Музеј ваздухопловства — Београд

Музеј ваздухопловства — Београд

Основне информције
Основан 1957.
Колекција летелица
Број предмета преко 200
Адреса Аеродром Никола Тесла Београд

11271 Сурчин
Србија

Место Београд (Србија)
Презентација muzejvazduhoplovstva.org.rs

Музеј југословенског ваздухопловства (сада: Музеј ваздухопловства — Београд) Након Другог светског рата, група инжењера,  Коста Сивчев, Борис Цијан и Мирослав Спасић, обнављајући Ваздухопловни опитни центар, на Старом београдском аеродрому, сакупљају већи број авиона са намером да буду сачувани за будућу музејску збирку, али наређењем Команде ваздухопловства o расходу трофејних ваздухоплова велики део ових авиона је и уништен. Ипак, неколико вредних авиона је сачувано како би употпунили предвиђену изложбу поводом десетогодишњице устанка против фашизма. Дуго су експонати били смештени у дворишту старог аеродрома и у шупи за огрев Ваздухопловнотехничког института у Жаркову, да би 1957. године при Команди Ратног ваздухопловства (РВ и ПВО) био основан музеј. Од 1989. године смештен је у модерној згради, изграђеној по пројекту босанско-херцеговачког архитекте Ивана Штрауса, од стакла и бетона на београдском аеродрому. Године 2013, Влада Србије је зграду Музеја прогласила спомеником културе. У збиркама музеја има преко 200 летелица, од којих посетиоци могу да виде 50 летелица у згради и десетак на платоу око зграде. Неки од експоната налазе се у депоу музеја и чекају на рестаурацију. Међу њима свакако најзначајније место заузима ловац италијанске производње Фијат G-50 који представља једини сачувани примерак на свету.

У музеју се налази и реплика летелице Сарић 1 Ивана Сарића, пионира ваздухопловства из Суботице. Он је остварио први лет на тој летелици, сопствене производње, 1910. године.

Од историјског значаја је Олуј 11, то је први наоружани авион, коришћен у српској војсци. Изложен је и први авион произведен у Србији, Физир ФН, у првој фабрици авиона у Србији, Икарус.

Међу авионима властитог развоја и производње, почасно место заузима Г-2 галеб, први домаћи авион с млазним мотором који је серијски произвођен и коришћен, поред нашег ваздухопловства, и у више ваздухопловстава пријатељских земаља. У време свога увођења у оперативну употребу је добио награду на салону Le Bourget у Паризу, као најбољи авион у својој класи.

Поред авиона властитог развоја и производње, збирка садржи и велики број авиона из Другог светског рата, различитог порекла, из више земаља учесница. Међу њима се налазе Хокер харикен, Спитфајер, Тандерболт, Јак-3, Ил-2 штурмовик, Месершмит Ме 109, Г-2 и други. Након НАТО бомбардовања СР Југославије 1999. године Музеј ваздухопловства је сакупио значајан број експоната везаних за овај догађај. Најзначајнији међу овим експонатима, су делови америчког тзв. невидљивог бомбардера F-117 најтхок и америчког ловца бомбардера F-16 фајтинг фалкон који су оборени са дејством ПВО ВЈ.

У Музеју је доступан велики број докумената и текстова о ваздухопловним јединицама и установама.

Опширније: Музеј ваздухопловства — Београд

Генерације млазних авиона

Ме 262, ловачки авион из
Другог светског рата, представник је
1.генерације.
 
 

Генерације млазних авиона (ен. Jet fighter generations), произашле су из подела борбених авиона, погоњених млазним моторима и то према њиховој борбеној ефикасности и аспекту примене технологија у њиховој градњи, одређеног нивоа и временског периода. Борбене могућности млазних ловачких авиона су начелно назначене преко њиховог разврставања у „генерације“. При чему, типичан представник дотичне генерације треба да има одређени ниво мотора, опреме и наоружања. Типичан авион, представник наредне генерације је унапређен савременијим погоном, опремом, наоружањем и осталом надградњом, што га чини супериорнијим од представника претходне.

