За Краљевину Југославију Други светски рат почео је 6.априла 1941. године нападом великих снага ваздухопловства Немачке и Италије. Европа је била у рату од 1.септембра 1939. године када је Немачка напала Пољску, погазивши постојећи уговор о ненападању закључен 1934. год. између ове две земље. Два дана касније, 3.септембра, у рат су ушле Француска и Енглеска као гаранти и заштитници државе Пољске, и рат ће убрзо постати светски...
Немачка и Италија постали су савезници уговором од 25.октобра 1936. који је добио назив Осовина Рим – Берлин и који је потом, 22.маја 1939, прерастао у Челични пакт Немачка – Италија.
После освајања Пољске (септембар - октобар 1939,), Немачка је сама ( Италија ће ући у рат тек 10.јуна 1940,) врло брзо, можда се може рећи и доста лако, у пролеће 1940, од априла до јуна, окупирала Данску, Норвешку, Холандију, Белгију, Луксембург и Француску... Немци су у небрањени Париз ушли 14. јуна; девет дана касније француска је положила оружје...
Тако је Енглеска после пада Француске остала сама против сила Осовине и упорно и храбро се борила и бранила на мору и у ваздуху. Њене ваздушне снаге у тешкој и огорченој „Бици за Енглеску“ против немачке авијације заузеле су славно место у њеној историји...
Поред ових великих немачких освајања, треба поменути да је Немачка без борбе већ била заузела Чешку 1939. године, пре напада на Пољску, и да је 1938. спајањем са Аустријом у Немачки Трећи Рајх постала непосредни сусед Југославије. Југославија и Немачки рајх добили су заједничку државну границу!...
Са Италијом, Југославија је имала заједничку границу према Истри, код Ријеке, код Задра, и у Албанији, коју је Италија 1939. године окупирала и прикључила својој држави. Опасност од напада Италије под вођством Мусолинија на Југославију била је стално присутна... Италија је 28.октобра 1940. из своје провинције Албаније напала Грчку и запретила да обухвати Југославију са јужне стране и да заузме Солун, чиме би се пресекли и последњи путеви снабдевања Југославије важним материјалима и опремом за безбедност земље. Рат се сада водио поред граница Југославије!... Италијански авиони бомбардовали су неколико дана касније, 5.новембра 1940, град Битољ и тиме тешко повредили суверенитет, права и част Југославије...
Грчка је одмах, према ранијим договорима, затражила војну помоћ од Енглеске. На позив Грчке Енглеска је запосела већ 1. новембра острва Крит и Лемнос, снагама из Египта, и послала у Грчку неколико ескадрила авиона и један корпус од око 50.000 војника.
Енглеска војна сила у Грчкој!... Ово ће бити најважнији разлог да Немачка пружи подршку Италији у њеном рату са Грчком. Да би помогла Грчкој, Немачка је намеравала, у договору са бугарском владом, да пређе преко Бугарске, долином реке Струме, поред саме југословенске границе. Врло је вероватно да би у том циљу Немачка могла силом да повреди и југословенску неутралност и независност.
Савезу Немачке и Италије придружио се 27.септембра 1940. године и Јапан, тако је настао познати ТРОЈНИ ПАКТ. Ускоро је Немачка навела Мађарску, Румунију, Словачку и Бугарску да се прикључе овом Пакту. Југославија је сада била у немогућем положају, опкољена са три стране силама Осовине и њиховим новим савезницима, а на југу ратом Италије са Грчком, која сама неће моћи да се одбрани од опасних противника.
Најзад, после многих притисака, обећања и претњи, Немачка је принудила и Југославију, 25.марта 1941. године у Бечу, да приступи Тројном пакту. Југославија је била само два дана у том пакту... Војска је, на челу са високим ваздухопловним официрима, од којих су вође били ратници на Солунском фронту, извршила државни удар и оборила владу која је потписала за Тројни пакт... Српски народ је био у огромној већини против пакта са Немачком и одушевљено је прихватио дело своје војске...
Вођа Немачке државе одмах је за пуч оптужио српске официре и Српски народ и наредио да се Југославија нападне и „разбије војнички и као држава“ (Терзић, стр.2/31). Силе Осовине биле су на врхунцу моћи... Србија је морала бити кажњена због „нечувене дрскости да се одупре немачкој сили“... Други део Југославије, велика већина, придружио се Немачкој, њене трупе дочекао цвећем и после ратовао на немачкој страни, уз Немце, све до краја светског рата у Европи...
За напад на Југославију, углавном на Србију (овде не говоримо о копненим трупама Немачке и њених савезника за напад на Југославију...вл.), „силе Осовине груписале су у базама у Аустрији ( у Трећем немачком рајху... вл.), у Мађарској, Румунији, Бугарској и Италији (укључиво са њеном провинцијом Албанијом...вл.) укупно 2.236 авиона, у томе 1062 бомбардера, 885 ловаца и 289 других авиона, од чега 1.570 немачких и 666 италијанских“ (Терзић, стр.2/35). Румунија и Бугарска су били одбили да учествују у нападу на Југославију али су Немцима на располагање ставили своју територију и аеродроме!
