Душан Лучић

Детаљи
Категорија: Биографије
Погодака: 1007

Душан Д. Лучић дипл.инж.

Душан Д. Лучић  (Трнава код Опленца 9. марта 1901. — Београд 6. септембар 1972.) је био машински и ваздухопловни инжењер, војни пилот, начелник Tехничког одељења КВВ (Команде Војног Ваздухопловства Краљевине Југославије), универзитетски наставник, преводилац, полиглота и издавач. Завршио је Машински факултет у Гану Белгија 1925. и Вишу школу за аеронаутику и машинске конструкције ESACM у Паризу (1927. године). После повратка у земљу инж. Душан Д. Лучић се запослио у Команди Војног Ваздухопловства Краљевине Југославије (КВВ), помоћник начелника Техничког одељења Команде војног ваздухопловства (КВВ) постао је 1935, а после погибије пук. Станојевића у августу 1939, дошао је на чело Техничке службе КВВ. У том периоду објавио је и већи број стручних књига и радова у Ваздухопловном Гласнику и другим техничким часописима. Рат проводи у заробљеништву а после рата се поново укључује у рад ваздухопловства и ваздухопловне индустрије.

Биографија

Основну школу и нижу гимназију је завршио на Опленцу а гимназију у Крагујевцу 1920, дипломирао 1925. на Машинском одсеку Техничког Факултета Универзитета у Гану (Белгија), а 1927. завршио је и двогодишњу специјализацију за ваздухопловног инжењера на Вишој аеронаутичкој школи у (ESACM) Паризу. У међувремену је завршио и Школу ваздухопловних резервних официра (ШВТРО) у Петроварадину, а током 1932/1933. и пилотску школу у Новом Саду, па је ван редовне класе добио звање војног пилота. Активно је летео све до почетка Другог светског рата 1941. године. У току рата успева 1943. године да пребегне из Италије где је био у ратном заробљеништву у Швајцарску. Мада је имао статус одбеглог заробљеника, добио је сагласност швајцарских власти да на Високој техничкој школи у Цириху осам месеци ради на припреми докторске дисертације из области мотора са унутрашњим сагоревањем.

Радна биографија

Захваљујући свом знању и радиности, још за време специјализације у Француској одређен је 1927. за члана, а убрзо и председника комисије за пријем авиомотора и другог ваздухопловног материјала и сировина набављаних за потребе војног ваздухопловства. Ту дужност је повремено обављао све до 1933. године.

Од 1932. до 1941. радио је у КВВ, прво као цивил, а од 1933. као инжењер-официр. Краће време био је шеф Одсека за одржавање машина и опреме у Фабрици авиона (ФАК) у Краљеву и другим ваздухопловним ремонтним заводима. У том периоду посебно је настојао да домаћу ваздухопловну индустрију и заводе оспособи за рад на авионима метале конструкције који су убрзано потискивали авионе дрвене конструкције. Помоћник начелника Техничког одељења Команде војног ваздухопловства (КВВ) постао је 1935, а после погибије пук. Станојевића у августу 1939, дошао је на чело Техничке службе КВВ. Ради избора и пријема авиомотора и друге опреме и наоружања, посетио је у то време више европских држава. Током седмомесечног боравка у САД упознао се и са радом америчких произвођача авиона и авиомотора, као и организацијом познатог научног института НАKА (NACA). 

Користећи тако свестран увид у стање ваздухопловне технике у свету, добрим међународним везама и изразитим смислом за организацију, инж. Лучић је много доприносио са техничке стране, брзом развоју ваздухопловства у Југослвији, а посебно домаће ваздухопловне и помоћне индустрије. Његов утицај је нарочито био видљив у годинама пред рат, када је директно учествовао у модернизацији ВВ, настојећи да из стратегијских и економских разлога што више осамостали домаћу ваздухопловну производњу и усмери је на израду домаћих типова авиона и опреме. 

За време Другог светског рата од априла 1941. до капитулације Италије крајем 1943, био је у италијанском заробљеничком логору, одакле успева да побегне у Швајцарску, да би уз помоћ француског покрета отпора, успео да се преко јужне Француске пребаци до Барија у Италији, где се као добровољац 1. августа 1944. пријавио у НОВЈ. Као познати стручњак, инж. Лучић је од повереништва за економску обнову Националног комитета Југославије, који је у то време радио на острву Вис, добио задатак да сачини програм обнове домаћег ваздушног саобраћаја и ваздухопловне индустрије.

