно су контактирани скоро сви министри на челу са председником владе, па чак и принц Павле Карађорђевић који је био почасни председник Краљевског југословенског аероклуба. Разумевање јр било потпуно.
Невероватно је како Џоџовић слободно преокреће чињенице! Оставља овде потпуно погрешан утисак, са предумишљајем, и неистинито обавештава неупућеног читаоца да су чланови Једиличарске групе КРИЛЦА, једна мала група гимназијалаца, „појединачно контактирали све министре, па и председника владе, чак и Принца Павла“!...
Разуме се да ово није тачно, да је измишљено, и да је овако стилизовано са очигледном намером. Његова смелост у произвољном изношењу података и чињеница бескрајна је...
Све ово Џоџовић је писао у својој књизи као потпуно зрео и искусан човек, имао је и диплому Правног факултета! Није могло бити да не зна тежину овако састављеног текста и његово пуно значење.
Аеро-Клуб „Наша Крила“ (данас Ваздухопловни савез...) био је тај који је имао подршку министара у влади, и подршку Кнеза Павла, и многих других пријатеља и љубитеља ваздухопловства! Није то била детињаста Група КРИЛЦА!
На стр. 50. Џоџовић оставља да закључимо да је он био вођа Групе и као такав био је њен репрезент!.Био је репрезент!...У књизи је слично на два места говорио о себи као о „пилоту егзекутивцу“...
Опет на стр.50: Активност и живот Групе КРИЛЦА везане су углавном за 1936, 1937. и 1938. годину. Са великом матуром 1938. године она је почела да јењава.
Са чијом великом матуром је рад Групе Крилца почео да јењава?! Какве везе имају једриличарске групе (аероклубови) са великом матуром? Или је Група Крилца била само група Џоџовићевог разреда (?!), а помен велике матуре је њихова матура, тј. Џоџовићева?
Да ли је могла, и смела, да се после само 2-3 године растури једна једриличарска група коју „подржавају сви министри, председник владе и Кнез Павле“!?
Даље, Џоџовић наводи и друге нетачности: на стр. 47. испод слике, право име архитекте палате Аеро-Клуба је Војин Симеоновић ( не знамо тачно да ли је он био резервни официр пилот), а сама палата започета је 1932. године и већ од лета 1933. Аеро-Клуб је од ње имао ренту... Клупске просторије, серкл, биле су завршене 1934. али због атенатата у Марсељу оне су отворене у јануару 1935. и одржана је прва изложба коју је посетио и млади краљ Петар Други... У серклу су после тога настављени радови на ентеријеру и уметничком дотеривању и он је коначно био завршен 1936. године.
На стр. 17., испод слике, погрешно се наводи за авијатаичара Рудолфа Симона да је био Француз и да је први лет у Србији направио 1909.године. Симон је био аустроугарски држављанин и Чех по народности, а први лет у Србији извео је он 19.септембра 1910. године.
Пишући о Симону, Џоџовић каже да је Бањица била летилиште од тада „до недавно“ , а писао је књигу 1995/96. године!. Скоро 90 година после Симоновог лета, и око 50 година после курса летења у 1946. години који он помиње у књизи!?...
Могло би се упитати зашто онда Аца Станојевић није 1932. године отворио школу за безмоторно летење на Бањици, већ је отишао у (тада) удаљену Пиносаву, па је и њу напустио и преместио своју школу 1933. на Велики Врачар (на Звездару)?
На стр. 54. дата је слика и у тексту испод ње пише како поред једрилице стоји Ст. Џоџовић, вођа групе и наставник. Џоџовић нигде у својој књизи није поменуо да је имао веће звање од „А“ пилота једрилице, а са тим звањем, као и са звањем „Б“ пилота, нико није могао да постане наставник летења! То је изричито речено у прописима Ф.А.И...
