Институт NASA

Печат од агенције NASA
Лого агенције NASA
Застава агенције NASA
Подаци о агенцији
Формирана	29. јули 1958.
Предходна агенција	NACA (1915.–1958.)
Надлежна	Влада САД
Управа	у Вашингтону
Број запослених	17.345+
Годишњи буџет	19.3 милијарди $ (2016)
Управа агенције	Чарлес Болден, администратор Дава Ниуман, Заменик

Национална аеронаутика и свемирска истраживања (NASA) (енгл. The National Aeronautics and Space Administration) је независна агенција извршне власти Савезне владе Сједињених Америчких Држава, одговорне за цивилне свемирске програме, као и за аеронаутику (ваздухопловна истраживања).

Председник Двајт Д. Ајзенхауер основао је агенцију NASA 1958. године, за превасходно цивилне програме (испред војних), са оријентацијом подстицања програма примењених у домену мирољубиве науке. Усвојен је национални аеронаутички и свемирски закон, 29. јула 1958. године, на основу њега оформљена је нова агенција NASA, у коју је пребачен кадар и сва имовина постојећег Националног саветодавног комитета за аеронаутику (НАCА). Нова агенција је постала оперативна 1. октобра 1958. године.

Од тада, агенција NASA је реализовала већину америчких програма истраживања свемира, а у резултати укључују Аполо, мисију слетања на месец, свемирску станицу у Скајлаб, а касније и Спејс шатл. Тренутно, NASA подржава међународне свемирске станице и надгледање развоја вишенаменске летелице Орион, свемирских лансирних система и проблематике посада. Агенција је такође одговорна за програм служби лансирања, обезбеђују надзор над активностима лансирања и управљања одбројавањем за лансирање без посаде.

Историја

Трка за престиж у свемирским технологијама

Када су совјети у своме свемирском програму лансирапи први вештачки сателит (Спутњик 1) 4. октобра 1957. године, одмах су се САД забринуле да не заостану и убрзали су напоре и приоритете за освајање свемирских технологија и програма. Амерички Конгрес, забринут (ово је познато као енгл. Sputnik Shock), због претње националној безбедности и губитку позиције технолошког лидерства и брзо је реаговао затражио је а и предузете су брзе акције. Организовано је планско истражвање и развој, кроз одговарајуће свемирске програме, у оквиру новоосноване агенције NASA.

Кадар и сва имовина постојећег Националног саветодавног комитета за аеронаутику НАCА (енгл. National Advisory Committee for Aeronautics), пемештени су у нову агенцију NASA, која је постала оперативна 1. октобра 1958. године. Тада је су кадровски капацитети агенције NASA били импозантни са 17.345+ запослених. Можда је најдоминантнији допринос развоју ракетног програма САД имали корене у нацистичкој Немачкој, у виду преноса искуства и знања немачког научника Вернера фон Брауна, који се и данас сматра оцем америчког ракетног програма и који је у то време био један од кључних у оквиру војне агенције за пројектиле и ракете (енгл. Army Ballistic Missile Agency), која је исто придружена агенцији NASA.

Први амерички истраживачко развојни програми слања човека у свемир били су покренути под утицајем Хладног рата и конкуренције између САД и СССР-а и то практично никада није ни прекинуто, иако је у једном периоду постојала и конкретна кооперација. Програм Меркури, покренут је 1958. године, са циљем истраживања човековог лета у свемир. Астронаут Алан Шепард је постао 5. маја 1961. године први Американац у свемиру управљајући летелицом Слобода 7 (енгл. Freedom 7), којом је 15 минута провео у суборбити Земље. Џон Глен је постао први Американац у Земљиној орбити, 20. фебруара 1962. године, лет је трајао 5 сати. То је у односу на Гагарина, касније око 4,5 година.