Већ 1. новембра 1944. авионом је пребачен у Београд, где је постављен за начелника Техничког одељења Штаба Ваздухопловства Југословенске армије (ВЈА), али пошто је идеолошки био непожељан, демобилисан је августа 1945. године. Две године је био без запослења, затим је радио у различитим предузећима, а 1950. вратио се у ваздухопловну индустрију као начелник Конструкционог бироа нове фабрике авиомотора „21 мај“ у Кнежевцу код Београда. Од 1952. до 1955. радио је у Управи војне индустрије, па у Машинском институту ЈНА као начелник Одсека за испитивање моторних возила. Захваљујући познавању пет светских језика, инж. Лучић је током рада у војној индустрији и Институту превео осам страних књига и техничких упутстава, а израдио је и већи број пројеката из области моторне индустрије и технологије.

Наставна делатност 

Захваљујући објављеним књигама и бројним стучним радовима из области ваздухопловне технике и мотористике као и великом искуству у експлоатацији авиомотора, инж. Лучић је почетком 1938. постављен као хонорарни наставник за предмет „лаки мотори“ на новооснованој Ваздухопловној групи Машинско-електротехничког одсека Техничког Факултета у Београду. У међувремену, пројектовао је аероплански заклон тип „Јасеница“ површине 24 m2, прилагођен за све типове авиона-једномотораца.

Ауторска делатност

За време рада у ваздухопловству инжењер Душан Лучић је објавио велики број стручних радова и књига из те области које су биле реткост и код много технички развијених народа од нас. Генерацијама ваздухопловаца његове књиге су били први уџбеници из којих су учили. То је био његов немерљиви допринос развоју нашег ваздухопловства.

После рата се инж. Душан Лучић преоријентисао на писање и издавање популарних приручника и уџбеника из области аутомобилизма и мотористике (што није обухваћено овим прегледом). Био је веома плодан аутор, из тих области објавио је 22 наслова књига на близу 7.500 страна у 106 издања. Сматра се зато родоначелником те врсте литературе у Југославији.

Писањем стручних књига и издаваштвом се бавио до краја свог живота. Умро је у Београду 6. септембар 1972.

Аманет

Ппуковник, вазд. инжињер, пилот Душан Д. Лучића, начелник Техничког одељења при Штабу ваздухопловства је између два рата био врсни познавалац стања ваздухопловства у свету. Уочивши значај научно техничког развоја он нам је у једном свом чланку оставио у аманет:

"Научна истраживања су основа сваком прогресу, ваздухопловству нарочито. Не сме се гледати на њихову непосредну исплативост, када се одлучује о њиховој потреби. Научна истраживања се морају сматрати као сетва, при којој свако зрно неће родити и која може донети плода кроз дужи низ година. Али се зато мора сејати: морају се подизати лабораторије, морају се формирати људи. Културном, економском и војнички јаком земљом не може се постати само жељом за тим, већ систематским радом на томе."

Библиографија

Чланци у Ваздухопловном гласнику и Алманаху: 

    1. Д. Лучић, У борби против пожара на аероплану, бр. 11-12/1929; 
    2. Д. Лучић, Општа расматрања о аеропланским моторима на XII. међународној изложби у Паризу, бр. 1/1931; 
    3. Д. Лучић, Поводом нових француских аероплана за даљње извиђање, бр. 3/1932; 
    4. Душан Д. Лучић, Проблем надокнађивања опадања снаге аеропланских мотора на висинама, бр. 6/1932 и (наставци) бр. 7/1932, бр. 8/1932 и бр. 9/1932; 
    5. Д. Лучић, О елисама, из Прилога ВГ за 1933, 
    6. Д. Лучић, Аеродинамика без више математике, с. 100-101 и (наставак) 158-160; 
    7. Душан Д. Лучић, Оцењивачке комисије (Технички део), бр. 7/1934; 
    8. Д. Лучић, Мотори на четрнаестој међународној ваздухопловној изложби у Паризу, бр. 1/1935; 
    9. Д. Лучић, Промена мотора на аероплану, бр. 2/1936; 
    10. Д. Лучић, Баждарење елиса (ветрењача) код аеропланских мотора са компресором у Америци, 10/1936; 
    11. Д. Лучић, Ваздухопловне државне лабораторије N.A.C.A. у Сједињеним америчким државама, бр. 2/1937; 
    12. Д. Лучић, Утицај претпаљења на рад аеропланских мотора са компресором, бр. 3/1937, с. 65-79; 
    13. Д. Лучић, Добивање кривуља снаге аеропланских мотора са компресором и њихово коришћење у лету аероплана, бр. 4/1937 и (Свршетак) бр. 9/1937; 
    14. Д. Лучић, Развој ваздухопловне индустрије у Америци, бр. 5/1937; 
    15. Душан Д. Лучић, Развој ваздухопловне технике у току рата, Глас ваздухопловства, Земун, год.1, бр. 1, мај 1945, с. 12-16. 
    16. Душан Д. Лучић, Аероплан од замисли до употребе, Алманах ВЈ 1931/32; 
    17. Душан Д. Лучић, Шта аероплан добија компресором, ГЈВ 1933-34; 
    18. Душан Д. Лучић, Садашње стање технике аеропланских мотора, GJV 1935;

