Добро је позната у нашој јавности прича, већ пуних 70 година, како је на дан 6.априла 1941. године било заказано венчање, у цркви Светих Апостола Петра и Павла у Топчидеру, ћерке генерала Душана Симовића, председника владе од 27.марта и начелника Врховне команде војске...
Нисмо нашли податак да ли је тај дан био изабран пре пуча од 27.марта или после њега, а то није било без значаја за младенце и за породицу генерала Симовића. Тешко је веровати да је ова свадба била договорена после тог судбоносног државног преврата и општег предосећања и процене да ће убрзо рат са Немачком силом бити неизбежан.
Ово венчање заказано пре или после 27.марта морало је бити, у сваком случају, оптерећено бригама и страхом да се очекивани најрадоснији и најсрећнији дан двоје младих који се воле не претвори у жалост и патњу... То се управо и догодило, ако је такво венчање уопште било...
Ако је било, можемо да замислимо бол ових младенаца, који тога дана, доживљавају, неоспорно једини у целом свету, најстрашније ударе судбине када уместо њихових звезданих тренутака, док су у рано јутро (?!) у цркви и пред олтаром, почиње велики ваздушни напад на њихов град и њихову отаџбину захвата велики европски рат.. Млада у белом из цркве бежи у некакво склониште, уместо радости плач и паника, уместо среће јад и чемер, не знају да ли им је дом разорен и да ли ће њихови остати живи... Брак, срећа, будућност, све је у тим тренуцима морало остати без смисла...
Не знамо да ли је још неко могао да доживи овако тешке ударе и потресе као младенци из куће генерала Симовића на свом венчању тога страшнога дана, уколико је...?!
Да ли је генерал Симовић, који је био на најважнијим положајима у држави, знао за све вести и претње, и за црне облаке који су се гомилали над Југославијом после 27. марта, само десет дана раније, или је био погрешно обавештен и пун наде да ће се настали проблеми са Немачком решити дипломатским путем, и зато није одустао од свадбе своје јединице кћери уговорене за 6.април 1941. године?!
Прича о овом венчању у Топчидеру за време док су на Београд 234 непријатељских бомбардера бацали бомбе (190 тона експлозива!..) и убијали на хиљаде становнка града, ако је оно заиста било или је злонамерно измишљено, много је коришћена деценијама за ружење и критику не само најодговорнијих људи на високим положајима у држави, него и целог државног система и уређења Краљевине Југославије. Доказивало се како су слабост и неспремност државе потицали од неспособности и незрелости људи у власти и да се народ обмањује и заварава лажном снагом војске која чува мир и безбедност народа и будно чува границе његове државе...
Михаило Марић, новинар и публициста, у својој књизи1) (1966.). стр.36,37:
„Рат је почео непосредно после поноћи 6.априла 1941. године. У поноћ између 5.и 6.априла јуришна група Вермахта –Ђердап – напала је са румунске аде Гол на Дунаву југословенску територију.
За то исто време у краљевом дворцу у престоници веселило се друштво младића и девојака, окупљено око домаћина, који је 27.марта устоличен на престолу. Краљ Петар певао је уз гитару...
Али напад на дунавске аде и освајање првих делова Краљевине Југославије од стране немачких трупа, мало је коме било познато. Општи удар Трећег Рајха почео је из ваздуха.
Око 5,оо сати ескадриле Луфтвафе жестоко су бомбардовеле војне аеродроме код Скопља, Куманова, Ниша... Двадесетак минута касније, у 5,20 у недељу 6.априла, напала је немачка 12. Армија дуж бугарско - југословенске границе.
За исто то време, председник краљевске владе Душан Симовић, армијски генерал, бријао се у својој кући у улици (...). У вили која је носила број (...) сви су били на ногама. Како и не би, кад је у Топчидерској цркви, одмах после јутарњег богослужења, требало да се венча Олгица Симовић, председникова кћи. Супруга генерала Симовић, Добрила, била је заузета око удавачине невестинске одеће. Као и свака млада, пред тако свечан чин облачила се веома споро.
Хиљаде Београђана спавали су тог недељног јутра, када је нешто после шест сати председник југословенске владе испратио до врата своју кћер. Сва у белом, она је пошла с кумом и старим сватом, др Динком Цвитановићем и Бранком Војновићем, окићени рузмаринима. Пред црквом ју је чекао младожења, инжењер Бранко Шаин-Милетић. Младенци су закорачили у цркву у тренутку када се из даљине први пут чуло завијање сирена.