Програм Џемини је покренут када је Меркури доказао да је могућ човеков лет у свемир, са циљем вршења низа експеримената невезаних за мисију на Месец. Први лет Џеминија са људском посадом био је у Џеминију 3 (Гас Грисом и Џон Јанг). У осталим мисијама Џеминија доказано је да је могућ дужи останак човека у свемиру, као и могућности спајања летелица у тим условима. Овај програм је прикупио значајну количину медицинских података о утицају бестежинског стања на човеков организам.

Програми свемирског летења

NASA је кроз своју историју спровела бројне програме свемирског летења са и без посаде. Беспилотне програме, покренуо је први амерички вештачки сателит у орбиту око Земље за научне и комуникационе сврхе и слање научне сонде за истраживање планета соларног система, почевши са Венером и Марсом, укључујући и „велике туре“ на удаљене планете. Програми са људском посадом реализовали су и летове првих Американаца у ниској орбити око Земље, са СССР-ом Свемирску трку за слетање дванаест људи на Месец, у периоду од 1969. до 1972. године, у програму Аполо, развили су полу-вишекратну употребу Спејс-шатла и развили су свемирске станице за своју употребу и у сарадњи са неколико других земаља, укључујући и Русију. Неке мисије укључују и летелице са и без посаде, као што су сонда Галилео, који је са посадом у Земљиној орбити пре слања Јупитера без посаде.

X-15 ракетни програми (1959. – 68.)

Програм X-15 је био експериментална ракета, за истраживања у агенцији NACA, била је предходница хиперсоничном авиону.

X-15 везан за Б-52, који му је

матични носач, а Т-38 лети у

њиховој близини.

Развoј се одвијао у сарадњи са америчким ваздухопловством и морнарицом. Пројекат карактерише витки труп, у коме је смештено гориво и систем команди лета са рачунаром из првих генерација. Предлог тактичко-техничких захтева је израђен 30. децембра 1954. године, за летелицу и 4. фебруара 1955. за ракетни мотор. Уговор за пројектовање летилице је закључен са фирмом Норт американ, у новембру 1955. године, а уговор за мотор КСЛР30, у 1956.. Летелица је произведена у три примерка. X-15 је лансирнан са једног од два NASA Боеинг Б-52 стратофортреса, NB52A № 52-003, и NB52B, № 52-008 (познат као Балс 8). Ракета је понета на висину од око 45.000 метара (14 km) и лансирана при брзини од око 500 километара на сат (805 km/h).

Дванаест пилоти су одабрани за тај програм из ваздухопловства и морнарице, од институције NACA (касније NASA). Направљене је укупно 199 летова, у раздобљу између 1959. и 1968. године, што је резултирало службеним светским рекордом за највећу брзину икада постигнуту летелицом са људском посадом. Постигнута је максимална брзина од 7.273 km/h (М=6,72). Осам пилота ваздухопловства добили су крила астронаута за летење изнад 260.000 метара (80 км), а у два лета Јосепх А. Валкер је премашио 100 km, они су квалификовани као свемирски летови, према прописима међународне ваздухопловне федерације. Програм X-15 је користио и потврдио технологије које су коришћене у каснијим Спејс-шатловим пројектима, укључујући и систем команди лета за контролу оријентације свемирске летелице, свемирска одела, и дефиницију хоризонта за навигацију, улазног поступка у атмосферу и слетање. Прикупљени су драгоцени подаци у агенцији NASA за пројектовање Спејс-шатла.

у орбити са

летелицом Слобода 7.

Меркури-Атлас 6 (20. фебруара 1962.)

Програм Меркури (1959. – 63.)

Убрзо након што је почела Свемирска трка, један од првих био је циљ, што је пре могуће, да се нађе човек у Земљиној орбити тако да је најједноставнија летилица која би могла бити погоњена постојећим ракетама била решење. Ваздухопловство је за најбрже слање човека у свемир сматрало погодним пројектом летилице са вишечланом посадом, у величини ракетног авиона као што је X-15, са малом балистичком свемирском капсулом. До 1958. године, концепт простора у авиону је елиминисан, дата је предност балистичкој капсули.

