ПИЛОТ ЂОРЂЕ СТОЈАНОВИЋ
у одбрани Београда 6. и 7. априла 1941. године
Пилот-ловац наредник Ђорђе Стојановић служио је 1940-1941. у Шестом ваздухопловном ловачком пуку, био је у саставу 102. ескадриле која је имала ловачке авионе Месершмите „Ме-109Е“, и чији је командир био капетан Милош Жунић.
Командант пука био је п.пук Божидар Костић, пилот – ловац (п.пук. од 31.децембра 1940.), који је примио команду над пуком средином августа 1940. године. Мирнодопско седиште пука било је у Земуну.
Одмах после изненадног италијанског бомбардовања Битоља 5.новембра 1940. године, у току тек започетог рата Италије са Грчком, (Италија је напала из своје провинције Албаније), ова 102. ескадрила Шестог пука упућена је 7.новембра у Мостар (стигла је тамо 8.новембра – преноћила је у Сарајеву7/8. због невремена око Мостара) и имала је задатак да са својих 10 авиона чува простор од албанске (т.ј. италијанске) границе, преко Боке Которске, скоро до Сплита.
Вероватно је и из Четвртог ваздухопловног пука, из Загреба, тада била упућена једна ескадрила ловачких авиона Хокер Харикен под Битољ, за непосредну одбрану града у случају да се намера бомбардовања понови. Не можемо да нађемо никакве доказе, нема документације, да је поред Битоља било образовано ратно летлиште и база, али се из дописа из Битоља и писања Политике оног времена види да су наши авиони „полетали са оближњих летилишта“ и протеривали стране авионе када би прешли нашу границу...
Једини помен о овој ескадрили из Загреба код Битоља, без више детаља, запазили смо само у „Сећањима“ (1973.) пилота Богдана Рашића који је служио у Петом пуку и био код Куманова, на Режановачкој Коси, 6.априла 1941.
Поменута 102. ескадрила из Шестог пука, из Београда – Земуна, биће на дежурству у Мостару пуних пет месеци!... Вратиће се у Земун у рано поподне 5.априла 1941. у последњи час пред почетак Другог светског рата у Југославији, пред бомбардовање Београда. Врховна команда и Команда ваздухопловства, иако се знало да ће Немачка напасти Београд 6.априла, враћају ову ескадрилу у Београд тек 5.априла! Без ове ескадриле одбрана Београда имала би само шест авиона!!
Пилот Ђорђе Стојановић је записао1) : „Наша 102. ескадрила Шестог ловачког пука долетела је у Београд 5.априла 1941. око 15 часова из привремене базе у Мостару, после скоро шест месеци патролирања над Јужним Приморјем и чувања границе земље. Сви смо били у тренажи, борбено и пилотски спремни да се боримо и супротставимо моћном непријатељу“.
- Примећујемо да је Стојановић погрешно навео дужину проведеног времена у бази у Мостару – они су били тамо тачно (5) пет месеци, а не скоро шест!...
- Стојановић је написао да су сви били у тренажи и борбено спремни да се супротставе моћном непријатељу... Ово потврђује да се знало колико је стање било затегнуто и тешко и да предстоји рат са Немачком, знало се чак и то да ће ратно стање почети 6. априла у зору, а ипак наше команде, Врховна и Ваздухопловна, дају наредбу да се ова ескадрила врати у Београд тек 5.априла...
П.пук. Божидар Костић2) на стр. 96: „Петог априла после подне, око 15. часова , вратила се из Мостара 102. ескадрила, где је била деташована више месеци ради обезбеђења према Италији, патролирањем на делу приморског и албанског фронта. Авиони ове ескадриле захтевали су детаљнији технички преглед, који им је у Мостару недостајао. При слетању отказао је мотор на авиону п.пор. Августа Ковача. Авион (мотор) је био оштећен, па је ескадрила остала са девет авиона „Ме-109Е“. Командир ове ескадриле био је капетан пилот-ловац Милош Жунић, а његов помоћник капетан пилот-ловац Милан Жуњић“.
„На аеродрому је, по слетању, примио рапорт командант бригаде пук. Рубчић, који је дочекао долазак ове ескадриле. Он је уједно наредио да се авиони растресито разместе супротно хангарима, а да особље преноћи у анексу хангара 102. ескадриле“.
- И п.пук. Божидар Костић такође говори да се 102. ескадрила вратила из Мостара после пет месеци дана 5.априла око 15 часова. То је било само око 18 сати пре почетка бомбардовања Београда, иако се знало после 27.марта да ће ратно стање брзо уследити.
Није познато зашто ескадрила 102. није враћена раније, бар крајем марта, како због људи који су били одвојени од својих породица пет месеци, тако и због авиона којима је био потребан детаљнији технички преглед...