Када смо испратили Олгицу, наставили смо да се спремамо – описује супруга председника владе Добрила Симовић те тренутке. Муж и ја, желели смо, природно, да присуствујемо венчању...
Међутим, Душан Симовић је такође чуо сирене. Облачио је генералску блузу. Незакопчан, изашао је у двориште своје куће. Узнемирен, враћа се у хол:
- То је непријатељ... Бомбардује!“.
Немачки бомбардери разарали су и палили главни град Југославије и Србије, људи су масовно гинули... Страшни Други светски рат проширио се и на Југославију...
„Председник владе био је изненађен – у часу када се спремао да пође на венчање своје кћери. Изненађени су били и свештеници у цркви Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру (ова црква је парохијска за улицу Симовићевих... вл). Због бомбардовања Београда, Симовић није отишао у цркву, а венчани обред обављен је на брзину. Свештеници нису стигли ни да упишу у црквене књиге венчаних шестоаприлски брачни пар Шаин-Милетић. Заједно са младенцима и сватовима побегли су у оближње склониште“.
Новинар и публициста Милорад Јанковић у свом фељтону у Политици2) (1973.), у опису стања у земљи после преврата 27.марта, говори о психози која је настала у народу и страху од рата, о потребним припремама за одбрану, о надама да се рат може избећи јер је и нова влада, влада генерала Симовића, изјавила да ће поштовати потписано приступање Југославије Тројном пакту (?!) на дан 25.марта, пише:
„Обмањиван на најсрамнији начин, иако потајно узнемирен, народ је настојао да живи свакодневним животом. Дакле, било је „весело“ те суботе и у Београду и у целој земљи. Уосталом, весела атмосфера је владала и у кући председника владе, јер је његова кћи имала „девојачко вече“.
Није било весело само на границама“...
Глас јавности3) (2005.) доноси под насловом „Јефтина пропаганда“ чланак који много говори, чак после 7о година од догађаја, како је нова послератна јавност гледала на ону власт од пре рата 1941-1945. године:
ЈЕФТИНА ПРОПАГАНДА3)
„На првом програму РТС, у недељу 17.априла, с почетком у 20,05 сати емитована је серија „Слом“... Актери судбоносних догађаја приказани су крајње злонамерно. Генерали Душан Симовић и Бора Мирковић, поједини министри и официри, приказани су као незрели, неодговорни људи...
У једној сцени, генерал Д. Симовић позива генерала Б. Мирковића на венчање своје ћерке – у цркви на дан 6.априла...
Писац сценарија је хтео да нагласи неозбиљност и недораслост генерала Симовића историјском тренутку...
... Писцу сценарија по наруџбини једино је било важно да морално деградира све оне...“
Интернет- Новине сербске4) :
„Команда Прве ваздухопловне бригаде у Земуну – Београду, у чијем саставу су били Други и Шести ловачки пукови задужени за одбрану Београда, добила је телефонско наређење (5.априла 1941. године...вл) да обезбеди један аутобус за сутрашњи дан.
Њиме је требало да се превезу ваздухопловни официри до цркве у Топчидеру, позвани да присуствују венчању Олгице Симовић, ћерке председника владе генерала Симовића, и инж. резервног официра-пилота Бранка Шаин – Милетића“.
„Капија зграде Симовићевих била је свечано украшена цвећем. Већ у први сумрак почеше да пристижу гости (5. априла... вл). Прослављано је девојачко вече будуће невесте која је, ето, била кћер председника југословенске владе.
И – нет5): „ Генерал Душан Симовић“
„На дан венчања ћерке генерала Душана Симовића, 6.априла 1941. године, Немачка је напала Југославију“.
Има много оваквих и сличних текстова у нашој публицистици. Врло је вероватно да су и неки историчари прихватили ове тезе које су много истицане и понављане у јавности...
Али, ако је истина друкчија?... Писана реч траје док траје свет – то је и добро и није!...
Ова прича о венчању на дан почетка рата у земљи ћерке председника владе Југославије, армијског генерала и начелника врховне команде војске, који је свакако морао бити обавештен и о припремама и о претњама Немачке, о ратној опасности – нико други није могао у тим данима да има веће одговорности и веће државничке бриге од њега – и који је испратио 6.априла у рано јутро, одмах после 6 сати (као што смо видели напред...) своју кћер на венчање, без свог присуства и присуства своје супруге, без сватова, делује сасвим невероватно...
