ОДЛАЗАК 36. ВАЗДУХОПЛОВНЕ ГРУПЕ ПЕТОГ ПУКА СА РЕЖАНОВАЧКЕ КОСЕ
Прва деоница Куманово – Гњилане
Описан је напад немачке авијације у зору 6.априла 1941. године на ратно летилиште Режановачка Коса код Куманова и страшне последице тога напада. Приказали смо неуверљиве и измишљене приче присутног (?) сведока резервног п.поручника пилота из Ниша, Џоџовића...
Џоџовић је написао да је командант 36. Групе мајор Брезовшек долетео „око 7,30 час.“, више од два сата после немачког ваздушног напада, и пошто је „обавештен од Рашића и Џоџовића“ о детаљима догађаја, „на камионима који су остали исправни, одмах је натоварено што је прикупљено, и кренуло се за Урошевац“, стр.169.
„ Марш за Урошевац је почео око подне. Било је јако топло“, стр.169.
Показали смо да није тачно да је мајор Брезовшек долетео у 7,30 час. – пилот Рашић је оставио податак да је мајор Брезовшек долетео „док се изнад и око летилишта развијала ваздушна борба
и ПО дејствовала пуном снагом...“, а капетан В. Величковић: „мајор Брезовшек враћајући се из Ниша слетео је при самом завршетку ваздушне борбе...“, стр. 87.
Показали смо да није тачна прича како су Рашић и Џоџовић обавестили свога команданта о догађају, јер је Брезовшек одмах по слетању отрчао у командантску кућицу где се већ налазио мајор Џал!... Није тачно ни да је Рашић био одређен да камионом иде у Урошевац... Рашић је авионом Брезовшека одмах одлетео у Урошевац, по задатку, а не без дозволе и „на своју руку“, како каже Џоџовић, који је то „касније сззнао“... Џоџовић све то није знао и пише како је Рашић био одређен да иде камионом (!), а он, Џоџовић, пешке преко планине!...
Џоџовић ја даље написао: „ До Урошевца се, међутим, није стигло, нити транспорт са камионима, нити ми који смо пошли пешице. Немци су увек били бржи у напредовању“...
То уопште НИЈЕ ТАЧНО! То је велика грешка за нашу историју. Ово је стварно најстрашнија и најружнија неистина у његовој књизи... То је прича у којој је Џоџовић написао како је цела јединица која је имала ратни задатак да се пребаци на ратно летилиште у Урошевцу, већ 7. априла увече у Гњилану самовољно одустала од задатка, пошла на супротну страну и растурила се код Медвеђе, далеко од Урошевца, а Џоџовић је даље ишао пешке сасвим сам и у недељу 13. априла вратио се своме дому у Нишу!...
Он је овде цео одред од око 400 војника, са официрима, приказао као дезертере који стварно то нису били; сигурно је да су већина међу њима били искрени родољуби који су били спремни да бране Отаџбину! Џоџовић је према њима и Отаџбини учинио најтежи грех! Он није свестан да је и себе приказао као дезертера, а писао је књигу као зрео човек!... Чудно!...
Писац уопште није дао потребна обавештења о одреду војника са којим се кретао: колико људи је било у одреду, како су били опремљени, шта су носили са собом, нарочито се не зна да ли је на Режановачкој Коси било и других жртава 6. априла осим осморице пилота које је навео Џоџовић – кап. Величковић: „ у току ваздушне битке наше помоћно особље на земљи трпи велике губитке од авионске митраљеске и топовске ватре“ – каква им је била исхрана, обезбеђење, наоружање, дисциплина, морал... Помиње се од официра само кап. Стеван Стевановић, командир аеродромске чете, који је овде вероватно био вођа марша, и ниједан други официр!...
Џоџовић каже да је 6.априла увече, када су заноћили на маршу, било лепо и топло време, а у току ноћи на њих је нападао снег и он је тај снег видео тек ујутро... Они у току ноћи нису осетили пад температуре ни да пада снег!... Он каже да је 7. априла дан био тмуран и са суснежицом – то би значило да су облаци били ниски и небо затворено – али они су ипак „веома често виђали немачке авионе у пари. Увек су то били „Ме-109“... Не можемо да знамо да ли је тачно да се тамо време променило у ноћи 6/7. априла и да је пао снег – познато је да је та промена времена била око 8. и 9. априла...
