Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана СФРЈ

Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана
Амблем РВ и ПВО
Део	Југословенска народне армије
Време постојања	1945 –1992.
Држава	СФРЈ
КРВ	Земун

Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана (скраћено РВ и ПВО), било је један од три вида угословенске народне армије, намењено за заштиту и превласт у ваздушном простору, као за подршку копненим, поморским и укупним оружаним снагама СФРЈ. Формално је основано 21. маја 1942. године, у току Народноослободилачке борбе, а са распадом Југославије, нестало је у изворном облику и трансформисало се у нова, 1992. године, по новоствореним државама.

У периоду 1945—1992. године, Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана (РВ и ПВО) развијало се у складу са концептом развоја ЈНА, у духу савремене ваздухопловне научне мисли, доктрине и технолошког развоја у свету. Истовремено, развијани су и усавршавани властити кадар, високо школство и флексибилна доктрина примене РВ и ПВО према савременим условима. Ослонац на властите снаге је имао приоритет, те су реализовани резултати у развоју снажног РВ и ПВО, са јаком сопственом научном и технолошком базом, о чему сведочи и извоз око 200 примерака војних авиона из властитог развоја и производње. Практично је било обезбеђено одржавање и ремонт свих средстава, са властим знањем и радом.

У току Другог светског рата, главни задатак РВ, био је борба против окупатора и њихових сарадника, за ослобођење земље и за успостављање друштвеног поретка, пројектованог од Комунистичке партије Југославије. Непосредно по завршетку рата, задаци су се свели на очување успостављеног поретка и заштиту од иностране интервенције.

Оснивање и етапни разво

Оснивање и развој у току рата

Југословенска народна армија, је настала у Народноослободилачкој борби, против фашистичког окупатора. Исто је тако и њен део, Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана, створено у току тога рата и то 21. маја 1942. године, са пребегом два авиона из НДХ, на слободну територију, коју су контролисали партизани, у Босанској крајини. У томе почетном периоду звало се „Југословенско ратно ваздухопловство“, све до формирања посебних јединица за противваздушну одбрану (ПВО) и њихове интеграције у јединствен вид Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране (РВ и ПВО), 1959. године.

Прва етапа стварања ратног ваздухопловства, отпочела је са организовањем илегалног рада у ваздухопловству НДХ и одлуком Фрање Клуза и механичара, стрелца Милутина Јазбеца да пребегну са авионом на партизанску слободну територију. Сагласност је дао и водио координацију свих тих акција секретар Обласног комитета за Босанску крајину Ђуро Пуцар Стари. У међувремену је Милутин Јазбец био пребачен са Клузовог авиона на Чајавецов, који је био исто симпатизер и илегалац партизанског покрета. Када је сазнао за намеру и активност ове двојице, заједно су координисали акцију и сва тројица су пребегла са два авиона на слободну територију.

Први По-2, у Народноослободилачкој

војци, били су у ескадрили за везу.

Заједно су то извели, да не би дошло до провале, а и из истих безбедносних разлога нису били раније повезани и нису знали за међусобне активности. На аеродрому Урије код Приједора, прво је слетео Клуз са својим Потезом 25 а затим Чајавец и Јазбец, са авионом Бреге 19, 21. маја 1942. године. Раније је била припремљена резервна, импровизована полетно-слетна стаза, код села Међувође, али није коришћена за слетање при овом пребегу. После успешног прелета, ова два авиона са двојицом пилота и механичарем, први задатак је била заштита авиона од напада и уништења из ваздуха. Командант оперативног штаба за Босанску крајину Коста Нађ је наредио пилоту Клузу и њему додељеном механичару Ивици Митрешићу да прелете авионом Потез 25 на импровизовани аеродром у селу Међувође и авион сакрију испод дрвећа. Претходно су направљене макете, ова два авиона од дрвета, које су постављене на ивицу узлетишта аеродрома Урије, ради обмане непријатеља.

Предузете су акције за обезбеђење горива, муниције и авионских бомби. На један од авиона, који је прелетео без митраљеза, уграђен је пешадијски „шарац“. Бомбе су приручно израђиване од водоводних цеви пречника 100 mm, пуњене су заробљеним експлозивом. Бомбу је пројектовао инжењер Миле Љубичић, а израђиване су у радионици рудника Љубија. Одштампани су први леци за позив припадника оружаних снага НДХ на прелазак на страну партизана. Прво борбено дејство партизанске авијације је било по усташком одреду Црна легија, која је продрла на слободну територију из правца Босанске Дубице, 4. јуна 1942. године. Ефекат је био увећан са задржаним ознакама НДХ, на Клузовом авиону. Усташе су били убеђени да је њихов авион, све док их нису засуле бомбе и митраљески рафали.

Ратни авион, јуришник Иљушин Ил-2.

 

Историјски догађаји, везани за стварање и јачање ратног ваздухопловства у Народноослободилачкој борби, нижу се један за другим.

• Са посебном наредбом, Врховни штаб такође формира Прву ваздухопловну базу, 14. октобра 1943. године, са дефинисаним задацима. Основни задатак је био окупљање и организовање кадровске базе и припреме инфраструктуре за прихват ваздухопловне технике из помоћи од савезника.
• Преко радио-станице „Слободна Југославија“, октобра 1943. године, позвани су сви родољуби ваздухопловци, из земље и иностранства, да се прикључе ваздухопловству Народноослободилачке војске Југославије.
• На Другом заседању АВНОЈ-а, 29. новембра 1943. године, Тито је саопштио да је Врховни штаб тражио од савезника испоруку наоружања, у оквиру чега и борбене авионе.
• На Техеранској конференцији савезника, децембра 1943. године, донета је одлука о војној помоћи југословенским партизанима, где се подразумевала и ваздухопловна техника.
• Са Југословенско-британским протоколом, 12. марта 1944. године, утврђује се формирање борбене авијације Народноослободилачке војске Југославије, на тлу Африке. Формирана је Прва ваздухопловна ескадрила, наоружана са Спитфајерима, 1. јула 1944. године и Друга ваздухопловна ескадрила, наоружана са Харикенима. Обе ескадриле, убрзо су се после формирања пребазирале у Италију, затим на аеродром Кане на Вису, па затим на Аеродром Пркос и Шкабрње. Све до краја рата, ове две ескадриле су успешно садејствовале са осталим јединицама Југословенске народне армије, у завршним операцијама ослобођења земље.

  Спитфајери РВ НОВЈ на ратном аеродрому Шкабрње код Задра, 1945. године.	Харикен РВ НОВЈ, изложен као експонат у Музеју ваздухопловства

Ратни ловац Јак-9.