Када је оформљена NASA, исте године, програм је из ваздухопловства пребачен код њих и преименован у пројекат Меркури. Првих седам астронаута изабрани за испитивање у функцији тога програма. Астронаут Алан Шепард је 5. маја 1961. године, постао први Американац који је летео у свемиру, летелицом Слобода 7, ракетни погон је био у трајању од 15 минута у балистичкој (суборбиталнј) путањи лета. Џон Глен је постао први Американац који је лансиран у орбиту са ракетом Атлас, 20. фебруара 1962. године, на летелици Слобода 7. Глен је завршио три орбите, након чега су направљене још три орбитална лета, што је кулминирало резултатом Л. Гордон Купера, који је напавио лет са летелицом Вера 7 од 22 орбите, 15-16. маја 1963. године.

СССР се такмичио својом једном пилотском летилицом Восток. Послали су првог човека у свемир, лансирањем космонаута Јуриј Гагарина у једној орбити око Земље на летелици Восток 1, у априлу 1961. године, месец дана пре лета Шепарда. У августу 1962. године, остварили су совјети лет у трајању од скоро четири дана, што је био рекордни лет са Андријаном Николајевним на летелици Восток 3, а такође истовремену мисију је имао и Восток 4, носећи астранаута Павела Поповича.

Програм Џемини (1961.– 66.)

На основу студије развоја летилице Меркури, за обезбеђене су могућности дуготрајног лета, развојена је техника сусрета и прецизног слетања на Земљу. Пројекат за удвојену посаду, почео је у 1962. години, у циљу превазилажења предности совјета и обезбеђења подршке програма слетања летелице Аполо на Месец, са људском посадом, додајући излазак у отворени свемир, међусобни сусрет и жељено пристајање. Први лет удвојеном посадом, остварен је летелицом Близнаци 3, 23. марта, 1965. године. Затим је било девет мисије у 1965. и 1966. години и доказана је издржљивост у лету од скоро четрнаест дана, међусобни састанак, пристајање, а и прикупљени су медицински подаци о ефектима бестежинског стања човека.

Под руководством совјетског Председника Никите Хрушчова, СССР се такмичио са програмом Џемини претварањем своје летилице Востока у двоседа и троседа. Успели су троседом направитин први лет у 1963. години, а извести сусрет у 1964. Након тога, програм је отказан, а двосед је задржан док није развијена летелица Сојуз, као њихов одговор на амерички Аполо.

Програм Аполо (1961. – 72.)

Летилице Аполо и Меркур.

Перцепција америчке јавности о Совјетском лидерству у слању првог човека у свемир, мотивисала је председника Џона Ф. Кенедија да предложи Конгресу 25. маја 1961. године, да федерална влада реализује програм да се спусти човек на Месец до краја 1960. што је практично покренуло програм Аполо.

То је био један од најскупљих америчких научних програма свих времена. Коштао је више од 20 милијарди $ у шездесетим годинанама двадесетог века или око $ 206 милијарди у данашњим доларима. Сатурн, као лансирна ракета, имала је два главна дела, комбиновани командни и модул услуга (CSM) и лунарни модул (LM). LM је требало да буде остављен на Месецу, а само командни модул (CM), враћа се на Земљу са три астронаута.

Друга посадом мисија, Аполо 8, довео астронауте по први пут у лету око Месеца у децембру 1968. Непосредно пре, Совјети су послали је беспилотну летелицу око Месеца. На наредне две мисије пристајања маневрима који су потребни за Месец слетање су практиковали и онда на крају Месец слетање је направљена на мисије Аполо 11 у јулу 1969. године. Прва особа која је крочила на Месец је Нил Армстронг. У каснијим мисијама, Аполо је пет пута такође слетео са астронаутима на Месец, последњи у децембру 1972. године. Током ових шест свемирски летова Апола, дванаест људи је ходало по Месецу. Ове мисије су допринеле научном богатству података и 381,7 килограма месечевих узорака. Теме које покривају експерименти су механика тла, сеизмологија, проток топлоте, Месечева величина, магнетна поља и соларни ветар (струјање). Слетање на Месец означило је крај свемирске трке, а као гест, Армстронг је споменуо успех човечанства, при подношењу оставке на Месецу. 

