Спитфајер / Spitfajer (енг. Supermarine Spitfire) је енглески једномоторни, једноседи, једнокрилни авион, потпуно металне конструкције, који се користио као ловац, уочи, за време и после Другог светског рата. Производила га је енглеска фирма Супермарин (енг. Supermarine Aviation Works), а пројектовао Reginald Joseph Mitchell. Сматра се једним од најбољих ловаца Другог светског рата. Произведен је у преко 40 варијанти а укупно 20.351 примерак. Један је од ретких авиона који је био у оперативној служби од првог до последњег дана другог светског рата. Верзија овог авиона која је ушла у службу 1938. године имала је плафон 9.723 m и максималну брзину 580 km/h, а последња ратна варијанта имала је плафон 12.200m и брзину од 710 km/h.
Пројектовање и развој
Од 1919. године фирма Супермарин са својим пројектантским тимом на чијем је челу био инж. Реџиналд Мичел је учествовала у престижном такмичењу хидроавиона у брзини "Шнајдеров куп" и постизала запажене резултате. Када се појавила потреба да се пројектује нови модерни брзи једнокрили ловац за потребе РАФ-а, Супермаринов тим се латио посла узимајући најбоља решења са хидроавиона који су учествовали у Шнаједовом купу и конципирала нови ловачки авион.
Пројект је отпочет 1935. године под шифром К 5054 (фабричка ознака Тип 300). Авион је био нискокрилац са препознатљивим елипсастим обликом крила које му је омогућавало брзо пењање. Користио је линијски мотор течношћу хлађен RR Merlin IIc снаге 682 kW и елису са два крака и фиксног корака. Авион се одликовао чистом аеродинамичком линијом.
Први прототип најпознатијег енглеског ловца Спитфајер је полетео 5. марта 1936. године.
Његов конструктор, Реџиналд Мичел (Reginald Mitchell), умро је 1937. тако да није доживео да види потпуни успех свог авиона. Њега је наследио инж. Џозеф Смит (енг. Joseph Smith) који је био укључен у овај пројект од самог почетка. Током дванаест година колико је трајала његова производња, укупно је направљено 20.351 Спитфајера и 2.444 Сифајера у преко 40 варијанти. У Великој Британији за време рата у производњи овог авиона је учествовало 10 фирми. Верзија која је ушла у службу 1938. године имала је плафон 9.723 m и максималну брзину 580 km/h, а последња ратна варијанта имала је плафон 12.200m и брзину од 710 km/h.
Ватрено крштење доживео је 1940. у Француској а варијанте Mk I и II коришћене су током Битке за Британију. Варијанта Mk V појавила се 1941. године. Припада групи авиона која је коришћена од почетка до краја Другог светског рата на подручју Европе, мада је коришћен и на другим ратиштима. У току рата се непрекидно усавршавао стално је био на нивоу или бољи од својих такмаца Месершмита Bf 109 или Фоке Вулфа 190. Високо су га ценили и пријатељи и непријатељи и то са правом. Обарао је ловце на млазни погон и V-1 ракете недопуштајући им прилику да падају на енглеско тло. Његово коришћење је трајало и после рата све до 1961. године када је повучен из употребе. При крају службе се обично користио као извиђачки авион.
Технички опис
Авион Супермарин Спитфајер је једнокрили, нискокрилни, једноседи, једномоторни авион потпуно металне конструкције са увлачећим стајним трапом. Труп му је елиптичног попречног пресека.
Авион је најчешће био опремљен течношћу хлађеним линијским мотором са 12 цилиндара V распореда, Rolls Royce Merlin II; III; XII; 45; 47; 61; 66 i 266. Развој Спитфajeрa са снажнијим мотор Rolls-Royce Griffon покренута је крајем 1940. године. Добијени авион са мотором Griffon II је означен као Spitfire IV (Тип 37). Инсталирање снажнијег мотора је захтевало значајније репројектовање летилице. Према пројекту авион је требало да носи шест топова од 20 mm и четири митраљез калибра 7.69 mm. Прототип је летео неко време наоружан са по три оруђа на сваком крилу, али то није ушло у серијску производњу.
Тестови су били успешни, а одлучено је да се направи 750 авиона под именом Spitfire Mk.IV и под овим именом прототип авиона направио је свој први лет 27 новембра 1941. године. Међутим, почетком наредне године, док су пробни летови још трајали, одлучено је да се промени ознака на Mk.XX како би се избегла забуна са већ постојећим авионом Spitfire Mk.I који се користио као извиђачки авион и познат под ознаком PR Mk.IV. Планови за масовну производњу Spitfire Mk.XX нису спроведене, јер су се у међувремену појавили средњи модели Mk. XII и Mk. XIV. Интересантно је да је поред ових вршен и експеримент са уградњом Daimler Benz DB 605 мотора.