• У другој половини 1944. године, из састава ових ескадрила издваја се ваздухопловно одељење, које на Вису стално дежура у намени противваздушне одбране острва. Исте године и на другим локацијама организована је противваздушна одбрана, са заробљеним наменским противавионским митраљезима и топовима.
• Врховни штаб, формирао је при свима штабовима већих јединица, референте за прихват војне помоћи савезника, евакуацију рањеника и садејство авијације са јединицама Народноослободилачке војске Југославије, 8. септембра 1944. године.
• У току септембра 1944. године, Народноослободилачка војска Југославије заузима аеродром Залужине, заробљава 11 авиона (5 исправних). Од заробљених и прелетелих авиона и од добровољаца из Петог корпуса и пребеглих ваздухопловаца из НДХ, формира се Прва партизанска ескадрила са аеродромском базом, која је садејствовала са аеродрома Бугојно у ослобађању Бање Луке.
• Формира се и ескадрила за везу Врховног штаба Народноослободилачке војске, од 4 авиона Поликарпов По-2, добијена од Совјетског Савеза и од шест пребеглих из НДХ. Ескадрила је прелетела, у новембру 1944. године, у Земун и укључена је у транспортну авијацију.
• Одлуком Врховног штаба Народноослободилачке војске повучени су наши ваздухопловци из састава РАФ-а, који су заједно са припадницима Омладинског батаљона и делом састава Прве ваздухопловне базе, послати на школовање у СССР. Од те групе ваздухопловаца је формиран 554. јуришни ваздухопловни пук, у Грозном, 3. марта 1945. године и 254ти ловачки пук, у Краснодару, 1. маја 1945. године. Оба пука прелећу у Југославију, 17. јула 1945. године. Јуришни на аеродром у Сомбору, а ловачки у Земун. По прелету су добили југословенске формације, Први јуришни пук и Први ловачки пук.
• Тито је 21. септембра 1944. године, у Москви, закључује споразум о совјетском наоружавању две ваздухопловне дивизије и школовању ваздухопловног кадра, у Совјетском Савезу. На основу тога споразума, формирана је „Група витрук“, са једном ваздухопловном ловачком и једном јуришном дивизијом и шест ваздухопловних батаљона, из састава 17ге ваздухопловне армије, која је садејствовала са Црвеном армијом и са Народноослободилачком војском, на тлу Југославије. Ова ваздухопловна групација се трансформисала, са југословенском попуном људства, у периоду од новембра 1944. до марта 1945. године, у дивизије ЈРВ, са саставом од 11те ловачке ваздухопловне дивизије, коју су сачињавали 111ти, 112ти и 113ти ловачки ваздухопловни пукови, 42ге јуришне ваздухопловне дивизије, коју су сачињавали 421ти, 422ти и 42ћи јуришни ваздухопловни пукови и 9те ваздухопловне обласне команде, са шест аеродромских батаљона и штаба Групе ваздухопловних дивизија. Дивизије су биле попуњене са ратним, трофејним авионима. Ловачка дивизија са познатим совјетским ловцима Јак-3 и Јак-9, а јуришна превасходно са Иљушин Ил-2.
• Формирана је подофицирска ваздухопловна школа у Новом Саду, 3. фебруара 1945. године и пилотска школа у Земунику, код Задра, 14. марта 1945. године. То је био основ развоја школства у РВ и ПВО.
• Падобрански батаљон, формиран је 15. октобра 1944. године од добровољаца бораца Народноослободилачке војске. Батаљон је имао четири чете, свака по три вода, са укупно 160 падобранаца.
• Наредбом Врховног команданта Народноослободилачке војске, формиран је Штаб РВ у Земуну, 29. октобра 1944. године (на слици доле је копија наредбе).
• По ослобођењу Земуна, новембра 1944. године, формиране су радионице и обнова фабрике авиона Икарус, у функцији оправке и ремонта авиона и друге ваздухопловне технике.

 Обновљен Икарус, после рата

Послератни период развоја

Непосредно по завршетку рата, задаци РВ, били су слични као и за целу ЈНА, а то су:

• Смештај људства и стварање најнужнијих услова за рад, обуку по јединицама и командама, као и поправку разрушене и оштећене инфраструктуре.
• Организацијско и формацијско сређивање стања у РВ, на основу расположивих кадрова, њихов распоред по врстама авијације, позадине, команди, институција, школа и ваздухопловне индустрије.
• Устројавање ваздухопловних прописа, правилника и процеса одржавања и ремонта ваздухопловне технике и обезбеђења резервних делова.
• Стварање школског система за пилоте и све ваздухопловне службе, посебно за ваздухопловнотехничку.

Поред сталног стручног усавршавања и повећавања нивоа обучености целог састава РВ, вршена је и његова организацијска и структурална доградња, сагледавајући перспективу и стратегијску улогу овога вида оружаних снага земље, у склопу њеног геополитичког положаја у свету. Формирани су:

• Ваздухопловноопитни центар, 1945. године.
• Ваздухопловновојно училиште, 12. септембра 1945. године, за школовање пилота и извиђача.
• Ваздухопловномедицински институт, 11. новембра 1945. године.
• Ваздухопловнотехнички институт 10. августа 1946. године.
• Ваздухопловнотехничка академија, 15 октобра 1947. године и друго.

Брзо су се окупили и организовали ентузијасти ваздухопловни конструктори, по пројектним бироима у фабрикама и радионицама оживљене ваздухопловне индустрије, оштећене у току тек завршеног светског рата. Пројектни бирои су организовани по узору на праксу у Совјетском Савезу. Водећи стручњаци по тим бироима, били су:

Прве, послератне конструкције биле су једрилице, лаки и школски авиони. Касније се прешло на експерименталне и серијске војне борбене авионе.

Интеграцијом пројектних бироа Ваздухопловномедицинског института, отпочела је нова ера домаћег развоја, уз непосредну подршку истраживачке делатности, у домену ваздухопловних технологија. Потврда те организације, доказала се на успешном развоју и производњи школског авиона Г-2 галеб.

Крај Другог светског рата и послератни период, били су обележени са револуционалном технолошком променом у пројектовању и производњи борбених авиона. Прелазило се на погон авиона са млазним моторима. РВ и ПВО је, тај преломни период промене технологије, отежала совјетска економска и војна блокада, у току Информбироа.

Због политичког конфликта са Совјетским Савезом, прекинута је испорука резервних делова и свих материјала за подршку исправности авиона, њиховог порекла. Неко прелазно време је било обележено са применом забрањене праксе у ваздухопловству „канибализмом“. Скидани су исправни делови са неисправних авиона и тако су оспособљавани за лет мање неисправни. Убрзано је рађено на развоју домаћег ловца С-49, који је ударнички серијски произвођен у фабрици авиона Икарус. То је био респективан ловац, без обзира што је развијан и произвођен у тешким условима и у кратком временском периоду. Већ током С-49А, а укупна серија, са варијантом С-49Ц, испоручена је РВ и ПВО у 130 примерака. Ови авиони, остали су у наоружању све до 1961. године.