Може ли се веровати да председник владе и начелник Врховне команде није добио обавештења о предстојећем ратном кораку Немачке против Југославије?... Нема сумње да је имао обавештења!... Зашто би у том случају генерал Симовић, као родитељ правио у свом дому свадбу за своју јединицу кћер, у рано недељно јутро, (док хиљаде грађана Београда још спавају... Марић1) ), без сватова, без родитеља, у време када никад нико није правио свадбе...?
Важна обавештења и упозорења о предстојећем нападу Немачке на Југославију стизала су после догађаја од 27.марта са више страна...
Југословенски војни аташеи и војне обавештајне службе већ од 30. марта слали су извештаје из Букурешта, из Будимпеште, из Бугарске, о покретима немачке војне силе у правцу Југославије, о концентрисању тенковских и артиљеријских трупа дуж граница и велике ваздушне флоте на аеродромима у Бугарској, Румунији, Аустрији (тј. Немачкој) поред југословенске границе... Исто се догађало и са италијанским оружаним снагама поред југословенско-италијанских граница (Истра, Ријека, Задар, Албанија)... Југославија је била окружена са три стране снагама Осовине које су већ биле окупирале огроман део Европе.
„Југословенска влада је почетком априла добијала обавештења са више страна о предстојећем нападу на Југославију. О томе су југословенску владу обавестили наши војни посланици из Берлина, Рима, Лисабона, Вишија, Букурешта, Будимпеште, као и Британска влада. У свим овим обавештењима било је скоро потпуно тачно означено време напада“.
Нарочито поуздане и благовремене податке о немачким припремама за напад на Југославију слао је југословенски војни аташе при амбасади у Берлину пуковник Владимир Ваухник (Вел. Терзић5), стр.1/549-550). Он је већ 28. марта сазнао за Хитлерову одлуку да се нападне Југославија и одмах је о томе обавестио Београд.
„Телеграмима од 29. и 31. марта Ваухник је обавештавао генералштаб да су у току покрети немачких трупа и оклопних средстава ка југословенским границама. Он је дана 1.априла добио две поруке у којима се предвиђају тешкоће за Југославију у року од 7 до 10 дана, а увече истог дана примио је обавештење да ће рано у недељу 6.априла уследити тешко бомбардовање које ће Београд претворити у прах и пепео“.
„Ваухник је 2.априла преко три различите стране послао у Београд шифровани телеграм – фаталну вест да би Југославија 6.априла имала да рачуна са немачким нападом“.
Ноћу 1/2. априла примио је Ваухник још једну поруку: „Конференција се баш сада завршила. Напад на Југославију коначно је одређен за 6. АПРИЛ. Опкољавајући напади из Бугарске са истока и Мађарске са севера. Нека Бог спасе Југославију!“:
„Иако је југословенска влада и 5.априла поново добила обавештење да ће немачки напад уследити 6.априла 1941, ипак се у круговима владе још увек веровало да је то немачки блеф“.
„Британски ввјни аташе у Београду, пуковник Макдоналд,саопштио је југословенском команданту ваздухопловства Боривоју Мирковићу, да се немачки напад може очекивати ујутро 6.априла у шест часова и тридесет минута. Генерал Мирковић је ово обавештење пренео председнику владе Симовићу, а начелнику штаба ваздухопловства п.пук. Лозићу (заступа пук. Драгутина Савића који је у СССР) наредио да ујутро 6.априла изведе штаб из Земуна у Липовичку шуму крај Београда.
„Министар војске генерал Б. Илић ( В.Терзић6) , стр.2/225) је и 5.априла сматрао да има још увек 10% вероватноће да ће доћи до споразума са Хитлером, иако је тог истог дана око 17,30 часова добијен извештај у Главном генералштабу (од војног изасланика пуковника Ваухника) да ће 6. априла око 6,30 часова уследити немачки напад“.
Главни генералштаб је остао и даље у Београду да се не би открила мобилизација, а са њим остала је и Врховна команда...
„Министар војске Богољуб Илић је наредио 5.априла око 18 часова свима у Штабу Врховне команде да 6.априла буду на својим радним местима... Међутим, када су Немци 6.априла почели бомбардовање Београда, ни генерал Симовић, ни генерал Илић још нису били дошли у своје канцеларије“...
„Секретар енглеског посланства Дју (Dew) лично је дошао у суботу 5.априла у Југословенско. Министарство спољних послова, да упозори, преко помоћника министра Смиљанића, министра Момчила Нинчића да ће, према британским обавештењима, Хитлер сутра, у недељу (6.априла) у зору напасти Југославију“.