Без таквог техничког прегледа ови авиони ће већ следећег јутра полетети у одбрану Београда против надмоћног непријатеља... Нису успели чак ни радиостанице да поправе и уреде, због тога су неки пилоти ове ескадриле полетели борбу без радио везе између авиона и између авиона и команде на земљи!...
- Командант бригаде био је наредио да особље (пилоти...) преноћи (то је ноћ 5/6. априла) у анексу хангара 102. ескадриле.
- Није речено када се вратило из Мостара и људство базе која пратила ову ескадрилу, то су механичари, послужиоци, радисти и остале службе...
Пилот Стојановић: „После слетања у Београд, после шест месеци одсуствовања (знамо да није било шест, већ пет месеци!...), дат је излазак само до 22 часа. У мом стану у Бежанији није било никог, па сам отишао до стана у Карађорђевој 7 у Београду (имао је два стана!...). Авиони су били прегледани, напуњени горивом, а митраљези и топови снабдевени са пуним шаржерима муниције – по 60 граната за сваки топ и по 500 метака за сваки митраљез, потпуно спремни за дејствовање“.
- Авиони су били прегледани, наоружани, спремни за дејствовање, а његов авион је био са неисправном радиостаницом (да ли само његов?...) и он неће имати радио везу са својим вођом у току борбе са непријатељем!...
„Дошао сам на аеродром у 3,15 часова таксијем. После 15 минута дата је једна узбуна, трајала је 30 минута. Око 5 часова полетела је прва патрола (...), око 5,30, по повратку прве, полетела је у извиђање друга патрола, и око 6,30 полетела је трећа, која ће бити у ваздуху кад је напад почео“.
- Није јасно како је пилот Стојановић могао да дође на аеродром у 3,15 сати (6.априла) када су имали излаз само до 22 часа (5.априла)!?... Да ли је то било могуће у војсци и код стања строге приправности, а знало се да је рат на прагу!?
„Око 7 часова је дат знак „Ваздушна опасност“, јер су се Београду приближавале две велике формације немачких бобмбардера и ловаца са севера, једна дуж Тисе, а друга дуж Дунава. Потрчали смо ка авионима, чији су мотори већ били загрејани. Командир Милош Жуњић је командовао викнувши: „За мном!. Пали и полећи по патролама“.
„Полетео сам за вођом патроле и командиром Милошем Жуњићем. После 5 минута, на висини 3.000 м, између Батајнице и Панчева приметио сам Немце. Командира нисам могао да опоменем, јер радиостаница ми није радила. Повећао сам брзину, престигао га и крилима дао знак. Отпочела је борба са немачким ловцима, који су пратили бомбардере. У ваздуху је била цела наша Група (формацијска јединица...вл) по патролама, сем команданта Групе мајора Ромео Адума, који је остао на земљи“...
- П.пук. Б. Костић пише да је командир 102. ескадриле био капетан Милош ЖУНИЋ, а његов помоћник капетан Милан ЖУЊИЋ. Стојановић је написао друкчије... Од обојице би се очекивало, више од п.пук. Костића, команданта тог пука, да тачно знају презиме командира 102. ескадриле!...
- Патролу су чинила два авиона на истом задатку, вођа и пратилац. У наше време то се зове „пара“ (пар), дежурна пара, извиђачка пара, итд.
- Радиостаница код Стојановића није радила (!), а они лете у сусрет непријатељским авионима... Зато Стојановић претиче Жунића и даје му знак крилима!... Не знамо како би се овакав знак правилно разумео, онако како Стојановић то мисли... Даље, ако је Стојановић угледао непријатељске авионе, а било их је много, треба очекивати да их је опазио и вођа паре. Тешко је веровати да је маневар Стојановића имао неки значај.
- Стојановић пише да је почела борба са немачким ловцима који су пратили бомбардере.
Није написао : започели смо борбу са немачким ловцима!...
Стојановић: „Из наше ескадриле у ваздуху су биле све четири патроле, 8 авиона, јер је девети авион био оштећен при слетању 5.априла. Командир Жуњић је наставио у истом правцу и напао један бомбардер „Хајнкел 111“, па је одмах био изложен нападу ловаца „Ме-109Ф“ (то су били „Ме-109Е“, исти као они које смо ми имали... вл) и борио се с њима; погођен, долази до пожара, због којег искаче из авиона. Висећи на падобрану убијен је мотраљеским рафалима немачких пилота ловаца“.
- Стојановић греши када говори да је из његове ескадриле било у борби осам авиона, јер им се један био покварио на слетању када су се враћали из Мостара. Било је девет (9), четири паре (патроле) и један сам, био је то пилот Момчило Милосављевић, који је летео без пратоца. На слетању био се покварио десети авион, пилота Августа Ковача!...
