Иљушин Ил-18 је четворомоторни турбоелисни совјетски путнички (транспортни) авион који се производио у фабрикама авиона у СССР, у периоду од 1959. до 1968. године. Намењен је за средње и дуге линије ваздушног путничког саобраћаја и војним потребама као транспортни, десантни и санитетски и авион специјалних намена.
Пројектовање и развој
Под именом Иљушин Ил-18 се воде два авиона један је био четворомоторни авион са клипним моторима Ил-18 Аш73 саграђен 1946. године који је након годину дана тестирања напуштен, а други је много познатији, четворомоторни авион са турбоелисним моторима развијен средином педесетих година двадесетог века. Средином педесетих година двадесетог века било је већ јасно да авиони са клипним моторима не могу да обезбеде захтеве и даљи развој путничке авијације како у погледу капацитета авиона, брзине лета и дужине прелета без слетања, тј. већу продуктивност авиона. У то време се интензивно ради на развоју потпуно нове врсте мотора са гасном турбином, која се грана на турбоелисне и млазне моторе. Мада су се млазни мотори увелико користили за војне авионе, њихова примена на путничким авионима иако су омогућавали знатно повећање брзине лета у односу на авионе са клипним моторима, није била економична.
Први совјетски путнички авион са млазним моторима је био Ту-104 (1956. година) који је настао успешном модификацијом бомбардера Ту-16, он је задовољио повећање брзине лета али му је укупна ефикасност била незадовољавајућа.
Иницијатор пројекта Ил-18 је био Аерофлот који је поставио захтев за наменски пројектовани путнички авион капацитета 75 до 100 места који би био намењен средњем и дуголинијском авио саобраћају. Конструкциони биро Иљушина се прихватио овог изазова и пројектовао такав авион. Авион је пројектован у току 1954. до 1956. године, а прототип је направљен до 1957. године. Авион Ил-18 је нискокрилни једнокрилац металне конструкције са четири турбоелисна мотора. Авион је полетео 4. јула 1957. године имао је 75 места и турбоелисне моторе НК-4 снаге 2.985 kW, а 17. септембра 1958. авион је полетео први пут са новим моторима АИ-20 који су уграђивани у ове авионе до краја његове производње. Максимални капацитет је износио 120 места а долет 6.500 км. Савршен аеродинамички дизајн, за то време, омогућио је Ил-18 високе летне перформансе. Овај авион је показао да турбоелисни мотори могу одговорити захтевима путничке авијације тога доба у погледу повећања брзине, надморске висине и долета, повећање капацитета, удобности, поузданости и безбедности летења као и постизања високих економских показатеља. То је био први совјетски путнички авион са кабином под притиском и климатизацијом (притисак на нивоу мора и температура од 20 °Селзијуса), био је опремљен радаром, аутоматским пилотом и низом других уређаја који су омогућавали велику поузданост и безбедност лета.
Технички опис
Ил-18 је нискокрилни путнички авион металне конструкције са четири турбо елисна мотора на крилима авиона. Труп авиона је кружног попречног пресека монокок конструкције. На почетку трупа се налазила кабина пилота са два седишта једно поред другог, иза пилотске кабине налази се простор за навигатора и стјуардесу и нус порсторије (чајна кухиња и остава за храну), затим путничка кабина или товарни простор код транспорних авиона. Код путничких авиона унутрашњост путничке кабине је изолована од буке и вибрација. Седишта у авиону су распоређена у две колоне са пролазом између њих, у десној колони у реду има три седишта а у левој по два. Са сваке стране трупа налази се петнаест округлих прозора. Имао је двоја врата за улаз и излаз из авиона, једна су се налазила на почетку трупа а друга близу репа авиона. Оба врата су се налазила са леве стране авиона. Путничка варијанта је поред врата за улаз и излаз имала још четири излаза на трупу авиона за случај опасности и хитног напуштања авиона. Ови принудни излази су били у пределу крила и налазили су се два са лева и два са десне стране трупа авиона.
У репу авиона су се налазили санитарни простор и пртљажник. Испод пода кабине се налазио пртљажни простор. У транспортним авионима са унутрашње стране трупа су биле постављене расклапајуће клупе на које су седели падобранци. Ове клупе када се превозио терет су се обарале.