Поред свега, није сигурно да је на тој слици, поред једрилице, Станислав Џоџовић!... Ако се упореди слика на стр. 54. из 1937. са сликом на стр.48. из јесени 1936, може се видети да овај младић поред једрилице уопште не личи на Џоџовића, и да је то највероватније његов школски друг Никетић!...
На стр.51. стоји текст: Приличан број тадашњих заљубљеника у летење пониклих из Групе КРИЛЦА винуло се професионално у небо. Данас су скоро сви они пензионери, углавном су то виши официри или ислужени пилоти ваздушног саобраћаја...
Необично је и чудно да Џоџовић није у својој књизи нигде навео ни једно једино име тих виших официра и саобраћајних пилота, за чији животни пут је и он био заслужан, како он каже!... Никад нигде није споменуо ниједно име својих другова из Групе КРИЛЦА, осим на фотографијама, нити је написао ко је од њих, поред њега, такође летео!?
Џоџовићев ИСПИТНИ ЛЕТ
Једног дана, а тај дан био је 23.јул 1936. године било је одређено полагање испитног лета, за неколико њих (њих, а не нас!...) који су били стасали за то (стр.4о). ... Ја сам био први (увек је он био први и нај, нај...) који је имао да седне на седиште пилота...(!)
Не каже какав испитни лет, за које звање, где, на ком терену?... Подразумева се да је то било на Звездари, у Групи „Капетан Нестеров“, коју много помиње. Није познато да се за звање „А“ пилота тражи испитни лет. Џоџовић је вероватно све то измислио!...
По прописима који су тада били на снази („А“ и „Б“ звања одавно су превазиђена и укинута), било је овако:
Звање „А“ пилота добија се са најмање 15 самосталних летова (скокова) од којих бар један мора имати трајање најмање 30 секунди.
За звање „Б“ пилота – диплома „А“ пилота и најмање 25 летова, у томе најмање 5 са трајањем више од 6о секунди и најмање 5 са „S“маневрима (полузаокретима).
Услови за ова почетна и виша звања дата су у листу „Наша крила“ бр. 96 од 15. маја 1932. године. Они су преузети из немачких прописа...
Џоџовић је написао да је „ветар био оптималан и да је тај његов лет био атрактиван јер је потрајао дуже него што је то по пропозицијама одређено као минимум“...
Лет је био атрактиван, био је двоструко дужи од условног(?!) За кога је тај лет био атрактиван?! За публику, за њега самог?...
Џоџовић је избегао да нам каже колико је потрајао тај његов лет, он је избегавао све податке који имају бројни израз!... Који је оптималан ветар био тога дана? Оптималан ветар! Ветар може бити повољан или неповољан, и у ваздухопловству и у поморству...
ЏОЏОВИЋЕВ ИСПИТНИ ЛЕТ БИО ЈЕ ОБЈАВЉЕН У ПОЛИТИЦИ
Иако за звање пилота једрилице није предвиђен ни потребан испитни лет, и ценимо да је то Џоџовић измислио, он ипак пише (стр.40):
Нисам знао да ли су новинари (!) били позвани ради заказаног полагања испита или су се ту затекли. Тако, сутрадан у понедељак, на једној страници „Политике“ изашла је моја слика, и још једна која је показивала једрилицу у лету. Тај примерак „Политике“ доспео је у руке моме оцу око 6 сати ујутру (...). Новине сам оцу предао баш ја, не знајући за објављену репортажу (!). Томе је допринела моја журба... Био сам сметнуо с ума што ће мој отац да ме нађе тог јутра у новинама!...
Његовом испитном лету (који није ни био?..) присуствовали су новинари!!... Он није знао заобјављену репортажу у новинама! Није знао!... Али је био заборавиода ће његов отац, када му преда те новине у руке, наћи репортажу о њему (!) и „открити да му син лети без његове дозволе и да је претходног дана имао испитни лет““!... Невероватно!..
