Други и Шести ваздухопловни пукови, оба ловачки, били су пред Априлски рат 1941. године у саставу Прве ваздухопловне бригаде – ловачке, са штабом у Земуну, сагласно предвиђеној ратној шеми формације Југословенског краљевског ваздухопловства, према ратном плану који је имао назив „Р-41“.
Други ваздухопловни пук постао је ловачки пред сам почетак рата у Југославији 1941. По мирнодопској шеми тај пук је био опремљен извиђачким авионима и био је у саставу Друге ваздухопповне бригаде чији се штаб налазио у Загребу, а сам пук је са станом био у Сарајеву. Овај други ваздухопловни пук постао је ловачки тек после 1.априла 1941. године, дакле пред сам рат, и то тако што је ради његовог формирања скоро половина састава Шестог пука пребачена у Други пук, да би он заживео...
Организовање војног ваздухопловства по мирнодопској шеми било је уређено Уредбом из 1934. године, кратко време пре почетка великих догађаја у Европи који ће довести до нове трке у наоружању и до праве револуције у развоју модерних авиона... И, зна се, довешће до страшног Другог светског рата...
МИРНОДОПСКА ШЕМА организације војног ваздухопловства Југославије на дан 1.септембра 1939. године била је следећа (ген. В. Терзић 1) , стр.2/113):
Оперативно ваздухопловство било је организовано у три бригаде и са штабом Команде ваздухопловства у Земуну.
ПРВА ВАЗДУХОПЛОВНА БРИГАДА У НОВОМ САДУ
1. вазд. пук БОМБАРДЕРСКИ - у Новом Саду, вазд. групе 61.и 62.
6. вазд. пук ЛОВАЧКИ у Земуну, вазд групе 31.и 32.
51. самостална група у Земуну,
ДРУГА ВАЗДУХОПЛОВНА БРИГАДА У ЗАГРЕБУ
8. вазд. пук БОМБАРДЕРСКИ - у Загребу, вазд. групе 68.и 69.
4. вазд. пук ЛОВАЧКИ - у Загребу, вазд. групе 33.и 34
7. вазд. пук БОМБАРДЕРСКИ - у Мостару, вазд. групе 66.и 67.
2. вазд.пук ИЗВИЂАЧКИ - у Сарајеву, вазд. групе 1. 2.и 3.
52.самостална вазд. група - у Мостару
ТРЕЋА ВАЗДУХОПЛОВНА БРИГАДА У СКОПЉУ
3. вазд. пук БОМБАРДЕРСКИ - у Скопљу, вазд. групе 63.и 64.
5. вазд. пук ЛОВАЧКИ у Нишу, вазд. групе 31.и 35.
„Команда ваздухопловства била је орган Министарства војске и морнарице за командовање, наставу, снабдевање и за припрему ваздухопловства за рат“.
„,Ваздухопловство војске је имало у свом саставу оперативно и армијско ваздухопловство, затим ваздухопловне позадинске команде, јединице и установе и ваздухопловне школе“.
„Оперативно ваздухопловство сачињавале су бомбардерске, ловачке и извиђачке јединице авијације (бригаде, групе и ескадриле) намењене за самосталне ваздухопловне операције“... (Терзић, 1) , стр. 2/112).
У поглављу ОРГАНИЗАЦИЈА И ФОРМАЦИЈА ЈУГОСЛОВЕНСКИХ СНАГА (стр. 2/102) може се видети да су војни теоретичари били предвидели мирнодопску организацију и ратну формацију војске, мирнодопску организацију и ратну формацију ваздухопловства, исто то и за ратну морнарицу...
Терзић је даље написао:“ „С обзиром да ваздухопловство у савременом рату мора да буде спремно за дејство чим почне рат, тежило се да се ратна формација Ваздухопловства војске врло мало разликује од мирнодопске“.
Могло се запазити да је право стање било друкчије. Разлика између мирнодопске и ратне организације и формације била је осетна, при том нам није познато када су јединице оперативног ваздухопловства биле прешле на ратну формацију. Знамо да је веома тешко оценити такав предратни тренутак, опасност од рата, за правовремени час када се из мирнодопске мора без одлагања прећи на ратну формацију ваздухопловства. У случајевима изненадног рата, агресије, врло је вероватно да се такав прелаз и не може извести. Да ли војно ваздухопловство може и треба уопште да има мирнодопску и ратну формацију, осим по питању броја људства у јединицама ваздухопловства у миру и у рату?!...
Терзић, стр. 2/112: „Према Уредби од 16.фебруара1938. о формацији ваздухопловства војске у мобилном и ратном стању и Упуту од 18.фебруара 1939. године за извођење ове ратне формације, југословенско Ратно ваздухопловство требало је да у случају рата формира следеће команде, јединице и установе“....