Према изворима, особље Британске амбасаде било је напустило Београд 5.априла и склонило се на сигурније место...
Краљ Петар Други7) ( стр.121): „Четвртог априла сам добио приватно обавештење да је дан за немачки напад утврђен за рано јутро 6.априла. Одмах сам пренео ову вест генералу Симовићу и министру војске. Одбили су да је схвате озбиљно и поновили да Немци имају најбоље намере, да смо потписали Пакт, да је наша неутралност гарантована, и тд.“...
Министар и генерал Богољуб Илић, 5.априла у суботу, генералу Милутину Николићу:
„Из сигурних извора добио сам извештај из Букурешта да ћемо сутра бити нападнути од Немаца. Београд ће бити бомбардован у 6,25 сати. Око 200 немачких авиона на аеродромима око Темишвара и северније, спремно је за напад“.
„Одмах да се прогласи строга приправност и сутра у 6.00 часова сви да буду на својим радним местима“!
Терзић, стр.1/524: „Председник владе генерал Душан Симовић није веровао у упозорења Черчила и Британаца која су му упућивали ујутро и после подне 5.априла да ће немачки напад отпочети следећег дана“...
Види се да је генерал Симовић био обавештен да ће Немачка напасти Југославију... Генерал Боривоје Мирковић изричито говори да је упознао генерала Симовића, после упозорења које је био добио од британског војног аташеа пук. Макдоналда, да ће Немачка бомбардовати Београд 6.априла око 6,30 часова!
Краљ Петар Други такође је нагласио да је лично пренео генералу Симовићу (још 4.априла ) обавештење, које је добио приватним каналом, да ће Београд бити тешко бомбардован 6.априла у рано јутро...
Многа друга упозорења која смо навели, а то нису сва за која се зна, свакако су и по дужности морала бити пренета генералу Симовићу који се налазио на највишем положају у држави и који је имао највеће и најтеже одговорности.
Видели смо да је министар војни 5.априла наредио строгу приправност целокупне војске, да је наредио да цео Генералштаб, заједно са Врховном командом, буде 6.априла у 6,0 часова на својим местима... Разуме се тада да она прича о наредби Прве ваздухопловне бригаде у Земуну-Београду за припрему аутобуса за официре који ће у рано јутро 6.априла поћи у Топчидер, у сватове ћерке генерала Симовића, мора да се одбаци (ако је уопште постојала таква намера!...).
Ако је министар војни, као војник први и најближи сарадник начелника Генералштаба, а као министар и председника владе, имао процене од само 10% да се рат са Немачком, у том тренутку, може избећи, морамо веровати да је и генерал Симовић имао исти став...
Да ли је у таквим приликама највећих државничких одговорности, и најтежих брига и слутњи, и страха од рата, и обавезне пометње, генерал Симовић могао и усудио се, као родитељ, да прави свадбу за своју јединицу кћер?...
Да ли је генерал Симовић могао да пренебрегне наредбу да генералштаб и Врховна команда буду 6.априла у 6.сати на својим местима (Команда ваздухопловства је требало да се склони у Липовичку шуму код Београда...) и остане у свом дому, спремајући се за одлазак у Топчидер на венчање своје кћери?! Немогуће је у то веровати!...
Али чак и да је било све то што је записано у многим изворима, и штампи која свих тих година није била наклоњена не само генералу Симовићу, ако је свадба била много раније заказана и није могла (?!) да се одложи (зар рат није највећи разлог да се тако уради ?) генералу Симовићу су морале тог јутра да стигну поражавајуће вести које не би могао да не узме у обзир за одлуке које је морао да донесе и као родитељ и као председник владе...
Прво, морале су до њега да стигну вести о преласку у ноћи 5/6. априла преко Дунава једног немачког одреда из Румуније, који је савладао наше обезбеђење границе и канала у Ђердапу, и спречио да се, по ратном плану, затвори пловни пут... Немци су те ноћи напали и савладали више граничних прелаза важних за саобраћај... Те вести морале су до 6 сати ујутро да стигну до генерала Симовића, а оне говоре да је рат већ био почео!...
Друго, добро је познато да су немачки авиони из Бугарске напали наша ратна летилишта око 5,10 сати (један сведок је оставио податак да је то било „тачно у 4,30 сати“, али то је погрешно...вл) код Скопља, Куманова и Ниша. Код Скопља су уништили на земљи 26 наших бомбардера „Дорнијер-17“, код Куманова је била оштра ваздушна борба у којој је оборено 10 или 11 наших ловачких авиона„Хокер Фјури“, и још 2-3 авиона, курирски и санитетски, спаљени су на земљи; код Ниша, у Шарлинцу, запалили су на земљи најмање 7 авиона за везу и извиђање...