Он је написао да је 23.јула 1936. године извео тај „испитни лет“, а „сутрадан у понедељак“ изашла је репортажа о њему. То би значило да је тај лет направио у недељу 23. јула, а репортажа је, како он пише, изашла у понедељак 24. јула (стр.40). Треба знати да се летело само недељом, ако време дозволи, пошто су само тада чланови Групе „Кап. Нестеров“ били без својих радних обавеза и имали слободан дан...
То се апсолутно не слаже, јер 23.јула 1936. није била недеља, већ четвртак и следећи дан је био, нормално, петак, а не понедељак како каже Џоџовић! Поред тога, њему је тог истог дана 23. јула био рођендан и он је био тада напунио 18 година... Он то као да не зна и пише о свом измишљеном испитном лету!...
Даље, Џоџовић се тек 21. јула увече био вратио из Чехословачке са Групом „Девети“. Већ је речено да је он био у саставу екипе ове Групе на једриличарском такмичењу у Жилинама у ЧСР. Џоџовић је био у групи момчади задужених да затежу гумену ужад код старта једрилице.. („Наша крила“, бр.285, од 1.августа 1936.).
„Политика“ од среде 22. јула 1936., на стр.8, извештава да се Група „Девети“ вратила из ЧСР „синоћ“, тј. 21. јула у уторак, и да је пред Домом Аеро-Клуба приређен срдачан дочек целој екипи која је стигла са две приколице и два аутомобила.
Писац ових редова лично је у Народној библиотеци (2004/2005.) претражио у „Политици“ месеце јуни/септембар за 1936, затим и за 1935. годину, све је микрофилмовано, тражећи ову репортажу о испитном лету Џоџовића, са две слике у њој – његова слика и једрилица у лету- и на том тражењу утрошено је врло много времена, али нисмо могли да је пронађемо!... Касније смо поновили ова истраживања преко дигитализованог фонда у Народној библиотеци, али опет без резултата... Верујемо да је ова прича пилота Џоџовића потпуно измишљена!...
Ми смо напред (стр.4) поменули чланак „Политике“ од уторка 23. јуна 1936./9, који говори како млади једриличари граде нову једрилицу и уче да лете, и да је у десном углу била заокружена слика главе једриличара Џоџовића... Џоџовић је то искористио да направи измишљену причу о свом испитном лету, у присуству новинара, и ту причу је погрешно везао за четвртак 23. јула 1936. године!... Ова прича је неистинита и промашена!...
Али Џоџовић је промашио и годину у којој је летео на почетној обуци у једриличарској групи „Кап. Нестеров“ код Опсерваторије!
Он је написао да је то било 1936. године, а могло је стварно да буде само у 1935. години!
У Годишњаку за 1936. (дају се резултати за 1935.) на стр.180. наведено је да је Група „Кап. Нестеров“ у 1935. години имала 660 стартова, да је освојила 11 диплома „А“ и 2 дипломе „Б“, као и да је имала 25 чланова.
У Прегледу једриличарства за 1936. годину, Годишњак из 1937. године, стр.20, види се да Група „Кап. Нестеров“ није уопште летела и да има исти број чланова и диплома као у 1935. години!...
Први пут се сада појављује и помиње Група „Крилца“ која у 1936. није летела и нема ни један лет, али има 29 чланова и једну „А“ диплому. То би могла да буде Џоџовићева диплома стечена у Групи „Кап. Нестеров“, али не у 1936. већ у 1935.години!. Не зна се да ли је та једна значка, ако је Џоџовићева, једна од оних 11 у руској Групи, или се она води одвојено, а то би значило да је руска Група у 1935. години била остварила укупно 11+1 значку „А“...
На стр. 45. Џоџовић, који доследно помиње 1936. годину, а никада 1935. пише: Година 1936.ј е година мог правог почетка, правог бављења авијацијом.
Остаје питање да ли је Џоџовић погрешно навео 1936. уместо 1935. годину, међутим он изричито говори да је његова летачка каријера почела 1936. године!...
