- Детаљи
- Аутор: Сава
- Категорија: Чланци
- Погодака: 864
| Јак-7 | ||
|---|---|---|
 |
||
| Опште | ||
| Намена | ловац | |
| Посада | један, пилот | |
| Произвођач | ОКБ Јаковљев | |
| Први лет | 23. јула 1940. | |
| Почетак производње | 1942. | |
| Број примерака | 6.399 | |
| Димензије | ||
| Дужина | 8,50 m | |
| Размах крила | 10 m | |
| Висина | 2,75 m | |
| Површина крила | 17,2 m² | |
| Маса | ||
| Празан | 2.477 kg | |
| Нормална полетна | 2.960 kg | |
| Погон | ||
| Мотори | 1хКлимов М-105П | |
| Снага | 783 kW | |
| Перформансе | ||
| Макс. брзина на Hopt | 560 km/h | |
| Тактички радијус кретања | 643 km | |
| Плафон лета | 9.250 m | |
| Брзина пењања | 720 m/min | |
Јак-7 је совјетски ловачки авион из периода Другог светског рата. Настао је развојем од авиона Јак-1, као тренажна верзија. Међутим, током Операције Барбароса, Црвена армија је претрпела велике губитке у ваздухопловима што је морала надокнадити брзим увођењем у борбена дејства и тренажних авиона који су надограђивани у намену „тешког ловца“, са новом ознаком Јак-7. Иако првобитно двосед, за ловачке функције је на место инструктора уграђен додатни резервоар за гориво. Јак-7 су пилоти волели због тога што је био чвршћи, јачи, простији и генерално бољи од своје основе авиона Јак-1. Након рата, одређен број Јак-7 је касније враћен у првобитно улогу обуке.
До краја 1941. године, око 60 примерака ловачких авиона Јак-7 је произведено и уведено у борбену употребу. Његове летне карактеристике су биле сличне као и код Јак-1, али са слабијом покретљивошћу и маневром. Наравно, побољшања су касније направљена модификацијама, а тај нови стандард ловца, почетком 1942. године, означен је са Јак-7А. У оквиру модификација, прилагођен је радио, обновљена је полу-увлачећи репни усмеривач, замењена је задња купола кабине са навлаком од шперплоче, која се шарнирно отворала на страну, реновиран је кисеонички систем пилота и измењена је инструментална табла.
- Детаљи
- Аутор: Сава
- Категорија: Чланци
- Погодака: 954
| Јак-9 | ||
|---|---|---|
 |
||
| Опште | ||
| Намена | ловац | |
| Посада | један, пилот | |
| Произвођач | ОКБ Јаковљев | |
| Први лет | 1942 | |
| Почетак производње | 1942 | |
| Број примерака | 16.769 | |
| Димензије | ||
| Дужина | 8,5 m | |
| Размах крила | 9,74 m | |
| Висина | 3 m | |
| Површина крила | 17,15 m² | |
| Маса | ||
| Празан | 2.277 kg | |
| Нормална полетна | 2.873 kg | |
| Погон | ||
| Мотори | ПД Климов ВК-105ПФ | |
| Снага | 902 kW | |
| Перформансе | ||
| Макс. брзина на Hopt | 599 km/h | |
| Плафон лета | 11.100 m | |
| Брзина пењања | 820 m/min | |
Јак-9 је совјетски једномоторни масовни ловачки авион, из периода Другог светског рата. Трећи је ловац настао из породице Јак, у низу, након развоја Јак-1 и Јак-7, у периоду Великог домовинског рата. Са тачке гледишта структуре, то је био даљи развој Јак-7. Јак-9 је био у сваком погледу савршенији од осталих, из те породице. То је природно, јер је његово стварање трајало током скоро две године искуства у производњи и борбеној примени ''Јак-7'', а у међувремену створила се и могућност за ширу употребу дурал-аниминијума за градњу његове структуре, у односу на раније велике тешкоће и мале могућности у почетку рата, за његове предходнике. Употреба метала, у градњи структуре, значајно је смањило њену масу, што је омогућило повећање носивости горива и моћнијег оружја и разноврсније опреме. Јак-9 је поседовао боље карактеристике од свих својих савременика. Развијен је и произвођен под руководством бироа Александра Јаковљева, као и остали из те породице.