Пилот Рашић, који ће полетети у патролу у Урошевцу 7.априла ујутро, са оним командантовим авионом, и у пратњи пилота Јањушевића, записао је: „јутро је опет освануло без и једног облачка, све је ишло у прилог непријатељу, па и временска ситуација...“. Време је, дакле, било лепо...
Писац овде спомиње Скопску Црну Гору као да иду преко планине, висока је до 1650 м, а они су ишли путем, или поред пута, Куманово-Прешево; има на том путу и узбрдица... Заноћили су на отвореном простору негде око Прешева. Растојење Куманово-Прешево (путем) је око 18-20 км, а Прешево –Гњилане око 27 км. Они су тог страшног дана 6.априла 1941. године, ако су кренули око поднева, могли да пређу у маршу око 15-18 км, то је управо тамо око Прешева...
У понедељак увече 7.априла нашли су се испред Гњилана (стр.170). – „Вероватно је капетан (Стевановић) од људи (!) сазнао да се у болници као тежак рањеник налази пилот кога су оборили Немци“. „Стева се распитао о рањенику у болници, чувши да је тешко настрадао. Сазнао је да се зове Радевић. Ништа више о нашем Радевићу нисмо могли да сазнамо, а нисмо успели да дођемо до њега. Радевић је припадао мојој 112. ескадрили“...(!). Зашто нису успели да до њега дођу, да обиђу рањеног друга? Гњилане је велика варош и у њој велика болница?!
„Стигавши до Гњилана, преноћили смо негде(!). Не сећам се ни једног детаља у вези са овим ноћењем, само знам да је било друкчије него претходне ноћи“(!?). (стр.171.)
Преноћили су негде!?... Који човек не би запамтио ове догађаје за цео живот?!...
„Капетан Стева је од људи сазнао и то да су Немци продрли у простор близу наше позиције, и да се крећу према западу“, стр. 170. Ово није тачно!...
Куманово је пало 7.априла око подне... Одатле је главна немачка нападна колона пошла на Скопље, а мањи делови на север, према Бујановцу, и даље према Нишу, ради обезбеђења позадине своје главне колоне која иде према Скопљу. Нису пошли на запад... Урошевац је пао 9.априла напредовањем Немаца из Скопља кроз Качаничку клисуру.
„С обзиром на тај податак који је узет као поуздан (?!), Стева је одлучио, и то ми је рекао када ми је први пут пришао од поласка са аеродрома (!), да морамо скренути десно у североисточном правцу, који је беспутнији, али је зато неповољан за моторизоване Немце“(!), стр.170.
Тешко је погодити од кога су они тамо, у недођији, добили „поуздане“ податке о кретању Немаца!...
А Џоџовић игра своју главну улогу даље и пише како је вођа марша, кап. Стевановић, управо са њим разговарао о одлуци да продуже на другу страну, и да одустану од свог ратног задатка, од своје највише дужности када се брани Отаџбина...(стр.170). Активни капетан војске Југославије поверава све то резервном п.пор. Џоџовићу, а не колегама активним официрима, које ће он на овај начин претворити у војне дезертере... И сви су они прихватили ову одлуку мирно и сагласно, нико се није побунио, протествовао, нису се позвали на војничку част и на примере својих дедова, није их зауставила савест и страх од војног суда и то у рату?! Може ли се у то веровати?!...
Књига је написана погрешно, нажалост, а ово дезертерство није ни било, ово су велике неистине и велика срамота које не можемо више исправити!... Ови наопако описани догађаји и оштампани у књизи остају за вечност... Ко и како може данас, а тек у будућности (?!), да докаже како је писац очекиване најважније истине описао неистинито!?... Чак се и рецензент књиге преварио, па је написао : “Историјски су значајни подаци С. Џоџовића о повлачењу за Урошевац са аеродромском четом за обезбеђење, и распуштање те исте јединице у току пута“ (стр.IX)!...
Џоџовић је написао: „До Урошевца се, међутим, није стигло, нити транспорт са камионима, нити ми који смо пошли пешице. Немци су били увек бржи у напредовању“ (169.). Неистина!...