За погон авиона су коришћени четири турбо елисна мотора Ивченко АИ-20М снаге - 4.250 KS (3.125 kW) сваки. На вратилу мотора се налазила четворокрака метална елиса са променљивим кораком.
Крила авиона Ил-18 су са две рамењаче кутијастог типа. Конструкција је метална а облога од алуминијумског лима закивцима причвршћена за носећу конструкцију. Облик крила је једнакокраки трапез а оса крила је управна у односу на труп авиона. Технолошки су крила подељена у три дела. Први део је заједнички са трупом - центроплан, тај део крила је трапезастог облика на којима су са предње стране причвшћени мотори а са задње закрилци и две крајње конзоле са елеронима. Покретни делови крила (закрилца и елерони) су направљени као алуминијумска конструкција обложена лауминијумским лимом. У унутрашње шупљине крила (кутије) су смештени резервоари са горивом. Крила су опремљена системом против залеђивања.
Реп авиона се састоји од једног вертикалног стабилизатора и кормила правца и два хоризонтална стабилизатора са кормилима дубине. Носеће конструкције репа су металне а облога од алуминијумског лима причвршћена закивцима. Управљачке површине кормило правца и кормило дубине су металне конструкције обложене алуминијумским лимом.
Стајни трап му је трицикл, предња нога са удвојеним точковима се увлачи у кљун авиона а главне ноге стајног трапа са два пара удвојених точкова се увлаче у празан простор гондола мотора који се налазе ближе трупу авиона. Стајни трап са предњом ногом омогућава бољу прегледност пилоту у фази полетања.
Варијанте
Авион Иљушин Ил-18 се производио у две фабрике (No30 и No84) у СССР. Направљен као путнички авион али исто тако се користио и за војне потребе, стога је развијено 9 основних варијанти овог авиона:
Ил-18 - основни први производни тип авиона са 75 седишта,
Ил-18Б - путничка верзија са 84 седишта од 1961. год. 90 до 100 седишта,
Ил-18И - верзије авиона са снажнијим моторима и 122 путника прототип,
Ил-18Д - производна верзија авиона Ил-18И,
Ил-18ДОРР - верзија авиона Ил-18Д намењена истраживању у рибарству,
Ил-18Е - верзија Ил-18Д без повећаних резервоара за гориво,
Ил-18Т - карго (теретна) верзија авиона,
Ил-20 - поморска патролна верзија авиона Ил-18
Ил-22 - летеће командно место засновано на Ил-18,
Ил-24 - извиђачке верзије авиона Ил-18,
Ил-38 - против подморничка верзије авиона Ил-18,
Техничке карактеристике
Опште
име = Иљушин Ил-18Д
намена = путнички / транспортни
посада = 5
број путника = 120
порекло = СССР
произвођач = Фабрике No30 и No84
први лет = 4.07.1957.
почетак производње = 1958.
уведен у употребу = 20.04.1959.
повучен из употребе =
статус = активан
први корисник = Аерофлот
број примерака = 564
Димензије
дужина = 35.90 m
размах крила = 37.40 m
висина = 10.2 m
површина крила = 140.00 m2
Маса
маса празан = 33.760 kg
маса полетна = 64.000kg
Погон
ТЕМ = 4 х Ивченко АИ-20М
ТЕМ снага = 3.125 kW
ТЕМ снагаКС = 4.250 KS
Перформансе
брзина максимална = 685 km/h
долет = 7.100 km
плафон лета = 10.000 m
брзина пењања = m/min
Наоружање
Авион није био наоружан.