Средином 1944. године, Јак-9, Јак-9Т и Ил-9Д, били су бројнији од свих осталин ловачких авиона у наоружању заједно и они су у великој мери заменила Јак-1 и Јак-7Б, на главним фронтовима. Производња Јак-9 достигла је 20 примерака дневно. Од октобра 1942. до краја 1948. произведено је укупно 16.769 примерака, у 15 модификованих верзија.
Јак-9 се налазио у наоружању ратних ваздухопловстава 10 савезничких земаља, понегде је оперативно коришћен све до краја шездесетих година двадесетог века.
- Детаљи
- Аутор: Сава
- Категорија: Чланци
- Погодака: 1057
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Беспилотна летелица (БПЛ) је ваздухоплов са којим управља навигатор, пилот са даљинским преносом управљајућег сигнала са земље или који лети аутономно по задатим запамћеним подацима трајакторије.
Намене БПЛ-а су веома распрострањене у спортским активностима, у привреди и у војсци. Развојем БПЛ, на бази употребе стално унапређиване технологије шири се лепеза њихове могуће намене.
Најмасовнија употреба БПЛ је у војсци. За разлику од крстареће ракете, БПЛ је конструисана за вишекратну употребу и дефинише се по свим правилима струке као и остали ваздухоплови, али без обезбешења услова за присуство посаде, пилота и без додатне конструкције и опреме за њихове функције и услове поузданог боравка.
БПЛ може бити и са једнократном употребом, као „самоубица“ тада је максимално поједностављена, јефтина, пуна експлозива и користи се за уништавање посебно важних циљева као крстарећа ракета, а може и без ношења експлозива као летећа мета у ваздупном простору, за гађање средствима противваздухопловне одбране. Раније су се, за ту намену користили старији ваздухоплови, повучени из оперативне употребе, које је пилот уравнотежио (натримовао) и напуштао непосредно пре њиховог гађања.
Аеродинамичка и структурална конструкција је идентична као код пилотираних летелица, али без кабине и осталих решења везаних за посаду. Чешће се реализују беспилотни авиони за захтевнију намену, а ређе као беспилотни хеликоптери.
Техника и принцип полетања и слетања су често идентични ваздухоплову са пилотом, а постоје и решења са катапултирањем и приземљењем са падобраном. Најчешће се управља комбиновано са вођењем из земаљске станице са даљинским преносом командног сигнала, а поједини делови трајакторије аутономно, унапред запамћеним навигацијскум подацима и задатим компонентама вектора стања лета.
Тренутно, војне БПЛ претежно обављају извиђачке, шпијунске али све више и директне борбене задатке. Америчко ратно ваздухопловство планира огромно повећање флоте БПЛ у оперативној употреби до 2047. године. БПЛ се користе и у цивилне сврхе као што је откривање пожара, борба против ватрене стихије, надгледање подручја угрожених са поплавама, надгледање саобраћаја, кретање животињског света, надгледање траса цевовода са нафтом, гасом и са другим флуидима.
Сасвим је извесно да ће борбени авиони 6. генерације бити беспилотни и алтернативним могућностима са посадом / без посаде.
- Детаљи
- Аутор: Сава
- Категорија: Чланци
- Погодака: 1135
MQ-1 предатор је америчка беспилотна летелица (БПЛ), оперативно је користи ЦИА и неколико ратних ваздухопловстава западних земаља. У раним деведесетим годинама прошлог века, ова је летелица била намењена само за извиђање, гледањем унапред (смеру лета), помоћу камера и других сензора. Касније су на њу интегрисане две спољне носеће линије за две ракете или за друго алтернативно наоружање. Због смештаја сензора (очију), у чеоном делу трупа, мотор јој је уграђен назад, са потисном елисом.
