Било је то 1963. године. Новине су 3.октобра (Политика – Танјуг) објавиле узбудљиву вест за нашу јавност и потресну за наше ваздухопловце, вест да су се код Варшаве у ноћи 2. октобра сударила два спортска авиона. У једном је био наш пилот, на вежби у ноћном летењу, у другом двоје пољских пилота. Лист Борба је 4. октобра јавио вест свога дописника под насловом: „Трагедија над Варшавом“. О овој несрећи писали су и Спорт и Вечерње новости.
Судар се догодио изнад аеродрома у Гроцлавеку, поред Варшаве. У овој великој несрећи тешко је повређен наш спортски пилот Митар Драгић, у другом авиону погинули су на самом месту пада, двоје пољских пилота, наставника летења, Ирена Кањевска и Андреј Засађински, ваздухопловни инжењери.
Драгић према задатку, летео је по школском кругу на висини од 300 метара и испред трећег заокрета, када почињу припреме за маневар слетања, изненада је на њега налетео, од позади и полубочно, други авион, који је, по свему судећи, долазио из зоне у прилаз за слетање.
Авиони су били популарни CSS-13, пољске производње, двокрилци, двоседи, с којима су у Пољској замењени старији ПО-2. Брзина ових авиона је око 130-150 km/h, масовно су коришћени у спортском ваздухопловству за вучу једрилица и искакање падобранаца. Драгић је летео у Пољској на основу споразума о размени пилота ваздухопловних савеза двеју земаља.
Дописник из Варшаве, Раша Лазаревић, јавља 4. октобра, преко Вечерњих новости о судару два авиона код Варшаве и о последицама ове несреће. Он обавештава да је наш пилот Драгић, у бесвесном и тешком стању пренет највећом брзином, за око 20-25 минута, у Ортопедску клинику Медицинске академије, у Варшави, било је то око 23:45 часова, где је, у том тренутку, у општој пометњи, на пријемном оделењу уписан као непознато лице Н. Н.
Наш вредни извештач је добио у болници детаљније податке о стању нашег пилота и пише да је Драгић при паду после судара задобио велике, тешке и много озбиљне повреде: фрактуру базе лобање, потрес мозга, повреде кичме и прелом обе ноге изнад колена. Лекари су очекивали још теже стање ако би се потврдиле њихове сумње да постоје и унутрашње повреде. Било је право чудо да су у Драгићу уопште нашли знаке живота...
Највећа срећа за Драгића, код овако тешког авионског удеса, била је у томе што је други авион ударио у задњи део његовог авиона, иза пилотског седишта и није га закачила елиса, која би га сигурно усмртила. Све повреде које је Драгић имао, задобио је при паду на земљу, ниједну у ваздуху.
Новине су јавиле да су одмах почели вишедневни напори лекара да се спасе живот младог пилота. Трансфузије су непрекидне, врат му је стављен у гипс. Пољски лекари се крајње залажу и чине највеће напоре да сачувају постојећу искру живота, да му поврате свест, да га спасу.
Наше новине јављају 5. октобра да пилот Драгић још није дошао свести (Спорт), да је његово тешко стање непромењено и веома критично. По нашим аероклубовима наши ваздухопловци су тих дана само говорили о Митру Драгићу, непрекидно су пратили вести о његовом стању, бринули, упућивали му најлепше жеље, надали се, неки су се вероватно и молили за њега. Можда су се те наше жеље, наша брига, наша морална подршка и симпатије за нашега друга ваздухопловца, стизале неким свима нама непознатим таласима, струјањима и до нашег Митра, који се у дубокој несвестици, борио за живот тамо у далекој Варшави. Можда је наш Драгић те таласе и осетио, иако замрачене свести и можда су му наша подршка, бриге, пажња, љубав подстакли нове и неочекиване снаге да се одржи.