Земље које су користиле Авион Иљушин Ил-18
Авганистан
Бугарска
Кина
Куба
Чехословачка
Источна Немачка
Западна Немачка
Египат
Џибути
Гана
Украјина
Грузија
Казахстан
Киргистан
Гвинеја
Индија
Сомалија
Северна Кореја
Уједињени Арапски Емирати
Пољска
СССР
Сри Ланка
Вијетнам
Јемен
Југославија
Мађарска
Мали
Румунија
Оперативно коришћење
Иљушин Ил-18 је један од најпознатијих и најпопуларнијих совјетских путничких авиона. Произвођени и продавани и то углавном авио-компанијама у Совјетском Савезу и земљама Варшавског уговора као и земљама Азије и Африке и представљали су окосницу средње и дуго линијског ваздушног саобраћаја дуги низ година. Почели су да се користе 1959. године и у употреби су већ више од 50 година, били су веома издржљиви тако да су многи од њих постигли више од 45.000 сати налета. Више од 40 година овај авион је служио као командни авион Совјетских оружаних снага (летеће командно место).
Ови авиони су коришћени и за летове у екстремно тешким условима као што су летови на Арктик и Антарктик. У току 1962. године Иљушин Ил-18 је коришћен за лет на Антарктик са додатним резервоарима уместо дела столица у путничкој кабини, тако да су резервоари увећани са 23.500 на 31.000 литара горива. Након искључивања ових авиона из путничког саобраћаја многи су претворени у карго верзије за превоз терета или за специјалне војне потребе. Због своје поузданости и безбедности коришћен је за превоз важних особа. По поруџбини су рађене специјалне ВИП верзије (Салон) авиони. На Светској изложби у Бриселу 1958. године, овај авион је добио прву награду.
Седамнаест страних авио-компанија је купило укупно 125 ових авиона са 100 до 120 седишта. Овом успешном авиону је подигнут споменик на московском аеродрому Шереметјево. Наследник овог авиона је млазни Ил-62.
Авион Иљушин Ил-18Д у Југославији
За потребе председника Југославије, Тита, купљена су два авиона Иљушин Ил-18Д Салон, који су били у служби од 1967 до 1975. године. Оба авиона су имала војне ознаке и цивилне регистрације.
За овај тип авиона нас везује и један тужан догађај. Поводом 20-те годишњице ослобођења Београда у Другом светском рату, 19. октобра 1964 године, на Авали се срушио совјетски путнички авион Ил-18, који је из Москве превозио седмочлану делегација државног и војног врха СССР-а. Приликом слетања летелица је ударила у планину Авала и изгорела. Погинули су сви чланови посаде и седмочлана делегација, коју су предводили маршал Сергеј Семјонович Бирјузов, Начелник Генералштаба оружаних снага СССР и Владимир Иванович Жданов, генерал пуковник Црвене Армије и Народни херој СССР и СФРЈ, иначе обојица учесници у октобарској операцији ослобођења Београда. На месту пада авиона на Авали је подигнут споменик.
Види још
Литература
- Јанић, Чедомир; Симишић, Јово. Више од летења - Осам деценија Аеропута и ЈАТ-а. Београд. 2007. ISBN 978-86-7086-004-9.
- Јанић, Чедомир; Петровић, Огњан. Кратака историја ваздухопловства у Србији . Београд: Аерокомуникације. 2011. ISBN 978-86-913973-1-9
- Јанић, Чедомир. ''Век авијације - [илустрована хронологија]''. Беочин: Ефект 1. 2003.(COBISS).
- Арсениев, Е.В., и др. История конструкциий самолетов в СССР 1951 - 1965 гг.. Москва: Машиностроение. 2002. ISBN 5-217-02918-8.
- Бојан Димитријевић, Југословенско ратно ваздухопловство 1942 - 1992., ИЗСИ и МЦО, Београд, 2012, ISBN 978-86-7403-163-6
Спољашње везе
- http://www.ilyushin.org/en/about/history/backgroung/
- http://www.airwar.ru/enc/craft/il18.html
- http://www.mycity-military.com/Avioni/Iljusin-Il-20-22.html
- http://www.avsim.su/f/fs2004-originalnie-samoleti-40/il-18-34726.html
- http://forum.valka.cz/topic/view/13946/Iljusin-Il-18V-kod-NATO-Coot
- http://rs.sputniknews.com/rusija/20151008/1100144997/ruskiavion-iljusin20-borba-protiv-ID.html
- http://szextant.blogspot.rs/2014/03/il-18v-ilyushin-moskow-jucibacsi-malev.html