Други сведок са Куманова, Богдан Рашић, је написао у својим „Сећањима“, стр.16 : „ Када сам се вратио из гоњења немачког извиђачког авиона (летео је поподне 6.априла са аеродрома Урошевац... В.Л.), затекао сам помоћника команданта Петог ловачког пука, мајора Фрању Џала. Он је стигао од Куманова заједно са возећим делом наше 36. Ловачке групе правцем...
Возећи део који је стигао са Режановачке Косе креће око 22 часа ( 7. априла увече...В.Л.) из Урошевца за Пећ“...
На стр. 22: „... пошто смо изгубили све авионе (6. и 7. априла...В.Л.), формирају се покрети Групе. Тако командир вазд. капетан Стева Стевановић са својом 23. четом наше Групе још са Режановачке Косе, предузима пешачење у западном правцу“.../p>
На истој страни: „ У формираним покретима Групе налазило се још осам (8) преживелих пилота ловаца... Међу њима мајор Брезовшек, Степановић, Кургански (рез.), Џоџовић (рез.), Ладар, Рашић, Јањушевић и Милутиновић...
Овде је пилот Рашић споменуо и Џоџовића... Џоџовић у Урошевцу! Када би ово било тачно, потврдила би се убедљиво оцена да је Џоџовић целу причу о „дезертерству“ одреда са Режановачке Косе неистинито приказао!... ( Наша је намера да прикажемо и „Сећања“ пилота Богдана Рашића, и тада ћемо рећи више о овом податку... В.Л.)
Дакле, све што је написао Џоџовић о маршу одреда са Режановачке Косе под вођством капетана Стеве Стевановића, почев од поднева 6.априла 1941. године, није истинито. Одред није дезертирао, одред се пребацио у Урошевац и испунио тај свој ратни задатак, људство је часно радило и светлог је образа пред Отаџбином и својим потомством! Неодговорно, неправедно и ружно је оклеветано!...
Џоџовић је писао: „Даље пешачење се одвијало под горим условима“.
„Ближили смо се месту Медвеђа“.
ДРУГА ДЕОНИЦА ГЊИЛАНЕ - МЕДВЕЂА
Стигли су у Медвеђу... На стр.171. је написао:“ Ближили смо се месту Медвеђа“. То би могло да значи да је цео одред, а не само Џоџовић, доспео у Медвеђу. Из његовог описа наслућује се да је он тамо преноћио. Он не спомиње ниједно друго лице из одреда, не зна се како су се они збрињавали, каква је била њихова судбина. Пише само о себи!...
Не каже ништа када је и како цео одред, ако је био цео(?). стигао у Медвеђу и Џоџовић са њиме!?
Да би из Гњилана дошли до Медвеђе, североисточним правцем у почетном делу, једини могући пут (путеви), углавном сеоски и ко зна у каквом стању те 1941. године, био је Гњилане-Домороце-Рогачица-Трстена, то је око 38 км изразито планинског пута на правцу према Лебану. Пошто се Лебане не спомиње (не спомиње се ниједно место!), они су морали, да би дошли у Медвеђу, да крену после села Трстена на запад, преко планинског терена (на карти 1:215.000 ни данас ту није означен никакав пут), и да се спусте у долину Равне Бање и Сијаринске Бање. Од Сијаринске Бање није тешко стићи до Медвеђе. Дужина овог путног правца је око 65 – 70 км. Да би се прешао овај пут потребно је најмање два дана напорног пешачења, то би било 8. и 9. априла, а можда и 10. априла, што је вероватније. Џоџовић не спомиње ниједно место кроз које су прошли, не говори где су преспавали ноћ 8/9. и ноћ 9/10. априла. Вероватно је ноћ 10/11. априла била у Медвеђи?... Познато је да се време 8. и 9. априла било озбиљно погоршало, падао је и снег, а они су били у негостољубивом планинском региону са сиромашним селима и сиромашним људима.
Али баш у овом делу књиге (стр. 172/174.) почиње овакав опис:
„Вести о продирању и напредовању Немаца почеле су да стижу учестаније“.
Они су се кретали кроз беспутни и забачени регион, како су стизале вести до њих?!