Терминологија и критеријуми ове поделе су незванични и доста контраверзни, али се ипак користе пошто и такви начелно упућују на разлике у редоследу развоја борбених авиона. Садашњи систем поделе на генерације се доста разликује од првобитног, који је предложио Ричард П. Халион. Међутим, генеза развоја борбених авиона није линеарна функција и свака таква подела мора да има недостатке. Не постоји генерални регистар карактеристика које дефинишу сваку генерацију, то јест ова категоризација је непрецизна. Постоје повремена неслагања о томе, како би борбени авиони требало да буду категорисани.

Опширније: Генерације млазних авиона

Млазни ловац прве генерације

Ме 262, ловачки авион из
Другог светског рата, представник је
1.генерације.

Млазни ловац прве генерације припада групи првих ловачких авиона са примењеним млазним мотором. Развијени су и почели су се серијски производити крајем Другог светског рата. Борбени авиони са млазним мотором прве генерације, концепционо, уопште се не разликује од дотадашњих, са клипним мотором. Једина разлика је била интеграција млазног мотора уместо клипног. Први млазни борбени авиони, произведени у серији, били су немачки Me 262, Me 263 и британски Глостер метеор, сва тројица су ушли у оперативну употребу, отприлике у исто време, у 1944. години. Мали и ограничен су имали борбени утицај током завршних операција Другог светског рата.

По завршетку рата настављен је развој авиона ове генерације. Наредни авиони из 1. генерације, доказали су се у Корејском рату. Најистакнутији су били F-86 сејбр и МиГ-15.

Опширније: Млазни ловац прве генерације

Млазни ловац друге генерације

МиГ-21
 

Млазни ловац друге генерације је настао у периоду између средине педесете до раних шездесетих година прошлог века. Карактеристичан је по танком крилу великог угла стреле, великој брзини и висини лета, великој брзини пењања, ракетама са IC самонавођењем и радаром за детекцију циљева у ваздушном простору. Већина их је оптимизирано за успешно пресретање, чему је подешена аеродинамика и минимизирана му је маса, чак на уштрб количине горива и последично мале аутономије лета (кратко остаје у ваздуху). Најпознатији представник за ову намену из друге генерације је совјетски ловац МиГ-21. Друга група су оптимизирани као ловци-бомбардери.

Опширније: Млазни ловац друге генерације

Млазни ловац треће генерације

F-4 фантом
 
 

Млазни ловац треће генерације припада класи ловачких авиона, развијених између раних шездесетих до седамдесетих година прошлог века, а одликују се спрегом радара и ракете ваздух-ваздух средњег домета, изван визуелног. Вођење ракете је с полуактивним радарским системом. Циљ је „осветљен“ радаром, а глава за навођење се „забрави“ за рефлектоване радарске зраке од истог и усмерава ракету према њему. Авиони из те генерације имају запажену борбену историју у локалним ратовима.

Опширније: Млазни ловац треће генерације

Млазни ловац четврте генерације

F-16 фантинг фалкон
 

Млазни ловац четврте генерације представља концепт пројекта борбеног авиона из седамдесетих година прошлог века, који су најмасовнији у оперативној употеби ратних ваздухопловстава света, у периоду од 1980. године до 2010.

Пројекат ових авиона је под јаким утицајем научене лекције из развоја и експлоатације претходне генерације. Ракете ваздух-ваздух дугог домета су усавршене у сегменту прецизности вођења. У међувремену, растући трошкови војног авиона у целини, доказали су оправданост вишенаменског концепта њихове примене, што је паралелно са укупним напретком, обележило карактеристике четврте генерације.

Концепт четврте генерације борбених авиона заснива се на претпоставци да су супериорније перформансе лета, а посебно агилност, велика предност у борби. За оптимизацију тих карактеристика, у току развоја су коришћени „развојни“ и „борбени“ симулатори лета. Током периода развоја 4. генерације, побољшана је управљивост авиона „релаксацијом“ статичке стабилности, што је омогућило увођење електричних команди лета (енгл. fly-by-wire), захваљујући напретку дигиталних рачунара, аутоматике и техника интеграције система.

Мираж 2000
 

До тада је коришћена аналогна опрема и за електричне команде лета, што је замењено дигиталним системима, у другој половини осамдесетих година прошлог века.