Баз Олдрин на Месецу, 1969. године.

 

Свемирска станица Скајлаб, 1974.

Посада, са моделом летилице

Аполло – Соиуз, 1975. године.

Програм Аполо је сет главне прекретнице у људским свемирским летовима. Састоји се у слању мисије са посадом изван ниске орбите око Земље и слетање људи на друга небеска тела. Аполо 8 је прва летелица са људском посадом у орбити другог небеског тела, док Аполо 17 је обележио последњи лет са људском посадом, мисијом изван ниске орбите око Земље све до данас. Програм је подстакао напредак у многим областима технологије за ракетно лансирање и посадом свемирске летове са посадом, укључујући авионске летове, телекомуникације и примену рачунара.Аполо је изазвао интересовање у многим областима инжењерства и оставио многе физичке објекте и машине развијене за програме значајне за науку. Многи предмети из програма изложени су на различитим локацијама широм света, посебно у музеју за Свемир.

Програм Скајлаб (1965. – 79.)

Скајлаб је био прва и једина независно изграђена свемирска станица у Сједињеним Америчким Државама. Замишљена је као радионица да се изгради у простору проведеног Сатурн IB, горња фаза, 1965. године. Станица је тешка 77.088 kg, изграђена је на Земљи и лансирана 14. маја 1973. године, на врху прва два модула ракете Сатурн B, у орбити је на висини од 435 km под углом од 50 °, у односу на еквадор. Оштећена је током лансирања, губитком своје топлотне заштите и једног соларног панела за производњу електричне енергије, што је поправила прва посада на функционално стање. Она је била насељена укупно 171 дана од 3 узастопне екипе у 1973. и 1974. години. Укључује лабораторију за проучавање ефеката микрогравитације, и соларне опсерваторије. Планирано је да NASA поседује Спејс-шатл за пристајање и спајање са њом и подизање Скилаба на већу безбедну висину, али Скајлаб није био спреман за тај лет, све до 11. јула 1979. године.

Да би смањили трошкове, NASA је користила једну од ракета Сатурн В за лансирање Скајлаба, првобитно намењених за отказане мисије Аполо. Аполо летилице су коришћене за превоз астронаута до и од станице. Три мушкарца су остали као посада на станици у периоду од 28, 59, и 84 дана.Простор за боравак на Скајлабу износи 320 m³, што је 30,7 пута већи него у командном модулу Апола.

Аполо – Сојуз, пробни програм (1972. – 75.)

Амерички председник Ричард Никсон и Совјетски Премијер Алексеј Косигин потписали су споразум, 24. маја, 1972. године, о заједничкој људској посади у свемирској мисији, са намером за све будуће међународне посаде свемирских бродова да буду у стању припајања једни са другима. Ово је потврдио експериментални пројекат Аполо – Сојуз (ASTP), који укључује сусрет и спајање у Земљиној орбити, са системом команди лета Апола / сервисног модула летелице Сојуз. Мисија је изведена у јулу 1975. године. То је био последњи САД свемирски програм до прве орбиталне летелице Спејс-шатл, у априлу 1981. године.

Мисија је укључивала заједничке и одвојене научне експерименте, при услову корисног инжењерсног искуства за будуће заједничке америчко-руске свемирске летове, као што је програм Трансфер-мир и Међународне свемирске станице.

Програм Спејс-шатл (1993.)

Спејс-шатл је постао главни програм агенције NASA крајем седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века. Планирано је да Спејс-шатл буде употребљаван у више мисија и лансирања, до 1985. године, реализовано их је четири. Први је лансиран Спејс-шатл Колумбија, 12. априла 1981. године.