„Међутим, нешто друго се значајно дешавало. Све чешће смо виђали групице војника, мање и веће, како слободно, са оружјем или без њега, без реда и војне контроле, журе ка појединим селима, иду својим кућама. Било је нечег необичног и непријатног у том нејединственом држању и понашању тих војника. Било је збуњујуће“.
Ово је невероватно, запрепашћујуће!... Писац тих редова, Џоџовић, резервни п.поручник војске Југославије, „налази се у редовима великог одреда војника и официра“ који напуштају „без реда и војне контроле“ своје задатке и одлазе кућама (?), и то од другог дана одбрамбеног рата, а он има о тим другим војницима, које среће око 10. априла, своје оцене „како је у њиховом држању било нечег непријатног и збуњујућег“, - зато што су постали дезертери!...
Како су он и војници у његовом великом одреду, који су све оставили и пошли својим кућама, изгледали у својим очима и у очима народа кроз чија су насеља ишли и проносили глас о поразу, који још није био, и о губитку своје државе и своје слободе?!
Џоџовић увек прича о себи као о главној личности... „У току дана позвао ме је капетан Стева на страну (на страну !) – опет њега, као у Гњилану када му је капетан Стева рекао да треба да одустану од Урошевца и да крену другим правцем – и једноставно саопштио да на основу онога што је до сада видео сматра да више не постоји основани мотив за даље кретање „у нигде и ни због чега“, сем да цела група настрада, што би било нерационално и нехумано. Сматрао је да је разумније сачувати животе“. (стр. 173.)
„Замолио ме је (капетан Стева је замолио Џоџовића!...) да узмем учешће у обраћању војницима уз неку причу са пригодном фразеологијом. Имао сам утисак да знам на какву је причу мислио и да верује да ћу ја то умети“.
Нечувено!Невероватне приче говори Џоџовић и оставља у наслеђе потомцима... Где је капетан Стева у току марша по беспућу и бежању од војничког задатка (ми знамо да то није тачно ) могао да види разлоге за одлуку о распуштању одреда, о каквом мотиву би он могао да говори када су одустали од одласка у Урошевац ( ми знамо да то није истина) који му је био у оном тренутку у Гњилану једини задатак и мотив?! Кој активни капетан војске је смео и могао тек тако да око 10. априла распусти свој велики одред и војнике отпусти да иду својим домовима, као и он сам ...?!
Џоџовић не зна меру, он је болесни хвалисавац, он није смео да напише ову књигу!...
После тог разговора са капетаном Стевом, Џоџовић и капетан су се растали... Џоџовић није испричао када су се, како и где обратили војницима, како су војници (и други активни официри!?) примили њихове речи (мада се не зна какве су то биле речи..), шта су урадили војници, шта је било са оружјем, шта са специјалистима из техничког састава“ Ништа! Ништа!...
„Војници су почели да се разилазе, хватајући сваки по неки правац. Већином су одлазили у групицама њих неколицина, ваљда да још мало буду заједно до разласка на некој раскрсници коју само они знају“.
Не зна се да ли је све ово било пре доласка у Медвеђу, или после, или у Медвеђи!...Џоџовић није случајно пропустио да даје многе податке ове врсте! Рачунамо да су у Медвеђи могли да буду, највероватније, 11. априла.
„Тако сам у једном тренутку остао потпуно сам, под још увек ружним и смркнутим небом“.(175.)
У наредним данима Џоџовић хода сасвим сам у правцу Ниша, са намером (?) да прође кроз село Косанчић, где је била до 6.априла и још неколико дана, 35.ваздухопловна група и команда Петог ловачког пука. Никако се не може разумети како је од тренутка распуштања једног великог војничког одреда, по њему то је било у Медвеђи, он пошао према Нишу „сасвим сам“, без иједног другог војника који би пошао у истом правцу, ако не и до Ниша!... Капетан Стеван Стевановић је био на служби у Нишу!? Сви у одреду су били отишли на другу страну?...
ТРЕЋА ДЕОНИЦА МЕДВЕЂА – КОСАНЧИЋ
После Медвеђе Џоџовић је ходао сам (!) према Нишу... Заноћио је у некој кући – избегао је да каже када и где – ту је заменио чизме за нове опанке, и овде додаје:
„У тој кући, сазнао сам (!?) највише о стању у земљи што се тиче рата. Међутим, од свега што сам чуо, сазнао сам и нешто што ни у сну нисам могао да замислим“, стр.177.