За ове тешке и трагичне догађаје јављено је командама у Београду у времену 5,10-5,20
сати, још док су борбе трајале. Из Скопља је дежурни официр пор. Вујић јавио у 5,10 како немачки ловци уништавају бомбардере на аеродрому Петровац и да види ваздушне борбе изнад Куманова; шеф станице Куманово јавио је да се изнад Куманова одвија ваздушна битка... Штаб Петог пука гледао је, из села Косанчића, како немачки авиони уништавају наше авионе за везу у суседном селу Шарлинцу. Треба веровати да су и они јавили Команди у Београду за немачки напад...
Ови подаци, према изворима, стигли су руке и п.пук. Андре Павловића, начелника оперативног одељења при Команди ваздухопловства. Да ли су дошли и до начелника генералштаба?... Ако јесу, тада би генерал Симовић, нормално, у првом реду као родитељ, одложио ову свадбу...
Историја не зна шта је урађено са овим трагичним вестима, ко их је све примио, зашто по њиховом пријему ништа није урађено за заштиту Београда и становништва, и не само у Београду... Било је на располагању око 1 и по сат времена! Како је могуће да о том ваздушном удару у јужној Србији омах после 5 сати, нису знали ни командант Прве бригаде, ни командант Шестог пука, који су имали задатак и одговорност да бране Београд од напада из ваздуха? Уопште се не зна шта је после тих вести учињено у Влади, у Генералштабу, у Врховној команди, Команди ваздухопловства, у војсци, у одбрани Београда... Како је могуће да нико није знао за ове почетке непријатељстава?!...
Породици Симовић био је на располагању цео сат времена од поменутих ваздушних напада немачке авијације до поласка младе (нешто после 6 сати) у Топчидер, у цркву!...
Ако породица Симовић, и генерал Симовић, начелник Врховне команде и председник владе Југославије, и поред свих сазнања нису одложили свадбу у свом дому тог страшног дана, поставља се питање - зашто нису?
Михаило Марић1) (стр.38) је написао да генерал Симовић, који се са својом супругом још увек спремао у свом дому у часу кад је почело бомбардовање Београда, није ни отишао на венчање своје ћерке...
Краљ Петар Други говори7) (стр.126) како је после првог таласа бомбардовања тражио везу са генералом Симовићем: „Позвао сам телефоном кућу премијера, а његов собар (!) ми је рекао да је његова екселенција у цркви у Топчидеру (око пет километара јужно од Београда) где се његова кћи венчава. То ме је избезумило. Оставио сам поруку да ми одмах телефонира кад се врати“.
„После другог таласа дошао је генерал Симовић и сишао у наше склониште. Дојурио је право из цркве својој кући, брзо се пресвукао и дошао право у Бели двор“...
Питамо се да ли је генерал Симовић са супругом био у Топчидеру на венчању своје кћери?! Један извор говори да није! Тај извор описује да су се Симовићи још увек у свом дому облачили за свадбу када је почело бомбардовање – они су могли и морали одустати од одласка у Топчидер у цркву, нарочито што је генерал Симовић поред огромних родитељских брига имао још веће државничке и војничке бриге и дужности у том часу...
Краљ је укратко записао како је био обавештен да је у оном страшном часу када је бомбардовање Београда почело, генерал Симовић био у цркви у Топчидеру и да је пожурио у двор чим се вратио и пресвукао... Није записао шта се после догађало и где је отишао генерал Симовић, шта је генерал после радио...
Могуће је да је Краљ добијао погрешне извештаје и/или да је то погрешно записао у својим сећањима. Може се помислити да је Краљ погрешно обавештаван, јер је написао (стр.126), када се распитивао за одбрану Београда, како је „управо полетела једна ескадрила харикена“, као и да су „ две ескадриле месершмита полетеле из Краљева према Београду“...Краљ је испричао (стр.127) како је гледао наше харикене на ратном небу Београда!... Све ово није познато у нашој ваздухопловној историји!...