ШПАЛИР У ПИЛОТСКОЈ ШКОЛИ У РУМИ
На стр. 55. Џоџовић пише да се 1938. године пријавио на двомесечни курс пилотаже у Пилотској школи у Руми, која је управо 1. септембра те године први пут отворена од стране Аеро-Клуба „Наша крила“.
Написао је како су му врата била широм отворена и да је био дочекан скоро кроз шпалир...
Он даље тумачи зашто је био дочекан кроз шпалир – то је било зато што је један аутомобил марке „Пакард“, власништво Групе „Крилца“ био довезен (!) као услуга за потребе школе...
Дакле, једна група гимназијалаца која се бавила, у некој мери, једриличарством, била је власник једног аутомобила (!?)... Тај ауто поклонио је Групи „Крилца“ неки индустријалац, господин Тика Панић, ауто је био велики, био је дугачак 6 м и у њега је могло да седне осам (8) особа...Коришћен је у групи (говори о Групи „Крилца“) за вучење транспортних кола са једрилицом и за превоз чланова...
Казаћемо опет да је Групу КРИЛЦА чинила само мала група гимназијалаца, да нису имали ни једрилицу ни транспортна кола, нити су летели... Ко је од њих могао да вози такав ауто, како га је Групе одржавала, користила, регистровала и плаћала?... Како протумачити израз: ауто је био довезен у Руму!?... Довезен!...
Знамо да у 1936., првој години свог постојања, нису имали никакву активност, осим што Џоџовић пише да је он код Руса у Групи „Кап. Нестеров“, на Великом Врачару, стекао „А“ значку (мислимо да је то било у 1935. години)... Само он и нико више из њихове групе...
У 1937. години они су направили једну једрилицу – клизач за почетну обуку, уз помоћ Групе „Девети“, однели је на Златибор и предали Академском аероклубу... Вероватно је да је тамо, том приликом, летео још неки члан из Групе КРИЛЦА. Џоџовић није о томе оставио никакве податке.
Нигде није приказана летачка активност ове групе гимназијалаца из Треће мушке гимназије, ни у годишњим извештајима Аеро-Клуба „Наша крила“, ни у Гласнику, ни у Годишњаку... Група није летела, она за то није имала могућности, није имала ни једрилицу, ни терен, ни наставника, ни средства...
Ипак, Џоџовић пише како је њихова Група добила на поклон један овако велики и скуп ауто! И намењен је био за вучење транспортних кола са једрилицом! Да ли је у то време могао неко да поклони велики ауто једној групици гимназијалаца, једва пунолетних, непознатих тада у ваздухопловном животу земље?!
Један такав ауто био је заиста поклоњен, али чувеној Групи „Девети“, о којој се онда много писало, и која је стварно у тим годинама била репрезентација Југославије у спортском ваздухопловству. О томе је писало у нашој штампи. Тако „Наша крила“ од 19. окт 1935. године, бр. 245-247, стр.2, пишу: за реморкирсње транспортних кола са једрилицом, добили смо на поклон од г. Властимира Петровића, власника предузећа за израду ауто-каросерија, један преправљен аутомобил марке „Dodge“, а за транспорт чланова набавили смо један мали аутобус марке „Фиат“, пише Аца Станојевић, вођа Групе „Девети“. Ова превозна средства виде се на слици у Годишњаку из 1936. стр.180.
То је било добро познато младом Џоџовићу, јер је он путовао у тим колима са Групом „Девети“ у ЧСР, у Жилине, 1936. године, као „гостујући члан“ !
Ово је искористио Џоџовић да опет направи једну измишљену причу, да се представи значајним и великим, као што је то радио кроз целу своју књигу. У тој лажној причи он је рекао како је у Пилотској школи у Руми био „дочекан скоро кроз шпалир“, јер при његовом доласку у Руму био је „довезен један велики ауто“...