Oвде ће се говорити само о ловачкој авијацији – југословенска ратна доктрина била је заснована једино на одбрани земље!... За одбрану земље од напада непријатељске авијације потребни су у првом реду ловачки авиони!. „Југословенско оперативно ваздухопловство непосредно пред сам немачко-италијански напад на Југославију (на Србију!...) 6.априла 1941. имало је 142 ловачка авиона и 147 бомбардера, 30 авиона за везу и још 11 бомбардера за даљна извиђања, укупно 330 авиона“, (Терзић, стр.2/171). Од наведеног броја наших ловачких авиона треба одузети 30 застарелих двокрилних авиона Хокер Фјури, осам (8) висококрилаца ИК-2, и два застарела двокрилна авиона Авиа БХ33. Сви ови авиони никако не би могли да се узму за авионе прве борбене линије... Тако је Југославија имала само 102 ловачка авиона прве линије, у томе 61 авион Ме-109Е, затим 35 авиона Хокер Харикен и шест (6) авиона ИК-3. Југославија је располагала са 102 модерна ловачка авиона, а непријатељи су били припремили 885 ловаца и ловаца разарача, не рачунајући мађарску авијацију.
Бројчана надмоћ непријатеља била је огромна: 885 ловачких авиона против 102, колико је Југославија, мала и сиромашна земља у односу на земље Осовине, могла да припреми за своју одбрану у време када се европски рат све више ширио по целом континенту...
Поред тога, Немачка која је ратовала већ више од једне и по године и која је водила тешку ваздушну Битку за Енглеску, која је имала своје авионе и пилоте још у грађанском рату у Шпанији, располагала је стотинама пилота са великим борбеним искуством... Наши пилоти, много мање утренирани, који већином нису ни прошли кроз школу гађања, први пут ће водити ваздушне борбе и морати да пуцају у људе, а то није ни просто ни лако!. Са свих аспеката гледано, положај Југославије је био очајно тежак и без икаквих изгледа. „Није спорна чињеница да је надмоћност немачких и италијанских снага над југословенском војском у Априлском рату била таква да никаква ратна вештина није могла да промени исход рата и да су сви југословенски генерали били Наполеони не би помогло“ ( Н. Ђокић 2) , И-нет ). То су биле чињенице. Оне су биле правилно оцењене од стратега и команданата наше војске, од наше владе и од нашег народа... Југославија је била мала и слаба, није могла да рачуна на помоћ других, није било никога који би могао да јој помогне... Она је морала да доживи брзи слом!...
Овде се жели указати на грешке, пропусте и слабости које су се испољиле у раду југословенског ваздухопловства у кратком Априлском рату 1941. године. Те слабости нису биле основни узрок нашег брзог пораза, али су вероватно биле разлог великом растројству и слабој организацији одбране, губицима који су могли да се избегну и мањем учинку укупног отпора наших храбрих ваздухопловаца...
Како је то видео п.пук. Андрија Павловић3) , начелник оперативног одељења при команди ваздухопловства 1941. године:
- „После пријема обавештења да ће Немачка напасти Југославију 6.априла изјутра, Команда ваздухопловства је 5.априла око 20 часова наредила да све јединице и установе ваздухопловства 6. априла у зору буду у стању приправности под оружјем“.
Знало се, дакле, да ће рат почети 6.априла, а ипак се то сазнање није искористило за обавештење јавности и за припрему одбране и заштите!?...
- Морално стање људства југословенског ваздухопловства било је врло добро, упркос неповољној унутрашњој политичкој ситуацији и рђавој спољној политици. Ово је нарочито важило за млађе ваздухопловне официре и подофицире који су завршили југословенске војне и ваздухопловне школе и били васпитани у патриотском духу.
- Ваздухопловно командовање (оперативно и тактичко) није било на нивоу захтева савременог рата ...
-Командант ваздухопловства, његови помоћници и начелник штаба, све до 1940.године нису били ваздухопловци, већ генералштабни официри војске, са симболичним летачким звањем. Значи, нису били стручно способни за организацију ваздухопловног командовања.
- Југословенско ваздухопловство није ништа предузело за стручно усавршавање свог командног кадра.... У југословенским војним школама није се изучавала вештина командовања, због тога су младе старешине долазиле у трупу без икаквог познавања система и начела командовања.
- Југословенско ваздухопловство, као нови род војске, није имало командних традиција, нити довољно искуства у командовању... С друге стране, оно није имало добро организоване командно-штабне службе ( генералштабна, обавештајна, ађутантска ), што се негативно одразило у току априлског рата.
- Командовање је било знатно ослабљено честом сменом команданата и командира у предратно доба, као и чињеницом да је велики број ратних јединица добио команданте (командире) на дан мобилизације, који нису уопште учествовали у ратним припремама своје јединице у периоду 1939-1941. године.
- Најзад, командовање је било ослабљено и тиме што је међу вишим командним кадром било петоколонашких ( фашисти и усташе ) и дефетистичких елемената, који су задржани на својим положајима из унутрашњих политичких разлога.