Последњих деценија прошлог века прогресивно су напредовали микрорачунари, што је омогућило брзу надоградњу авиона са новом опремом, у току његовог животног века, посебно система као што су радари са електронским сканирањем (AESA), дигиталне магистрале података и инфрацрвени тарагачи и обележивачи (енгл. infra-red search and track) (IRST). Због драматичног унапређења способности овим надоградњама ловачких авиона и нових пројеката последње деценије прошлог века, остварен је велики скок борбених могућности авиона. Поједини савременији авиони ове генерације, издвајају се од осталих, па су их поједине земље класифицирале као 4,5. генерација. Они укључују напредна оружја и неке од „стелт“ технологија. Они који укључују комплетне „стелт“ технологије, подразумевајући и маскирање турбинских лопатица, унутрашњи смештај свих терета и примене напредних материјала који апсорбују радарско зрачење, припадају 5. генерацији борбених авиона или специјалној категорији као што су F-22 раптор и B-2.

Сједињене Америчке Државе дефинишу 4,5. генерацију борбених авиона, у случају ако се на 4. генерацију надогради радар са AESA (електронско скенирање), слој везе високог капацитета, побољшана опрема, и способност да се интегрише садашње и предвидљиво, напредно будуће наоружање.

Опширније: Млазни ловац четврте генерације

Млазни ловац пете генерације

F-22 раптор
 

Млазни ловац пете генерације је најсавременији ловачки авион сагласно врхунским технологијама у првој половини двадесет првог века (2010.–2025.) То је по класификацији водећих, технички развијених земаља света. Критеријум за прецизну дефиницију карактеристика пете генерације млазних ловаца су контроверзни. Понеко их дефинише проширено, за њих је испуњен услов „стелт“ чак и онда када је споља поткачено наоружање. У принципу, треба да испуне услове значајно смањене уочљивости, посебно са радаром, када је обавезно „скривено“ оружје и сви остали терети у контури змаја авиона. Ти авиони морају да имају прецизно аутономно вођено оружје, високе перформансе лета, напредне функције, високу интеграцију опреме и рачунарских система и способност умрежавања са другим учесницима и сегментима „позорнице бојишта“, у циљу постизања предности у ситуационој свести. Тренутно је само један таскав авион 5. генерације у оперативној употреби у свету. То је амерички F-22 раптор, а у развоју су амерички F-35 лајтнинг II, руски Сухој ПАК ФА и кинески Ченду J-20.

Опширније: Млазни ловац пете генерације

Млазни ловац шесте генерације

RQ-180

Млазни ловац шесте генерације је пројекат ловачког авиона више класе од тренутно актуелних 5. генерације, који су тренутно делимично у оперативној употреби у Сједињеним Америчким Државама, а у развоју су у другим водећим државама. Први авиони шесте генерације, очекују се да уђу у оперативну употребу америчке морнарице у периоду од 2025. до 2030. године. Имајући у виду буџетска ограничења, Министарство одбране САД планира да то помери до 2040. године.

Руски војни стручњаци још увек нису у потпуности сагледали своју концепцију ловца шесте генерације.

Глобално речено, у току је потрага за дефиницију критеријума за наредну, шесту генерацију борбених авиона. Разматрају се опције непилотирани / пилотирани / алтернативно обе могућности, са надзвучним / хиперсоничним брзинама борбени авион. Логично је да се евентуално постојећи резултати чувају као војне, државне и привредне тајне.

Опширније: Млазни ловац шесте генерације

Јурофајтер тајфун (1. део)

Јурофајтер тајфун
Eurofighter Typhoon 02.jpg
Опште
Намена Вишенаменски ловачки авион
Посада 1

 

 

 

Произвођач

Јурофајтер корпорација
холдинг фирми из
држава коопераната:
  Уједињено Краљевство
  Немачка
  Италија
  Шпанија

Први лет 27. март 1994.
Уведен у употребу 4. август 2003.
Статус У оперативној употреби
Број примерака 444 (септембар 2015.)
Димензије
Дужина 15,96 m
Размах крила 10,95 m
Висина 5,28 m
Површина крила 51,2 m²
Маса
Празан 11.150 kg
Нормална полетна 16.000 kg
Макс. тежина при узлетању 23.500 kg
Макс. спољни терет 7.500 kg
Погон
Турбо-млазни мотор два двопроточнa турбомлазна мотора Јуроџет ЕЈ200 с накнадним сагоревањем
Потисак ТММ 60 / 90 kN
Перформансе
Макс. брзина на Hopt 2.495 km/h
Тактички радијус кретања