Јединице Оперативног ваздухопловства:
1.вазд. бригада, ловачка, од два ловачка пука, 2.и 6.,
2.вазд. мешовита бригада, 4. ловачки и 8. бомбардерски пук,
3.вазд. мешовита бригада, 5. ловачки и 3. бомбардерски пук,
4.вазд. бригада, бомбардерска, од два бомбардерска пука 1. и 7.
(Пратимо овде само оперативно ваздухопловство...вл.)
Лако се може видети да је овде разлик а између мирнодопске и ратне формације велика – од 3 ( три ) бригаде оформљено је 4 ( четири ) бригаде... То значи једна команда бригаде више, четири уместо три, и то не може да се изведе лако и просто, без поремећаја, затим ту су и авиони, опрема, људство, проблеми транспорта?!... Даље, Други пук од извиђачког постаје ловачки, новоформирана 4. бригада постала је чисто бомбардерска, неке бригаде промениле су седишта штабова својих команди, неки пукови променили су и свој стан и места својих штабова...
Треба замислити организационе тешкоће код извођења ових крупних промена, премештаја, преселења, пребацивања опреме... Летачке јединице прати много опреме, са њима, поред авиона, мора да се пребаци велика количина горива, муниције, бомби, разни стручњаци и специјалисти... Формацијски је било предвиђено да сваку ескадрилу послужује по 100 људи – механичари, оружари, радисти и други, а свака формацијска ваздухопловна група имала је аеродромску чету од 375 људи. Код пуног састава сваки пук је требало да има имао је по две ваздуопловне групе од по три ескадриле и две аеродромске чете, то је укупно 135о, људи, без резервног састава...Јасно је да таква реорганизација не може и не сме да се ради у ратним условима!...
Не можемо да нађемо поуздане податке о времену, датуму, када је Југословенско војно ваздухопловство, у оно време када је Други светски рат у Европи трајао од 1.септембра 1939. године, прешло из мирнодопске формације на ратну организацију.
Могући одговор нашли смо у књизи п.пук. Божидара Костића2) (стр.20) команданта ловачког Шестог пука у Априлском рату:
„Половином месеца августа 1940. године примио сам команду Шестог ловачког пука од дотадашњег команданта вазд. пуковника Драгутина Карла Рубчића, који је постављен за команданта бригаде. Мирнодопски аеродром пука (као и 6. ваздухопловне базе) био је у Земуну“.
Сазнајемо овде да је Прва ваздухопловна бригада оформљена у августу 1940. године.То би могло да значи да је у то време извршен прелаз са мирнодопског уређења војне авијације Југославије на ратну формацију. Поред тога, може се помислити да је тај прелаз извршен у журби, пошто је нови командант Шестог пука био у чину мајора (свакако он је имао и одличне оцене код одговарајућих старешина...), а на таквим местима предвиђен је командант у чину потпуковника. Вероватно је у то време и п.пуковник Рубчић био произведен у пуковника, у чин који је требало да има командант једне бригаде.
Наредбом Министра Војске и Морнарице (бр....) од 27.јула 1940. мајор Божидар Костић, пилот ловац, постављен је за команданта Шестог ваздухопловног ловачког пука. Мајор Б. Костић произведен је у п.пуковника 31.дец.1940. године. У време када је он примио команду Шести пук је имао две формацијске ваздухопловне групе, групе 31.и 32, свака са по три непотпуне ескадриле авиона Ме-109Е.
Прва ваздухопловна бригада, ловачка, имала је пред рат у свом саставу два ловачка пука, Други и Шести пук. Из података које нам је оставио п.пуковник Андра Павловић3) , начелник Оперативног одељења Команде ваздухопловства 1941. године, за стање пред сам рат, и које је преузео и ген. Терзић у својој књизи (стр.2/172), имамо поуздане податке о распореду снага ова два ловачка пука и о авионима који су били у њиховом наоружању.
Шести ловачки пук, са штабом и 27 авиона Ме-109Е, на челу са командантом пука п.пук. Б. Костићем, после 12. марта 1941. године био је у селу Крушедолу, пред обронцима Фрушке Горе, то је једна половина пука, цела његова 32. вазд. група. Друга половина пука налазила се у Земуну и чинили су је 102. ескадрила из 31. вазд. групе са 10 (биће их стварно само 9) авиона Ме-109Е, и слаба 51. вазд. група, која је до тада била самостална вазд. група и имала је само 6 авиона ИК-3 у две ескадриле по 3 авиона. Овај пук биће главна ваздушна заштита, можемо рећи и једина, која ће бранити Београд критичног 6. априла 1941. године.
По истом извору, Други ловачки пук пред Априлски рат био је у Крагујевцу, са штабом и својом 31. вазд. групом, без 102. ескадриле, са 19 авиона Ме-109Е. Други део овог пука, вазд. група 52. (вероватно је и она била самостална, као и група 51., до пред рат?) налазио се на ратном летилишту у Книћу и имао је две ескадриле са укупно 15 авиона Хокер Харикен.