Ми смо из Завичајног музеја у Руми добили податке да је дана 1.септембра 1938. године Југословенски Краљевски Аеро-Клуб „Наша крила“ обавестио градско поглаварство у Руми да је тог дана отворена на летилишту у Руми пилотска школа за спрему пилота из целе државе... У историјском материјалу нема ни помена о неком ауту који је довезен у Руму...
Ова школа била је организована на бази пансионата и ученици су становали и хранили се на аеродрому. Школа је почела са радом 1.о9.1938., а престала је 7. новембра исте године. Обука је трајала два месеца. Похађало ју је 30 кандидата, од који је њих 27 испите положило (24 једриличара и 3 ученика који раније нису летели...). Било је три наставника летења, 4 механичара и 5 аероплана типа „Физир наставни“- Годишњак 1939, стр.19/20.
Нигде није било поменуто да је тада у школи у Руми на располагању био један велики ауто (и то из Групе КРИЛЦА), као што је то рекао Џоџовић! Не може се знати за које потребе ове школе је, по Џоџовићу, „довезен“ овај ауто у Руму!... Он више нигде и никад није споменуо овај велики ауто. Он њега није поменуо ни пре ни после доласка у Руму, у Пилотску школу, и не знамо шта се са тим аутом догодило. А то није била мала ствар! Џоџовић није имао меру у претеривању и није се плашио могуће књижевне критике и провере података које нам оставља...
ДРУГИ ИЗМИШЉЕНИ ПОДАЦИ ЏОЏОВИЋЕВИ
О скоку пилота Аце Станојевића
На стр.23. Џоџовић је написао за Ацу Станојевића: „Ја не знам да ли он и данас држи светски рекорд у скоку падобраном са најмање висине. Колико се сећам, та висина је била 34 м. То је признати скок, с обзиром да је документован барограмом. Случај се догодио при лету једрилицом која је била у шлеповању, када је почела да се распада“.
„Политика“ је 9, 13. и 2о. јуна 1934. године писала о томе и наводила је висину скока од око 40 м. Први и трећи чланак писали су новинари, а други чланак је написао инж. Драгиша Станисављевић, конструктор ове једрилице из које је изведен тај скок и који је пилотирао авионом који је једрилицу вукао том приликом...
Треба рећи да помињање светског рекорда скока са ове мале висине треба примити само као стилску фигуру у изражавању. Не може бити речи о неком спортском светском рекорду, јер то је био скок за спасавање са најмање познате висине. Тако се и помиње у литератури.
Једрилица није почела да се распада, само је са ње, у једном тренутку, отпао вертикални стабилизатор и са њим кормило правца. Инж. Станисављевић је у чланку написао да је једрилица имала велике изгледе да се безбедно и срећно спусти иако се то догодило.
Није познато где је Џоџовић пронашао податак да је висина била тачно 34 м, а знамо да се у свим другим помињањима овог несрећно- срећног догађаја наводи висина „око 40 м“, или „испод 50 м“... Нетачно је да је на једрилици био барограф и да је скок документован барограмом!... Овај лет је био пробни лет, први лет једне нове једрилице, и она није носила барограф!...
Догађај је био врло велики, догодио се у присуству многих особа и високих војних лица из ваздухопловства. И сам конструктор падобрана, познати Ирвинг, дошао је касније да честита пилоту Аци Станојевићу...
НАШИ ПРВИ НАСТАВНИЦИ ЈЕДРИЛИЧАРСТВА
На стр.23. Џоџовић је испричао како је Средишна управа Аеро-Клуба “Наша крила“ била послала 1932. године двојицу „питомаца“ у Немачку, у најпознатији немачки центар за безмоторно летење, да се науче тој вештини и да после као наставници пренесу то знање на нашу омладину. Била је то изузетно срећна и мудра одлука Аеро-Клуба...
Џоџовић је навео да су тамо отишли Аца Станојевић ( то је била друга много срећна одлука Аеро-Клуба ) и Живко Јозанов. Са њима је отишао и Боривоје Ивковић Лала. Аца Станојевић и Живко Јозанов били су стипендисти Аеро-Клуба, Ивковић је као заљубљеник у ваздухопловство ишао тамо приватно и о свом трошку.