Лансирање Спејс-шатла.

Његове главне компоненте су били од свемирске летелице Орбитер са спољним резервоаром и два са чврстим горивом, ракете за лансирање су бочно интегрисане. Спољни резервоар, који је био већи од саме летилице, једино је главна компонента са једнократном употребом. Спејс-шатлје могао да кружи на висини од 185-643 km и да максимално носи (на ниској орбити) 24.400 kg. Мисије може да траје од 5 до 17 дана, са посадом од 2 до 8 астронаута. На 20 мисија (1983. - 98.), Спејс-шатл је носио свемирску лабораторију, пројектовану у сарадњи са Европском агенцијом за свемир (ESA). 

Свемирска лабораторија није пројектована за независни орбитални лет, али је остала у складишту Спејс-шатл за терет и после уласка астронауа смештена је у комору са ваздухом са одржаваним притиском. Још је била једна позната серија мисија лансирања са успешно поправљеним свемирским телескопом Хабл 1990. и 1993. године.

Руско-америчка сарадња на свемирским програмима, наставља са Трансфер-мир, 1995.-1998. године. Још једном су америчка и руска летелица припојене, овај пут у равноправну свемирску станицу. Ова сарадња је настављена, као два партнера у највећој изграђеној свемирској станици (ISS). Допринос њихове сарадње на овом пројекту био је још израженији када се NASA почела ослањати на руске летелице за сервисирање ISS током двогодишњег приземљења флоте Спејс-шатл. Спејс-шатл Колумбија је имао катастрофу, 2003. године.

Спејс-шатл флота изгубила је два орбитера и 14 астронаута у две несреће: Чаленџер у 1986. године, и Колумбија у 2003. Иако је губитак 1986. године, је ублажен изградњом Спејс-шатла Ендеавоур од резервних делова, NASA је изградила још један орбитер да замени други губитак. Програмом Спејс-шатл, NASA је направила 135 мисија, програм је успјешно завршен слетањем Атлантика у Спејс центру Кенеди, 21. јула 2011. године. Програмом је трајао 30 година, са преко 300 астронаута послатих у свемир.

Комерцијалне, транспортне свемирске летелице (2006. – у току је)

Развој комерцијалних транспортних свемирских летелица (CRS) је почео 2006. године, са циљем стварања америчке свемирске транспортне флоте (ISS). 

Стандард варијанта Кигнус,

предвиђена за ISS

СпејсX

Развој ових летелица је у оквиру програма кооперације фирми, засновану на фиксној цени, што значи свака компанија која је добила финансиску подршку је имала списак етапа са новчаним износем који им је додељен, а исплаћује им се тек након што успешно реализују уговорену фазу задатка. Приватне компаније су у обавези да имају покриће у конкурсу, на основу подизања приватних инвестиција за њихов предлог.

NASA је закључила уговоре за СпејсX, 23. децембра 2008. године. СпејсX користи своју ракету Фалкон 9 и летелицу Драгон. Иствремено и са Орбиталном научном корпорацијом за летелицу Кигнус, где користе своју ракету Антарес. Прву мисију имао је СпејсX, у мају 2012. године, а Кигнус у септембру 2013. Програм предвиђа ISS за све америчке потребе терета, изузетком за неколико возила специфичних, испоручених на европско ATV и јапанско HTV.

Комерцијални програм посада (2010. – у току је)

Рачунар CST-100

управља у орбити.

Драгон V2

Развој комерцијалног програма посада (CCDев) покренут је 2010. године, са циљем стварања америчке комерцијалне функције путника у свемирским бродовима способн да пренесу најмање четири члана посаде на ISS, остајући у боравку 180 дана, а потом их вратити назад на Земљу. Очекује се да би та возила и транспорт не- NASA корисницима приватних свемирских станица што су они планирали Бигелов аероспејс. Као COTS, CCDев, такође је планирана реализација попринципу фиксне цена резултата на бази развојних програма који захтевају приватне инвестиције.