Књиге из ваздухопловне технике 


Д. Лучић Основи практичне аеродинамике
    1. Душан Лучић, Основи практичне аеродинамике са познавањем аероплана, Нови Сад, 1936;  
    2. Душан Лучић, Повећање специфичне снаге аеропланских мотора, ГЈВ 1936; 
    3. Душан Лучић, Ваздухопловна техника у Америци, ГЈВ 1937;
    4. Душан Лучић, Потрошња горива код авионских мотора са компресором, ГЈВ 1938; 
    5. Душан Лучић, Шта треба да знате о авијацији, Југословенска крила, Београд, 1938; 
    6. Д. Лучић, Аеродинамика без више математике, Београд, 1938; 
    7. Душан Лучић, Шта треба сваки ваздухопловац да зна о електричној струји, Београд, 1938; 
    8. Душан Д. Лучић, Вредност авиона у људима, ГЈВ 1939; 
    9. Dušan D. Lučić, Uređaji avionskih motora, Vazd.-stručna biblioteka, GJV, Beograd, 1939; 
    10. Душан Лучић, Михајло Живић, Основи практичне аеродинамике са описима аероплана, Београд, 1940; 
    11. Душан Лучић, Михајло Живић, Познавање авиона, Библ. ВГ, Београд, 1940; 
    12. Dušan Lučić, Potreba stvaranja vazduhoplovnih laboratorija za naučna istraživanja, ГЈВ 1940, с. 9-10; 
    13. Душан Лучић, Потреба уже специјализације у ваздухопловној техници, ГЈВ 1941.

 

Види још

Литература

    1. Димитријевић, Б.; П.Миладиновић, М.Мицевски; (2012.). Краљевско Ваздхопловство - Војно ваздухопловство Краљевине СХС/Југославије 1918-1944. Београд: Институт за савремену историју. ISBN 978-86-7403-169-8.
    2. Команда РВ и ПВО,Чувари нашег неба, Војноиздавачки завод, Београд, 1977. 
    3. Бојан Димитријевић, Југословенско ратно ваздухопловство 1942 - 1992., ИЗСИ и МЦО, Београд, 2012, ISBN 978-86-7403-163-6
    4. О. Петровић; Војни аероплани Краљевине СХС/Југославије (Део II: 1931 – 1941.), Лет 3/2004. Београд, 2004.
    5. Јанић, Чедомир; Петровић, Огњан; (2010). Век авијације у Србији 1910—2010, 225 значајних летелица. Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-0-2.
    6. Боснић, Петар; Набавка ловаца Ме-109Е, Лет - Flight (YU-Београд: Музеј југословенског ваздухопловства) 1 стр. 150-168. ISSN: 1450-684X.
    7. Š.Oštrić, Č.Janić, Aircraft Profile 242, IK Fighters (Yugoslavia 1930. - 40s)
    8. Жутић. Н. и Бошковић. Л., Икарус - Икарбус: 1923 - 1998,(Монографија 75 година Икаруса), Икарбус, Београд, 1999.
    9. Грујић, З. (1998.). Архива. „Фабрика аероплана и хидроплана Икарус А. Д.“, Аеромагазин (YU-Београд: ББ Софт) 6: стр.. ISSN:1450-6068

Спољашње везе

    1. http://www.aeromagazin.rs/arhiva/aero01/c20.htm
    2. http://www.mycity-military.com/Drugi-svetski-rat/Jugoslovenska-vazduhoplovna-industrija-do-WWII.html
    3. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:539521-Lovac-lokomotiva-razvoja
    4. http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74.html:487578-Na-Novom-Beogradu-je-do-Drugog-svetskog-rata-bio-jedan-od-najvaznijih-aerodroma-u-Evropi
    5. http://www.mycity-military.com/Avioni/Ikarus-S-49.html
    6. http://www.muzejvazduhoplovstva.org.rs/eksponati.php?jez=src&id=20
    7. http://otpisani.niceboard.com/t995-ikarus-ik-3
    8. http://ww2fighters.e-monsite.com/pages/rogozarski-ik-3.html
    9. https://forum.warthunder.com/index.php?/topic/77039-jugoslovenske-letelice-2-svetskog-rata-i-do-1953/

Главни мени

Пријава