Показало се да је историја Другог вазд. ловачког пука била веома кратка, за разлику од Шестог вазд. ловачког пука који је формиран још 1928. године на тек изграђеном првом Београдском аеродрому у Бежанији – Земуну.
Други вазд. ловачки пук практично је формиран тек 1.априла 1941. године, само пет дана пред рат (!), од половине састава Шестог пука, од његове 31. вазд. групе...
Шести ловачки пук је после наредбе да се од 12. марта 1941. године изврши активирање војне авијације, што је било маска за тајну мобилизацију, изашао са мирнодопског аеродрома у Земуну и прешао на ратна летилишта. Вазд. 31. група је долетела у Крушедол, а 32. група у Вел. Радинце близу Руме.
Дана 1. априла 1941. године вазд. 31. група издвојена је из Шестог пука и пребачена у Крагујевац, у Други ловачки пук који је требало формирати!
П.пук Б. Костић, командант Шестог ловачког пука (стр. 42):
„ После 27. Марта били смо под утисцима овог историјског догађаја... Вршене су припреме за покрет 31. вазд. групе за Крагујевац, а 32. вазд група имала је да дође на њено место из Радинаца...
Било ми је необично жао, што ми се пук цепа и узима његов најбољи део... На место 31. вазд. групе у састав пука дошла је 51. самостална група која је била наоружана са укупно 6 домаћих авиона ИК-3“.
(Овој 51. групи прикључиће се и 102. ескадрила, која је формацијски припадала 31. групи Шестог пука, и која је била, после италијанског бомбардовања Битоља 5. новембра 1940. године, на дежурству у Мостару пуних пет месеци. Ова 102. ескадрила, са 10 авиона Ме-109Е, долетела је у Београд – Земун тек 5. априла око 15 часова! До тог тренутка непосредна ваздушна заштита Београда имала је само шест (6) авиона ИК-3 !.
„Првог априла 1941. године отишла је 31. вазд. група у Крагујевац. Летећи део ваздухом, а возећи возом. Пребацивање је извршено без губитака и без тешкоћа“...
„Исто тако пребацила се у реду, на дан 2.априла, и 32. всзд.група из Радинаца у Крушедол“. Према томе, од овог дана Шести вазд. пук имао је у своме саставу:
- своју 32. вазд. групу, и
- 51. вазд. (самосталну) групу, ојачану са 102, ескадрилом која је била у Мостару пуних 5 месеци и вратила се у Београд 5.априла 1941. Само један дан пред рат! .
Пук је имао сада укупно 43 авиона“.
То је било укупно 27 авиона Ме-109Е у Крушедолу, и у Београду – Земуну само 10 (тачније 9...) авиона Ме-109Е, и још 6 (шест) авиона ИК-3.
Поред ових авиона била су у Београду, у штабу бригаде, још два Ме-109Е...
Овде треба поменути да су три од ових авиона, сви Ме-109Е, испали из бројног састава пре почетка ратних дејстава. На дан 28. марта, „при повратку са једног задатка, погинуо је у Крушедолу вазд. капетан пилот ловац Милан Ђорђевић, из 31. вазд. групе“, (Костић, стр.28). Авион је био уништен...
Дана 2.априла вазд. капетан пилот ловац Михо Клавора, у Крушедолу, имао је удес на слетању када му се авион окренуо на леђа. Клавора је остао неповређен, авион је био онеспособљен (Костић, стр. 93.).
На повратку ескадриле 102. из Мостара, 5.априла, у тренутку слетања на Земунски аеродром отказао је мотор на једном од 10 авиона који су долетели из Мостара. Авион није могао да се користи следећих дана у одбрани Београда...
Тако су ефективе у Другом пуку биле умањене за један авион, а у Шестом пуку за два авиона.
Према томе, Београд је 6. априла 1941. године имао ваздушну заштиту од 41+2 авиона, у томе 6 (шест) авиона ИК-3 и 35+2 авиона Ме-109Е. Од тога 26 авиона Ме-109Е било је у Крушедолу, а у непосредној заштити града, на Земунском аеродрому, поред два штабска Ме-109Е, налазило се 15 авиона, у томе 9 авиона Ме-109Е и 6 авиона ИК-3!...
Први дневни напад тога дана на Београд Немци су извели са 234 бомбардера и великим, неодређеним бројем ловаца и авиона разарача!... Сразмера је била око 300 : 43 !...
Као што се види, основни део Другог вазд. ловачког пука, са седиштем у Крагујевцу, где је био и штаб овог пука, формиран је тек 1.априла 1941. године, и то од 31. вазд. групе која је узета од Шестог ловачког пука! После погибије кап. Милана Ђорђевића ова група са две ескадриле имала је 18 авиона Ме-109Е.
Други део Другог вазд. ловачког пука, његова 52. вазд. група, био је у Книћу и имао је 15 авиона Хокер Харикена у две ескадриле.
Немамо довољно података о овој 52. вазд. групи, осим да је наведена, вероватно као самостална, у шеми за мирнодопску формацију војног ваздухопловства на дан 1.септембра 1939. године. Тада је била у саставу Друге ваздухопловне бригаде из Загреба и била је на служби на аеродрому у Мостару...