У 2010. години, NASA је објавила инвестицију за прву фазу програма, укупно од 50 милиона $, што је подељена између пет америчких компанија за подстицање истраживања и развоја у свемиру концепата и технологија у приватном сектору. У 2011. години, добитници друге фазе програма су објављени, 270 милиона долара подељени су између четири компаније. У 2012. години, објављени су победници трећа фаза програма NASA под условом 1,1 $ милијарде подељена је међу три компаније да даље развију своје транспортне системе за посаде. У 2014., објављени су добитници финалне рунде. СпејсX и Драгон V2 уговор је у вредности до 2,6 милијарди $, за Боеингову CST-100 (која ће бити лансирана ракетом Атлас В) уговор је у износу од 4,2 милијарде $. NASA очекује да ове летелице да почну превозити људи на ISS, у 2017. години.

Програм на орбитама изнад најближих Земљи (2010-данас)

За мисије изван ниској орбити око Земље (BLEO), NASA је била усмјерена на развој Свемирског лансирног система (SLS), класу ракета и Сатурн-V, са посадом од две до шест особа, изван ниске орбите свемирског брода Орион, око Земље. У фебруару 2010. године, администрација Предсједника Барака Обаме, предложила је укидање средства за програм сазвежђа, са пребацивањем на већу одговорност приватних компанија за сервисирање ISS. Током говора у Спејс центру Кенеди, 15. априла 2010. године, Обама је предложио нови-носач тешких возила (HLV) да замени раније планирани Арес V. У свом говору, Обама се заложио за мисију са посадом на астероид до 2025. године, а са људском посадом мисија на орбити Марса до средине 2030. Овлашћење агенције NASA је усвојен од стране Конгреса 2010. године, у оквиру усвојеног закона, са којим је званично укинут програм сазвежђа, 11. октобра 2010.

НАСА и ДАРПА су саопштили 5. јуна 2016, да планирају да изграде нову X-летелицу са чиме ће се створити читав њихов низ, у току наредних 10 година. Један од авиона ће наводно бити надзвучни, погоњен биогоривом и вема тих.

Беспилотни програми

Пионир 3 и 4, лансирани

у 1958. и 1959. години.

Више од 1.000 беспилотних мисија су програмирани за истраживање Земље и Сунчевог система. Поред истраживања, комуникације сателите је NASA лансирала. Мисије су покренуте директно са Земље или из орбите, са свемирских бродова или сателита, или са ракетним модулима да се даље наставе.

Први амерички беспилотни сателит је на Екплорер 1, пројекат је поче у раном делу Свемирске трке. Лансиран је у јануару 1958. године, два месеца након Спутника. У стварању NASA пројекат Фирефок је пребачен у ову агенцију и даље се наставља до данашњег дана. Његове мисије су фокусирају на Земљу и Сунце, са задацима мерења магнетног поља и соларног ветра, између осталих задатака. У новијој мисији везану Земљу, невезано за програмо Екплорер, био је свемирски телескоп Хабл, који је доведен у орбиту 1990. године.

Унутар сунчевог система реализоване су најмање четири беспилотна програма. Први је био Маринер у шездесетој и седамдесетој години двадесетог века, у оквиру чега су напрвљене вишеструке посете Венери, Марсу и једна до Меркура. Сонда покренута у оквиру програма Маринер је први планетарни прелет (Маринер 2), ради предузимања слика са неке друге планете (Маринер 4), први планетарни орбитер (Маринер 9), а први да маневрше у гравитацији је Маринер 10. Ово је техника у којој сателит корити предност гравитације и брзине планета да стигне до свог одредишта.

Прва успешна слетања на Марс је направио Викинг 1 у 1976. Двадесет година касније Ровер је слетео на Марс.

