Јункерс G.24 / Junkers G.24 (нем. Junkers G.24) је немачки тромоторни, вишеседи, нискокрилaц авион, потпуно металне конструкције који се користио као путнички авион, лаки бомбардер и извиђач, између два светска рата. Производила га је немачка фирма Јункерс (нем. Junkers Flugzeugwerk AG), а пројектовао га је професор Хуго Јункерс (нем. Hugo Junkers) са својим сарадницима инжењерима Ернестом Цинделом и Херманом Полманом. Први пут је полетео 1925. године и био је први тромоторни авион који је ушао у оперативну употребу. Производио се у матичној фирми Junkers Flugzeugwerke AG из Dessau, шведској фирми AB Flygindustri из Limhamn код Malmö-а и заједничкој фирми Јункерса и Совјетског савеза Филях из Москве, а производња је трајала од 1924 до 1929. године.
Пројектовање и развој
Прве половине двадесетих година двадесетог века, на немачком авио тржишту стално је расла потражња за путничким авионима. Фирма Јункерс је тада понудила тржишту авион Јункерс F 13 који је имао само 4-5 путниких места. Ово се врло брзо показало недовољно да покрије најзначајније ваздушне линије у Немачкој и Европи. Због тога је 1923. године проф. Хуго Јункерс саветовао свог главног пројектанта инж. Ернеста Циндела да размисли о већој верзији авиона F 13. Циндел је уз помоћ инж. Хермана Полмана, првобитно пројектовао једномоторну увећану верзију F 13. Међутим, због недостатка снажних мотора у Немачкој 1923. године (ограничење версајским угобвором), Циндел је морао да уместо једног мотора, нови авион G 23 опреми са три Јункерс L 2 мотора сваки снаге 145 kW. Али ИЛУК (Међународна комисија за контролу ваздухопловства у Немачкој) је зауставила овај пројект сматрајући да са јачим моторима овај авион може врло лако наћи војну примену. Коначно је G 23 да би задовољио ИЛУК, опремљен са два мотора Мерцедес D I и једним мотором BMW IIIa смештеног у кљуну авиона. Први пробни лет авиона Јункерс G 23 је изведен 18. септембра 1924. године на нирнбершком аеродрому Фуерт, али нажалост авион се током слетања срушио.
Авиони G 24 и G 23 су исти авиони са различитим моторима. Да би избегао ограничења ИЛУК-а матична фирма Јункерс Флугцојгверке АГ из Десау-а (Junkers Flugzeugwerke AG Dessau) је правила авионе у складу са законским тј. у G 23 стандарду, затим су ти авиони слати у АБ Флајгиндустри из Лимхамн (AB Flygindustri из Limhamn код Malmö-а) у Шведској (сестринска фирма Јункерса) ту би били опремљени са снажнијим моторима Јункерс Л2 према G 24 стандарду. Већина овако модифицираних авиона би се вратио у Немачку и био испоручиван немачким авио-компанијама под ознаком G 23. Да би се спречиле даље забране ИЛУК-а у матичној фирми у Десау су се само производили делови за G 24, који су се испоручивали у Лимхамн и тамо монтирали авиони. На крају од 1926. године, комплетна производња G 24 је враћена у Десау, након што су спуштена сва савезничка ограничења и трајала је до 1929. године. У Лимхамн-у је укупно произведено око 20 авиона G 24.
Технички опис
Авион Јункерс G 24 је једнокрили, слободноносећи нисококрилни, вишеседи тромоторни авион мешовите конструкције. Два мотора су му уграђена у крила авиона а трећи се налази у носу (кљуну) трупа авиона. Оваква конструкција распореда мотора је постала уобичајена (стандард) за конструкцију транспортних и бомбардерских авиона тога времена.
Авион је у току производње био опреман различитим моторима. У њега су уграђивани следећи мотори: Даимлер D I; Даимлер D IIа; BMW IIIa; BMW Va; BMW VI U; Јункерс L 2; Јункерс L 5; Jumo 4; Jumo 211; Isotta Frachini; Gnôme Rhône Jupiter; Siemens Jupiter; DB 600; DB 601 и Напиер Лион. На вратило мотора се директно постављала двокрака дрвена елиса фиксног корака пречника 2,9 m.