На основу сазнања да је та група 1941. године била наоружана авионима Хокер Харикен, ми покушавамо да одгонетнемо да ли је, можда, ова 52. група била код Битоља после италијанског бомбардовања овога града 5. новембра 1940. године.
Познато је да је Италија, у својим империјалистичким тежњама према земљама на Балкану, окупирала Албанију 1939. године и присајединила је својој краљевини.
Осећајући се јаком, пошла је примером свог моћног савезника, Хитлерове Немачке, која је до средине 1940. године била лако и брзо покорила неколико држава у Европи, међу којима и Француску, Италија је тако 28. октобра 1940. године напала краљевину Грчку из своје провинције Албаније. Недељу дана касније, 5. новембра 1940. Италија је грубо повредила суверенитет и границе Југославије и бомбардовала два пута у току дана град Битољ на крајњем југу земље.
Не рачунајући дипломатске кораке и друге мере које је Југославија одмах предузела после овог великог догађаја, већ 7. новембра из Шестог ловачког пука у Земуну, из групе 31. издвојена је 102. ескадрила са десет авиона Ме-109Е и одмах упућена у Мостар, где је дежурала и чувала границу према Албанији и наше приморје све до Сплита... Ово је доста добро познато у историјској литератури, о овој ескадрили се доста писало и говорило, она је пет месеци била у Мостару...
Увек нам се неметало питање зашто се и за јужну граница Југославије, за простор око Битоља који је био тешко повређен италијанским бомбардовањем, нису предузеле исте мере обезбеђења, мере заштите од могућег поновног напада на Битољ... Никакве податке о томе нигде нисмо могли да пронађемо...
Први траг нашли смо у „Сећањима“ (1973.г.) пилота ловца наредника Богдана Рашића који је 6.априла 1941. био у Петом ловачком пуку код Куманова.
Он је, између осталог, записао (стр. 3,4): „“БОМБАРДОВАЊЕ БИТОЉА. На дан 5. новембра 1940. године италијански авиони бомбардују Битољ. Четврти вазд. ловачки пук из Загреба са авионима Хокер Харикен и једна ескадрила Шестог вазд. ловачког пука из Земуна са авионима типа Ме-109Е, долазе на положај око Битоља. Задржавајући се ту неко време, успели су (вазд. наредник, пилот ловац Вучевић Ј. Никола) да присиле један италијански бомбардер на принудно слетање“.
Мислимо да Рашић овде погрешно помиње ескадрилу из Земуна са авионима Ме-109Е.То је свакако била она ескадрила која је одлетела у Мостар.
Он овде говори и о ескадрили из Загреба са авионима Хокер Харикен... То је врло вероватно... Али, сасвим је могуће, Рашић то није могао да зна, да су управо авиони из тe 52. групе били на дежурству око Битоља крајем 1940. и почетком 1941. године. И Четврти пук у Загребу и 52. група имали су у то време авионе Хокер Харикен.
Писање наше штампе из тих дана после напада на Битољ потврђује да је тада у околини града било привремено летилиште, свакако са базом, са којега су полетали наши авиони чим би се јавило да италијански авиони повређују нашу јужну границу. Дати су оскудни подаци, само као уопштени, јер су то биле војне активности и у озбиљном времену...
Битољ, који се налази око 15 км од границе са Грчком и која је већ недељу дана у рату са Италијом, бомбардовали су италијански авиони 5. новембра 1940. у два пута са по три авиона бомбардера. Погинуло је 9 особа, а 21 особа је рањена... Већ 6. новембра прва вест о томе објављена је у Политици...
Прва вест о нашим борбеним авионима код Битоља објављена је 15. новенбра...
Политика 15.новембра:
НАШИ ЛОВАЧКИ АВИОНИ ОТЕРАЛИ СУ ЈУЧЕ ТРИ СТРАНА АВИОНА ПРЕКО ГРАНИЦЕ
Битољ, 14. новембра
( ... ) можда само неколико часака од времена када су над Битољем примећени страни авиони, са оближњих аеродрома узлетело је седам наших ловачких авиона и устремили су се у висину.
( ... ) наши ловачки апарати пратили су стране авионе до грчко-југословенске границе и даље их нису гонили. После дужег патролирања дуж наше границе и над самим Битољем, наши ловачки апарати су се вратили у своје базе.
Политика, 18. нов.1940./1
СТРАНИ АВИОНИ ЛЕТЕЛИ СУ ЈУЧЕ ПОНОВО НАД БИТОЉЕМ, А НА КИЧЕВО
И НА ДВА ОБЛИЖЊА СЕЛА БАЦАЛИ СУ И БОМБЕ
-Наша ПАА и авиони ловци прогонили су непознате нападаче-
( ... ) услед живе акције наше ПАА одбране и наших авиона ловаца који су се одмах подигли, страни авиони могли су да баце бомбе само у околини Кичева (...) повлачећи се брзо и напуштајући нашу ваздушну зону...