- Стојановић је прво написао „да су почеле борбе са немачким ловцима који су пратили бомбардере“, и одмах затим описује како је капетан Жунић, његов вођа, напао један бомбардер „Хајнкел 111“. Ако је био почео борбу са непријатељским ловцима сигурно је да не би добио прилику да нападне бомбардере!... Не знамо из овог описа да ли је Жунић тај авион успео и да обори!?... Командант његовог пука, п.пук. Костић, навео је у својој књизи2) да је капетану Жунићу приписана једна ваздушна победа, а ову победу потврђују и наши садашњи истраживачи историје тог рата... (Име капетана Милоша Жуњића носи данас једна улица у Београду; презиме Жунић и Жуњић се стално мешају...).
- За време напада на тај бомбардер, или одмах затим, Жунић је био нападнут од немачких ловаца (Стојановић говори ово у множини), авион му је био погођен и запаљен и он је искочио падобраном, али је био митраљиран (!) и убијен у ваздуху... Записано је да је пао је у реку Тамиш код Панчева...
- Ово је све гледао (?) пилот Стојановић, он је овде једини очевидац, он је оставио ове податке за нашу историју... Стојановић је испричао ову причу, али ми не можемо да видимо ШТА ЈЕ РАДИО САМ СТОЈАНОВИЋ док се његов вођа Жунић борио са немачким авионима и у тој борби погинуо.!? Зашто се Жунић борио сам, зашто није ушао у борбу и његов пратилац пилот Стојановић, и како се Стојановић ослободио ловаца који су нападали Жунића!?...
- Командант Шестог пука, п.пук Божидар Костић, описао2) је ову борбу, стр.101, свакако према рапорту – причи коју је слушао од самог Стојановића одмах после 6.априла:
„Прва патрола, капетана Жунића, после лета од неких 5 минута била је изнад Батајнице на висини 3.000 м. Ту је његов пратилац уочио непријатељску бомбардерску формацију (није вероватно да је није видео и капетан Жунић...вл), додао гас и сустигао капетана Жунића са његове десне стране и дао му знак љуљањем авиона, да би му скренуо пажњу на непријатеља“.
„Међутим, командир није уочио знак и продужио је да лети у истом правцу, па је после краћег времена сам, без пратиоца, наишао и одмах извршио напад на непријатељску бомбардерску формацију од авиона „Хајнкел 111“, која је већ била извршила (!??...) напад на Београд и летела преко Панчевачког рита ка северу“.
„Капетан Жунић успева да нападне са успехом један бомбардер из формације, али га немачки многобројни ловци из пратње спречавају да и даље напада бомбардере. Он прима борбу са немачким ловцима, који се обрушавају са веће висине на њега и, будући да су били у великом броју (...), успевају да после огорчене борбе запале авион капетана Жунића. Жунић искаче падобраном. Нажалост, немачки ловци га митраљирају. Погођен и теже рањен (...) Жунић је пао у реку Тамиш (...)“.
„ Пратилац п.поручник Ђорђе Стојановић не проверава да ли је командир спазио његов знак (онај знак крилима и љуљањем...вл) и лети пуном брзином да сустигне и нападне немачке бомбардере „Штуке“ које је запазио изнад Дедиња! Ту напада једну мању формацију од три авиона (,,,)“.
- Није познато ко је дао ове податке команданту Шестог пука, п.пук. Божидару Костићу, који се по распореду тада налазио на ратном аеродрому код Крушедола са борбеном 32. Групом (друга половина пука...). То је могао само пилот Стојановић у данима који су наступали, и то у виду пилотског војничког рапорта!...
- Ако су наши ловци летели у сусрет непријатељским формацијама које су долазиле из правца севера, и ако су наши ловци када су били изнад Батајнице опазили непријатеља, ту су се Жунић и Стојановић и раздвојили, како се може говорити да је капетан Жунић, сада сам, напао формацију „која је већ била извршила бомбардовање Београда и летелапрема северу“ ?! То се и временски никако не може протумачити, јер знамо да су авиони наше одбране полетели из Земуна кратко пре наиласка непријатеља и кренули му у сусрет! Записано је да су после 5 минута били изнад Батајнице!. Ово се никако не може сложити!...
- Ако вођа паре у борбеним условима није (!?) спазио знаке крилима од свога пратиоца (радио веза није им радила!...) и продужио право, зашто је Стојановић напустио свога вођу и одлетео на другу страну? Ако је Стојановић одлетео на другу страну, како је онда могао да зна све оне детаље о борби капетана Жунића и за његову погибију док је висио на падобрану, и за његов пад у реку Тамиш близу Панчева?... Борба је била изнад Батајнице, или код Батајнице, а Жунић је пао у реку Тамиш код Панчева; Стојановић је према сопственој причи био одлетео према Дедињу!... Како то разумети?...