Није јасно како се тада у тој сељачкој кући могло било шта знати о стању рата у земљи!?... Није јасно ни да ли је ту „велику вест коју није могао ни да замисли“, чуо у тој кући, иако тако каже, или од војника у другом селу! Следећа реченица:
„У селу после којег је на истом путу да прођем (!??) и село Косанчић – наишао сам на војника који је био до шестог априла у саставу Петог ловачког пука на летилишту Косанчић“.
„Био је мобилисани резервиста а по струци авиомеханичар“.
„Уверавао ме је из петних жила да ћу у Косанчићу, у једном пространом дворишту ограђеном и са широком капијом, наћи стог кукурузне шаше, и испод ње један авион „Р-100“, потпуно исправан и напуњен горивом и са падобраном на седишту. Рекао ми је где се налази и полуга за пумпање компресије за стартовање мотора, и да је сам учествовао у маскирању авиона...
Узбуђење које ме је обузело просто ме је успоравало. Једва сам схватио оно што тај човек говори“ (178.).
„Он је мене видео када сам улазио у село и знао је ко сам. Стигао је са Куманова прекјуче. Он је боље путовао, могао је да користи и коња“.
Погледајмо ову „истину“ коју је Џоџовић написао у размаку од само три - четири реченице:
„... наишао сам на војника који је до 6.априла био у саставу Петог ловачког пука у КОСАНЧИЋУ, по струци је био авиомеханичар... Он је мене видео када сам улазио у селу и знао је ко сам. Стигао је са КУМАНОВА прекјуче. Он је боље путовао, могао је да користи и коња“...(!!).
- Џоџовић је у селу близу Косанчића наишао на авиомеханичара који је служио у Косанчићу...
- тај војник из Косанчића знао је ко је Џоџовић који долази из Куманова...
- тај војник из Косанчића је дошао са Куманова два дана раније, јер је могао да користи коња...
- тај војник ако је био у своме дому, био је такође дезертер-он је дошао у своје село 9.априла...
Џоџовић пишенеодговорно, нетачно и неистинито, несавесно, да су свуда у том региону војници били дезертирали: његов одред је дезертирао, на путу су сретали групице војника који „слободно и без реда и војне контроле, са оружјем и без њега, журе својим кућама“ (стр172.), то је могло бити већ око 10. априла, много пре капитулације, а овде он налази авиомеханичаре који су већ код својих кућа, можда после само четири-пет дана рата!... Страшна слика о понашању народа и његове војске, а она је потпуно измишљена и лажна!...
Неко ће једног дана, после много година, код разних јубилеја и повода, користити ову књигу и писати у новинама о овим „подацима“ без сумње и проверавања, као да су веродостојни, и наше потомство можда ће са презиром да гледа на дела наших очева и наша... А шта ће тек написати они који пишу карактерологије свога народа!? А непријатељи и они који нас мрзе?!... Писац је из нама неразумљивих разлога оставио српском народу једно недостојно, погрешно и лажно, ружно и срамно наслеђе за све векове...
Ми морамо да истакнемо да је на целом том путу, путу који ће прећи (?) од Куманова до Ниша, Џоџовић поменуо само (и једино) Гњилане, Медвеђу и Косанчић, и на крају пута село Кочане. Ни једно друго место! Зашто и како то?! Већ због овог момента цела прича је неуверљива!...
И од Медвеђе до Косанчића он није поменуо именом ни једно место! Ми ценимо да је он морао да иде путем, или поред пута, Медвеђа – Лебане; или је прошао кроз Лебане или је скренуо испред њега, код Криваче, и пошао спореднијим и дужим путем; у оба случаја он је морао да прође кроз Бојник... Треба рећи да је део Петог ловачког пука, који је до 6.априла био у Косанчићу, после немачког напада на на суседно летилиште у Шарлинцу, био прелетео у Бојник. То би Џоџовић морао знати и видети ако је туда прошао!... Он није споменуо ни Лебане ни Бојник!...
Пут од Медвеђе до Косанчића дугачак је око 40-45 км.