Може се закључити да је у непосредној близини Битоља, сасвим близу, морало бити уређено привремено ратно летилиште, са базом, (новинар је писао у множини, али то сигурно није тачно...) одакле су могли брзо да полете и бране наше небо, слично оној 102. ескадрили Шестог пука која је управо због ових догађаја код Битоља (!) била из Београда упућена у Мостар већ 7. новембра 1940.
О овој бази и летилишту код Битоља у новембру 1940. године изгледа да нема у нашој историји никаквих података... Да ли је сва документација била изгубљена у рату и за време окупације!?
Бомбардовање Битоља у време мира било је велики и страшан и жалостан догађај и он је описан у нашој историји... Рад нашег ваздухопловства код Битоља после тога случаја, и нарочито да се један страни бомбардер из једне од две зараћене земље принуди на слетање на нашу територију, јесу догађаји који би морали бити забележени у историји наше авијације...
Ми смо овде већ рекли да претпостављамо да су ови авиони ловци код Битоља у новембру 1940. били управо из 52. самосталне вазд. групе која је у Априлском рату била део Другог вазд. ловачког пука, део који се налазио у Книћу. Могуће је да је код Битоља била само једна ескадрила ове групе, јер је увођење авиона Хокер Харикен, из домаћих фабрика по лиценци, трајало све до почетка рата...
Основе ове претпоставке:
- поуздано знамо да тамо нису били авиони Ме-109Е, јер је из Шестог ловачког пука
ескадрила 102. са десет таквих авиона била већ 7. новембра упућена у Мостар...
О овој ескадрили довољно се зна; ако би била издвојена у истом тренутку још једна, за
Битољ, и о њој би се знало...
- наредник Богдан Рашић навео је да су тамо били авиони Четвртог ловачког пука из
Загреба који је у то време већ био опремљен авионима Хокер Харикен. Рашић можда
није ни знао за 52. самосталну групу и зато помиње пук у Загребу...
- Пук. пилот ловац Арсеније Бољевић, у оно време мајор и командант 34. вазд. групе у
Четвртом ловачком пуку, у Загребу, у свом чланку4) из ране 1952. године није уопште
поменуо Битољ и рад његовог Четвртог ловачког пука у том простору 1940. године, иако
је у чланку много говорио о свом пуку и борби пука за време кратког рата...
- познато је да су и п.пук Андра Павловић и ген. Велимир Терзић оставили податке да је
пред почетак рата 52. самостална ваздухопловна група била у Книћу са 15 авиона
Хокер Харикен и две ескадриле. Ова Група је, према томе, могла да има ове авионе
већ од друге половине 1940. године, макар само за једну ескадрилу, и да се до марта
1941. допуни са истим авионима за још једну ескадрилу...
Ако би ова претпоставка била тачна, то би значило да је формирање Другог ловачког пука било започето крајем 1940. или почетком 1941. године, вероватно пре 12. марта, са опремањем 52. самосталне вазд. групе, која ће бити део тога пука.
Други део овога пука, 31. ваздухопловна група, видели смо, преузета је из састава Шестог ловачког пука тек 1. априла 1941. године.
Може се, на крају, истаћи да је Други ловачки пук формиран 1.априла 1941. године, са 31. вазд. групом у Крагујевцу и 52. самосталном вазд. групом у Книћу, само пет дана пре почетка Априлског рата.
Тако касно оформљен Други вазд. ловачки пук имао је састав пред 6.април 1941. године:
Командант п.пук. Фрања Пирц (један авион Ме-109Е)
31. ловачка група, к-дант мајор Илија Миловановић
101. ловачка ескадрила, к-дир капетан Коста Лекић (9 авиона Ме-109Е)
141. ловачка ескадрила, к-дир капетан Франц Бергинец (9 авиона Ме-109Е)
15. аеродром. чета, к-дир капетан Јован Миљковић
52. ловачка група, к-дант мајор Миодраг Благојевић
163. ловачка ескадрила, к-дир капетан Милош Бајагић (8 авиона Хокер Харикен)
164. ловачка ескадрила, к-дир капетан Иво Оштрић (7 авиона Хокер Харикен)
24. аеродром. чета, к-дир капетан Никола Пивељ.
Други ваздухопловни пук оформљен је 1. априла 1941. године, али овај пук на пет дана пред рат још није имао ни команданта!... За команданта овог пука био је одређен п.пуковник пилот ловац Фрања Пирц, иако је он од 15. јула 1939. године све до 3. априла 1941. године био ван земље!
П.пук. Фрања Пирц је по наређењу команданта Ваздухопловства војске био одређен за председника комисије за пријем ваздухопловног материјала у Немачкој, у томе и авиона, по кредиту о којем је влада Југославије почела преговоре са Немачком у фебруару 1939. године. Комисија је поред председника имала још 12 чланова и они су по задатку стигли у Берлин дана 17. јула 1939. године – Петар Боснић5) .