601 km

Долет 3.790 km
Плафон лета 19.810 m
Брзина пењања 18.900 m/min
 

Јурофајтер тајфун (енг. Eurofighter Typhoon) је маневарски, вишенаменски, двомоторни ловачки авион четврте генерације. Настао је кроз сарадњу и кооперацију Уједињеног Краљевства, Немачке, Шпаније и Италије. Намењен је за војне потребе ових земаља, као и за извоз. За развој и производњу овог авиона, одговорна је група ваздухопловних фирми из кооперантских земаља, окупљених у оквиру холдинга Јурофајтер корпорације (нем. Eurofighter GmbH), основане 1986. године.

Први лет прототипа реализован је 27. марта 1994. године, а у оперативну употребу уведен је 4. августа 2003. Као и код свих осталих напредних европских пројеката тог времена — Рафала, JAS 39 грипена и Новог авиона — концепција Тајфуна заснива се на аеродинамичкој шеми канарда и делта крила. Тајфун је веома агилан авион, поседује напредне системе и смањену уочљивост за непријатељске сензоре, што га сврстава у светски врх ловачких авиона. Интеграција система је извршена на основу стандарда магистрале података MIL-1553, уз подршку преко 80 рачунара, што авиону даје велику оперативну ефикасност, функционалну поузданост, растерећење пилота од сувишних радњи и потенцијал за даљу надградњу.

Серијски стандард Тајфуна заснива се на погону са два двопроточнa турбомлазна мотора Јуроџет ЕЈ200, без система за управљање вектором потиска. Систем за управљање вектором потиска већ је развијен, а следи његово испитивање и конверзија у авионе из серије 3.

За сада су поруџбине извршиле четири кооперантске државе, као и ратна ваздухопловства Аустрије и Саудијске Арабије. Серијска производња Тајфуна, подељена је у три партије. Стандард дефиниције авиона је пројектно и производно разврстан по партијама и по блоковима, у оквиру процеса постепене надградње његових способности.

Тајфун је најнапреднији вишенаменски борбени авион нове генерације тренутно доступан на светском тржишту. Почетним планом од 765 и до сада уговорених 559 примерака авиона, Тајфун је највећи европски војни програм сарадње у сегменту високе технологије што значајно јача европску ваздухопловну и осталу индустрију у глобалној конкуренцији. Запошљава више од 100.000 људи у 400 компанија у водећим земљама Европе. Јурофајтер корпорација руководи програмом, у име својих акционара оснивача са прометом од 60,7 милијарди евра (2006). Са извозом 72 авиона у Саудијску Арабију, остварен је уговор вредан 4.430 милиона фунти (око 6,4 милијарде евра 2007. године).

Опширније: Јурофајтер тајфун (1. део)

Јурофајтер тајфун (2. део)

Структура

Materijali3.svg
Примењени материјали за израду структуре Тајфуна.

Тајфун има лагану структуру, што је постигнуто са оптимизацијом димензионисања њених делова и избором материјала из домена високе технологије: (82% композита, од тога 70% композит од угљеничних влакана, а 12% од стаклених). У градњи авиона велика је корист од композитних материјала који су издржљивији, повећавају крутост, смањују масу и радарски попречни пресек авиону, пошто упијају радарске зраке. Оквашена површина структуре Тајфуна је само 15% од метала, лаких легура и титана. Крило и труп су од угљеничних влакана. Само су неки делови од метала, као што су окови за међусобну везу већих склопова. Општа спецификација примене материјала, шематски је приказана на слици десно.

Крило је вишерамењачне конструкције са интегралним резервоарима за гориво. Изведени су ефикасни унутрашњи и спољни флаперони и преткрилца на нападној ивици. На крајевима крила и испод њих уграђене су везне тачке за линије наоружања и друге терете. Оплата крила и рамењаче су од угљеничних влакана. Ребра су од угљеничних влакана са металном арматуром. Титанијум је коришћен за крила, у делу окова (крило/труп) и за израду спољних флаперона.