- До априлског рата 1941.године ваздухопловство није добило ниједан службени пропис (уџбеник) из области ваздухопловне ратне вештине (стратегија, тактика, навигација, ваздушно гађање, ваздушно бомбардовање, ваздухопловна географија, психологија, ваздухопловна историја, итд.), због чега ваздухопловна ратна вештина није довољно изучавана у школама и трупи.
- Услед закаснелог преоружања ваздухопловства новим авионима и опремом, која је извршена у периоду 1939-1941.године, није било временске могућности за потпуну оперативну и тактичку наставу и за усавршавање ратне вештине.
- Материјалне ратне припреме југословенског ваздухопловства нису биле завршене до почетка рата. Материјалне ратне припреме предузете су тек 1938. после мирнодопске реорганизације ваздухопловста... Ово је било нарочито важно зато што домаћа ваздухопловна индустрија није била у стању да сама снабдева ваздухопловство... Међутим, због рата у Европи, набавка ваздухопловног материјала у иностранству имала је врло велике тешкоће, и већина предвиђених набавки није остварена до 6.априла 1941.године.
- Набавка материјалне ратне опреме ваздухопловства захтевала је велика финансијска средства – око 12 милијарди динара, што наша сиромашна земља никако није могла да обезбеди... Због тога југословенско ратно ваздухопловство није било у стању да постојеће ратне јединице попуни предвиђеним бројем авиона и ратном опремом... Из тих разлога није било могуће ни формирање трећих ескадрила по формацијским групама, није остварена набавка предвиђених двомоторних ловаца, ни бомбардера за обрушавање, ни модерних извиђачких авиона, и друго...
- Због набавке ваздухопловног материјала у више држава, ратно ваздухопловство није могло имати хомогену опрему.. Ово је изазивало тешкоће у обуци људства, код одржавања и снабдевања. Бомбардерска авијација имала је три врсте бомбардера, ловачка шест врсте ловаца, извиђачка три врсте извиђача, што значи да је ратно ваздухопловство имало 12 типова авиона, у томе енглеске, немачке, италијанске, чешке и домаће југословенске.
- Стање бојне готовости југословенског ваздухопловства види се из једног расписа команданта ваздухопловства (бр.1034) од 5.марта 1941.године:
- Летачке јединице немају довољно летачког и стручног људства за ратну употребу,
- Бомбардерске јединице нису тактички спремне за ратну акцију, пошто нису уопште оспособљене за ноћни рад на ратним летилиштима и за летење без спољне видљивости,
- Летачке јединице нису довољно материјално опремљене за ратну акцију, пошто им већи део ратне опреме недостаје.
- Пук. Арсеније Бољевић4) ,стр. 73: Наш кадар био је без искуства, без познавања тактике и технике борбе, сем индивидуалне борбе и донекле борбе у пару.
По извршеном државном удару 27.марта, поред промена у влади државе морале су да се изврше промене и у команди југословенског ваздухопловства; тако је 31.марта генерал Симовић постао председник владе и начелник Главног генералштаба, a генерал Боривоје Мирковић је дошао на место команданта ваздухопловства; обојица су били главни учесници и вође у том историјском догађају...
Нисмо могли да утврдимо да ли је тада промењен и састав ђенералштабног одељења у Команди ваздухопловства – претпостављамо да није... У овом одељењеу, са начелником и четири одсека, п.пук. Андрија Павловић био је шеф оперативног одсека. Његове оцене и описи догађаја који су се пред њим одигравали или је у њима учествовао имају велику вредност за историју, зато су напред наведена нека његова објашњења...
П.пук. Андрија Павловић после рата, по повратку из заробљеништва, био је демобилисан, радио је као радник и службеник, и оставио је своја врло обимна сећања и описе, и нека тумачења догађаја, које је по позиву могао да сагледа или да у њима учествује. Овај богати историјски материјал налази се данас у Војном архиву и у Музеју ваздухопловства. Један краћи извод из тог врло обимног материјала објављен је у „Гласнику РВ и ПВО“ бр. 5, из 1972.године, 30 година после почетка рата!...
Поред наведених слабости у југословенском ваздухопловству, које је подвукао п.пук. А Павловић, наводе се и следеће које смо запазали из извора и сазнања које имамо на основу наше ваздухопловне литератури, наше ваздухопловне историје...
- Добро је познато да је немачка авијација 6.априла 1941. у рано јутро, око 5,10 часова, (има и податак да је то било „тачно у 4,30“, али то није истина... вл), извршила истовремене јаке нападе на југословенска ратна летилишта у Петровцу код Скопља, на Режановачкој Коси код Куманова и у Шарлинцу код Лесковца. Код Скопља је уништено из састава Трећег пука 26 бомбардера од 30 колико их је било тамо (тамо је била половина пука), затим неколико помоћних авиона, а код Куманова, из Петог ловачког пука су били уништени сви борбени авиони (сем једног) и два-три помоћна авиона (и тамо је била половина пука), код Шарлинца је спаљено неколико (6-7) извиђачких авиона...