Комисија је била одговорна за извршење уговорних обавеза и за контролу квалитета ратног материјала, нарочито код авиона.
Била је уговорена набавка 100 бомбардера Дорније До-17, затим 100 ловачких авиона Ме-109Е, 13 авиона Ме-108 „Тајфун“, 34 авиона Физелер Фи 156 (Рода) и друго... Првих пет (стварно 4) авиона Ме-109Е долетели су у Земун 14. августа 1939. а последњи фабрички, 73. по реду, стигао је у априлу 1940. године. Даља испорука била је обустављена, јер је Немачка оценила да је држање Југославије према Силама Осовине непоуздано...
После државног удара у Београду 27. марта 1941. године Немачка је отказала све уговорне обавезе и гостопримство члановима ове комисије. П.пук Пирц са 12 чланова комисије вратио се у Београд авионом 3. априла 1941. године! Враћен је у Београд само три дана пред почетак рата 6.априла 1941. године и имаће да прими команду Другог ловачког ваздухопловног пука!
-Други ловачки пук формиран је 1. априла 1941.године, пет дана пред рат (!),
-ескадрила 102. са десет (10) авиона Ме-109Е, која је била пет месеци у
Мостару, и која ће бранити Београд 6. априла, враћена је у Београд 5.априла
око 15 часова, један дан пред рат (!),
-намењени командант за Други ловачки пук у Крагујевцу, п.пук. Фрања Пирц, на
служби од 17. јула 1939. године у Берлину, вратио се у Београд 3.априла 1941.
године, три дана пред рат (!).
Тешко је данас, после толико година, разумети зашто је ратна формација Југословенског војног ваздухопловства 1941. године изведена тако касно и слабо...
Претпостављамо да п.пук. Ф. Пирц није могао одмах, у прва два-три дана по повратку, да оде на нову дужност, на дужност команданта Другог пука у Крагујевцу. Он је допутовао у четвртак и имао је само два дана, петак и суботу, на располагању за своје породична потребе и за неопходне службене сусрете у Команди ваздухопловства и друго... Следећи дан је била недеља и врло је вероватно да је због тога добио распоред да у понедељак оде у свој пук у Крагујевцу. Пошто је рат почео у недељу 6. априла, то би значило да тог дана командант Другог ловачког пука, у ратним условима, није био са својим пуком!...
Рат је почео, а командант није ни видео свој пук, није видео нити се упознао са својим људством, није ни састав Другог пука видео ни упознао свог команданта! Не знамо ко је у тих неколико дана постојања Другог ловачког пука, рачунамо од 1.априла, био на дужности заменика команданта пука и каква су му била овлашћења! Зна се само, тако је записано у хроникама које имамо, да је држање Другог ловачког пука било пасивно и да није учествовао у борбама против нападачког немачког ваздухопловстава у току овог краткотрајног рата...
Али знамо за једну светлу страницу овога пука, дивну... У време првог напада немачке ваздушне флоте на Београд 6. априла, када је Шести ловачки пук неустрашиво пружао очајнички и херојски отпор, из Другог ловачког пука била је у ваздуху, у околини Крагујевца, једна пара од два Ме-109Е, у извиђању. То су били пилот ловац капетан Живица Митровић и његов пратилац резервни п.пор. Драгутин Бојовић...
Командант Шестог ловачког пука, п.пук. Божидар Костић2) , стр. 83-84: У овом првом јутарњем судару узима учешће у борби једна патрола из састава 31. Ваздухопловне групе, са летилишта код Крагујевца.
Ова патрола под вођством капетана Живице Митровића налазила се у ваздуху изнад Крагујевца у моменту када је дат знак „ваздушна опасност“! Чувши овај знак капетан Митровић са пратиоцем резервним п.поручником Д. Бојовићем одмах, по сопственој иницијативи, упућује се ка Београду који је нападнут. Патрола стиже у прави час и одмах ступа у борбу противу много надмоћнијег непријатеља. У току борбе вођа патроле капетан Митровћ успео је да обори два немачка бомбардера (вероватно су то били ЈУ-87,“Штуке“ ), али и сам славно гине и пада код села Војке. Ту је и сахрањен.
Пратилац п.поручник Бојовић потом успева да се одвоји од непријатеља и решава да се спусти на аеродом „Београд“ ради попуне бензина. При слетању бива нападнут на малој висини (испод 200 метара) и запаљен. На срећу, Бојовић успева у последњем моменту да искочи падобраном из запаљеног авиона. Падобран се развија и спасава му живот, јер је Бојовић, иако тешко рањен и опечен, остао жив.
Ова борба патроле Митровић – Бојовић над Београдом и за Београд, била је 6.априле 1941. године, за време првог немачког напада који је почео око 6,50 – 7,00 часова. То није било 7. априла, како то неки аутори данас погрешно пишу!...