Тајфун је предвиђен за груба слетања на кратке стазе, то му омогућује конструкција стајних органа, који су стандардни, типа трицикл са једним точком на свакој нози. Главне ноге су ослоњене на структуру крила и увлаче се унутра према равни симетрије, а носна уназад у предњи део трупа. Управљање са носним точком је једна од секундарних функција команди лета. Поред тога, за хитна кратка слетања, Тајфун је опремљен куком за захват кочионог ужета, на задњем дела трупа.

Јурофајтер тајфун пројектован је по захтевима да његова структура издржи замор са веком употребе од 6.000 сати лета, односно у еквиваленту од 30 година временског трајања. У септембру 1998. године, завршена су статичка и динамичка испитивања структуре авиона. На основу добијених резултата из испитивања, користећи симулацијоне методе, закључено је да је структура способна да издржи 18.000 сати, односно три пута више од пројектованог века.

Опширније: Јурофајтер тајфун (2. део)

Јурофајтер тајфун (3. део)

Наоружање

Топ, Маузер BK-27.

Тајфун је опремљен топом Маузер BK-27, калибра од 27 mm, са бојевим комплетом од 145 граната. Топ је тежак 100 kg без граната и инсталиран је у корен десног полукрила. Каденца му се може изабрати између 1.000 и 1.700 граната у минути, док је излазна брзина гранате 1.025 m/s. За 0,5 секунди, може се испалити преко 4 kg масе граната. Муниција се аутоматски доводи у топ, а чауре се одводе у контејнер.

Гранате не смеју бити повезане, али се постављају у спремник, што смањује потребно време за пуњење оружја. Ефективни домет гранате је око 1.600 метара. Гранате су различитих врста, расположивих за више намена. Високо експлозивне гранате се користе за дејство против ракета којима је нападнут авион, и ове ракете се самоуништавају после промашаја циља. Посебан је тип граната против циљева на копну, за противоклопну борбу. Маса једне гранате је око 260 грама.

Авион Тајфун поседује 13 спољних везних тачака за подвешавање борбених средстава и другог терета. Максимална укупна маса подвешених терета, стандардно је до 6.500, а може и до 7.500 kg. Подвесне тачке су распоређене, по четири испод сваког полукрила (8 под крилом) и пет испод трупа (види слику десно). На три подвесне тачке могу се подвесити спољни резервоари горива, два под крило и један под централни део трупа. На ову везну тачку испод центалног дела трупа, подкачиње се једино резервоар горива (није предвиђена алтернатива). На слици десно, оивичени су резервоари горива са жутом бојом. Могу се бирати између два расположива типа: од 1.500 литара, који је намењен за подзвучни лет и ниске маневре, са малим убрзањем n•g, a оптимизиран за надзвучни лет и оштар маневар са великим убрзањем n•g је запремине од 1.000 литара. Британска фирма BAE систем је припремила аеродинамички профилисане резервоаре горива за постављање на задњи део трупа авиона и стапали би се са њим у задебљан профил (као облога). Запремина овог резервоара је 1.500 литара. Са њим се повећава долет авиона за око 25%. Две подтрупне бочне линије поседују по две тачке подвешавања. На њих се у контуру трупа могу подвесити 4 ракете ваздух-ваздух великог домета, са утапањем у контуру без значајнијег повећања отпора и радарског одраза. Две најудаљеније линије на крилу опремају се само са ракетама ваздух-ваздух кратког домета. Могу се користити везне тачке и за подвешавање и другог оружја, под условом да је обезбеђена њихова интеграција, сагласно пропису MIL-STD-1760.

Подвесни терети (црвено),
а топ (зелено).

Поред ракете ваздух-ваздух кратког домета, типа старог Саидвиндера, на располагању су и нове већег домета, са ознакама ASRAAM и IRIS-T. Ракете ASRAAM, имају значајно повећан домет, што је био и основни циљ њиховог развоја. Са том ракетом непријатељски авион може бити уништен у приближавању и пре него што дође до међусобне борбе. Покретљивост ових ракета у блиској борби, упоредива је са Саидвиндером, али то јој је био секундарни пројектни захтев, мада је овде много јачи потисак мотора и низак отпор, што јој је основни разлог за побољшани маневар. Ракета IRIS-T, пројектована је да буде посебно агилна, тако да јој одмах може бити циљ и сопствени авион. То јест, може брзо заћи за реп „свога“ сопственог авиона, са кога је и лансирана. Та способност је позната под називом као потпуно сферна, или сверакурсна ракета.