Нема човека који не би запамтио овакав свој ратни пут и који не би могао да га касније, уз помоћ карте, реконструише у свом сећању, нарочито један ваздухопловац од 23. године и искусан у читању карата и у топографији.
Џоџовић је чуо вест да је у селу Косанчићу био сакривен и остављен један наш авион... Он је одмах смислио нову причу како је намераво да њиме одлети у Сарајево, „за које је знао(!) да је још увек било слободно, без немачке војске“!...
У Косанчићу је стварно било остављено и скривено по баштама пет (5) наших авиона, не само један... О томе је писао Милан Миладиновић у својој хроници Пусте Реке под насловом: “Тако смо почели“, који је навео и имена свих пет домаћина у чијим су баштама и воћњацима ти авиони били маскирани и сакривени.(стр.11). Али Џоџовић који је био тамо то није знао... Како!? Зашто!?
Преноћио је у оном селу, није рекао име села (!) , спавао је „господски“, сапун је био миришљав и пешкир диван чупав (стр.178.), „доручак је био краљевски, за трпезом која је личила на свадбену, уз пуно гостију“... „На поласку сам добио силне бошчице, и везену торбицу са гајтаном и храном за пут до Косанчића“ (179.).
„Тако је било при мом одласку за Косанчић. Ту сам први пут појахао коња уз пратњу неколико мештана. Покренула их је жеља и радозналост да виде полетање авиона, о чему се већ чуло...
У Косанчић сам стигао у суботу, „Лазареву суботу“, на „Врбицу“...
„Одмах сам се нашао пред широком ниском капијом са два крила, од дрвених облица. Дан је био пријатно топао, сунчан. Стигао сам после подне. Ценим да је било око четири сата када сам се нашао пред тачно описаном кућом, и ступио у везу са људима чија сам имена добио“(179).
Из села где је срео тог бившег војника, не знамо како се оно зове ни колико је далеко од села Косанчића, Џоџовић је кренуо у Косанчић са већ разрађеним планом да одлети тим остављеним авионом у Сарајево. Зашто баш у тамо, како је он могао да зна да непријатељ није стигао до Сарајева?
Пошао је у Косанчић „НА КОЊУ и уз пратњу неколико мештана који су желели да виде полетање авиона“. Овде Џоџовић није мислио на то да су изнад тих села, почев од 12.марта, три недеље, свакодневно летели авиони 35. Групе Петог ловачког пука, и авиони армијске извиђачке групе у Шарлинцу, и да су се ти мештани били нагледали авиона.
Дакле, Џоџовић није носио само у себи тај могући план, ту прикривену идеју, него је био разгласио „у селу које је било на путу за Косанчић“, да ће у Косанчићу полетети остављеним авионом! Дали су му коња за јахање и пошли (пешке?) са њим као публика жељна да види полетање!...
Да ли је било могуће овакво понашање сељака-домаћина у рату и пред наиласком непријатеља који је могао сваког часа да се појави?! Мали аеромитинг за време рата!
Како правилно разумети ове приче и мемоаристу Џоџовића, који је написао у уводу књиге да он оставља историчарима „реалистичку слику невиђених призора, сурових детаља и стварности“. Он каже да је све то „приказ искључиво оног што сам лично и непосредно доживео“, стр.4.
Џоџовић је одмах нашао у Косанчићу описану кућу, са широком капијом од дрвених облица и са два крила!.... Не знамо каква је то капија од дрвених облица, али нам је јасно да је она морала бити широка више од 10 м да би кроз њу прошао авион који има размах крила око 10 м! Никад нисмо чули за такву капију!
Џоџовић је одмах нашао авион испод кукурузне шаше: „указао се прелепи, дивни и најбољи на свету – у том тренутку – наш „Р-100“; указао се као споменик“, (180)... Дошао је и човек кога је такође тражио и који је могао да му помогне. То је био авиомеханичар из 35. Групе Петог ловачког пука, која је била прелетела према Краљеву после 6.априла и која се, изгледа, растурила као и она код Куманова.
Не зна се да ли је неко могао да дозволи незнанцу да тек тако узме један војни авион остављен у „дворишту код неког домаћина“, вероватно ради чувања... Човек је обавио све претполетне радње и преглед, Џоџовић је нашао у авиону и географску карту и намеравао је да лети „до Сарајева по коплованој навигацији“ (183); један дечак му је донео хаубу и бриле свог брата (!) који је имао мотоцикл, и приступило се паљењу мотора...