О немачком нападу су послати телефонски извештаји у Београд, командама, још док су напади трајали, из Скопља дежурни официр пор. Благоје Вујић, из Куманова шеф жел. станице је јавио око 5,10-5,15 сати да се изнад Куманова води ваздушна битка. Не треба сумњати да су одмах и команданти ових пукова, телефоном или радио везом, известили команду ваздухопловства... Све је то морало бити пре 5,30 часова!...
Београд ће бити нападнут око 6,50-7,0 сати, око ЈЕДАН И ПО сат касније!
Како и зашто нико у командама, у влади, у јавности, то није знао (?), није објавио, зашто није искоришћено ово време и нису предузете потребне мере активности, будности, спремности и одбране, спасавања грађанства и материјалних вредности!?
Мора се веровати да су ове судбинске вести од команданата ваздухопловних пукова из Скопља, Куманова и Лесковца биле упућене команди ваздухопловства и да су тамо примљене, даље, да су те вести морале бити сместа пренете врховним личностима ваздухопловства и владе, и другим личностима и установама... П.пук А. Павловић, начелник оперативног одсека, командант генерал Б. Мирковић, начелник Главног генералштаба и председник владе генерал Д. Симовић, као да о томе нису били уопште обавештени?!... Генерал Симовић, према неким непоузданим изворима, рано тог јутра, пре 7 сати, шаље своју кћер на венчање у Топчидерску цркву!...
ДА ЛИ НИКО У ДРЖАВИ ОД ОНИХ КОЈИ СУ ПРВИ МОРАЛИ ДА ЗНАЈУ, НИЈЕ ЗНАО ДА ЈЕ РАТ ТОГ ЈУТРА БИО ПОЧЕО ОКО 5,10 САТИ?!
Из раположивих извора могли смо да видимо да ове вести из Скопља, Куманова и Лесковца нису биле стигле ни до команде Прве ваздухопловне бригаде, која је била на Бежанијском аеродрому, и која је са своја два ловачка пука, Шести и Други, имала основни и најпречи задатак да брани прво Београд, потом индустријски рејон Краљево-Крагујевац-Крушевац...
Колико су ови пропусти били слабост за ваздушну одбрану Београда и колико су били узрок укупним тешким последицама у немачком нападу 6. априла 1941. године, само историја може да донесе правилне оцене ...
Како је ово могло да се догоди!... У протеклих 70 година нико није ово објаснио. Ни сам п.пук. А. Павловић, начелник оперативног одељења Команде ваздухопловства 1941, коме су упућивани они извештаји о нападу немачке авијације код Скопља, код Куманова и код Лесковца, није оставио о овом важном моменту никакво објашњење!...
- Прва ваздухопловна ловачка бригада од два ловачка пука, замишљена као најјача од четири бригаде југословенског краљевског ваздухопловства, са командом на Бежанијском аеродрому, није била оформљена и употпуњена све до самог почетка Априлског рата!
Други ваздухопловни пук из ове бригаде није био ловачки све до јесени 1940. или до почетка 1941. године. Његов први део, група 52, вероватно је постао од оних авиона Хокер Харикена који су били на дежурству код Битоља после његовог бомбардовања 5. новембра 1940. Други део овог Другог ловачког пука образован је од једне половине Шестог ловачког пука; ова јединица је тек 1.априла 1941. прелетела из Крушедола у Крагујевац и ушла у састав Другог пука!... Може се рећи да је опасност од рата довела до тога да од једног ловачког пука, који и сам није био потпун, направимо два још слабија ловачка пука! Други пук је сада имао 19 авиона Ме-109Е у Крагујевцу, где је био и штаб пука, а његова 52. Група са 15 авиона Хокер Харикен била је у Книћу, на ратном летилишту. Овај Други ловачки пук, према томе, састављен је 1.априла 1941, пет дана пред рат! Пук. Б. Костић5) , стр. 42: било ми је необично жао што ми се пук цепа и узима најбољи део... Првог априла 1941. отишла је 31. Група у Крагујевац. Други ловачки пук је оформљен 1.априла, али без команданта... За команданта овог пука био је одређен п.пук. Фрања Пирц. П.пук. Пирц је од15. јула 1939. године био ван земље, био је у Немачкој, на челу наше комисије од 12 чланова за пријем вздухопловног материјала, и враћен је у Београд 3.априла 1941. године, када је због државног удара од 27.марта Немачка била отказала гостопримство целој овој комисији. Врло је вероватно да п.пук. Пирц није ни видео свој Други пук пре немачког напада!...
Друга половина Шестог пука, 32. формацијска група са 27 авиона Ме-109Е, пребацила се 2.априла из Радинаца на ратно летилиште код Крушедола, где ће дочекати почетак рата. Тако је на Бежанијском аеродрому било је, од 12.марта до 5 априла, само шест (6) ловачких авиона ИК-3 за непосредну одбрану Београда!...