Издувне цеви из цилиндара мотора су изведене кроз капотажу мотора на бочне стране авиона. На вратилу мотора је испочетка била причвршћена двокрака дрвена елиса, а каснији модели су имали трокраке или четворокраке, вучне, елисе, променљивог корака де Хавиланд или Ротол. Са уградњом снажнијих мотора јавио се проблем њиховог хлађења па је хладњак за уље у облику саћа монтиран испод мотора са улазом за хладан ваздух испод мотора. Хладњаци за расхлану течност су монтирани испод трупа авиона.
Носећа структура трупа авиона је била монокок конструкција. Носач мотора је био направљен од челика. Приступ мотору је једноставан а његово расклапање и склапање врло лако. Главни резервоари за гориво су се налазили испред кабине пилота (између мотора и кабине пилота) и иза кабине, одвојени противпожарним зидовима, а били су самозаптивни.
У трупу се налазила кабина са једним седиштем. Кабина је била затворена покривена непробојним стакленом површином која је омогућавала добру видљивост околине авиона. Пилот је са свих страна био заштићен блиндираном облогом. Унутрашњост кабине је била опремљена системом за грејање. Поклопац кабине се отварао уназад (шибер поклопац) а са леве стране кабине налазила су се помоћна врата која су се отварала на доле како би се олакшало улажење и излазак пилота из кабине. Ова врата су се показала као веома корисна при напуштању кабине у ванредним ситуацијама.
Труп авиона је био обложен алуминијумским лимом. Оштећења Спитфајера проузрокована стрељачком или ПА ватром с обзиром да је имао труп монокок типа су била знатно тежа и веома тешка за поправку чак и у фабричким условима. То је био недостатак овог авиона.
Крила су била металне конструкције (од дуралуминијума), елипсастог облика обложена дуралуминијумским лимом. Оса крила је била управна на осу авиона. Крила су се веома лако могла скинути и заменити другим што је било веома практично при одржавању ваздухоплова.
Конструкције репних крила и вертикални стабилизатор као и кормило правца су биле направљене као металне конструкције пресвучене ал-лимом. Велики и заобљени вертикални стабилизатор са кормилом правца омогућавао је овом авиону велику маневарску моћ па је у том погледу био бољи авион у односу на своје противнике и конкуренте.
Алуминијумска облога трупа и крила авиона је за носећу структуру авиона била закивана закивцима са упуштеном главом тако да је спољна површина авиона била глатка.
Aвион је имао класичан увлачећи стајни трап са два точка опремљена гумама ниског притиска (балон гуме) напред и клавирски гумени точак на репу авиона као трећу ослону тачку авиона, који се у току лета није увлачио у труп авиона. Предњи точкови су били опремљени хидрауличним кочницама. Стајни орган је био класичан са независним ногама, у ногама стајног трапа су били уграђени уљни амортизери. У току лета, стајни органи су се увлачили у крила авиона и то прво једна нога а затим друга. У случају отказа хидрауличног система за спуштање ногу стајног органа, он се могао извући уз помоћ механичког система из кабине пилота. Мана му је била што је имао мали размак точкова тако да је при слетању био веома нестабилан нарочити кад је требао да користи не припремљене или слабо припремљене полетно слетне стазе.
Варијанте авиона Спитфајер
Овде су побројане најзначајније варијанте авиона Спифајер:
- К 5054 - прототип авиона Спитфајер са мотором RR Merlin II
- Mk IA - авион са мотором RR Merlin III,
- Mk IIA - авион са мотором RR Merlin XII,
- Mk VB - авион са мотором RR Merlin 45,
- Mk VI - авион са мотором RR Merlin 47,
- Mk VII - авион са мотором RR Merlin 61,
- Mk VIII - авион са мотором RR Merlin 66,
- Mk XVI - авион са мотором RR Merlin 266,
Техничке карактеристике
Опште
име = Спитфајер
намена = ловачки авион
посада = 1
број путника = 0
порекло = Велика Британија
произвођач = Супермарин (енг. Supermarine Aviation Works)
први лет = 5. март 1936.
почетак производње = 1937.
уведен у употребу = 1937.
повучен из употребе = 1961.