Труп авиона G 24 је био правоугаоног попречног пресека, био је простран тако да се у њега без проблема могла сместити комплетна посада и путничка кабина са 9 путничких седишта. Војна варијанта је у простору где се налазила путничка имала носач бомби а на поду врата кроз која су бомбе испадале из авиона. Носећа структура трупа авиона је била направљена као монокок конструкција, ребра у облику рама су била од дуралуминијума а облога од таласастог дуралуминијумског лима, чија су се ребра поклапала са дужином трупа вршила је додатно ојачано уздужно укрућење. Облога је за конструкцију причвршћена закивцима. Главни резервоари за гориво налазили су се у крилу авиона (обично 6 комада или за дугопругаше 12 резервоара), са запреминама од 1300 или 2600 литара. Резервоари за уље су се налазили у гондолама иза мотора. Кокпити пилота, који су се налазиле једна поред другог, су били смештени у затвореним кабинама код путничких верзија или отвореним кабинама код војних верзија авиона (К 30).
Код војних авиона, на горњој страни трупа, налазили су се отвори за стрелце који су имали удвојене митраљезе калибра 7,7 или 7,9 mm, постављене на окретним постољима. На поду трупа авиона такође је био отвор кроз који је стрелац гађао из једног удвојеног митраљеза.
Улаз у авион се налазио на левој бочној страни трупа авиона. Код транспортних авиона овог типа (карго) постојала су врата на горњој страни трупа авиона кроз која се могло помоћу дизалице уносити кабасти терет.
Крила су била дебелог профила тако да су у њих без проблема могли да стану резервоари за гориво као и сви потребни уређаји и инсталације. Облик крила је био једнакокраки трапез са равним завршетком крила. Оса крила је била управна на осу трупа авиона. Конструкција крила је била од дуралуминијума а облоге од валовитог алуминијумског лима. Покретни делови крила су такође имали конструкцију од дуралуминијума док им је облога била од равног лима. Репни делови вертикални и хоризонтални стабилизатори и кормила правца и висине су имали конструкцију од дуралуминијума а облогу од алуминијумског лима. Хоризонтални стабилизатори су упорницама били ослоњени на труп авиона.
Стајни трап је био класичан фиксан са гуменим точковима и еластичном осовином. У вертикалним носачима стајног трапа били су уграђени амортизери. На крају репа авиона налазила се еластична дрљача као трећа ослона тачка авиона. Уместо точкова лако су се могле монтирати скије за коришћење авиона у зимским условима. Када се стајни трап замени пловцима настаје хидроавион а авион добија ознаку G 24 W (W- Wasserflugzeug)
Варијанте авиона Јункерс G.24
Постојале су разне варијанте овог авиона. Разлике су махом биле у мотору (перформансама), аутономији лета (долету) и наоружању, изглед је остао мање-више исти. Ради лакшег сагледавања сви авиони су подељени у три основне групе: путнички, војни и хидроавиони.
- G 23 / G 24 / F 24 - ово је група путничких авиона која има 21 подтип. Подтипови су означени тако да поред основне ознаке (G 24) има два до три мала латинична слова. Ознаком F су обележене прототипске варијанте, а са ознаком G 1, 2, 3, су обележени пројекти који нису били реализовани.
- К 30 / R 24 / Југ-1 - су борбени авиони К је ознака за авионе произведене у Јункерсу Немачка, R је ознака за авионе произведене у Шведској а Југ-1 су авиони произведени у СССР-у (Филях заједничка фирма Јункерс-СССР). У овој групи је било 6 подтипова.
- Хидроавиони - и путнички и војни авиони овог типа су имали хидро варијанту код којих су уместо стајног трапа били монтирани пловци. Војна варијанта хидроавиона је могла бити бомбардер или торпедоносац (торпедни авион).