Летелица је оперативно и борбено коришћена у ваздушном простору Југославије (Босна и Србија), Авганистана, Пакистана, Јемена, Ирака, Ирана, Либије, Сомалије и САД. БПЛ предатор може да дејствује на циљу удаљеном и до 740 km од места полетања (тактички радијус), може да крстарити изнад жељене локације у трајању и до 24 часа и да се врати у своју базу. Укупно је произведено 360 ових основних варијанти летелица, од којих 285 RQ-1 и 75 MQ-1. Произведено је до октобра 2007. године, 104 примерка летелица MQ-9, за остале варијанте нема података. Предатор је пројектован са лако растављивих шест склопова, који се једноставно пакују у контејнер за транспорт. Контејнери, са склоповима предатора, транспортују се авионом Локид C-130 херкулес, на било коју локацију земаљске кугле. На тај начин, летелице могу брзо бити пребазиране на велике удаљености, затим склопљене и оперативне.
Од 2001. године, MQ-1 предатор је постао примарна беспилотна летелица, за офанзивна дејства Америчког ваздухопловства и Централне обавештајне агенције, у Авганистану и Пакистану. Због борбене користи, класификација и начин борбене употребе ове летелице се држе као поверљиви подаци. Остварени почетни борбени резултати, били су основа за њен даљи развој у ефикаснијег наследника MQ-9 рипер-а, моћног борца, у и из ваздушног простора, на нивоу ефикасности авиона са људском посадом.
Циљ је да се широм света разместе ескадриле, са беспилотним летелицама предатор и са одговарајућим особљем, у намени тактичке подршке војним операцијама или другим специфичним задацима америчке војске и безбедносних агенција, а и у цивилним активностима и службама.
- Детаљи
- Аутор: Сава
- Категорија: Чланци
- Погодака: 877
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Соларни импулс је први експериментални пилотирани авион који се погони соларном енергијом, претвореном у електричну. Извршни погонски склоп је електро-мотор са елисом. Летелица је намењена да се с њом оствари непрекидни лет дању и ноћу, без горива и загађивања средине. Може да непрекидно лети и да облети куглу Земаљску, стим да ноћу користи акумулирану електричну енергију у батеријама, које се пуне у току дана из соларног система. Развој летелице Соларни импулс, почео је 2003. године, захваљујући двојици пилота, Бертранду Пикарду и Андреу Боршхбергу (фр. Bertrand Piccard et André Borschberg).
Први прототип је двосед, а назива се Солар импулс 1 (HB-SIА), пројектован је са захтевом да временски остане у ваздуху, без слетања, до 36 часова. Ова летелица је обавила свој први пробни лет у децембру 2009. године. У јулу 2010. године, облетео је читаву дневну сунчеву обданицу, укључујући скоро девет сати ноћног летења, у оквиру укупних 26. Пикард и Боршхберг су успешно реализовали летове из Швајцарске до Шпаније, а затим до Марока у току 2012. године, а затим вишефазним летом преко Сједињених Америчких Држава, у 2013. години.
Други прототип је једносед, а назива се Солар импулс 2 (HB-SIB). Он је са више соларних ћелија и снажнијим електро-моторима, а и са другим је побољшањима. Направио је први пробни лет у ваздухопловној бази Пајерне, 2. јуна 2014. године, што је био његов први корак у дугом процесу припрема, пред одлазак на лет око Земљине кугле. У марту 2015. године, Пикард и Боршхберг су започели лет око света овом летелицом, полазећи из Абу Дабија у Уједињеним Арапским Емиратима. Планирано је да се HB-SIB врати у Абу Даби у августу 2015. године, по завршетку тога маратонског пута и историјског подухвата. До 1. јуна 2015. године, авион је прелетео Азију и слетео у Нагоји, у Јапану. Из Нагоје је полетео 28. јуна, на Хаваје. Затим је прелетео САД и слетео у Њујорк, одакле је стигао у Севиљу, Шпанија, 23. јуна 2016. године.
Дан пре очекиваног слетања летелице Соларни импулс 2 (HB-SIA), пилот Андре Боршхберг је оборио све рекорде за временску дужину самосталног лета, без замене.