Први ловачки пук, са авионима С-49А Јосип Броз Тито, симболично је предао ваздухопловцима на оперативну употребу, 21. маја 1950. године, на земунском аеродрому, са речима:

Наше младо РВ постигло је у овом кратком периоду врло добре резултате у овладавању војном ваздухопловном техником. Наша нова, социјалистичка земља тежила је од самог почетка да вама ваздухопловцима да у руке авионе произведене у нашој социјалистичкој земљи. Ја сам данас срећан што могу да вам честитам и у том погледу, што могу да вам кажем да сте за чување нашега неба, наше социјалистичке изградње, добили у руке оружје, наше сопствене авионе.

Због ратом разорених и опустошених ваздухопловних индустријских капацитета Југославије и због заостајања за потребним технолошким светским нивоом, морала су се тражити и допунска, паралелна решења за опремање РВ и ПВО. Преко војне помоћи западних земаља набављени су британски авиони МК-6 и МК-38 и амерички F-47D тандерболт, са којима је пренаоружана југословенска бомбардерска, извиђачка и ловачка авијација, уместо совјетских старих авиона, без резервних делова. Преобука људства РВ и ПВО, извршена је у Југославији, са југословенским инструкторима претходно обученим у иностранству.

После 1953. године, настављен је процес модернизације РВ и ПВО, са увођењем авиона са млазним мотором америчког порекла, први ови авиони су стигли у Југославију у 1954. године, оформљена је и прва хеликоптерска ескадрила, са чиме су створени почетни услови за развој хеликоптерских јединица. Уведени су школски авиони са млазним мотором T-33 шутинг стар (школско тренажна и извиђачка варијанта), ловце-бомбардере F-84 тандерџет и ловце F-86 сејбр. То је период респективне борбене моћи РВ и ПВО и на европском нивоу. Тада је РВ и ПВО било најснажније у региону, па и шире.

Цео послератни период, до 1992. године, сви пилоти РВ и ПВО су школовани на авионима властите конструкције и производње (такође и пилоти из многих земаља „трећег света“). Једини изузетак, била је преобука на авионе са млазним мотором, T-33 шутинг стар.[a]

Дан оснивања РВ и ПВО

Дан прелетања пилота Рудија Чајавеца, авионом Бреге 19 и Потезом 25 Фрањо Клуз са механичарем и стрелцем Ивицом Митрешићем, 21. маја што је  усвојено за дан Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране. Славио се све до 1992. године, као званични празник по јединицама и установама ЈНА. Носталгичари га и данас обележавају, али и установе које чувају ваздухопловну традицију, као што је Музеј ваздухопловства и поједини аеро-клубови.

Авион 522, у Музеју ваздухопловства.

 

Један од првих експерименталних авиона

Драгољуба Бешлина, био је Авиона 451.

 

Зоља

 

Стршљен

 

Матица

 

Гнат MK-1, у Музеју ваздухопловства

 

Прототип II Г-2 галеб

 

Утва 75

 

Ј-22 орао

Период експерименталних и прототипских авиона

Поред интезивног рада на обнови пројектанско развојне делатности и оспособљавања уништене ваздухопловне индустрије, чињени су велики напори и у освајању нових технологија и колико је било могуће, у тим условима, хватати прикључак са савременим светом. Већина конструкторских група, било је ангажовано на развоју лаких, школских и лаких транспортних авиона, а биро Драгољуба Бешлина је радио на гами експерименталних авиона, са основом у називу 451. Желело се доћи до решења властитог борбеног авиона, на основу доступне технологије. Пошто је та расположива технологија била оскудна, у односу на светску, тражена су посебна концепциона решења. Први у низу је био Авион 451, са два клипна мотора, посебност је била лежећи положај пилота, за могућност подношења већих убрзања, у односу на лет са класичним седиштем. Следећи авион, био је 451М зоља. То је био први југословенски авион са млазни мотором, полетео је 25. октобра 1952. године. Мотори су били француски малог потиска, Турбомека палас (франц. Turboméca Palas). Стране земље тада нису хтеле да нам испоручују јаче млазне моторе, са новом технологијом. Ипак је то био значајан резултат за изоловану Југославију, за њену ваздухопловну индустрију и технологију. Посебан је био велики подстрек за мобилисање младих да се школују и напредују у домену вездухопловне струке, одржан је и континуитет у ваздухопловној грани технике. Наредни авион у томе низу био је већ значајнији, са јачим моторима Турбомека марборе (франц. Turboméca Marbore), Ј-451ММ стршљен, чија је варијанта двоседа С-451ММ матица.[b]

На овом путу обезбеђења опремања РВ и ПВО са авионима погоњеним млазним мотором, из властитих извора је и први домаћи пројекат надзвучног авиона, са називом Б-12. У бироу Драгољуба Бешлина урађен је пројекат прототипа и почела је његов протипски развој и физичка градња у фабрици Икарус, при одмаклој фази реализације, програм је обустављен. Као и други пројекти овог бироа и Б-12 је био специфичан. Његова специфичност је била по типу стајних органа, са називом бицикл (главни точкови су на трупу, један иза другог, а помоћни на крајевима крила). Обустављен је пошто је био велики ризик неуспеха. У то време су феномени надзвучне аеродинамике још увек нису били потпуно разјашњени, нити експериментално доказани.

У међувремену, појавила се британска понуда за испоруку њиховог надзвучног авиона Фолант гнат. Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана СФРЈ је купило три примерка, који су интензивно испитивани у Ваздухоплоопитном центру, у току 1958. године. То је била прилика да РВ и ПВО уведе у оперативну употребу савремени надзвучни ловачки авион. Околности су касније, усмериле то питање другојачије и у повољније решење.[c]

Стршљен и Матица нису усвојени за серијску производњу и опремање РВ и ПВО, уместо постојећих старих америчких Т-33 шутинг стар и F-84G тандерџета.

Континуални плански развој

После учињеног првог корака ка помирењу, између Југославије и Совјетског Савеза, од стране Никите Сергејевича Хрушчова, првог секретара ЦК КПСС, који је заједно са Николом Булгањином, председником владе Совјетског Савеза и Атанасом Микојаном, првим замеником Совјетске владе, долетео у Београд 26. маја 1955. Створени су услови за нормализацију односа и за наставак међуармијске сарадње двеју држава. У томе склопу су били створени и услови за опремање РВ и ПВО са совјетском ваздухопловном техником.

Сагледана је реалност да није решење да уместо америчких дотрајалих авиона се уводе Стршљен и Матица, а исто тако и британски Фолант гнат није усвојен за наоружање ловачких пукова. Усвојена је стратегија за властити развој и производњу лаких, школских и ловачко-бомбардерских, а ловачки, извиђачки и специјални авиони да се увозе.