- Ако се наши пилоти, који нису имали радио везу, нису разумели оним сигналима са крилима, и зато је капетан Жунић продужио право напред и мало касније ступио у борбу са непријатељем, у којој ће погинути, зашто је његов пратилац Стојановић окренуо на другу страну и „одлетео пуном брзином да сустигне и нападне бомбардер „Штуке“ које је запазио изнад Дедиња“ ?!. Зашто би се окренуо назад, према Београду, и јурио неке авионе далеко око 20 км иза себе, када је са Жунићем био испред групе непријатељских авиона ( који би требало да им лете у сусрет...)?!
- Како је пилот Стојановић могао, када је био изнад Батајнице или близу ње, и летео са вођом према северу, у сусрет непријатељу, да опази изнад Дедиња (Београд је око 20 км иза наша два авиона) немачке бомбардере које је био решио да нападне? Затим, и он ће овде бити сам, као што је оставио свог вођу самог у борби на другом крају, што је у потпуној супротности и са тактиком и дисциплином... Његов вођа напада сам групу бомбардера испред њих, а он као пратилац самостално одлучује да одлети на другу страну и да нападне другу групу бомбардера која је 20 км иза њих!
Стојановић је „описао“ борбу капетана Жунића и његову погибију, тај опис је добро познат и много пута поменут у круговима ваздухопловаца и литератури, а коришћен је и од новинара за пригодне чланке и фељтоне. У тој борби, лако је видети, Стојановић (ако је био тамо, а не изнад Дедиња...) био је само посматрач и није уопште помогао своме вођи у тој неравноправној борби...
Али опис те борбе, према п.пук. Костићу – верујемо да је те податке и детаље дао сам Стојановић свом команданту пука п.пук Костићу у данима одмах после ваздушних борби за Београд – показује да Стојановић није био ни присутан, јер је одлетео према Дедињу да се бори, сам, са „Штукама“ које је био опазио кад је био изнад Батајнице! Намеће нам се питање колико тај опис уопште веродостојан!?
Београдско издање књиге п.пук. Костића2) било је 1991. године. Стојановић је у априлу 1995. био учесник „Меморијалног скупа – Ваздухопловство у Априлском рату 1941.“, овде у Београду, и оставио нам је извод из својих „Успомена“, који овде користимо, а није се ни осврнуо на садржај те Костићеве књиге; није у њој ништа изменио, нити је допунио делове где се он, Стојановић, спомиње!
Стојановић је према свом опису био присутан Жунићевој борби и погибији (?). Од тог тренутка када је изгубио свог вођу паре (патроле) он је био сам!...
„Схвативши да сам остао сам, напао сам три „Ју-87“ (Штуке) – (не знамо где је то било, да ли изнад Дедиња које он овде не помиње...вл). Напао сам одоздо најпре десну, која је одмах оборена (оборена!...вл), па леву, која је погођена из близине“. ( не зна се да ли је и ова друга оборена?...вл)...
„Затим сам се сукобио са три „Ме-109“ (каже да су то били „Ме-109Ф“, али то није тачно!...вл) и на једног сам усредсредио паљбу, светлећи меци су обележавали поготке, он се одвојио и кренуо понирући ка румунској граници. Гонио сам га на висини 300 до 400 м над пругом у правцу Вршца и отварао сам ватру. Успео је да се извуче, јер ми нисмо имали запаљиву муницију – зато моји погодци нису имали жељени ефекат, а овај модел „Месершмита“ је био бржи за око 50 км од нашег“ (знамо да су и наши и немачки авиони „Месершмити“ овде били истих карактеристика...вл).
„Прекинуо сам гоњење јер је и гориво било при крају и вратио се на аеродром и слетео из правца Дунава. Сам, без свога командира... Био је то ипак успех јер „Косовски крст“ је прогнао „црни германски крст“! Касније сам сазнао да је немачки ловац пао код Ватина...Авион је одмах по слетању напуњен горивом и муницијом“.
- Кад је видео да му је вођа погинуо и он остао сам, Стојановић је одмах уочио три (3) „Штуке“... Не каже где их је пресрео, Дедиње не помиње, а они, Жунић и Стојановић, су били пресрели авионе „Хајнкел 111“... Сада говори о „Штукама“!... У првом нападу обара једну, а затим напада и другу и погађа је из близине. Не зна се да ли је и ова друга оборена, то Стојановић није нагласио, али је оставио да читалац помисли да јесте.
Ништа није рекао о трећој која је била у истој групи... Треба се подсетити да три „Штуке“ у групи, када су нападнуте, бране три митраљесца, и да оне нису лак плен...