Срећом, већ 6.октобра Борба јавља да је стање Драгића нешто боље, да је почео да реагује на неке спољне знаке, а Вечерње новости и Спорт пишу да се код њега појављују први знаци буђења, после пуних 48 часова, да полако показује знаке свести, мада су то били само незнатни знаци, полусан и полуагонија...
Најзад, у добар час (!), иако после још шест дана, стигла је жељена вест: „Пилот Драгић је дошао свести“. Јављено је 11. октобра од Лазаревића из Варшаве и објављено у Спорту 12. октобра! Иако то није био повратак пуне свести и одговарајућих реакција, ипак је то био огроман напредак ка повратку у живот.
Наде наших ваздухопловаца, а свакако и лекара у Варшави, одједном су силно порасле, сви смо осећали велико олакшање, радовали смо се... Понети великом жељом већ смо веровали и очекивали да ће пилот Драгић преживети и оздравити.
Наше наде су се оправдале. Дописник Раша Лазаревић, који је свакодневно обилазио Драгића у болници и око три недеље редовно и преко више листова извештавао нашу јавност о Драгићевом стању, јавља 22. октобра из Вршаве најлепшу вест (Вечерње новости и Борба), да се Драгићу свест потпуно повратила и стабилизовала, да се пилот Митар Драгић видно опоравља и да ће остати у животу!
Драгић се повратио у живот! Највећа заслуга припада пожртвованим и добрим пољским лекарима, чудо, чему је допринела и Драгићева физичка виталност, добро здравље и младост. Пуна три месеца лечен је у болници у Варшави наш пилот који је преживео судар авиона у ваздуху и пад са висине од 300 метара. Успешно је излечен. После тога је био три месеца на рехабилитацији, у бањи Лондек и на крају, још месец дана у модерном заводу у Констанчину код Варшаве. Пуних седам месеци Драгић је лечен и опорављан под надзором пољских лекара и изашао је из болнице и тих завода за рехабилитацију са потпуно обновљеним здрављем и обновљеним физичким способностима. Пред њим је опет била будућност, Драгићу се животна храброст повратила и он је опет, усправан, снажан и бодар, ледао напред и радовао се животу.
Али ни ми његови другови, ни пољски лекари, нисмо знали каква је јуначина био наш Драгић. Наш Драгић је од 2. октобра 1963. године, када је имао судар у ваздуху, до краја априла 1964. био на лечењу и рехабилитацији, а већ 7. јула 1964. он је постао пољски зет и оженио се младом Пољкињом, после идиле која је почела кратко пре његове катастрофе и трајала и доказивала се за све време његовог лечења. Исте године, Драгић се са својом супругом вратио у Београд.
У Пољској, Драгић у једрилици, његов син стоји поред ње.
После неколико година Драгић је по други пут постао пољски зет, оженивши се опет Пољкињом. Из оба брака Митар има по једног сина. Синови данас живе и раде у Пољској.
Драгић је био дуго на боловању, све до 1970. године, када су му добри и наклоњени људи и пријатељи ваздухопловци, омогућили да се запосли у администрцији Управе за цивилно ваздухопловство, која се налази на аеродрому у Сурчину. Тако је Драгић поново био близу авиона и са ваздухопловцима, али никада више није могао да се врати летењу, ни спортском, ни професионалном.
Био је веома успешан у својој летачкој каријери која је, као што се видело, трајала, по несрећи, не тако дуго. Драгић је рођен 1936. године, у Хумићу код Кључа, у Босни. Завршио је основну школу у Земуну, 1948. године, где је живео са старијим братом. Постао је питомац Ваздухопловне индустријске школе у Сомбору, 1951. године. Те исте године основан је аероклуб, при овој школи, ту је Драгић завршио основну обуку на почетној једрилици – клизачу, а 1952. у Земуну је летео са стартом на витлу и стекао диплому „Ц“ пилота једриличара. У исто време завршава и основну обуку на авиону „Тројка“ и падобрански курс. Већ 1954. године, у Вршцу осваја „Сребрену Ц“ диплому, а 1960. испунио је услове за „Златну Ц“ и још два услова за „Дијамантску Ц“ значку: прелет са одређеним циљем Сомбор-Крушевац (308 km) и висину 5.150 m у Бихаћу, на таласима. Данас је он један од ретких наших пилота који има „Златну Ц“ диплому и златну значку са два дијаманта.