У томе смеру, десиле су се и организацијске промене. Интегрисано је Ратно ваздухопловство и Противваздушна одбрана у јединствен вид ЈНА, 1959. године и сви су пројектни бирои, по ваздухопловним фабрикама, укинути 1957. године, а делатност истраживања и развоја интегрисана у Ваздухопловнотехничком институту.

Од Совјетског Савеза, почела је да се набављају ваздухопловна средства и опрема. РВ и ПВО је опремљено ловцима МиГ-21, у периоду од 1962. до почетка 80. година двадесетог века, купљено је 216 примерака, од којих су још увек неки у оперативној употреби. Набављени су и авиони других намена, хеликоптери и ПВО средства.

Развијени су и произведени школско-борбени авиони Г-2 галеб и Г-4 супер галеб, за основно школовање Утва-75 и први прототип Ласте и ловци-бомбардери Ј-21 јастреб и Ј-22 орао.

Први прототип Авиона ласте

 

Макета Новог авиона

Планирани концепт даљег развоја РВ и ПВО

Кроз реализацију властитих развојних и производних програма, посебно авиона Ј-22 орао и Г-4 супер галеб, подигнути су ваздухопловно истраживачко-развојни и производни капацитети СФРЈ, на техничко-технолошки ниво средње развијених земаља. Оспособљен је бројни стручни кадар и освојен је велики број савремених ваздухопловних технологија. Организацијски, лабораторијски, кадровски, технолошки и производно, ваздухопловна индустрија Југославије, била је спремна за нови искорак, у нова искушења развоја и производње савременог борбеног авиона, конкурентног са светским. На основу тих процена, традиционалних амбиција и политике ослонца на властите снаге, програмиран је развој и производња вишенаменског Новог авиона, 4. генерације. Према дугорочним плановима опремања Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране, било је предвиђено увођење у оперативну употребу тога вишенаменског Новог авиона, у перспективи, да са својим вишенаменским способностима замени улоге и задатке ловца-бомбардера, извиђача и ловца, које су извршавали, постојећи авиони Орао и МиГ-21. За развој и производњу, планирану са програмом реализације, требало је ангажовати све релевантне југословенске капацитете, са око 100.000 запослених, уз технолошку подршку фирми једне од развијених држава ( из Француске). Било је планирано полетање првог прототипа, у току 1995. године, а у току серијске производње да се уведе у оперативну употребу РВ и ПВО око 250 примерака Нових авиона и обезбеди око 500 за инострано тржиште. Програм је био значајно напредовао, дошло се до доношења државне одлуке о избору земље и њених фирми, даваоца технолошке подршке. У току припреме дограђени су лабораторијски и производни капацитети, бројчано и стручно су ојачани кадровски потенцијали. У домену разраде пројекта, значајно се напредовало.

Процењено је да треба, у међувремену, извршити интервентну набавку ограниченог броја ловачких авиона, за испомоћ постојећим и застарелим МиГ-21. На основу те одлуке извршена је набавка само 14 једноседа МиГ-29Б и два двоседа (наставна) МиГ-29УБ од Совјетског Савеза 1987. године.

Поред вишенаменског, унификованог борбеног авиона (са радним називом Нови авион), био је планиран и завршетак развоја Ласте (за основно школовање пилота) и модернизација школско-борбеног авиона Г-4 супер галеб. Питање транспортне, хеликоптерске, специјалне авијације и система ПВО, решавало би се по стандардном обрасцу куповине, међународне кооперације и лиценцне производње.

Овај континуитет развоја РВ и ПВО и перспективни планови су насилно прекинути, са распадом СФРЈ, последично ЈНА и престанком постојања РВ и ПВО.

Изглед система 9А83 ЗРС С-300В

Артиљериско-ракетни системи ПВО

У условима партизанског ратовања, у почетном периоду званичног постојања РВ и ПВО, одбрана од дејства непријатељских авиона била је са свим расположивим оружјем, првенствено са личним стрељачким, првенствено са митраљезима. Током рата, све се више заробљавало оружја па и противавионских митраљеза и по неки топ (ПАТ противавионски топ). У томе периоду ракетни системи нису ни постојали, они су се развијали у послератном периоду.

Прве званичне активности, везане за увођење ракетних система ПВО, били су разговори, вођени са енглезима о куповини једне ракетне батерије, крајем педесетих година прошлог века. У томе периоду, у мају 1960. године, одиграо се догађај обарања извиђачког, америчког авиона U-2, са ракетом земља-ваздух, изнад совјетске територије. Југословенска војна делегација, на челу са командантом РВ и ПВО, приликом посете Совјетском Савезу, покренула је процес набавке ракетних система, совјетског порекла.

Развој ПВО, системски је отпочео са формирањем 250ог ракетног пука. Наредбом строго поверљиво бр. 423, формиран је 250ти ракетни пук противваздушне одбране, 24. септембра 1962. године. Била је то прва ракетна јединица противваздушне одбране Југословенске народне армије, на аеродрому Батајница, са задатком одбране ваздушног простора у рејону престонице тадашње Федеративне Народне Републике Југославије, Београда. Тада је почела испорука и увођење у оперативну употребу, новембра 1962. године, ракетног система Двина. Имала је ознаку С-75, (по НАТО класификацији енгл. SA-2 Guideline).

ПВО пук је имао прва бојева гађања у јуну 1963., а друго у јуну 1964. године, коме је присуствовао и Председник Тито.

Формиран је и 155ти ракетни пук 1967. године, који је исте године опремљен системом М-2 волхов-М (по класификацији НАТО енгл. SA-N-2 Guideline).

Уследило је формирње 350ог ракетног пука, 1975. и 450ог 1976. године, опремљених са ракетним системима С-125 нева. Који је имао боље карактеристике, на мањим висинама.[d]

Ракетни систем С-75 двина.	Ракетни систем С-125 нева.	ПАТ, са посадом, на положају.

Почетком седамдесетих година, у редефинисаној доктрини РВ и ПВО, успостављена су основна начела организације и борбене употребе ракетних јединица (РЈ) ПВО. Према тим начелима, РЈ ПВО територије, означавају се као најефикасније са својом ватреном моћи у целом систему ПВО, али се такође реално сагледава њихова осетљивост на електронска ометања и њихов недостатак слабе мобилности и покретљивости. У циљу ублажавања тих недостатака, набављено је и 17 комплета мобилних ракетних система 2К12 куб, у периоду од 1975. до 1977. године.

2К12 куб, у покрету.

РЈ су организацијски формиране у дивизионе, пукове и бригаде. Ракетни дивизион је био основна, заокружена и недељива тактичка ватрена јединица сталног састава, која је начелно дејствовала у саставу пука или бригаде а састојао се из; команде, ракетне батерије, батерије за вођење ракета, батерије ЛПАА (лаке противавионске артиљерије), јединица за везу и јединице за позадинско обезбеђење.