Помињу се изјаве како су авиони Другог ловачког пука нападали и митраљирали немачке трупе које су из освојеног Скопља (пало је 7.априла) надирале кроз Качаничку клисуру у правцу Приштине. Познато нам је да је Урошевац освојен 9. априла... На основу тога цени се да је тај напад на немачке колоне био 8. априла... Знамо да се већ после 7.априла време било много погорашало, у неким крајевима падао је и снег, и услови за летење авиона, и полетања са ратних аеродрома, били су веома отежани. Код оее акције Другог ловачког пука у Качаничкој клисури спомиње се као вођа капетан Иво Оштрић. По томе ценимо да су то били авиони Хокер Харикени из 164. ескадриле 52. ловачке групе са ратног аеродрома код Кнића.
Налазе се у литератури и написи како су авиони овога пука протеривали извиђачке немачке авионе који би надлетали индустријски рејон Краљево-Крушевац-Крагујевац.
Помиње се при том, доста нејасно, како су наши авиони Ме-109Е са аеродрома код Крагујевца оборили два таква авиона типа Хејнкел у околини Параћина... Није сигурно да су то били немачки авиони Хајнкели... Можда су то били авиони Хеншел 123А ...
Један из групе пилота који су били у тим акцијама, не зна се из ког извора је овај податак, био је Павле Паја Црњански, резервни поручник, како је неко записао... Паја Црњански је био познати спортски пилот, ас, акробата, али није сигурно да су резервни пилоти били довољно оспособљени да лете на модерним ловачким авионима. То је нарочито истакао к-дант Шестог ловачког пука п.пук. Божидар Костић. Ако смо имали довољно утренираних војних пилота, зашто се дешавало да у борбе нису увек прво полазили пилоти из прве поставе, па из друге и тек онда резервни? Паја Црњански је био резервни пилот, исто и Драгутин Бојовић, Олег Кургански и неки други... Писац ових редова је и сам рез. капетан авијације-пилот и добро зна колико је времена неопходно за преобуку до ратног пилота на модерним авионима онога доба...
Краљ Петар Други у својим успоменама7) записао је (стр.126,127) како је на дан 6.априла гледао на небу Београда наше авионе Харикене, што значи да је и Други вазд. ловачки пук био присутан... Краљ је рекао да га је 6.априла око четири сата ујутро пробудила сирена са крова двора... Сви смо из Белог двора сишли у склониште... Следеће чега се сећам је пиштање које пара уши и потмули тутањ бомби које експлодирају...Рат је почео....
Краљ је уз тешкоће добио телефонску везу са Командом ваздухопловства, обавештен је да око 200 бомбардера напада град... Питао сам каква је наша одбрана они су ми одговорили да је УПРАВО ПОЛЕТЕЛА ЕСКАДРИЛА „ХАРИКЕНА“, А ДА СУ ДВЕ ЕСКАДРИЛЕ „МЕСЕРШМИТА“ ПОЛЕТЕЛЕ ИЗ КРАЉЕВА (!) према Београду...
Када је први талас прошао отишао сам у Бели двор... Једино тада су се могли видети НАШИ „ХАРИКЕНИ“ како лете над градом... (...) огласила се труба... видео сам неколико ловачких авиона како се приближавају с југа...“ опет смо нападнути“, рекао је ађутант...Ја сам мислио да су то вероватно наши „Месершмити“ који долазе да бране град... сишли смо опет у склониште... извирио сам кроз помоћни излаз. Оно што сам видео ужаснуло ме је - „ХАРИКЕНИ“ СУ ОДМАХ НАПАЛИ „МЕСЕРШМИТЕ“ и свуда око нас су се водили двобоји у ваздуху. Доста времена је прошло пре него што су препознали једни друге и губици су били велики. То је била грешка контроле са земље.
Неколико минута после овог трагичног инцидента други талас бомбардера праћених ловцима наставио је да бомбардује град...
Овакво сведочење изгледа да није познато у историографији нашег ваздухопловства о Априлском рату... Млади краљ Петар Други можда није знао да су авиони Другог ловачког пука били у Крагујевцу, а не у Краљеву, али ово његово казивање да цео Други ловачки пук долеће да брани Београд, и „Харикени“ и „Месершмити“, јесте нов податак од великог значаја који мора озбиљно да се проучи и докаже. Важан податак је и време када су се ти авиони појавили над Београдом – између првог и другог таласа или између првог и другог дневног напада на Београд!? Знамо да је време између првог и другог таласа било врло кратко... А најважније и најстрашније је оно његово казивање из којег се закључује како су се наши „Харикени“ и наши „Месершмити“ грешком сукобили, да је било губитака (!?) и да је то „била грешка контроле са земље“!? Овде има много непознатог!...
Поред свега, може се узети у обзир и могућност да к-дант Другог ловачког пука п.пук. Ф. Пирц није био са својим пуком тога јутра!...