Техничке карактеристике
Опште
име = Јункерс G 24
намена = бомбардер, путнички, транспортни
посада = 2
број путника = 9
порекло = Немачка
произвођач = Јункерс
први лет = 19.09.1924.
почетак производње = 1924. - 1929.
уведен у употребу = 1924
повучен из употребе = 1945.
статус = неактиван
први корисник = Луфтханса, Луфтвафе
број примерака = 115
Димензије
дужина = 15,8 m
размах крила = 29,37 m
висина = 5,80 m
површина крила = 99,00 m2
Маса
маса празан = 4.330 kg
маса полетна = 7.200 kg
Погон
КЕМ = 3 х Јункерс L 5, линијски 6 цилиндара
КЕМ снага = 3 х 230 kW
КЕМ снагаКС = 3 х 310 KS
Перформансе
брзина максимална = 210 km/h
долет = 660 km
плафон лета = 4.000 m
брзина пењања = 148 m/min
Наоружање
Авион К 30 је био наоружан са:
6 x митраљеза MG 17 калибра 7,9 mm са 1000 матака/митрањезу,
500 kg слободно падајућих бомби.
Земље које су користиле Авион Јункерс G.24
Авганистан 
Аустрија
Бразил
Чиле
Финска
Грчка
Краљевина Италија
Пољска
Шпанијa
Шведска
Швајцарска
Турска
СССР
Краљевина Југославија
Нацистичка Немачка
.svg){kind=small}
Оперативно коришћење
Авион Јункерс G.24 је први пут полетео 1925. године и био је први тромоторни авион који је ушао у оперативну употребу. Производио се у матичној фирми Junkers Flugzeugwerke AG из Dessau, шведској фирми AB Flygindustri из Limhamn код Malmö-а и у заједничкој фирми Јункерса и Совјетског савеза Филях из Москве а производња је трајала од 1924 до 1929. године. За то време је произведено 115 ових авиона.
Путничка варијанта овог авиона је постигла велики успех у цивилном саобраћају. Око 20 авиона овог типа летело је у 10 земаља, а само у немачкој авио компанији Луфтханза је летело 26 авиона G.24. Готово све значајније линије ваздушног саобраћаја у Европи су биле покривене овим авионима који су на њима летели све до почетка Другог светског рата (1939.) Ови авиони су углавном били опремљени јункерсовим моторима L-2, L-5 и моторима Јупитер. Велики резервоари горива, којима је био опремљен овај авион (1300 и 2600 литара) омогућавали су аутономију лета 11 и 22 сата без слетања а ликсузне кабине за то време омогућавале су путницима пријатно летење.
Војне варијанте овог авиона су продати Немачкој, Чилеу (6), Шпанији (3), СССР-у (21) и Југославији (2). Авиони су били наоружани са 6 митраљеза калибра од 7,62 до 7,92 mm. Ови митраљези су били распоређени на три стрељачка отвора на авиону који су били опремљени турелама са удвојеним митраљезима. Бомбардерска варијанта овог авиона К 30 је могла да понесе 500 kg бомби. С обзиром да су веома брзо застарели као бомбардери, већини ових авиона је промењена намена па су коришћени или као авиони за обуку пилота за управљање вишемоторним авионима или као транспортни/карго авиони (за пренос терета, поште и сл.)
Авион Јункерс G.24 у Југославији
На самом почетку тридесетих, једномоторни бомбардери чинили су главнину бомбардерских снага у већини земаља у свету. Увођење тежих вишемоторних бомбардерских типова текло је веома споро чак и у најразвијеним државама као што је била Француска - њени пукови за дневно бомбардовање имали су 1931. још увек Бреге 19. Слично је било и у Краљевини Југославији (КЈ) - почетком тридесетих, Војно ваздухопловство Краљевине Југославије (ВВКЈ) имало је у наоружању само једномоторне бомбардере Бреге 19Б2, а нешто тежи, такође једномоторни, Бреге 19/7 управо су улазили у службу.