Ракетни пук противваздушне одбране, била је тактичка јединица променљивог састава. Био је наоружан са једним ракетним системом, а састојао се из команде, четири до шест ракетних, једног ракетнотехничког дивизиона, приштапских и обезбеђујућих јединица.

Ракетна бригада, била је виша тактичка јединица променљивог састава, наоружана са истим или мешовитим ракетним системима. Састојала се из команде, шест до осам ракетних дивизиона једног до два ракетнотехничка дивизиона, приштапских, обезбеђујућих и позадинских јединица. Ракетне бригаде су организацијски устројене у периоду од 1980. до 1985. године, као највеће тактичке јединице, рода РВ и ПВО.

У периоду 1975. до 1980. године, уведен је у ракетне пукове савремени систем аутоматизације АС-75, намењен за командовање. Систем је обезбеђивао ефикаснију употребу ракетних јединица, аутоматски избор циља, са већим расположивим временом за реаговање, а са тиме и већом вероватноћом уништења одређеног циља.

У циљу повећања отпорности ракетних јединица, реализован је обиман програм уређења територије и њиховог борбеног распореда. Са тиме је повећана жилавост ракетних јединица, на дејство непријатељске авијације, а повећана је њихова покретљивост и маневарске карактеристике.

У функцији ПВО је била и масовна употреба преносних IC ракета земља-ваздух 9K32 стрела-2 и 9K38 игла, које се лансирарају са рамена војника „стрелца“. У фабрици „Крушик“ у Ваљеву, масовно су ове ракете произвођене по лиценци, у основној и у модификованој верзији.

Стрелац лансира IC ракету.	Преносна ракета земља-ваздух 9K32 стрела-2.
	Преносна ракета земља-ваздух 9K38 игла.

Ваздушно осматрање, јављање и навођење (ВОЈИН)

Оперативни центар ВОЈИН.

Противваздушну одбрану у ЈНА, сачињавали су родови „Артиљериско-ракетне јединице“ (АРЈ) и Ваздушно осматрање, јављање и навођење (ВОЈИН). Интегрисаним радом и извршавањем задатака, ова два рода, била је покривена ПВО територије СФРЈ.

Опрема коју је користио род ВОЈИН, посебно је високог технолошког нивоа и високе софистицираности, те је на посебним извозним листама, са великим ограничењима. Због тих разлога, увек је постојао раскорак између захтеваних потреба и реализације. Потреба да се у сваком од ваздухопловних корпуса оформи по један пук ВОЈИН није било могуће остварити, због недостатка опреме и кадрова.

У периоду од 1966. до 1977. године, учињен је значајан искорак у развоју и организацији рода ВОЈИН. У томе периоду, набављени су совјетски радари великог домета П-14, П-12 и П-15 за мале висине, а за велике ПРВ-11. постојећи радари П-30 су модификовани у П-35, са побољшаним карактеристикама. Уведена је прва генерација аутоматизованог система за информације у ВОЈИН РВ и ПВО. Био је то совјетски систем ВАЗДУХ-1П, који је омогућавао полуатоматско праћење и примопредају информација, о циљевима у ваздушном простору, полуатоматско навођење ловачких авиона пресретача и командовање у јединицама до нивоа дивизије ПВО. Убрзо је уведен шведски савременији систем атоматизације АС-70 (СТРИЛ), са знатно већом могућношћу од претходног ВАЗДУХ-1П.

У периоду 1975. до 1980. године, уследила је организацијска промена ВОЈИН, прешло се на пукове батаљонског састава, са батаљонским центрима. У томе периоду уследила је значајна техничка модернизација. Уведена је савремена аутоматизација са увођењем система АС-74, на бази рачунара треће генерације. Увођењем тога система разрешен је проблем интеграције садејства ловачке авијације и ракетних јединица ПВО у истој зони. У наредних пет година настављена је модернизација ВОЈИН, са уговарањем савремених осматрачких радара за велике висине, средњег и великог домета и система аутоматизације са применом микропроцесорске технологије, врхунских перформанси. Роду ВОЈИН је подигнута отпорност на електронско ометање, али је остао потпуно нерешен проблем идентификације циљева и ограниченог домета радарског осматрања на малим висинама. У перспективи је требало и тај домен карактеристика ВОЈИН ПВО бити побољшан, са набавком система С-300, што није реализовано услед распада држава ССР-а и Југославије.

Структура РВ и ПВО

Југословенско РВ, настало у Народноослободилачкој борби, почело је са два авиона различитих типова. У току Народноослободилачке борбе, кроз РВ је прошло много различитих типова авиона, укупно 569 примерака, од почетна два, Потез 25 и Бреге 19 до Јак-3, са укупно 2.200 борбених летова. Развој РВ пратиле су организацијске промене, условљене са многим унутрашњим и спољним факторима. У току рата се прилагођавало условима партизанског ратовања и савезничке помоћи, а после рата са развојем земље, укупног развоја ЈНА и спољнополитичких односа, РВ и ПВО, достигло је висок ниво развоја и борбене моћи.

Формацијска и командна шема

Непосредно по завршетку рата, настављен је прилаз организације РВ на основама дивизија, као највећих организацијских групација.

Илустративна су два временска пресека, организација и структура РВ непосредно после рата и стање РВ и ПВО непосредно пред распад СФРЈ и ЈНА. Непосредно после рата било је устројено по дивизијском систему и приказано је на првој шеми.

Прешло се на нову организацијско формацијску шему ЈНА. Иста се заснива на армијама, као стратегијским групацијама оружаних снага. Поред армија копнене војске успостављене су и групације два остала вида РВ и РМ (Ратна морнарица). Начелник Генералштаба је добио по заменика за сваки вид.

Током 1985. године, прешло се на организацију са три ваздухопловна корпуса (као стратегијским групацијама) и са Замеником начелника Генералштаба ЈНА за РВ и ПВО. Ова организација је приказана на шемама доле.

Структура непосредне надлежности и одговорности Команде РВ и ПВО и Заменика начелника Генералштаба ЈНА за РВ и ПВО, у периоду од 1985. до 1992. године, сагласно претходној шеми, разрађено је приказана на наредној слици. Команда РВ и ПВО (КРВ ПВО), била је у Земун у, а обезбеђивала ју је тзв. Команда стана РВ и ПВО, у којој је била смештена 99. чета војне полиције, чета везе и једна пешадијска чета. У КРВ ПВО осим командног кадра, била је смештена и Контраобавјештајна група РВ и ПВО (КоГ). Зграда КРВ ПВО је срушена у бомбардовању НАТО-а, а у касарни бивше Команде стана смештене су данас јединице Војске Србије.