„За Сарајево сам, као најважније, знао да је тренутно без Немаца, као и да се тамо стекао велики број наше војске“(183.). Како је он то могао да зна?
„Питали смо се, ја и он, да ли да авион прво изгурамо напоље, или да мотор стартујемо унутра и извршимо загревање уља на малом гасу. Пред точковима су биле запречне пакне“ (181.)
Управо се мотор био загрејао, он се спремао да махне људима (публици) у знак поздрава пре него што се извуче лагано из дворишта (183) - (да, из дворишта, мислио је да изрула авионом из сеоског дворишта кроз ону „велику капију“!), када је онај механичар, унезверена лица, давао знаке да одмах искључи мотор авиона...
„Нека деца су била дотрчала и јавила да су видела два Немца на коњима који мирно јашу према Морави. Било је сигурно да нису чули брујање мотора“.
Иста прича као она у Куманову 6.априла када је био дотрчао на 20 – 30 м „до свог авиона“, који је у том тренутку плануо од ватре немачких авиона!... Овде, управо у тренутку када се спремао да изрула и полети, наилазе два Немца... Немци су мирно јахали по земљи Србији, били су „изашли да прошетају“, само двојица, и нису били чули брујање мотора...
Поред тога, ови Немци нису могли да иду према Морави, већ према Пустој Реци која је имеђу Косанчића и Јужне Мораве. Али Џоџовићу то није познато...
За Џоџовићеву измишљену причу о остављеном авиону „Р-100“ у Косанчићу са којим је мислио да полети у Сарајево, у суботу 12.априла 1941., имамо да наведемо још један податак, најважнији:
У КОСАНЧИЋУ НИЈЕ НИ БИО АВИОН „Р-100“ !
Наредник Богдан Рашић, који је 6.априла био на Режановачкој Коси, у својим „Сећањима“ (стр.5) пише колико је авиона по типовима било код Куманова, и колико у Косанчићу према подацима капетана В.Величковића, обавештајног официра при штабу Петог ловачког пука у Косанчићу.
По њему, у Косанчићу је поред борбених „Хокер фјури“ био још по један „ПВТ.“, „Авиа-33“ и „Ме-108“, али није био и „Р-100“! Није био „Р-100“!...
Код Куманова поред авиона „Хокер фјури“ били су по један „ПВТ.“, „Р-100“ и „РВД.“...
Џоџовићеве истине нису истине!
ДЕОНИЦА КОСАНЧИЋ – НИШ
После овог што је испричао, отпешачио је у село Кочане. Није било далеко (стр.185.). Од Косанчића до Кочана има око 12-15 км у правцу Ниша...
„... још једина помисао ми је да стигнем у Ниш, у кућу породице моје супруге. Она је свакако тамо. А Ниш ће ми бити и иначе за извесно време домицил“.
„Знао сам да је Ниш претрпео један напад бомбардовања, знао сам да није страдала њихова кућа, и да је мој таст одсутан. И он је био отишао у рат...“(185.).
Ако је и био чуо, не може се знати где, када и од кога, да је Ниш био бомбардован, како је могао знати да кућа његове супруге није страдала ?! Џоџовић бескрајно измишља!...
Преноћио је у селу Кочане, овде се прерушио – обукао је цивилно одело које је добио у кући у којој је преноћио. То је морало бити сељачко одело 1941.(!?), ослободио се пиштоља „Берете“ 6,35 мм, који је био добио од свога таста, са којим се повлачио (бежао из војске) недељу дана... Изгледа да није имао друго оружје (војска му није дала ?), а пролазио је „сасвим сам“ кроз пусте и негостољубиве крајеве и у време када се закони не поштују и „музе ћуте“...
Следећег дана код Дољевца је срећно прошао немачку контролу (!) и продужио за Ниш... У Дољевцу су већ били Немци?!. Од Дољевца до Ниша има око 15 км пута... Овај дан је била недеља 13.априла 1941. године, био је празник Цвети, недеља дана пред Ускрс!...
Било је то, туго наша, четири (4) дана пред капитулацију и почетак немачке окупације у Србији!...