За њих је Џоџовић написао: Сва тројица су пре тога били војни пилоти, резервни официри.
То уопште није тачно! Ови подаци су погрешни и не знамо где их је Џоџовић пронашао
Пилот је био само Аца Станојевић - његов текст у чланку „Наша крила“ бр.100 од 16. јула 1932. године! Био је резервни официр пилот-ловац! Живко Јозанов није био ваздухопловац и он није летео пре одласка у Немачку. Он је, као одушевљени љубитељ летења, био изабран због заслуга које је имао код оснивања катедре за аеронаутику на Машинском одсеку Техничког факултета и за оснивање Академског аероклуба. Аца Станојевић истиче да Јозанов и Бора Ивковић нису били пилоти пре одласка у Немачку.
Нова једрилица у деловима спушта се са трећег спрата ужадима
У стану Аце Станојевића израђена нова једрилица
На стр.25. Џоџовић је написао: Историја југословенског ваздухопловства свакако је обогаћена необичним фотографијама које приказују „ослобађање“ једрилице део по део, најпре крила па труп, пошто су комплетно произведени ту у Ацином стану, а онда лиферовани кроз прозор са којег је најпре скинут оквир.
Није тачно да су ови делови спуштани кроз прозор, још мање да је са прозора био скинут оквир...
То је блок зграда између улица Краља Александра, Молерове, Хаџи Ђерине и патријарха Гаврила (Милана Богдановића), тачно преко пута Техничког факултета. Тај стан је био на углу Молерове и Хаџи Ђерине, трећи спрат, са балконом у Молеровој улици.
„Наша крила“ бр. 217-218 од 30. марта 1935, стр.3, и бр. 238 од 17.08. исте године, стр.1. и 2, доносе слике о спуштању ужадима главних делова нове једрилице, крила и трупа, из Ациног стана доле на улицу. То је посматрао већи број грађана. На сликама се лепо види да делове спуштају са доста великог и пространог балкона на трећем спрату, виде се и широка балконска врата иза групе људи која ужадима спушта ове делове. Није то било кроз прозор и није са прозора био скинут оквир!...
Ми смо обишли ту зграду, посматрали ( и снимили ) исти балкон са истог места одакле су начињени они снимци... Све је исто, само је тај балкон добио нову ограду, као и она два испод њега.
Делови једрилице нису спуштани кроз прозор! Џоџовић измишља!...
О пилоту капетану МИЛУТИНУ ГРОЗДАНОВИЋУ
Џоџовић при крају књиге (стр.206) даје копију Одлуке Југословенског удружења линијских пилота од 19.марта 1993. године. То је одлука пилота млађе генерације који су из поштовања према својим претходницима, храбрим браниоцима нашег неба и Отаџбине у рату 1941. године, желели да им одају признање и захвалност и зато их проглашавају за своје почасне чланове. Скромно, али дивно!... Ово је било утолико лепше и значајније зато што су сва та лица у време доношења тог признања била у животу!...
На стр. 82/83. Џоџовић пише о капетану Гроздановићу: Ипак ћу да запишем овде да је ратни пилот-ловац капетан Милутин Гроздановић на приложеној копији записника под бр. 6 регистрован са две победе у обарању два непријатељска авиона, аргументовано и по евиденцији са немачке стране.
Испод слике Гроздановића Џоџовић је написао: Шестог априла у ваздушној борби оборио је два немачка авиона, што потврђује и немачка архивска документација. :
Радовали бисмо се ако је то тако, људи су увек волели хероје и дивили им се, а овде је у питању херој нашег рода и у нашем отаџбинском рату... Иако је спорно колико је авиона оборио кап. Гроздановић – данашњи добри познаваоци историје ваздухопловства признају му два, а командант његовог Шестог пука, п.пук. Божидар Костић, у својој књизи написао је да је Гроздановић оборио један авион – ми желимо да се обрати пажња на Џоџовићеву изјаву, податак, да је обарање два непријатељска немачка авиона од стране Гроздановића потврђено немачком архивском документацијом!