Да су авиони Другог пука, из Крагујевца и Кнића, заиста били изнад Београда 6.априла постоји поузданије сведочење. Писац Вељко Лековић8) , стр. 60, износи причу вазд. наред. тех. чин. пилота ловца Миодрага Весковића: 6.априла у 7,30 полетели смо са а/д Краљево (можда је једна ескадрила 52. групе тада била у Краљеву...вл.) авионима „Харикенима“ за Београд. Мој пратилац наред. пилот ловац Антоније Александровић због квара мотора спустио се око Авале. У 7,45 надлетео сам Београд, али тада непријатељских авиона није било над градом.
Није нам познато колико је авиона том приликом долетело из Другог пука над Београд...
Недавно смо добили још једно сведочење, један податак за који се није знало: дипл инж. Раде Митић, Београд, Карађорђева 49, испричао нам је да је лично гледао из Ћићевца у току првих дана Априлског рата (не зна тачно ког дана, тада је имао 11 година...), како 4-5 немачких авиона лете у правцу Крушевца и како је неколико минута касније угледао огроман црн облак од експлозије... Била је то барутана у Обилићеву, каже Митић...
Не зна се да ли се то догодило после 10. априла, када су по наређењу пилоти Другог ловачког пука спалили своје авионе у Крагујевцу и у Книћу, или је то било мало раније док је овај пук још могао да брани тај важан индустријски рејон.
Познато је да је п.пук. Фрања Пирц после 6.априла био у свом пуку... П.пук. Пирц донео је страшну одлуку за једног команданта, и не само за њега, и наредио је да се у ноћи 9/10. априла запале сви авиони Другог ловачког пука, они у Крагујевцу и они у Книћу...
Капетан Иво Оштрић командир 164. ескадриле и још тројица пилота нису прихватили да изврше ову наредбу... Пилоти ловци кап. Иво Оштрић, пор. Мато Момчиловић, наредник
војни чин. Вељко Вујичић, полетели су 9. априла, иако је било лоше време, са намером да се пребаце у Босну; четврти пилот из те групе, Урош Перовић, на полетању се заглавио у блату и морао је да одустане... Због магле и ниских облака, кап. Оштрић пада код села Рогојевца, Мате Момчиловић код манастира Враћевшнице, а В. Вујичић недалеко, код села Црнуће; сви су погинули (В. Лековић8) , стр. 64).
Ову историју нам је потврдио и познати велики познавалац и хроничар нашег ваздухопловства г. Шиме Оштрић, син погинулог кап. Иве Оштрића. Пре много година г. Шиме је обишао село Рогојевац и истраживао тај догађај.
Прича која траје годинама и која је много пута поновљена, прича да су се кап. Оштрић и његов пратилац сударили у магли и тако погинули, није тачна! У тој причи се говорило да је кап. Оштрић полетео са намером да одлети у СССР – и то вероватно није тачно!...
Исти писац, Вељко Лековић, (стр. 64), записао је да се време 12. априла било осетно пролепшало и да су тог дана из Крагујевца прелетели у Земун п.пук. Фрања Пирц, к-дант сада обезглављеног и без авиона Другог ловачког пука, к-дир 163. ескадриле кап.Милош Бајагић и рез. пилот Борис Цијан. Не зна се којим авионом/авионима су долетели...
Немачка претходница ушла је у небрањени Београд 12. априла, следећег дана немачке трупе су окупирале Београд... У Земуну од 10. априла била је промењена државност и власт и почео је режим пронемачке Независне државе Хрватске...
По доласку у Земун п.пук. Пирц је одмах изјавио да прихвата власт нове НДХ државе; он ће добити у овој држави висок положај у њиховом зракопловству... Пилот инж. Цијан биће предат Немцима и одведен у заробљеништво... Кап. Бајагић када је видео нову власт у Земуну и шта се догађа са Пирцом и Цијаном, окренуо је авион и под пушчаном ватром опет узлетео; погинуо је близу Ваљева где је имао принудно спуштање (В. Лековић...).
Кратка историја Другог ваздухопловног ловачког пука Краљевине Југославије била је завршена...
Литература:
1. Вел.Терзић,“Слом краљевине Југославије“, Бгд. 1984.
2. Бож. Костић, „Пламен над Београдом“, Бгд. 1991.
3. Андр. Павловић, „Југ. вазд. у април. рату“, Гласник РВиПВО бр.5/1972.
4. Ар. Бољевић, „Југ. вазд. у рату априла 1941.“ Војно дело, 1/1952.
5. Пет. Боснић, „Набавка ловаца Ме-109“. Лет бр.1, 1998. Бгд.
6. Раде Митић, дипл.инж. Бгд,
7. Петар Карађорђевић, „Живот једног краља“, Н. дело“, Бгд. 1990.
8. Вељ. Лековић, „Авијатичари Шумадије“, 2014,
Бгд. 2014 Аутор: Владимир Лепојевић, дипл.руд.инж.
рез. кап. пилот
сребрна дипл. пилота једрилице