- Одмах затим сукобио се са три (3) „Месершмита“, опет три непријатеља. Биле су прво три „Штуке“, сада три „Месершмита“. На једнога је био усредсредио ватру и гледао је како су његови светлећи меци погађали немачки авион. Тај авион се одвојио из групе и кренуо ка румунској граници. Стојановић га је гонио на висини 300 до 400 м над пругом у правцу Вршца и отварао ватру. Прекинуо је гоњење тог авиона, али не каже када и где према Вршцу, и вратио се у Земун... Његова прича како је касније чуо да је један авион пао код Ватина, код Вршца - он би хтео да прикаже како је то био управо онај авион који је он гонио – не може се прихватити!... И није јасно како је Стојановић могао да говори на Меморијалном скупу 1995. године овакве приче!...
- Стојановић није написао ни једну реч о томе шта су радила она друга два немачка ловца док је он гађао трећег и затим га гонио скоро до Вршца. Како то да они нису ступили у борбу да одбране свога друга кога је напао наш авион? Како то да они нису пружили заштиту своме сународнику ни онда када га је наш авион „гонио“ ка Вршцу? Ни ова прича Стојановићева не би могла да се прихвати!...
П.пук. Костић је оставио друкчији запис о овом догађају (стр.102.); и овде Костић само препричава причу, опет другу варијанату, коју му је представио сам Стојановић (ко други би могао да зна овакве податке?...).
Костић је написао да је Стојановић изнад Дедиња напао једну мању формацију од три авиона „Штука“, али без успеха јер је напад извршио сувише великом брзином. Затим је напао другу групу „Штука“ и то одоздо и са растојања од 50 м отвара ватру из свих оружја. Нападнути авион се пропео и напустио формацију...
Напустивши формацију „Штука“ он уочава једну патролу (пару) немачких „Месершмита“ који су летели током Дунава од Панчева ка земунском аеродрому. Један од њих се нагло одвојио, вероватно због неких проблема, и кренуо ка румунској граници. Стојановић је био одлучио да га гони, то гоњење је било на висини 300 до 400 м изнад пруге према Вршцу. Немац је био бржи, а Стојановићу је почело да нестаје гориво и он се вратио на земунски аеродром.
- Нимало није вероватно да је Стојановић у нападу на другу групу „Штука“ могао да отвори ватру са растојања од само 50 м! То код врло брзих авиона није могуће!... Костић је рекао да се нападнути авион пропео и напустио формацију – не зна се да ли је тај авион оборен... Остављен је утисак као да је оборен!...
- После напада на ове „Штуке“ Стојановић је, по п.пук. Костићу, спазио два авиона „Ме-109“, једну патролу (пару), од којих се један окренуо и узео курс према истоку, вероватно због неких техничких проблема. Стојановић је тај авион гонио неко време, затим одустао и вратио се на свој аеродром (иако је небо било пуно немачких авиона...).
- Стојановић је у својим „Успоменама“ за овај случај написао да су то била три „Месершмита“... Једнога од њих је погодио више пута и тај немачки авион се повукао из борбе и полетео према истоку. Њега је Стојановић гонио донекле на правцу према Вршцу, затим се вратио на аеродром у Земуну.
Стојановић се срећно вратио на земунски аеродром и авион му је одмах био напуњен горивом и муницијом. Он је записао: „Око 11 часова прелетео сам у В. Радинце са Јелићем“...
- Није познато по чијој су команди и зашто ова два авиона прелетела у Велике Радинце, око 100 км од Београда. У време које је навео Стојановић, око 11 сати, догодило се друго бомбардовање Београда тог дана 6.априла. Ако су ова два пилота са својим авионима били у Радинцима, то значи да за време овог напада они нису учествовали у одбрани Београда... П.пук. Костић је записао да је у току тог другог напада, између 10 и 11 сати, узлетело пет (5) наших авиона под командом капетана Тодора Гогића. Само пет авиона!... Стојановић није написао ни реч о овом нападу и шта је он радио у то време...
Стојановић: „Око 16 часова ( то је вероватно онај трећи напад који је био између 13 и 15 сати...вл) преко 100 „Хајнкела 111“ је летело ка Београду (не зна се где је Стојановић, у Београду или у Радинцима!?). Предлагао сам полетање. Пошто није прихваћено, полетео сам једино ја. Формацију нисам успео да да стигнем, јер сам време изгубио у стартовању, полетању и пењању на висину 3.000 м. Кроз дим од пожара слетео сам на земунски аеродром, и после пуњења поново одлетео у Велике Радинце“.
- Не зна се где се налази Стојановић, у Београду или Радинцима, а он пише како је више од 100 непријатељских авиона летело на Београд... Он је предлагао полетање, т.ј. мислио је да треба ови авиони да се нападну... Коме је износио овај предлог? Његове старешине биле су на земунском аеродрому - командант бригаде, пуковник, и командант Групе, мајор... Како је дошло до тога да пилот-наредник даје предлоге пуковнику, команданту, за вођење дејстава у рату?!