Џоџовић је стигао до пред Ниш, налазио се на брду Бубањ, одакле се видео цео град, било је око пет сати поподне. Са брда Бубањ гледао је кретање Немаца по вароши (188.)...
„Некако сам се примирио и одмах узео фијакер“ (!). У Косанчић је био дојахао на коњу!...
Сео је у фијакер... Како ли је само нашао фијакер који је радио по Нишу тих дана и ко је могао и смео тада да користи његове услуге?!
И док кроз Ниш непрекидно пролази непријатељска војска, батаљони, моторизација, артиљерија, смркнуте трупе које журе према Београду и према Крушевцу и Краљеву, и даље, журе да заузму српску земљу за што краће време, наш Џоџовић на фијакеру и у сељачком оделу пролази кроз Ниш и одлази у кућу своје жене! Стиже ратник (који је својевољно напустио своју јединицу) из отаџбинског рата на фијакеру, као да је победник, као јунак, као на славље... А он је био дезертер! Не би био дезертер ако уопште није био код Куманова!...
Његов мелодрамски опис доласка дому свом, како је стајао иза врата и слушао шта породични скуп говори са хвалама о њему и како се припремају да кажу његовој жени да је погинуо код Куманова (не зна се како су добили ту вест!), као и причу да је „тог истог дана“ његов таст, који је био са војском, давао у Ужичкој цркви парастос за њега, не желимо да овде понављамо!...
Његова сујета и његов EGO не знају за меру...
.......................
Овде се завршава онај део Џоџовићеве књиге који описује немачки ваздушни напад на ратно летилиште Режановака Коса код Куманова 6.априла 1941. године...
Показали смо колико је све измишљено и приказано неистинито... Може лако да се види колико је Џоџовић имао велике жеље да себе, и само себе, потпуно неоправдано, хвали и истиче, да се глорификује, почев од посвете изгинулим пилотима коју је написао највише ради себе и да каже у њој „био сам један од вас“!... Он то стварно није био!...
Његова прича о маршу са Режановачке Косе, у којој је лажно описао да је већ другог дана рата велики војни одред одустао од свог ратног задатка и отишао на другу страну, затим се растурио знатно пре капитулације Србије, представља неизмерну и непоправљиву штету за историју српског народа... Ова књига није требало да се појави!... Она не може да се користи за историју!
Ова књига је, ипак и нажалост, била добила од угледних личности и хвале и високе оцене. Она тако може да прође само ако се чита као роман... Ако се чита пажљиво, аналитички, и ако се познаје ваздухопловство, свако ће видети да је критика коју смо изнели тачна и оправдана...
Шта су рекли о њој пред њену појаву (I – XVI) :
- ... књига приказује драгоцене догађаје као и допуну грађе за историју нашег ваздухопловства...
... она доприноси борби за истину о људима и догађајима...
- ... историјски су значајни подаци С.Џоџовића о повлачењу за Урошевац са аеродромском четом за обезбеђење, и распуштање те исте јединице у току рата...
... књига С.С. Џоџовића представља мемоарску историјску изворну грађу о Петом ловачком пуку у Априлском рату 1941. године...
... књига је несумњиви допринос историји ваздухопловства и рату 1941. године и зато је топло препоручујем за штампу...
-... вашим приказом изнели сте на јавност верну и праву слику рада једног дела ваздухопловства Краљевине Југославије...
... ваш приказ колико је допринос историји толико је исто интересантан за читаоце који се не баве овом темом ...
... ја могу само да вам честитам и захвалим на труду...
Прво лице које је овде дало оцену је врло угледан и велики познавалац ваздухопловства, друго је историчар са високим звањем, треће лице је генералштабни мајор, војни пилот ваздухопловства Краљевине Југославије... Сви су се преварили, јер нису могли ни да помисле ни да поверују да ће писац овакве књиге испричати све саме неистине, међу њима и врло велике...
...............
У наставку поменућемо још неке бројне неистине које је Џоџовић написао у тој књизи и које се односе претежно на једриличарство; то неће бити важнo за историју, али може да допринесе да се неки погрешни подаци више не понављају. То ће такође допунити слику писца те књиге од које смо сви много очекивали...
Владимир Лепојевић, 2004-2013.