За борбу на великим растојањима, користи се привремено ракета AIM-120A/B/C AMRAAM, која се успешно показала у борби. У будућности, биће замењена са много моћнијом ракетом MBDA метеор, која је опремљена набојномлазним мотором, заснива се на новој технологији у домену електронике и управљања.

Оружје ваздух-земља сачињавају разне врсте бомби и ракета. Бомбе су побољшане, а у плану развоја је да у будућности буду побољшане и ракете. Планови о надградњи максималног спољњег ношења оружја се не објављују, тј. подлеже тајности. Тајфун ће носити и неке типове крстарећих ракета.

Опције коопераната су усаглашене са карактеристикама заједничког авиона, а и стандардизовано је ношење наоружања по типовима и количини. У доњој табели, приказана су усаглашена решења према могућностима авиона и потребама корисника.

Опширније: Јурофајтер тајфун (3. део)

Јурофајтер тајфун (4. део)

Оперативна употреба

Симулација борбе западних авиона у
ваздушном простору, са потенцијалним
противником Су-35. Бројна вредност
процената значи
број победа у току 100 борби.

Борбена способност

Јурофајтер тајфун је у међународној конкуренцији предмет оперативног оцењивања, са неколико аспеката и критеријума. Као вишенаменски авион, најважнија и најзахтевнија му је намена превласт у ваздушном простору. Тај сегмент задатака је имао доминантан утицај на избор високе технологије, посебних конструктивних решења, што је довело до високих трошкова развоја и производње. Оцењивање борбених способности је разрађено по посебним максимално објективизираним критеријумима и методологији, врши се у односу на изабрани еталон авион, условно речено потенцијални противник. У овом случају оцењивања, изабран је противник Су-35 који је настао од познатог руског авиона Су-27. Ова конкретна оцењивања Тајфуна, у оквиру групе борбених авиона прве линије у свету, извршена је у специјализованој институцији изван Јурофјтер корпорације и без њеног утицаја.

Математичко моделирање понашања објеката па и авиона достигло је, у условима високе рачунарске технологије, веома висок ниво. Коришћени „модели“ у симулацији динамике објеката дају резултате, веома блиске реалним. У развојним ваздухопловним центрима изграђени су борбени симулатори, у којима се врши симулација борбе авиона у ваздушном простору, користећи њихове математичке „моделе“, уз подршку моћних умрежених рачунарских ресурса. Борбу врше стварни борбени пилоти, а због објективности у току оцењивања мењају улоге (авионе) у симулацији борбе, тако да се максимално искључи утицај њихових карактеристика на добијени резултат.

У току ових истраживања, усвојене су најбоље перформансе по свим сегментима за оба супроставњена противника од опреме, структуре, перформанси мотора (укључујући коришћено гориво), система заштите и интерфејса човек-авион. У овим испитивањима француски Рафал је користио своје ракете ваздух-ваздух Супер матра и MICA (што је примарно оружје француске авијације), док су остали ваздухоплови користили оружје AMRAAM.

Према резултатима симулације закључује се да Јурофајтер има победнички рејтинг од 82% (од 100 борби са авионом Су-35 био би победник 82 пута, а изгубио би битку само 18 пута). То је значајна предност за превласт у ваздушном простору над авионом Су-35. Другим речима, статистички гледано један би Тајфун био изгубљен, наспрам 4,5 изгубљена Су-35 у борби за превласт у ваздушном простору.

Произилази да су Су-35 и Рафал потпуно равноправни (1:1). Разумљиво да је F-22 раптор најсупериорнији авион у односу на све остале разматране у симулацији борбе, пошто је представник пете генерације (види резултате симулације на слици десно, горе). Ово су ипак само резултати математичке симулација без физичког учешћа реалних авиона, њихових система и услова борбе, али се сматра као поуздана и прихватљива приближност за оцењивање способности.