Старешински врх РВ и ПВО

Команданти РВ и ПВО Фрањо Пирц, генерал-мајор (1944—1946) Зденко Улепић, генерал-пуковник (1946—1965) Виктор Бубањ, генерал-пуковник (1965—1970) Милан Симовић, генерал-пуковник (1970—1972) Енвер Ћемаловић, генерал-пуковник (1972—1979) Стеван Роглић, генерал-пуковник (1979—1981) Слободан Алагић, генерал-пуковник (1981—1985) Антон Тус, генерал-пуковник (1985—1991) Звонко Јуревић, генерал-пуковник (1991—1992) Божидар Стевановић, генерал-потпуковник, (1992)

Начелници штаба Команде РВ и ПВО Никола Лозић, пуковник Зденко Улепић, генерал-мајор Виктор Бубањ, генерал-мајор Душан Влаисављевић, пуковник Владимир Матетић, генерал-потпуковник Божо Лазаревић, генерал-пуковник Радослав Јовић, генерал-потпуковник Милан Симовић, генерал-потпуковник Енвер Ћемаловић, генерал-потпуковник Раде Суша, генерал-потпуковник Стеван Роглић, генерал-потпуковник Антон Тус, генерал-потпуковник Чедомир Ковачевић, генерал-мајор Никола Маравић , генерал-потпуковник Звонко Јуревић, генерал-пуковник Љубомир Бајић, генерал-мајор

Начелници ваздухопловнотехничке службе РВ и ПВО Инг. др Светополк Пивко, пуковник Инг. Карло Јелинек, пуковник Фрањо Лолић, пуковник Инг. др Златко Рендулић, генерал-потпуковник Инг. Милорад Паштровић, генерал-мајор Инг. Вељко Мајсторовић, пуковник Инг. Бранислав Ђорђевић, пуковник

Преглед коришћених ваздухоплова у току постојања РВ и ПВО

Народноослободилачка војска Југославије (НОВЈ)

Авиони у Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ)
Тип	Порекло	Намена /број седишта	Брзина km/h	Наоружањеватрено / бомбе kg
Потез 25	Француска	извиђач / 2	215	1×митраљез / 350
Бреге 19	Француска	извиђач / 2	220	—
Бета B1	Чехословачка	школски / 2	215	—
Моран-солније	Француска	ловац / 1	500	1×топ
Капрони Ca 311	Италија	лаки бомбардер / 3	460	5×митраљеза / 1 200
Бикер Bu 181	Нацистичка Немачка	школски / 2	335	—
Фијат FL-3	Италија	за обуку / 2	160	—
Физир ФП-2	Краљевина Југославија	школски / 2	238	—
Спитфајер	Уједињено Краљевство	ловац / 1	620	4×митраљеза + 2×топа / 250
Харикен	Уједињено Краљевство	ловац / 1	540	4×топа + 8 ракета V-3
Иљушин Ил-2	СССР	јуришник / 2	404	2×топа + 2×митраљеза / 600
Јак-3	СССР	ловац / 1	655	1×топ + 2×митраљеза
Авро-ансон I	Уједињено Краљевство	лаки тран. / 6	300	2×митраљеза / 160
Дорније Do 17	Нацистичка Немачка	бомбардер / 3	420	2×митраљеза / 1 000
Фијат G-50 бис	Италија	ловац / 1	470	2×митраљеза
Физелер Fi 156	Нацистичка Немачка	за везу / 4	175	1×митраљез
Де хевиленд DH 82	Уједињено Краљевство	школски / 2	170	—
Јункерс Ju 52	Нацистичка Немачка	транспорт. 2+6	200	—
Месершмит Bf 109	Нацистичка Немачка	ловац / 1	450	2×митраљеза + 1×топ

Послератни период

Авиони РВ и ПВО, у послератном периоду Тип Порекло /финалиста Намена Број Увођ. Крај Југословенски, властити развој и производња 1. мај Икарус спортски 1 1948. 1948. Тројка Утва школски 1 1948. 1951. Аеро-2 Утва школски 280 1948. 1959. Аеро-3 Утва школски 110 1954. 1965. 211 Икарус школски 2 1948. 1951. 231 Икарус везу 1 1948. 1951. 232 Икарус експеримен. 1 1948. 1953. 212 Утва прелазни 1 1949. 1958. 213 Утва прелазни 275 1949. 1961. 214 Икарус лаки трансп. 50 1949. 1967. 215 Икарус лаки бомбард. 1 1949. 1957. С-49А Икарус ловац 49 1952. 1957. С-49А Икарус ловац/бомбардер 81 1952. 1961. 451 Икарус експеримент. 1 1952. 1957. 451М Икарус лаки јуришник 1 1952. 1959. 451М зоља Икарус лаки јуришник 1 1954. 1963. 451ММ стршљен Икарус лаки јуришник 1 1954.   451ММ матица Икарус наставни 1 1954.   Б-12 Икарус лаки пресретач       Курир Икарус за везу   1955. 1972. 522 Соко прелазни 112 1954. 1972. S-55-5 Соко лиценца лаки хеликоптер   1960. 1974. Г-2 галеб Соко школски 131 1961. 1992. Г-4 супер галеб Соко школско-борбени 85 1983.   Ј-21 јастреб Соко јуришник 177 1975 1991. Ј-20 крагуј Соко јуришник       Ј-22 орао Соко ЛБ 115 1981.   Утва 75 Утва школски 136 1977.   SA 342 газела Соко лиценца лаки вишенаменски хе   1973.   Ласта Утва школски 3 ПТТ-а     Нови авион Соко-Утва вишенаменски  обуста.     Ваздухоплови источноевропског порекла Јак-1 СССР ловац 103 1945. 1949. Јак-3 СССР ловац 66 1945. 1957. Јак-9 (М, Т, П) СССР ловац 103 1945. 1956. Јак-9У СССР тренажни 68 1945. 1960. Јак-7У СССР тренажни 47 1945. 1947. Ил-2 СССР јуришник 213 1945. 1955. Пе-2 СССР лаки бомбардер 123 1945. 1954. Пе-2У СССР двосед 9 1945. 1954. Шче-2 СССР лаки транспортни 5 1945. 1952. Ли-2 и Ли-3 СССР транспортни 2 1945. 1971. По-2 СССР школски 120 1945. 1950. УТ-2 СССР школски   1947. 1954. УТ-2М СССР школски   1945. 1956. Фазан Бугарска за везу   1947. 1957. Злин-381 Чехословачка школски   1948. 1959. Ил-14 СССР путнички 12 1957. 1973. Ми-4 СССР средњи тран. ХЕ 25 1960.   Ми-8  СССР средњи тран. ХЕ 93 1968.   МиГ-21 СССР ловац 261. 1962.   МиГ-29Б СССР ловац 14 1987.   МиГ-29УБ СССР двосед 2 1987.   Ан-2  Пољска десант 8     Ан-26 СССР транспортни 15     Јак-40 СССР путничи 6     Ка-25 СССР морнарички ХЕ 6     Ка-28 СССР противподмор. 2     Ми-14 СССР средњи тран. ХЕ 4     Ваздухоплови западног порекла Спитфајер V Ујед. Краљевство ловац 6 1945. 1952. Спитфајер IX Ујед. Краљевство ловац   1945. 1951. Харикен IV Ујед. Краљевство ловац 16 1945. 1952. Тајгер мот Ујед. Краљевство школски 24 1945. 1949. Проктор Ујед. Краљевство школски   1945. 1947. Хардвард Ујед. Краљевство школски   1945. 1960. Бленим Ујед. Краљевство бомбардер   1945. 1947. Авро ансон Ујед. Краљевство лаки трансп.   1945. 1958. Лајтинг САД ловац   1945. 1946. Б-24 САД бомбардер   1945. 1946. Даглас DC-3 САД путнички 16 1945. 1952. Фијат G-50 бис Италија ловац   1945. 1946. Капрони CA-313 Италија бомбардер   1945. 1951. Савоја маркети Италија бомбардер   1945. 1947. МЕ-109 Нац. Немачка ловац   1945. 1954. Fw-190 Нац. Немачка ловац   1945. 1946. Дорније Do 17 Нац. Немачка бомбардер   1945. 1947. Јункерс Ju 87 Нац. Немачка бомбардер   1945. 1947. Физелер Fi 167 Нац. Немачка морн. бомбар.   1945. 1947. Физелер Fi 156 Нац. Немачка извиђач   1945. 1947. Бикер Bi 131 Нац. Немачка школски 1 1945. 1949. Бикер Bi 181 Нац. Немачка школски 1 1945. 1953. Бикер Bi 133 Нац. Немачка спортски   1945. 1956. Јункерс W 34 Нац. Немачка транспортни   1945. 1952. Јункерс Ju 52 Нац. Немачка транспортни   1945. 1964. Москито Ујед. Краљевство вишенаменски 143 1951. 1961. Шорт Селанд Ујед. Краљевство тран. амфибија   1951. 1961. DH.104 Ујед. Краљевство лаки путнички   1951. 1970. Авро ансон Ујед. Краљевство лаки трансп.   1951. 1957. AS.10 оксфорд Ујед. Краљевство школски тран.   1951. 1957. F-47 тандерболт САД ловац-бомбардер 133 1952. 1961. T33A/RT33A САД прелазни/извиђач   1953.   F-84 тандерџет САД ловац-бомбардер 229 1953. 1974. C-47 САД транспортни 41 1953. 1976. S-51-1B САД лаки хеликоптер   1954. 1967. DHC-2 биавир Канада хидроавион   1954. 1974. F-86E/D САД ловац 121E/?D 1956. 1971. TV2 САД тренажни   1961. 1974. IF-86D САД извиђач   1961. 1970. Гнат MK-1 Ујед. Краљевство ловац 3 1958. 1960.