Поред Марса, Јупитер је први пут посетио Пионир 10 у 1973. години. Касније, завише од 20 година, Галилеј сонда је послата у атмосферу планете, и постала прва летелица у орбити око планете. Пионир 11 је постао први свемирски брод који је посетио Сатурн у 1979. години, са Војаером 2 до сада једини и он је посетио Уран и Нептун у 1986. и 1989. години. Први свемирски брод који је напустио соларни систем био је Пионир 10 у 1983. години. Дуго је био најудаљенији свемирски брод, али је касније превазиђен Војаером 1 и Војаером 2.

Пионири 10 и 11 и оба  Војаер сонде носе поруке са Земље до ванземаљског живота. Комуникација може бити тешка са далеким свемирским путовањем. На пример, то је око 3 сата да радио сигнал стигне до нове позиције летилице, каја је више од пола пута до Плутона. Контакт са Пионером 10 је изгубљен у 2003. године. Обе сонде  Војаер наставиће да раде како се истраживала спољашња граница између Сунчевог система и међузвезданог простора.

Марсова научна лабораторија је успешно је лансирана за Марс, 26. новембра 2011. године, од у реализацији агенције NASA. Радозналост је успешно слетео на Марс, 6. августа 2012. године, а потом је почео своју потрагу за доказима о постојању прошлог и садашњег живота на Марсу.

Недавне и планиране активности

Визија будућих међузвезданих

мисија, потенцијална

летелица агенције NASA.

 

Летелица Радозналост је стигла

на Марс, 2012. гоине.

NASA има текућа истраживања у дубини Марса и Сатурна, као и проучавања Земље и Сунца. Друге активнисти су мисије летелица Јунона за Јупитер, Сатурна са Касини, Нови хоризонт (за Јупитер, Плутон, и шире) и Давн за појас астероида. NASA је наставила да подржава локална истраживања изван појасу астероида, укључујући коришћење Пионира и Војаера у неистражене регионе изван Плутона.

Нови хоризонт у мисији на Плутон је лансиран 2006. године, а и успешно га је облелео, 14. јула, 2015. године, гравитација је прихватила сонду од Јупитера у фебруару 2007. У плановима агенције NASA је да се детаљно проучава атмосфера Марса.

NASA је објавила 4. децембра 2006. године, да планира да реализује трајну базу на Месецу. Циљ је био, да почне изградња базе до 2020. године, а да иста буде потпуно функционална са могућношћу измене посаде до 2024. Међутим, сторниран је тај план, а добиле су предност мисије са људском посадом у астероидни простор и Марса, као и проширење подршке за Међународну свемирску станицу.

Стратешки циљеви агенције NASA, од 2011. године, су

• Проширење и одржавање људске активности у Сунчевом систему.
• Проширење научног разумевања Земље и свемира.
• Стварање нове иновативне технологије простора.
• Истраживање напредног ваздухопловства.
• Стварање услова за програме и институционалних могућности реализацје активности агенције NASA у оквиру ваздухопловства и васионског простора.
• Повећање учешћа агенције NASA у јавном едуковању, студијама и у стварању услова за њихово укључивање у програме.

У августу 2011. године, агенција NASA је прихватила донацију од два свемирска телескопа из Националног уреда за извиђање. Упркос томе што се чувају неискоришћени, уређаји су супериорнији од свемирског телескопа Хабл.

У септембру 2011. године, агенција NASA је објавила почетак програма Свемирски лансирни систем за летелице за велике терете и превоз људи. Свемирски лансирни систем је предвиђен за лансирање летелица са посадама и осталим садржајима према Месецу, астероидима близу Земље, а у будућности и Марса. Беспилотна летелица Орион MPCV је експериментално лансирана ракетом Делта IV хеви, у децембру 2014. године.

Беспилотна летелица Радозналост је 6. августа 2012. године слетела на Марс. У оквиру програма агенције NASA, 27. августа 2012. године, летелица је пренела прву унапред снимљену поруку, од стране управника агенције NASA Чарлија Болдена, са површине Марса на Земљу:

Здраво. Ово је управник агенције NASA Чарли Болден, разговарам са вама преко електронских могућности летелице Радозналост, која је сада на површини Марса.