Да ли је то могуће!? Како би немачка страна могла знати колико је њихових авиона оборио дана 6.априла 1941. пилот капетан Гроздановић?! Наша историографија нема документацију и није до данас разјаснила појединости те велике борбе и ми даље не знамо многе детаље! Како то да Немци имају више података о борбама наших храбрих пилота него ми сами!? Да ли то може да значи да Немци имају податке и за дела других наших пилота у Априлском рату 1941.? Да ли наши историчари и истраживачи нису знали више од педесет година да Немци имају податке о нашим пилотима, са именом и презименом, који су у тим страшним данима обарали и оборили њихове авионе и колико? Треба ли да верујемо да су Немци знали само за пилота Гроздановића?! Гроздановића, коме исказујемо своје поштовање без обзира да ли је уопште оборио неки непријатељски авион тог дана 6.априла 1941. године.
Наше поштовање односи се на све ваздухопловце и на све друге јединице које су се храбро и родољубиво бориле тада против непријатеља у великом и неравноправном рату априла 1941. године, без обзира на њихове подвиге!... Нама је довољно да су се борили и бранили Отаџбину !...
Гроздановић је у тој лепој Одлуци поменутог Удружења наведен под бр.6, од укупно осам имена и то је све. Није тачно да се у том записнику он помиње са своје две победе у ваздуху!
Под бр. 1. поменут је Александар Аца Станојевић коме је одато признање за све заслуге које је учинио у нашем ваздухопловству у току своје дуге и успешне активности, иако није познато да је он имао борбене летове 6. априла; он јесте био мобилисан као резервни пилот, и то за ескадрилу наших ловачких авиона „ИКА-3“, али није добио прилику да се бори... Имали смо у том тренутку само шест оперативних авиона овог типа...
За пилоте под редним бројем 2 до 7, наведених у овој Одлуци Удружења линијских пилота,
поуздано се зна за њихово учешће у рату и борбама; за то постоје и други извори који то несумњиво потврђују.
Пилот Џоџовић је ушао у овај списак почаствованих само према својој личној причи да је био код Куманова, на ратном аеродрому 6.априла1941. године. Других података нема.
Он је лично, три године после ове Одлуке Удружења линијских пилота, писао у својој књизи о свом присуству на ратном летилишту код Куманова и приказао колико је дуго тамо био, шта је видео, шта је радио, и како се вратио у Ниш, дому свом, 13. априла 1941. године...
Ипак, он је написао на стр 82: ... био сам ратник, али ни ја ни моји другови који смо учествовали у рату 1941. нисмо добили никакав орден... Био сам ратник!...
На стр.15/16.говорећи о свом сину на школској једрилици, на Бањици 1946, слика на стр.17, он каже: ... по повратку из рата био сам позван да будем наставник летења младим људима... По повратку из рата!...
И на стр.17: ... такви примери су нам прибавили и понос на који имамо право сви ми који имамо и право на незаборављање...(!)...
............
Уверени смо да се пилот Станислав Џоџовић није показао ваљан и веродостојан сведок и да он није у својој књизи описао верно и правилно онај трагични догађај на Режановачкој Коси код Куманова 6.априла 1941. Његов измишљени и лажни опис одустајања целог одреда са Режановачке Косе од ратног задатка пребацивања у Урошевац, у Гњилану већ 7. априла увече, велике групе војника и официра, које је, недужне, тако приказао као војне бегунце, је од велике штете за нашу националну историју и наше родољубље и за народни понос...
Џоџовић је оставио нама и каснијем потомству неистините и погрешне податке за историју нашег ваздухопловства и за нашу националну историју.
2004/2013. Бгд. Владимир Лепојевић, дипл.инж.
сребрна значка пилота једрилице,
резервни капетан - пилот