Оперативни део РВ и ПВО, у 1991. Пук/ бригада Ескадрила Тип авиона Аеродром 138ма ТРАБ 675та ТРАЕ 678ма ТРАЕ 890та ТРХЕ Јак-40, Фалкон 50, Лирџет 25, Do-28D Ми-8 SA 341, SA 342   Батајница 1ви корпус   СХО SA.316, Ми-8 Батајница 97та АБ 240таЛБАЕ 353таИАЕ 676таППАЕ 748таППХЕ 790таТРХЕ J-21 јастреб IJ-22 орао CL-215, SA 341 Ка-25, Ка-28, Ми-14 Ми-8   Дивуље 107ти ХП 782га ХЕ 783га ХЕ SA.341, SA 342, Ми-8 SA 341, SA 342 Мостар 204ти ЛП 126таЛАЕ 127ма ЛАЕ МиГ-21 бис МиГ-29, МиГ-29УБ Батајница   252ги ЛБАЕ J-21 јастреб, Г-2 Галеб, Г-4 супер галеб, Утва 66 Батајница 3ћи корпус   SHO Mi-8 Ниш   83ти ЛП 123ћа ЛАЕ 130та ЛАЕ МиГ-21 бис МиГ-21 МФ   Слатина   98та АБ 241st LBAE 247th LBAE 354та ИАЕ J-22 орао J-21 јastreb IJ-21 јастреб   Скопље   119та АБ 677ма ТРАЕ 712та ПОХЕ 714та ПОХЕ 787ПОХЕ ТРХЕ Ан-2, Ан-26 SA 342 SA 342   Ниш 172ги ЛБАП 239та ЛБАЕ 242га ЛБАЕ Г-4 супер галеб J-21 јастреб, J-22 орао Подгорица 5ти корпус   SHO Mi-8 Загреб   82га АБ 237ма ЛБАЕ 238ма ЛБАЕ 351ва ИАЕ J-21 јастреб, NJ-21 јастреб J-22 орао, NJ-22 орао NJ-21 јастреб, IJ-22 орао   Церкле   105ти ЛБАП 249та ЛБАЕ 251та LBAE 333ћа АЕ Г-4 супер галеб Утва 75, Ан-2, SA 341, Г-4 супер галеб   Задар   111та АБ 676та ТРАЕ 711та ПОХЕ 713та ПОХЕ 780та ТРХЕ Ан-2, Ан-26 SA 342 SA 342 Mi-8   Загреб   117та АБ 124та ЛАЕ 125та ЛАЕ 352та ИАЕ МиГ-21 бис МиГ-21 бис МиГ-21Р   Жељава 185ти ЛБАП 129та ЛАЕ 229та ЛБАЕ МиГ-21ПФМ, МиГ-21УМ/УС Г-4 супер галеб Пула Ескадриле команди армијских области   ИХЕ за 1ву А ИХЕ за 2гу А ИХЕ за 3ћу А ИХЕ за РМ SA 341 хера SA 341 хера SA 341 хера SA 341 хера Батајница Скопље Сплит Ескадриле републичких територијалних одбрана (ТО)   ТО Словеније ТО Црне Горе J-20 крагуј J-20 крагуј Брник Подгорица Ваздухопловна војна академија 105ти ЛБАП 107ми ХП 127ми ЛБАП 185ти ЛБАП (види горе) (види горе) Задар Мостар Подгорица Пула Легенда • ТРАБ = транспортна авијацијска бригада • АЕ = авијацијска ескадрила • ЛАЕ = ловачка авијацијска ескадрила • ЛБАЕ = ловачко-бомбардерска авијацијска ескадрила • ХЕ = хеликоптерска ескадрила • ИАЕ = извиђачка авијацијска ескадрила • ТРАЕ = транспортна авијацијска ескадрила • ППАЕ = противпожарна авијацијска ескадрила • ТРХЕ = транспортна хеликоптерска ескадрила • СХО = специјално хеликоптерско одељење • ППХЕ = противподморничка хеликоптерска ескадрила • ПОХЕ = противоклопна хеликоптерска ескадрила • ИХЕ = извиђачка хеликоптерска ескадрила • ЛБАП = ловачко-бомбардерски авијацијски пук • ЛП = ловачки пук • ХП = хеликоптерски пук • АБ = авијацијска бригада • РМ = Ратна морнарица • А = армија • Хера = југословенска верзија хеликоптера извиђача Курир Физелер Fi 156 (рода). Шорт селанд Хеликоптер Сикорски S-51 F-86 сејбр   МиГ-21   МиГ-29