Дана 5.априла око 15. часова на Бежанијски аеродром долетела је из Мостара ескадрила 102. која је припадала Шестом пуку, 31. Групи, и која је била пет месеци, од 7.новембра, на борбеном дежурству због провокације са бомбардовањем Битоља 5. новембра 1940. Ескадрила је враћена у Београд само један непун дан пре почетка рата! Ескадрила је имала десет (10) авиона Ме-109Е, од којих је један на самом слетању имао тежак квар на мотору. Тако ће у директној одбрани Београда следећег дана бити 9+6=15 авиона, не рачунајући још и два штабска.
Прва ваздухопловна ловачка бригада није имала ону снагу и моћ на коју се рачунало!...
Ипак је у неким изворима записано:
- Немачки напад на Југославију затекао је југословенско ваздухопловство потпуно мобилисано и на својим ратним местима сходно плану...
- Југословенско краљевско ваздухопловство је било једини род војске Краљевине Југославије који је почетак Априлског рата 1941.године дочекао у пуном саставу и у стању приправности...(!)
ЛЕТАЧКО ОСОБЉЕ
- Летачког особља било је довољно, пилота је било преко 2.000... (Терзић, 2/132)
- Пук је имао довољно пилота. За бројно стање авиона са којима је пук располагао за почетак рата долазила су по два пилота на један авион... Б. Костић, стр.51.
Иако смо имали мало авиона, никако није сигурно да је било довољно пилота у ловачкој авијацији, а вероватно је тако било и у бомбардерској...
Б. Костић (стр.52) је све пилоте у пуку поделио у четири групе и подвукао да су само пилоти прве групе способни за борбу:
1. старији и искуснији пилоти ловци,
2. пилоти ловци који раде по штабовима и долазе у пук само ради тренаже,
3. млади пилоти ловци који су крајем 1940. дошли у пук из ловачке школе,
4. пилоти ловци из резерве.
П.пук. Костић (стр.74) друкчије је приказао стварно стање пилота у 32. Групи која се налазила код Крушедола са три непотпуне ескадриле и која је имала 27 авиона Ме-109Е;поред себе као пилота ловца и поред команданта 32. Групе, навео је имена 25 пилота ловца, што чини укупно онолико пилота колико је било и авиона: 27 авиона и 27 пилота! Нема помена о пилотима друге поставе!...
У Групи 51. на Бежанијском аеродрому, биле су непотпуне ескадриле161. и 162, свака са по три авиона ИК-3, које су дошле под команду Шестог пука пред сам рат. П.пук. Костић за 161. ескадрилу наводи имена пет (5) пилота, од тога је један из резерве, за 162 ескадрилу помиње шест (6) пилота, од тога један из резерве. То је девет пилота, без двојице из резерве, на шест авиона.
Треба имати у виду да је било 12 авиона ИК-3 из прве серије за ове две ескадриле и да су се од тога шест били затекли 6.априла у фабрици на ревизији и ради неких поправки...
Ескадрила 102. која је 5.априла долетела из Мостара, имала је на дан 6.априла 12 пилота на 9 авиона Ме-109Е – било је десет(10) авиона, један је испао из бројног стања код слетања претходног дана. Једино је ова ескадрила имала више пилота него авиона!...
У Петом ловачком пуку, који је постао ловачки 1940. године, у његовој 36. Групи на Режановачкој Коси, било је 15 авиона друге линије и 15 пилота на списку, од тога један
резервни пилот ловац, Олег Кургански, који је у борби 6.априла био рањен и оборен! Пилот ловац Богдан Рашић из ове 36.групе Петог пука, записао је у својим „Сећањима“, стр. 22, да 7.априла око 22. часа са ратног летилишта у Урошевцу креће у правцу Пећи, камионима и маршевски, цео састав који се био повукао са Режановачке Косе после борбе... У овој групи која се даље повлачи пилот Рашић помиње седам (7) пилота, заједно са собом, који су преживели битку код Куманова. Овај број пилота и оних осам (8) који су погинули у неравној борби код Куманова даје опет број 15, колико је било и авиона у јединици код Куманова. Није поменут ни један пилот који би био из друге поставе!...
Немамо податке за Други и Четврти пук, оба ловачка, један код Крагујевца, други код Бања Луке. Ипак, знамо два случаја да су у Другом пуку летела и два резервна пилота и да су учествовали у борбама. Један је био рез. п.пор. Д. Бојовић, други рез. пор. П. Црњански. Д. Бојовић и кап. Ж. Митровић, када су видели у току патролирања у својој зони да је Београд нападнут, долетели су и умешали се у борбу. Митровић је био оборио два немачка авиона и погинуо, Бојовић је био теже рањен, авион оштећен, и морао је да се спасава падобраном... Црњански је наводно био оборио један немачки извиђачки авион код Параћина...
Чудно је да ни у једном случају нису поменути пилоти који би чинили другу поставу у борби. Јасно је да њих није ни било!... Према томе, не би могло да се узме као тачна изјава да је било по два пилота на један авион, и изјава, која је присутна у нашој ваздухопловној литератури од 1941. године до данас, да је Југославија имала 2.000 пилота оспособљених за ратна дејства.