статус = неактиван
први корисник = РАФ
број примерака = 20.351
Димензије
дужина = 9,12 m
размах крила = 11,23 m
висина = 3,86 m
површина крила = 22,48 m2
Маса
маса празан = 2.309 kg
маса полетна = 3.071 kg
Погон
КЕМ = 1 х Ролс Роис Мерлин 45 V12
КЕМ снага = 1.096 kW
КЕМ снагаКС = 1.490 KS
Перформансе
брзина максимална = 605 km/h
долет = 1.840 km
плафон лета = 11.300 m
брзина пењања = 810 m/min
Наоружање
Стрељачко наоружање авиона је зависило од врсте крила којим је опремљен:
- A крило
- 8 × митраљеза Browning Mk II калибра 0,303" (350 метака по митраљезу)
- B крило
- 2 × топа Hispano Mk II калибра 20mm (60 граната по топу)
- 4 × митраљеза Browning Mk II калибра 0,303" (350 метака по митраљезу)
- C крило
- 4 × топа Hispano Mk II калибра 20mm (120 граната по топу)
- C крило (Алт.)
- 2 × топа Hispano Mk II калибра 20mm (120 граната по топу)
- 4 × митраљеза Browning Mk II калибра 0,303" (350 метака по митраљезу)
- E крило
- 2 × топа Hispano Mk II калибра 20mm (120 граната по топу)
- 2 × митраљеза Browning M2 калибра 0,50" (250 метака по митраљезу)
Бомбардерско наоружање
1 х 225 kg слободно падајућа бомба причвршћена испод трупа авиона и
2 х 112 kg слободно падајућих бомби причвршћених испод крила авиона.
Земље које су користиле Авион Спитфајер
Аргентина
Аустралија
Белгија
Бурма
Канада
Република Кина
Чехословачка
Данска
Египат
Француска
Слободна Француска
Грчка
Краљевина Италија
Индија
Индонезија
Ирска
Израел
Јужна Африка
Холандија
Нови Зеланд
Норвешка
Пакистан
Пољска
Португалија
Родезија
СССР
Сирија
Шведска
Тајланд
Турска
Уједињено Краљевство
Сједињене Америчке Државе
СФРЈугославија
Оперативно коришћење
Прво веће борбено ангажовање, осим извиђачких верзија које су од почетка сукоба пратиле покрете непријатељских трупа Спитфајер је имао приликом евакуације савезничких снага из Денкерка. За свега 10 недеља борбе изгубљено је 48 Спитфајера. Међутим, овако високи губици настали су као последица застареле тактике коју су користили британски пилоти, а не зато што је авион био лош.
Пред крај Битке за Британију из нове фабрике почели су да стижу Спитфајери Mk IIа који су још увек били наоружани са 8 митраљеза калибра 7,7 mm али су имали јачи мотор Мерлин XII снаге 1175 КС. Средином 1941. године појавила се верзија Mk IIб која је била наоружана са два топа калибра 20 mm и четири митраљеза калибра 7,7 mm.
У марту 1941. године у наоружање британских ловачких ескадрила почео је да се уводи Спитфајер Mk V са јачим мотором од 1440 КС. Варијанта „а“ је била наоружана са 8 митраљеза, варијанта „б“ са два топа и четири митраљеза док је варијанта „ц“ имала универзално крило које је могло да прими различите комбинације топова и митраљеза (неке варијанте овог авиона биле су наоружане и са четири топа калибра 20 mm). Могао је да носи подтрупни резервоар за гориво и једну бомбу од 225 kg испод трупа или две од 112 kg испод крила. Mk V је са 6.479 произведених примерка убедљиво најбројнија верзија овог авиона.
Друга најраспрострањенија верзија овог авиона био је Mk IX који је развијен како би се успоставила равнотежа у ваздуху која је била пољуљана увођењен у борбу новог немачког ловца Fw-190. Mk IX је достизао максималну брзину од 658 km/h и био је наоружан са два топа и четири митраљеза.
Једна од последњих верзија овог авиона која је учествовала у Другом светском рату био је Mk XVI са мотором Мерлин 266 од 1720 КС. Појавио се у другој половини 1944. године а до краја рата њиме је било наоружано 15 ловачких група.
Крајем рата у РАФ-у је Спитфајерима било наоружано 68 ловачких група, 16 на Далеком истоку, а остале у Европи. Након рата израђено је још 300 комада Спитфајера Mk XVIII који је био последња ловачка верзија овог авиона. Последња произведена верзија Спитфајера уопште био је Mk 24.