Велико је питање да ли је ова свадба уопште одржана 6.априла!... Ми со већ дотакли питање да ли је свадба била заказана пре 27. марта или после... Искључили смо вероватноћу да је била уговорена после 27. марта... То значи да се може очекивати да је свадба у дому Симовићевих била заказана пре драматичних и судбоносних догађаја од кобног 27. марта, у време које је пре тога било редовно, нормално, мирно и када нико није могао да наслути рат!... Ако је теко, поставља се питање зашто је свадба код Симовићевих, у кући армијског генерала и на високом положају, била заказана у рано јутро, између 6 и 7 сати, у време када се свадбе не праве и када је, поред осталог, врло тешко окупити сватове!?
Поред тога, 6. април 1941. године падао је у дане великог поста пред Ускрс, који је те године био 20.априла. За црквена венчања у време поста потребно је одобрење из врха управе Цркве. Ми смо покушали, пре неких 7-8 година, да пронађемо такав документ, али нам је у Патријаршији одговорено да се архива (или тај део архиве) налази у звонику цркве Св. Марка и да је неприступачан...
Писац Марић1) је говорио (он је изгледа веровао да је та свадба била 6.априла), како су младенци (без присуства родитеља и сватова?) управо улазили у цркву када се огласила прва сирена и када су почеле да падају бомбе на град!... Свештеници су зато на брзину (колико брзо?!) обавили чин венчања, затим су младенци и свештеници (нико други се не помиње!) побегли у некакво склониште у близини!...
Марић додаје да због те брзине свештеници нису били ни уписали у матичне књиге ово венчање!... Затим је написао како венчани пар Шајин-Милетићи нису ни знали да нису уписани у књиге(!), све док он, писац Марић, до времена када је припремао своје дело, није прегледао црквене књиге: „ Брачни пар Шаин – Милетић није уопште знао да њихово венчање није званично нигде убележено, све до тренутка када је аутор прегледао црквене књиге. Правно, све дотле су живели – невенчано“ ( стр.426)...
Марићева књига се појавиле 1966. године... Да ли је могуће да пар Шаин-Милетићи није знао око 20-25 година да нису уписани у црквене књиге венчаних, да ли је могуће да им за све то време ниједном није била потребна њихова венчаница, потврда о браку!?... Да ли је ово Марић испричао да би се објаснило зашто венчање није уписано у матичне књиге, а да је оно ипак било 6.априла 1941. године?
Ми смо два пута у цркви Светих апостола Петра и Павла, разумевањем и љубазношћу тадашњег старешине цркве (око 2006 године), господина Владимира Замахајева, лично претражили, у његовом присуству, регистре венчаних и нисмо могли да нађемо никакав траг о венчању Олге Симовић и Бранка Шаин-Милетића 6.априла 1941. године.
У исто то време, у матичној служби општине Савски венац, претражили смо, у присуству матичара, матичне књиге венчаних цркве у Топчидеру и нисмо успели да пронађемо доказе да је то венчање било...
Ми смо и службено, у име Друштва за неговање ваздухопловних традиција-Београд, његове Историјске секције, тада потражили од матичне службе општине Савски венац и писмену потврду... Ту потврду под бр. Сл/2005, од 19. јуна 2006.године прилажемо овде као прилог бр.1.
У том документу је јасно наглашено „да увидом у МКВ цркве Св. Ап. Петра и Павла наведеног дана није било венчања девојке Симовић“...
Поред тога, матична служба је навела податак „да је 6.априла 1941. закључено једно венчање између (...)“. у тој истој цркви... Дакле, ако је венчање једног другог пара било уписано у црквене књиге под датумом 6.априла 1941. да ли би могло да се прихвати мишљење како су свештеници у брзини, пометњи и страху од бомбардовања, заборавили и пропустили да упишу у књиге венчање ћерке Председника владе?!...
Не можемо да тврдимо да је венчање ћерке генерала Симовића одржано 6.априла 1941. године!...
Литература:
1.Михаило Марић, „Краљ и влада у емиграцији“, 1966. Епоха-Загреб
2.Милорад Јанковић, фељтон у Политици 4.априла 1973.
3.И-нет, Глас јавности (архива /2005/04/19), „Јефтина пропаганда“, Микица Илић
4.И-нет, Новине сербске – Они су бранили небо, 1.део (3/5/2006)
5.И-нет,“ Генерал Душан Симовић“, Александа Алексић
6.Вел. Терзић, „Слом краљевине Југославије 1941., (1984.)
7.Краљ Петар Други, Живот једног краља, Мемоари, Ново дело, Београд
8.Прилог 1. – документ матичне службе општине савски венац, 2006.г.
Београд, 2014. Владимир Лепојевић, дипл.руд.инж.пенз.
Рез. капетан – пилот
Сребрна дип.ома пилота једрилице