Поред тога, иако је п.пук. Б.Костић посебно нагласио у својој књизи „да је група пилота из резерве била најмалобројнија и да на њу није требало да се рачуна“, ипак је у јединицама било резервних пилота који су летели и на сложеном авиону Ме-109Е и још узимали учешће у борбама... Да ли то показује да није било довољно пилота у активном саставу?!
Извори који су нам били приступачни говоре као да је сваки пилот имао свој авион и њиме био задужен, по шеми каква је владала у коњици! То опет потврђује да је било онолико пилота колико је било авиона. Записано је да је „Рашићев авион био на оправци у Нишу“, Ђорђе Стојановић је рекао у својим „Сећањима“ да му је у једном лету мотор почео да баца уље и морао је да се врати на Бежанијски аеродром; он је „одмах ускочио у Јелићев авион и вратио се у борбу“; говори се о Оштрићевом авиону, о Џаловом авиону, о Брезовшековом авиону, кап. Михо Клавора је „свој“ авион окренуо на леђа при слетању код Крушедола 2. априла... Храбри кап. Гогић је четири пута улетао у борбу на „свом“ авиону првог дана рата, у сва четири немачка напада... Пилот Ђорђе Стојановић је на „свом“ авиону у два дана борбе летео око десет пута, у томе су била и два лета до Радинаца и назад(укупно четири „празна“ лета)... Пилоти се нису смењивали на једном истом авиону, као што се то говори!...
Kолико је основана прича да је Југославија имала 2.000 пилота пред рат 1941. ?!
- Командант Шестог ловачког пука, п.пук. Б.Костић пише у својој књизи како су „удеси авиона Ме-109Е били чести“ (стр.21-25). Наше ваздухопловство, које је почело да се модернизује 1939-1940. године, није имало прелазни тип авиона неопходан за летење на брзим авионима после основног школовања пилота. Ловачки авион Ме-109Е био је врло тежак за летење за младе пилоте ловце, нарочито на полетању и слетању, пошто је имао врло осетљив стајни трап. Често се догађало да због лома на стајном трапу дође до даљег лома авиона, и авион би по неколико месеци био на оправци и ван употребе.
Први уговорени авиони Ме-109Е (четири авиона) дoлетели су из фабрике средином августа 1939. године. Како су пристизали (до априла 1940.), тако је са њима почело летење у јединицама. Убрзо је у току обуке чак 15 авиона имало велике ломове и они су били отпремљени у фабрику на велике оправке. Ти поправљени авиони враћени су у Југославију јуна 1940. године. За бројне мање и краће оправке у нашим фабрикама немамо податке. Ово показује да наши пилоти ловци на тренажи у 1939-1940. нису имали ни довољно авиона ни довољно времена за успешно овладавање овим брзим и сложеним апаратима. Поред тога, постојало је наређење више команде за штедњу бензина, а ово је, нормално, доводило до смањеног налета и слабије обуке...
Тако је 28.марта при повратку са једног задатка пилот ловац кап. Милан Ђорђевић остао без бензина и срушио се са мале висини поред самог летилишта код Крушедола. Пилот погинуо, авион уништен... Кап. пилот ловац Михо Клавора је 2.априла доживео удес на слетању при чему се авион окренуо на леђа. То је свакако било код прелета из Радинаца у Крушедол. Пилот је био неповређен, авион изгубљен. На завршетку првог ратног и борбеног дана, 6. априла предвече, храбри пилот ловац кап. Милутин Гроздановић, који је тог дана имао две победе у борби, обе признате, при прелетању 32. Групе из Крушедола у Радинце доживео је тежак удес на слетању који је једва преживео. Авион је изгубљен...
- Пилот ловац нар/п.пор. Ђорђе Стојановић, који се са ескадрилом 102. вратио из Мостара 5.априла, полетео је у борбу 6.априла са неисправном радио станицом и није имао радиовезу. Своме вођи, кап. Жунићу, давао је сигнале махањем крилима!...
Свих шест авиона ИК-3 из 51. Групе нису имали уграђене радио станице!...
- П.пук Костић описао је случај пилота ловца из своје јединице који је оборио наш двомоторни авион зато што није имао везу са комадним местом, јер је „био заборавио да укључи радиостаницу“!... Био је примећен један усмљени авион према Фрушкој Гори... „Како нисмо били обавештени да је то наш авион (не знамо ко је могао да шаље таква обавештења 6.априла око 11,30 чсова!), упућен је авион са пилотом М.Бошковићем“. Овај је сустигао тај авион, то је био „Бленхајм“ из 11.самосталне групе из Радинаца(!), и спремио се да га нападне... Пилот наредник Бошковић није могао да прими заповест да не напада тај авион, јер је био наш, већ га је оборио и тај авион је пао код села Шајкаш, а посада је изгинула.
Није јасно каква је то била припрема једног пилота ловца кад он није познавао ни силуете наших авиона и није препознао ни ознаке на авиону?! И како је он могао да полети без употребе радиостанице у полетању?!