Авион Спитфајер у Југославији
Пред Други светски рат Војно Ваздухопловство Краљевине Југославије (ВВКЈ) било је заинтересовано за набавку дванаест Спитфајера. Међутим, због избијања Другог светског рата енглеско Министарство рата забранило је извоз тих, Енглезима преко потребних ловаца, тако да до реализације набавке није дошло. Ипак, крајем 1943. и почетком 1944. неколико наших пилота борбено је летело на Спитфајерима у Северној Африци у саставу 94. сквадрона РАФ.
Следећа јединица опремљена Спитфајерима и са нашим пилотима била је Прва ескадрила ваздухопловства НОВЈ (352. сквадрон БАФ) формирана је 22. априла 1944. на аеродрому Бенини у Северној Африци, а свој први ратни задатак јединица је извршила 18. августа 1944. са аеродрома Кане у Италији. До краја рата ова јединица извршила је 1210 борбених летова.
По завршетку рата сви Спитфајери који су се затекли у ескадрили (међу њима и музејски примерак) били су предати новоформираном Југословенском Ратном Ваздухопловству (ЈРВ). Од оснивања јединице на даље, кроз њу је прошло укупно 65 Спитфајера Mk V и три Спитфајера Mk IX. Преостали авиони су остали су у наоружању ЈРВ све до расходовања 1952. године.
Сачувани примерак
У Музеју Ваздухопловства на аеродрому "Никола Тесла" у Београду налази се један примерак овог авиона. Изложени примерак (евиденциони број 9489, фабрички број 17545) произведен је почетком 1943. и то је једини сачувани Спитфајер Mk V на свету са тропским уводником/филтером за ваздух. Последњих година своје оперативне употребе коришћен је као извиђачки авион, због чега је уграђена фотокамера за вертикално снимање са леве стране иза пилотске кабине. После расходовања додељен је Музеју ЈНА где је био изложен на спољној поставци на Београдској тврђави, да би 1961. године био предат ваздухопловном музеју.
Види још
Литература
- Димитријевић, Б.; П.Миладиновић, М.Мицевски; (2012.). Краљевско Ваздхопловство - Војно ваздухопловство Краљевине СХС/Југославије 1918-1944. Београд: Институт за савремену историју. ISBN 978-86-7403-169-8.
- Ђ.Чистоградов (3/2004.). „Рестаурација авиона Спитфајер“. Лет - Flight (YU-Београд: Музеј југословенског ваздухопловства) 3: стр. 133-138. ISSN: 1450-684X.
- О. Петровић; Војни аероплани Краљевине СХС/Југославије (Део II: 1931 – 1941.), Лет 3/2004. Београд, 2004.
- Јанић, Чедомир; Петровић, Огњан; (2010) (на ((sr))). Век авијације у Србији 1910—2010, 225 значајних летелица. Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-0-2.
- Божо Лазаревић, Ваздухопловство у нардно ослободилачком рату 1941 - 1945., ВИЗ Београд, 1972.
- Златко Рендулић, Ловачка авијација 1914 - 1945. Теовид, Београд, 2014., стр.262, ISBN 978-86-83395-36-1
- Philip Jarrett, Flugzeuge-Die Geschichte der Luftfahrt, Coventgarden, 2000., ISBN 978-3-8310-9066-2
- Команда РВ и ПВО,Чувари нашег неба, Војноиздавачки завод, Београд, 1977.
- Бојан Димитријевић, Југословенско ратно ваздухопловство 1942 - 1992., ИЗСИ и МЦО, Београд, 2012, ISBN 978-86-7403-163-6
- Пејчић, Предраг, Прва и Друга ескадрила НОВЈ (352 Yugoslav Squadron - 351 Yugoslav Squadron), Београд, ВИНЦ и Команда РВ и ПВО,1991.
Спољашње везе
- http://avioni.net/vvkj/index.php?str=avioni&av=54
- http://www.airwar.ru/enc/fww2/spit1.html
- http://www.airwar.ru/enc/fww2/spit5.html
- http://www.muzejvazduhoplovstva.org.rs/eksponati.php?jez=sr&id=15
- http://www.supermarineaircraft.com/our-aircraft
- http://www.militaryfactory.com/aircraft/detail.asp?aircraft_id=218
- http://www.schneider-cup.com/SchneiderCupAircraft.html
- https://www.flickr.com/photos/ionutvasileg/14016702690/in/photostream/
- http://zx11.nl/Spitfire2015/index.htm
- http://www.historynet.com/supermarine-spitfires-and-hawker-hurricanes-world-war-ii-aircraft.htm
- http://lend-lease.airforce.ru/english/articles/spit/
- http://www.airspacemag.com/history-of-flight/supermarine-spitfire-134209906/?no-ist