- Стојановић иде још даље и пише да му тај предлог није био прихваћен, па је полетео он сам, али „формацију немачких бомбардера није успео да стигне“! Он сам, један авион на преко сто (100) непријатељских бомбардера!... Он је полетео сам, по својој одлуци (?), без дозволе, без задатка!... У којој војсци је то могуће?!
- Вратио се и слетео на земунски аеродром кроз дим од пожара (пожара и дима било је тамо и иза првог немачког напада, али он то није споменуо), и после пуњења горивом поново одлетео у В.Радинце. Не зна се да ли је био позван на одговорност због полетања без дозволе и самосталне одлуке да он једини пође на непријатеља... Исто тако не зна се зашто и по чијој команди лети поново у Радинце. Тај лет био му је, вероватно, пети лет,пети ратни лет, тога дана!...
- П.пук. Костић написао је, стр.107. да је за спречавање тог трећег напада на Београд дана 6.априла, узлетело шест (6) наших авиона под командом капетана Тодора Гогића, да су они оборили један бомбардер и имали борбу са немачким ловцима, али су се вратили без губитака. Како онда разумети причу пилота Стојановића да полетања нису била дозвољена на његов предлог и да је он летео по сопственој одлуци?!...
Стојановић: „ У петом лету, из Радинаца (по нама то му је био шести лет.... вл), долетео сам у Земун са наредницима Јелићем и Пузићем. Авионе смо оставили на крају аеродрома, под стражом, а ми смо преспавали на својој летачкој спреми у празној кући у винограду п.пук. Франца Пирца“...
По свему судећи, пилот Стојановић је био у Радинцима и када је Београд био четврти пут тога дана бомбардован, и зато није могао да учествује у нашој одбрани.
П.пук. Костић је написао, стр.107/108, да је за спречавање четвртог немачког напада опет било полетело шест авиона и опет под командом капетана Тодора Гогића. Сви су вратили без губитака...
Изгледа да је пилот Стојановић учествовао у борбама само првог дана приликом првог немачког напада, заједно са капетаном Жунићем. Он је за време другог и четвртог напада непријатеља био у Радинцима, а за време оног трећег напада „полетео је по сопственој одлуци само он“, и вратио се без борбе јер није могао да стигне непријатељску велику групу бомбардера...
„У освит зоре 7.априла били смо поред својих авиона спремни да по потреби одмах полетимо. Око 11 часова долећу из Великих Радинаца капетани Гогић и Милосављевић и наредници Семиз, Миловановић, Рњез, Душан Вујичић и други, на „Потезу 63“ и „Бикеру“. Имали смо осам (8) исправних и спремних авиона -ловаца „Ика-3“ и Ме-109Е“.
„Око 13 часова (тек у 13 часова 7. априла и само један авион?!... вл) појавио се један „Хајнкел 111“ на око 5.000 м из правца Румуније. Узлетео сам и поручник Милош Дракулић и гонили га до Митровице, када је нестао у облацима“.
- Стојановић уопште не помиње команде на земљи које би морале да издају задатке и наређења, да воде операције, овде у нарочитим условима рата, него тако описује свој рад као да о свему сам доноси оцене и све одлуке!... Разунљиво је да у оваквом случају, када је непријатељ на висини 5.000 м, и то само један авион, нема никаквог смисла да се полети и да се гони са два авиона. Лако је знати да то узалудан лет и труд...
„ По слетању, појављују се опет два (2) авиона „Хајнкел 111“, па сам поново узлетео, а нешто пре мене су узлетели капетан Гогић на „Ика-3“, Милосављевић и наредник Семиз. Ја сам пре њих напао један од авиона (полетео је последњи, а први је напао!...вл). Немац се бранио митраљеском ватром (!). Мој мотор је бацао уље, цела кабина је била зауљена. Прекинуо сам напад и слетео. Ускочио сам у Јелићев авион, који је био спреман, и полетео на свој осми лет. Капетан Гогић је оборио „Хајнкел 111“. Сви смо слетели на аеродром“.
- Одмах је поново узлетео, сада против два (2) „Хајнкела 111“ , а пре њега полетела су три друга авиона, међу њима и капетан Гогић. Иако је полетео после њих, Стојановић је пре њих напао један од два авиона!... Из његовог текста, недореченог, види се да се Немац бранио митраљеском ватром (!) и да је погодио Стојановићев авион, његов мотор је почео да баца уље и он је морао да се врати на аеродром у Земуну.
Бомбардери „Хајнкел 111“ имају петочлану посаду и 1+5 митраљеза за своју одбрану!...