Командант Костић је записао: Наредник Бошковић је био страшно утучен и ожалошћен због овог случаја, али је после подне у времену између 16-17 часова јуначки погинуо у ваздушној борби са немачким авионима код Ковиља...
Данашњи добри познаваоци историје нашег ваздухопловства развијају тезу да пилот Бошковић није оборио тај авион код Шајкаша...
- Командант Костић, запажен по својој стручности, савесности и родољубљу, вероватно је учинио грешку као старешина што је пустио наредника Бошковића да тог истог дана полети у борбу, онако утучен и растројен, у борбу у којој ће и погинути. Ово је утолико већа старешинска грешка ако би било тачно да је у пуку било по два пилота на један авион, како је то написао сам п.пук. Костић.
Пилот ловац кап. Михо Клавора имао је тежак удес 2.априла код слетања на летилиште
код Крушедола када се преврнуо на леђа. Авион се није запалио, пилот није био повређен, али је авион био изгубљен. Поред свега, кап. Клавора је добио други авион и учествовао у борбама 6. и 7. априла, када је погинуо у борби против два немачка „Месершмита“ близу Ирига.
Сличан догађај био је на Бежанијском аеродрому... Пилот ловац нар.водник Карло Штрбенк, из 102. ескадриле, борио се храбро у току другог немачког напада од 10-11 часова. Морао је да прекине борбу и да се врати на аеродром са јако оштећеним авионом. Како није било другог авиона, он је замолио команданта бригаде пук. Карла Рубчића да му уступи бригадни командни авион, да би опет кренуо у бој. Пук. Рубчић му је одобрио и он је узлетео, борио се и погинуо... Ценимо да је ово велика командантска грешка и да старешина није смео да истог часа врати у борбу пилота који се већ борио и био пред лицем смрти!
- Вељко Лековић6) пише о погибији тројице наших пилота ловаца из састава Другог пука, из групе 52. код Кнића, који су одмах после полетања ударили у брда ...
Командант пука п.пук. Ф.Пирц, који је вероватно тек 7.априла дошао у свој пук, наредио је на дан 9.априла да се СПАЛЕ (то му је можда била и једина команда у јединици у току рата!) сви авиони Другог пука у Крагујевцу и Книћу, наводно због приближавања немачке војске... (познато је да је п.пук. Пирц одмах прешао у редове новостворене пронемачке хрватске државе, НДХ, и добио високи положај у њеном зракопловству!...).
Ову страшну заповест, страшну за родољубе и пилоте, четири пилота из ескадриле кап. Иве Оштрића из 52. Групе нису хтели да изврше! Вероватно је то било 10.априла, полетели су кап. И. Оштрић, пор. Мато Момчиловић, нар.водник Вељко Вујичић, а четврти авион Уроша Перовића заглавио се у блату. Имали су намеру де прелете у Сарајево или Бањалуку... Време им није било наклоњено, била је ниска облачност, и сва три авиона убрзо после полетања и лета кроз облаке ударила су у брда, у планину. Пилоти су погинули.
- Према п.пук. А. Павловићу, 8.априла један авион Хокер Хајнд из 21.ескадриле 11. самосталне групе за даљна извиђања из Вел. Радинаца, на прелету ка Сарајеву или Бањалуци, ударио је у брдски систем Влашић из непознатих разлога. Погинула су оба ваздухопловца, пор. Растислав Пешић и радиста Блажо Гардашевић. Сахрањени су у селу Драгинац, где су Немци 1941. стрељали око 3.000 људи из околине...
Дана 11.априла на јужним падинама Биокова срушио се један авион Савоја Маркети 79 који је био полетео из Мостара (можда због усташке побуне?!) са пет ваздухопловаца – сви су погинули.
У току 10 и 11.априла покушало је 8 бомбардера са посадама (по другима било је 12) да прелети у СССР; тамо су стигла само четири! У Карпатима је погинуло 9 ваздухопловаца, а код Констанце у Румунији тројица.
У околини Рогачице 11.априла срушио се бомбардер ( вероватно Савоја Маркети...) који је, изгледа, летео из Мостара у СССР. Погинуло је девет (9) ваздухопловаца!...
Не зна се зашто је толико наших авиона страдало у летовима без спољне видљивости... Верујемо да су на тим авионима постојали потребни инструменти за лет кроз облаке и по слабом времену...
- Нашли смо на И-нету чланак Александра Коло (кустос у Музеју ваздухопловства) и Петра Николића, са насловом: „Последње вече пилоти провели у кафани Зора“...
Овај догађај није био познат у нашој историји ваздухопловства...
Реч је о пилотима из 102.ескадриле Шестог ловачког пука који су 5. априла долетели из Мостара у Београд. Добили су слободно поподне и вече, али су морали да оставе тачно место и број телефона где се налазе. Отишли су да виде породице и да се поздраве са њима... После тога су се окупили у кафани „Зора“ у Македонској улици...