 Аеродроми и остала инфраструктура РВ и ПВО

Ваздухопловство је најзахтевнији вид оружаних снага, не само по техничко технолошком сегменту, већ и по потребној инфраструктури, где прво место заузимају аеродроми. РВ и ПВО, почело је са првим импровизованим партизанским полупримљеним тереном за полетање и слетање лаких авиона, код села Међувође, а при крају свога постојања је располагало са врхунским, као што су Аеродром Батајница, Аеродром Жељава (код Бихаћа) и са многим другим.

Посебно су захтеви за аеродромске услове, измењени са увођењем авиона са млазним моторима. Повећане су дужине полетно-слетних стаза и технички захтеви за њихов квалитет. Постављени су и захтеви за проширење аеродромске мреже. Аеродроми су грађени као јаке ваздухопловне базе, за лоцирање већег броја ваздухопловних јединица. Поред полетно-слетних стаза, грађена је и инфраструктура за размештај јединица и ваздухоплова, за мирнодопске услове живота, рада и обуке. Касније се приступило изградњи аеродрома и инфраструктуре за растресит размештај примеран ратним условима. Посебно је била уређена територија и инфраструктура за ПВО, објекти и инсталације система ВОЈИН и ракетни положаји.

После шездесетих година, тежишно се приступило изградњи савремених подземних и надземних склоништа и заклона, за ваздухоплове и људство, са чиме је значајно повећана жилавост целог РВ и ПВО. Грађени су и аеродроми са већим делом своје инфраструктуре под земљом. Посебан и карактеристичан пример је аеродром Жељава. Многи аеродроми су, због економичности, били мешовите намене, за војну употребу и за путнички саобраћај. Успостављен је и одржаван велики број алтернативних и резервних аеродрома, широм СФРЈ.

Преглед кључних аеродрома РВ и ПВО, дат је у горњој табели размештаја јединица, под насловом: „Оперативни део РВ и ПВО, у 1991. години“.

У Рајловцу се налазио завод за ремонт авионских мотора и Ваздухопловно-техничка војна академија.

Напомене

[a] – Коришћени су авиони Аеро-2, Аеро-3, 212, 213, 522, Г-2 галеб, Г-4 супер галеб и Утва 75, а планирано је да у перспективи буде и Авион Ласта.

[b] – Љубомир Зекавица, пробни пилот Ваздухоплоопитног центра, поставио је светски рекорд авионом Матица 451-ММ с погоном са турбомлазним мотором, подкласа Ц-1Д, у дисциплини брзина на основици 15/25 km с резултатом од 750,340 km/h у околини Београда, 19. маја 1960. године. Тај светски рекорд премашио је 22. децембра 1961. године, совјетски пилот В. Смирнов постигавши резултат од 767,30 km/h.

[c] – Фолант гнат није усвојило у наоружање ни британско ваздухопловство, једино је то учинило ратно ваздухопловство Индије. Индуси су га производили, у модификованој варијанти и имали су са њим запажене резултате у борби са пакистанским авионима МиГ-19, у Индијско-пакистанском рату.

[d] – Војска Југославије је прва у свету, која је успела оборити авион F-117. Авион F-117A, № 82-806, оборен је 27. марта 1999. године, током НАТО бомбардовања СРЈ, са дејством 250ог. ракетног пука ПВО, са С-125М нева. Систем Нева, модификовали су Југословени, уводећи нове допунске сензоре отпорне на електронско ометање. Операцијом обарања је командовао пуковник Золтан Дани. Према Весли Кларку и другим НАТО генералима, југословенска ПВО успело је да лоцира и прати F-117 са старим руским радарима, на дугим таласима рада. Делови олупине авион F-117, изложени су у Музеју ваздухопловства, аеродрому Никола Тесла у Београду.)

Извори

• Yugoslav Air Force and Air Defense
• Развој оружаних снага СФРЈ, 1945-1985, Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана, Предговор, група аутора, pp. 5, 27, 28 46, Београд, 1989.
• Чувари нашега неба, Партизанска авијација, Енвер Ћемаловић, pp. 33-39, Војноиздавачки завод, Београд 1977.
• Чувари нашега неба, Партизанска авијација, Чеда Јањић, pp. 43-49, Војноиздавачки завод, Београд 1977.
• Развој оружаних снага СФРЈ, 1945-1985, Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана, Планови развоја РВ (1945-1959), група аутора, pp. 52, 55, 78 и 79, Београд, 1989.
• Оружане снаге Југославије 1941—1981, РВ и ПВО, pp. 365-367, војноиздавачки завод Београд,1982.
• Partizanski avioni 1941-1945
• Чувари нашега неба, Домаћи ваздухоплови, Божидар Спасојевић, pp. 415-416, Војноиздавачки завод, Београд 1977.
• Оружане снаге Југославије 1941—1981, РВ и ПВО, pp. 370, 371 и 416, војноиздавачки завод Београд,1982.
• Нови авион, архива
• Вишенаменски Нови авион
• Развој оружаних снага СФРЈ, 1945-1985, Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана, Развој родова РВ и ПВО од 1960. до 1985. године, група аутора, pp. 160-165, Београд, 1989.
• Stockholm Internation Peace Research Institute — Arms Transfers Database
• Авијација Србије и Југославије, 1901—1994. године, Период од 1985. до 1991. године, pp. 168, 203 и 204, Златомир Грујић, Београд, 1997. године.
• Развој оружаних снага СФРЈ, 1945-1985, Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана, Развој РВ и ПВО од 1945. до 1959. године, група аутора, pp. 46, Београд, 1989.
• Авијација Србије и Југославије, 1901—1994. године, Период од 1985. до 1991. године, pp. 169, Златомир Грујић, Београд, 1997. године.
• Чувари нашега неба, Авиони ваздухопловних јединица у послератном периоду, Дипл. инг. Божидар Спасојевић, pp. 407-424, Војноиздавачки завод, Београд 1977.
• Рендулић, Златко (1996). Авиони домаће конструкције после Другог светског рата. Београд. pp. 69-80
• Развој оружаних снага СФРЈ, 1945-1985, Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана, Београд, 1989.
• Чувари нашега неба, Изградња савремених аеродрома, Крсто Дабовић, pp. 250, Војноиздавачки завод, Београд 1977.