Од вајкада, радозналост човечанства нас је водила до сталног тражења новог живота ... нових могућности иза хоризонта. Желим да честитам свима из наше агенције NASA, као и наших пословних и владиних партнера широм света, за освање даљих корака на Марсу. Ово је изванредно достигнуће. Слетање летелице Радозналост на Марс није лако - други су исто покушали - само Америка је у потпуности успела. Инвестирамо ...... надамо се да ће знање добити од нашег изучавања и анализе кратера Гале, то ће нам показа много о могућности живота на Марсу, као и прошлих и будућих могућности за остале планете. Радозналост ће донети корист на Земљи и инспирисаће нову генерацију научника и истраживача, у току припрема овакве мисије са путовањем људи, у не тако далекој будућности. Хвала вам.

Управљање агенцијом NASA

На челу агенције NASA је администратор (управник), извештава председника Сједињених Америчких Држава и уједно је научни саветник Председника. Иако је агенција независна, опстанак или прекид пројеката директно зависи од одлуке Председника. Управа агенције NASA налази се са седиштем у Вашингтону и даје опште смернице и правац. Осим у изузетним околностима, запослени у државној служби агенције NASA морају бити грађани Сједињених Америчких Држава.

Први управник је био др Т. Кит Гленан, именован од стране председника Двајт Д. Ајзенхауера. Током свог мандата, окупио је различите пројекте у истраживању у оквиру америчког простора развоја.

Трећи администратор је био Јамес Д. Веб (1961-1968), именован је од председника Џона Ф. Кенедија. У циљу реализације програма Аполо са задатком слетања на Месец до краја шездесетих година двадесетог века. Веб је направио велику реконструкцију управљања и ширење објеката, стационирање кадрова у Хјустону, свемирски брод (Џонсон) и центар за операоператвно лансирање (Кенеди), у Флориди.

У 2009. години, председник Барак Обама је именовао Чарлеса Болдена, као дванаестом администратора агенције NASA. Болден је један од три NASA администратора који су били астронаути.

Капацитети

Штаб агенције се налази у Вашингтону

• Истраживачки центри
  • Годард Институт за истраживање свемира, Њујорк
  • Лабораторија за млазни погон, Пасадена, Калифорнија
  • Лангли истраживачки центар, Хемптон, Вирџинија
• Конструкције и лансирне рампе
  • Свемирски центар Маршал, Хантсвил, Алабама
  • Свемирски центар Кенеди, Флорида
  • Џонсонов свемирски центар, Хјустон, Тексас
  • Мичоуд монтажно постројење, Њу Орлеанс
  • Вајт Сендс пробни полигон, Лас Круз, Нови Мексико

• Пробни центри
  • Ејмс истраживачки центар, Калифорнија
  • Нил О. Армстронг, центар за испитивање лета, Калифорнија
  • Глен истраживачки центар, Кливленд, Охајо
  • Годард, центар за испитивање свемирског лета, Гринбелт, Мериленд
  • Независно постројење за верификацију и валидацију, Фермонт, Западна Вирџинија
  • Лангли истраживачки центар, Хамптон, Вирџинија
  • Валопс летачко постројење, Острво Валопс, Вирџинија

• Мрежа дубоки свемир
  • Голдстон Дубоки свемир комуникациони коплекс, Барстоу, Калифорнија
  • Мадрид Дубоки свемир комуникациони коплекс, Мадрид, Шпанија
  • Канбера Дубоки свемир комуникациони коплекс, Канбера, Аустралија

• Туризам и музеји
  • Канбера, дубоки свемир комуникацион центар, Канбера, Аустралија
  • Свемирски центар Џон Ц. Стенсис, Сент Луис,Мисисипи
  • Свемирски центар Џон Ф. Кенеди, Флорида
  • Свемирски центар Линдон Б. Џонсон, Хјустон, Тексас

   

Види још

Извори