Лепим речима описано је последње другарско вече ове групе пилота која ће у рано јутро следећег дана „одлетети у небо“... Око 1.сат после поноћи зазвонио је телефон, тражили су командира ескадриле кап. Милоша Жунића... Он је одмах наредио покрет на аеродром, „остало је легенда“...
Прича је лепа и потресна, дирљива... Међутим, пилот ловац нар./п.пор. Ђорђе Стојановић из ове 102. ескадриле написао је у својим сећањима7) следеће: „ По слетању у Београд, после шест месеци (било је пет месеци...вл) одсуствовања, дат је излазак само до 22 часа...
Дошао сам на аеродром у 3,15 час. таксијем“...
Имали су излаз до 22 часа (5.априла!), пилот Стојановић долази на аеродром у 3,13 сати (6.априла), његови другови из кафане „Зора“ полазе на аеродром у 1.0 ноћу! Како је то било могуће?! И сви су знали да је наређена приправност под оружјем и да ће Немачка да нападне 6.априла 1941. у рано јутро!...
Питања им још много, има и других примера слабости у нашем ваздухопловству априла 1941. године... Много таквих слабости потиче од слабости државне заједнице која је изнутра разарана пуних 20 година, а у окружењу држава је имала непријатеље са три стране, међу њима и обе силе Осовине које су у то време биле највеће силе у Европи и које су водиле освајачки рат са зачуђујућим успехом...
Будући мала и сиромашна држава, Југославија није могла да скупи род војске – ваздухопловство – снабде на време модерним ратним авионима, нарочито не у довољном броју. Југославија је крајем двадесетих и почетком тридесетих година учинила огроман финасијски напор када је у својим фабрикама, делом и из увоза, снабдела своје ратно ваздухопловство са 577 авиона Brege 19, и са још 260 авиона Потез 25. Поред ових, било је и других авиона, из увоза и по лиценци: Авија БХ, Хокер Фјури...
Познато је да су ловачки авиони средином тридесетих година, када су се појавили Месершмит 109 у Немачкој 1935. и Спитфајер у Енглеској 1936. године, изазвали праву револуцију у ваздухопловству. Југославија је, и не само она, одједном имала застарело ваздухопловство, а није имала снаге да набави нове модерне авионе...
Није лако могло да се дође до потребних зајмова, а две водеће земље, које ће убрзо и заратити међусобно, одбиле су да извозе такве авионе због својих потреба...
То су били високи разлози и ту се није могло много учинити...
Наша сопствена слабост се огледала у нашем раду и организацији. У највећи пропуст вероватно спада оно необавештавање војног и државног врха да је рат почео одмах после 5 сати дана 6.априла немачким нападом код Скопља, Куманова и Лесковца.
Историја не зна шта је урађено са тим вестима, ко их је све примио, зашто по њиховом пријему ништа није урађено?! Како је могуће да о том ваздушном удару у јужној Србији одмах после пет сати нису знали ни командант Прве бригаде ни командант Шестог пука, који су имали задатак и одговорност да бране Београд од напада из ваздуха?! Уопште се не зна шта је после тих вести учињено у Влади, у Генералштабу, у Врховној команди, у Команди ваздухопловства, у војсци, у одбрани Београда!...
Наша је слабост што је Други ловачки пук формиран тек 1.априла, што тај пук није добио команданта уместо пук. Пирца који је био дуго у иностранству, грешка је што је 102. ескадрила враћена из Мостара тек 5.априла, слабост је што смо морали да од једног ловачког пука правимо два пука, што нам је много пилота погинуло у лету без спољне видљивости. Рекло би се да није тачно да смо имали 2.000 пилота са искуством, уопште није виђено да су летачке јединице имале по две поставе пилота, неки наши борбени авиони нису имали радиовезу, није било запаљиве муниције, у неким случајевиа старешине се нису односили у борбеним условима, покровитељски и очински према младим пилотима... Разуме се, има још других примера слабости....
СЛАБОСТИ ИМА УВЕК... ЈУГОСЛАВИЈА ЈЕ БИЛА УВУЧЕНА У СВЕТСКИ РАТ!...
Види још
- Други ваздухопловни ловачки пук у Априлском рату 1941. године
- Бомбардовање Битоља 1940.
- Пилот Ђорђе Стојановић
Литература:
1.Велимир Терзић, Слом краљевине Југославије, Нар. дело, Бгд. 1984.
2.Неб.Ђокић, И.Мијатовић, И-нет, Ловачка авијација Војске Краљевине Југославије
3.Андрија Павловић, Југословенско ваздухопловство у Априлском рату, Гласник РВ и ПВО, бр.5/1972.
4.Арсеније Бољевић, Југословенско ваздухопловство у рату априла 1941, Војно дело, бр.1/1952.
5.Божидар Костић, Пламен над Београдом, 1991.
6.Вељко Лековић, Ваздухопловци Шумадије, 2014..
7.Ђорђе Стојановић, Моје борбе у ваздушној одбрани Београда 6.04.1941.
Владимир Лепојевић, дипл.руд.инж.
рез. кап. авијације пилот
сребрна диплома пилота једрилице