- Даље Стојановић пише како је сада „ускочио у Јелићев авион“... Не зна се где је био Јелић и како је то Стојановић смео да уради, не зна се ко му је то дозволио, да ли је то било неко дивље летење, и то у рату, или је постојао неки старешина који је управљао свим радњама на аеродрому... Узео је Јелићев авион (!) и поново полетео (можда испрскан уљем...) док се Гогићева група још бори са она два немачка авиона.
Говорило се да ми имамо по два и три пилота на један авион; у свим описима ми видимо да има само онолико пилота колико и авиона и зато исти пилот лети више пута!...
- Написао је да је сада полетео на свој осми лет; по свему судећи то би био његов девети лет... За то време капетан Гогић је оборио један авион и сви су слетели на аеродром. Била су четири авиона и четири пилота... Ништа није речено за онај други немачки авион који је летео у групи са овим обореним!...
Стојановић; „ Око 15 часова долећу из Мађарске три (3) бомбардера „Хајнкел 111“ (увек овај тип (!), прво је био један, други пут два, а сада три!...), на висини 3.000 м. Полетео сам одмах ( да ли је опет сам о томе донео одлуку?... вл), а за мном и наредници Семиз и Вујичић, док Јелић није успео да полети“.
- Стојановић није рекао на ком је авиону сада полетео, пошто је његов (!) авион био оштећен и избацивао уље, „цела кабина била је зауљена“ (!) - да ли је тај његов авион био тако брзо оправљен и доведен у ред?!
Написао је да Јелић није успео да полети, не зна се зашто, али том приликом не говори да ли је опет узео Јелићев авион, што би значило да Јелић није имао авион на располагању. Стојановић није ово нагласио...
Стигли су те авионе, Немци су опазили да им наши лете у сусрет и да се спремају да их нападну... Ово би био десети лет Стојановићев у два дана....
„ Авиони „Хајнкел 111“ су се разишли и ја нападнем вођу. Он је одмах одбацио бомбе. Тукао сам успешно. Он је понирао, бранећи се. Нападао сам га са бокова (не помиње шта у исто време раде пилоти који су полетели заједно са њим!... вл). Гонио сам га ка Смедереву, јер је он летео према Румунији. Почео је да губи висину. Његова паљба је престала . Приђем са десне стране малом брзином да бих размотрио стање и у том трену добијем рафал. Мотор је отказао, резервоар је био пробијен, био сам у пламену. Слетео сам принудно без точкова“.
- Полетела су три наша авиона ловца против три немачка бомбардера. Стојановић је одмах напао вођу... Он је гонио тај авион према Смедереву. Када му је пришао ближе да види у каквом је стању, изненада (!) га је погодио тачан рафал из немачког авиона, мотор и резервоар су били погођени, избио је пламен, и Стојановић се на неком пољу спустио принудно, без точкова... Изгледа да је то било близу Смедерева.
Бомбардер је оборио ловачки авион!... Био је то један наш „Ме-109Е“...
Стојановић је даље описао како га је обухватио пламен, да је успео после срећног слетања да изађе из авиона, повређен и опечен. Авион је уз експлозију изгорео... Неки људи су Стојановића пребацили запрежним колима у Смедеревску болницу.
Наш пилот је навео како је „касније чуо“ да је тај прогоњени немачки бомбардер пао код Ковина и изгорео са целом посадом... Претходног дана, видели смо причу, он је прогонио један немачки ловачки авион дуж пруге за Вршац и гађао га повремено... И за њега је био касније чуо да је, оштећен, пао код Ватина... Ови наводи требало би да говоре да је наш пилот ова два авионе оборио... То нису подаци који могу да се прихвате за историју!...
Рат за пилота Стојановића завршио се 7. априла 1941. године. За њега је тај завршетак био срећан – остао је жив!...
Пилот-ловац наредник ( п.поручник) Ђорђе Стојановић учествовао је у одбрани Београда и Југославије као пилот Шестог ваздухопловног пука, у 102. ескадрили у саставу 51. Групе, у Земуну, са авионом „Ме-109Е“, у дане 6. и 7. априла 1941. године. У та два дана он је имао укупно 10 ратних летова.
6. април 1. лет – са кап. Жунићем, као пратилац, борбени лет,
2. лет – прелет око 11 сати у В. Радинце,
3. лет – прелет из Радинаца у Земун, не зна се у које време,
4. лет – у току 3. вазд. напада полеће сам – није стигао немачке авионе,
5. лет – опет прелеће у Радинце,
6. лет – из Радинаца у Земун, ноћ у винограду у Земуну,
7. април 7. лет – око 13 час са Дракулићем гони један „Хајнкел 111“, без борбе,
8. лет – поново узлеће, напад на два Хајнкела, добио погодак, губи уље,
9. лет – са Јелићевим авионом иде у исти напад; није било борбе,
10. лет – око 15 ч. гони до Смедерева нем. авион. бива оборен...