Државно првенство у једриличарству, 1960. године, Владо Велеј, Васа Степановић и Митар Драгић.
Драгић је летео на једрилицама и на авионима, био је професионалац спортског ваздухопловства. Запослио се као наставник једриличарства у Ваздухопловној школи у Београду, 1962. године, одакле је отишао у пољску на усавршавање, 1963. Вероватно је његов циљ и сан био да постане саобраћајни пилот, али удес у Пољској је изменио његов живот.
Ипак, комисија за испитивање удеса је утврдила да пилот Драгић није био учинио никакву грешку у лету и да не сноси део кривице за ову катастрофу. Та вест је донела нашим ваздухопловцима велико олакшање.
Лисичји јарак 1963. године, Вукашин Прентић, Љубинко Атанасов, Митар Драгић, ппук. Живко Ранисављевић и новинар Спорта.
У изводу из извештаја нашег главног инспектора за ваздушни саобраћај, који је са пољским колегама обавио увиђај удеса, наводи се да су те ноћи у ваздуху били три авиона, истог типа, да је један радио у зони, да је Драгић започео овај последњи лет у 23 часа и 15 минута, а да је трећи авион полетео два минута после Драгића и летео је такође по школском кругу. Даље, „Руководилац летења приметио је да се два авиона опасно приближавају један другом и покушао је да их упозори сигналном ракетом. Ракета је затајила, јер је била неисправна. У судару авиони су се били сјединили и једно време су заједно падали. На око 80 m висине раздвојили су се и сваки је пао на своју страну.“ У једном новинском извештају (Спорт од 5. 10. 1963.), говори се како су очевици судара тврдили да је видљивост била одлична, да су сигнална светла на авионима још увек горела и када су авиони пали на земљу...
Сувенур, вентуријева цев и силуета Драгићевог авиона, трајна успомена на удес.
Код споменика пилоту Михајилу Петровићу. Слева Н. Н. Злата Мартиновић, Мирослав Михјиловић, Љубиша Ђорђевић, Н. Н., Н. Н. и
Митар Драгић.
Код споменика Пилотима из одбране Београда, 6. априла 1941. године.
Сећање 6. априла 2007. године: Слободан Штава, Владимир Лепојевић, Зора Бољановић и Митар Драгић.
У вези броја авиона који су те ноћи вежбали на аеродрому Глоцлавек постоји велико неслагање. Пилот Драгић каже да су у раду била два авиона, а не три! Један је летео по школском кругу, то је био са Драгићем, други је радио у зони. по томе како је настао судар, од позади и под полубочним углом, може се ценити да је тај други авион долазио из зоне.
Могло би се узети као вероватно да је видљивост била добра. Била је месечина и то пуна фаза Месеца, што је почело управо те ноћи, 3. октобра у 4 часа и 44 минута. Зато је веома чудно што посада из другог авиона (са два пилота), није видела силуету и сигнална светла Драгићевог авиона. Податак да су сигнална светла на авионима (или на авиону) била упаљена и после смртоносног пада са 300 метара висине, тешко се може узети као вероватан. Авиони нису имали радио везу, а случај са неисправном ракетом у овом моменту је за велико жаљење.
Као и код многих других удеса, било је и остало тешко утврдити све узроке, све грешке и све чиниоце који су довели до катастрофе, као и податке који описују и објашњавају удес.
Наш Митар Драгић се пензионисао 1989. године. Живи у Земуну и даље се дружи са ваздухопловцима, у чијој средини је поштован. Активан је члан удружења ветерана и у Удружењу је за неговање ваздухопловних традиција.
Предходно описани тешки удес, Драгић је доживео у 27. години живота.