Подстакнуто новим теоријама и ставовима о ваздушном рату, о којима се нашироко писало у страној и домаћој стручној ваздухопловној литератури, Војно ваздухопловство се заинтересовало за тешке бомбардере. У намери да пронађе одговарајући тип, који би био погодан за увођење у наоружање, Команда ваздухопловства је одлучила 1931. године да набави мањи број тромоторних бомбардера различитих типова, ради упоредног испитивања њихових особина, пре доношења коначне одлуке о избору будућег типа “тешког бомбаша”. Из практичних разлога, сви изабрани типови опремљени су моторима Јупитер, додуше нешто другачијим верзијама од домаћег модела тог мотора. Наручено је 6 авиона три различита типа, по два немачка Дорниер До-Y и Јункерс G.24 и два чехословачка Авиа Фокер F.39. Свих 6 тешких бомбардера испоручено је 1932. године.
Војно ваздухопловство Краљевине Југославије (ВВКЈ) је 1932 примило два G.24 који су коришћени уз остала два типа тромоторних бомбардера. Првобитно уграђени мотори Gnôme-Rhône Jupiter 9Ае снаге 480 KS су након ревизије у Икарусу замењени моторима ИАМ Јупитер 9Ае исте снаге. Иако кад су набављени већ били застарели поред улоге бомбардера вршили су и извиђачке, транспортне и задатке везе, а посебан значај су имали у обуци више генерација авијатичара који су чинили окосницу кадра на модерним средњим бомбардерима уведеним у службу крајем тридесетих. Оба авиона остала су у употреби до почетка рата и уништена су на аеродрому Јасеница код Мостара априла 1941. У (ВВКЈ) су носили Евиденционе бр. 3201 - 3202
Види још
- Авиа Фокер F 39
- Дорније Do Y
- Савоја Маркети SM.79
- Бристол Бленим Mk I
- Дорније Do 17
- авион Бреге 19
- Јункерс Ju 52/3m
Литература
- Димитријевић, Б.; П.Миладиновић, М.Мицевски; (2012.). Краљевско Ваздхопловство - Војно ваздухопловство Краљевине СХС/Југославије 1918-1944. Београд: Институт за савремену историју. ISBN 978-86-7403-169-8.
- Илић, Видосава (3/2004.). „Школе војног ваздухопловства Краљевине СХС/Југославије“. Лет - Flight (YU-Београд: Музеј југословенског ваздухопловства) 3: стр. 88-106. ISSN: 1450-684X.
- О. Петровић; Војни аероплани Краљевине СХС/Југославије (Део II: 1931 – 1941.), Лет 3/2004. Београд, 2004.
- Јанић, Чедомир; Петровић, Огњан; (2010). Век авијације у Србији 1910—2010, 225 значајних летелица. Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-0-2.
- Nowarra, Heinz J. (1993). Die Deutsche Luftrüstung 1933-1945: Band 3 Flugzeugtypen Henschel - Messerschmitt. Koblenz: Bernard & Graefe Verlag. p. 41. ISBN 3-7637-5467-9.
- Stützer H., (1994), Die Deutschen Militärflugzeuge 1919-1934., E.S.Mitter&Sohn, Herford, ISBN 3-89350-693-4
- Шавров В.Б. (2002), История конструкций самолетов в СССР до 1938.г., Москва, Машиностроение, ISBN 5-217-03112-3
Спољашње везе
- http://avioni.net/vvkj/index.php?str=avioni&av=46
- http://www.airwar.ru/enc/cw1/g24.html
- http://www.junkers.de/flugzeuge/uebersicht
- http://www.junkers.de/flugzeuge/junkers-g-24
- http://hugojunkers.pytalhost.com/ju_g24_a1.htm
- http://www.rcgroups.com/forums/showthread.php?t=2041520
- http://aviadejavu.ru/Site/Crafts/Craft20783.htm
- http://web.mclink.it/MC4799/pulp/vehicles/junkers_g24.html
- http://www.luftwaffe39-45.historia.nom.br/aero/k30.htm
- http://www.europeanairlines.no/ab-aerotransport-and-the-junkers-g-24/