Сви ови летови били су ратни, обављени су у току рата, неки су били борбени, први лет је био најопаснији – у том лету погинуо је његов вођа паре (патроле) капетан Жунић... Два прелета до Радинаца и назад, око 100 км у једном правцу-не зна се зашто су обављени- нису били без великог ризика, ако се зна да је непријатељ већ после првог напада дана 6. априла, захваљујући великој бројној и техничкој надмоћи, био овладао нашим ваздушним простором.
У последњем ратном лету, код Смедерева, учинио је катастрофалну и неопростиву грешку када је допустио да га стрелац прогоњеног бомбардера ухвати у нишан и обори!... Изгубили смо лако један ловачки авион велике вредности, пилот је био повређен. Разуме се да је овакав случај за велико жаљење...
У својим „Успоменама“ Стојановић није могао, као и неки други пилоти из рата, да избегне извесна претеревања и измишљања о личном држању у рату и сопственим улогама и доприносима. Видели смо да је писао како је нападао сам групе од по три непријатељска авиона, да је оцене и одлуке доносио сам, полетао по свом нахођењу, без помена команде и старешина на земљи, полетео је у једној прилици само он, по сопственој одлуци, против 100 бомбардера, ускакао је у туђи авион и летео, прогонио немачке авионе према истоку и срећно са враћао на аеродром у Земуну иако су на небу владали непријатељски авиони... Писао је тако да може да се стекне утисак како је већ у првом лету, 6. априла, оборио 3 или 4 непријатељска авиона!... Ми жалимо због тих претеривања!...
Није јасно описао, можда ни верно, други дан бомбардовања Београда, 7.априла, када каже да се тог дана тек око 13 часова (?!) појавио један, само један, немачки бомбардер из Румуније, а око 15 часова три бомбардера из Мађарске... Ако би то било тачно, тада не треба ни говорити да је Београд био бомбардован у два дана, 6.и 7. априла...
Не зна се колико је веродостојан његов опис борбе и погибије капетана Жунића, његовог вође у првом лету, ако он сам у „Успоменама“ пише како је оставио Жунића у самом почетку и одлетео на другу страну... Закључили смо да он и није био присутан тој борби а његов опис је једино сведочанство. Та његова прича ( можда измишљена?...) одавно је ушла у историју нашег ваздухопловства и добро је позната и у јавности преко пригодних чланака и фељтона у штампи...
Тешко је веровати да су „Успомене“ пилота Стојановћа ваљан и вредан извор и прилог за историју нашег ваздухопловства...
Пилоту Стојановићу командант Шестог ваздухопловног пука, п.пук. Божидар Костић, приписује две ваздушне победе (стр. 134), каснији истраживачи и писци историје само једну. И то је подвиг! Подвиг је био већ само полетање свега 15 наших авиона са земунског аеродрома 6.априла 1941.године против 234 немачких бомбардера са око 120 ловачких авиона у пратњи... Лако је замислити каква је то застрашујућа слика била на небу Београда..
Нису хероји само они пилоти који су успели већ у првом дану рата да оборе по један или два непријатељска авиона!... Ми мислимо да су сви они који су се били супротставили моћном непријатељу, далеко бројнијем, технички јачем, искуснијем, који ратује по Европи већ годину и по дана, и који већ био војнички савладао више држава, били хероји и да заслужују највеће признање нашег потомства.
Треба замислити и разумети оне младе људе пилоте, било је за њих само 15 ловачких авиона у непосредној одбрани Београда у првом нападу 6.априла 1941. године, пилоте који никада нису пуцали у људе, а то није лако ни просто, који су полетели против моћне ваздушне флоте од преко 300 авиона да бране нашу Отаџбину... То су могли само људи храбри и великог срца, верни завету својих великих Дедова...
Отаџбина је била и остаје светиња!
Наредник, потом п.поручник, Ђорђе Стојановић, пилот-ловац, рођен је у Лесковцу 1911. године 22. септембра. Пилотску школу је завршио при 7. Ваздухопловном пуку у Мостару 1933, војни пилот је постао 4.априла 1936. а пилот-ловац 1.новембра исте 1936. године. Носио је пилотски знак-значку број 956.
Умро је 17. новембра 2001. године, у одмаклој старости, у 90. години, цењен и поштован. Сахрањен је на Топчидерском гробљу са много почасти, и војних, са говорима, венцима , музиком и снимањем филма.
Литература:
1. Ђорђе Стојановић: Извод – „Меморијални скуп. Ваздухопловство у Априлском рату 1941. године“. Одржан 3. и 4. априла 1995. у Београду.
2. П.пук. Божидар Костић: Пламен над Београдом (Београд 1991.)
Београд, 2005/2014. Владимир Лепојевић, дипл.руд.инж.
рез. кап.авијације-пилот
сребрна диплома пилота једрилице