Опширније: Јурофајтер тајфун (4. део)

Рафал (авион)

Рафал
Rafale - RIAT 2012 (7852045796).jpg

Авион Рафал

Опште
Намена вишенаменска
Посада један члан
Произвођач Марсел Дасо
Први лет 1986.
Почетак производње 2. мај 2001.
Димензије
Дужина 15,30 m
Размах крила 10,90 m
Висина 5,34 m
Површина крила 46 m²
Маса
Празан 9.060 kg
Нормална полетна 23.700 kg
Макс. тежина при узлетању 24.500 kg
Макс. спољни терет 9.500 kg
Погон
Турбо-млазни мотор 2 × М88-2 Снекма
Потисак ТММ 2 × 75,6 / 2 × 50 kN
Перформансе
Макс. брзина на Hopt 2.390 km/h
Макс. брзина на H=0 1.290 km/h
Тактички радијус кретања 1.850 km
Плафон лета 16.800 m
Брзина пењања 18.600 m/min
 

Рафал (фр. Rafale) је француски вишенаменски двомоторни борбени авион четврте генерације. Развио га је и производи Марсел Дасо, заједно са својим традиционалним кооперантима. Концепцијски, овај авион се заснива на аеродинамичкој шеми делта крила, блиско спрегнутог са канаром (фр. canard).

Рафал треба да буде ослонац Француског ратног ваздухопловства и Француске ратне морнарице, као и иностраних традиционалних корисника борбених авиона Марсел Дасо, за дејства са копна и мора, у периоду до 2040. године. Намењен је да равноправно извршава задатке противваздухопловне одбране, премоћи у ваздушном простору и дејства ваздух-земља и ваздух-море.

У периоду највеће интеграције свих европских ресурса, па и ваздухопловних технологија, француска ваздухопловна индустрија је у духу своје традиције, сачувала аутономност над развојем и производњом авиона Рафал и поред највећег кооперацијског програма свих времена Јурофајтер тајфуна. За разлику од швеђана са Грипеном, Рафал је потпуно национални програм. Француска одлука о програму Рафала је била заснована на интересу да самостално интегришу своје нове технологије у напредни авион, који ће им у наредном периоду заменити постојеће Мираж F-1, Супер етандар, Мираж 2000, F-8 крусејдер и Јагуар. Програм је почео са интеграцијом нових технологија у експериментални авион, тзв. демонстратор нових технологија (ACX). Из њега је произашао прототипски развој и серијска производња авиона Рафала, у више варијанти.

Рафал је способан да достигне максималну брзину адекватну Маховом броју од 1,8, а са 6 пројектила MICA постиже надзвучну брзину адекватну Маховом броју од 1,4. Његова максимална носивост је 9.500 kg, што га чини јединим ловцем на свету, који је у стању да обавља мисију при ношењу 1,5 пута већи терет од своје сопствене тежине. Може обављати више задатака са веома различитим профилима лета истовремено, што му даје високе вишенаменске карактеристике.

Многа ваздухопловна опрема и функције, као што су директно управљање гласом, радар RBE2 AA са активним електронским скенирањем и предњи оптоелектронски инфра-црвени сензор за претраживање и праћење циљева су домаћи развој и производ, намењени за Рафалов програм.

Уведен је у оперативну употребу у Француској, а озбиљно разматрају Индија и неколико других држава да га га уведу у своја ваздухопловства.

Рафал је 28. марта и 1. априла 2007. године, имао ватрено крштење у борбеној примени, у оквиру НАТО операција у Авганистану, затим је учествовао у Војној интервенцији у Либији и сада у Исламској Држави.

Опширније: Рафал (авион)

JAS 39 грипен

JAS 39 грипен
JAS Gripen.jpg
Опште
Намена вишенаменска
Посада једносед/двосед
Први лет 9. децембар 1988.
Димензије
Дужина 14,1 m
Размах крила 8,4 m
Висина 4,5 m
Површина крила 25,54 m²
Маса
Празан 6.620 kg
Нормална полетна 8.720 kg
Макс. тежина при узлетању 14.000 kg
Погон

Мотор

Волво аеро РМ12 турбофен, по лиценци од
Џенерал Електрик F404-400
Потисак 54 / 80 kN,
Перформансе
Макс. брзина на Hopt 2.410 km/h
Плафон лета 17.000 m
Брзина пењања 15.300 m/min
 

JAS 39 грипен  (енгл. griffin[a]) је вишенаменски једномоторни борбени авион четврте генерације, с могућношћу даљег развоја (4+). Производи га шведска компанија Саб (шве. Saab). Назив JAS му наглашава вишенаменску улогу. То су почетна слова од шведских речи: jagt, attak, spaning, што значи ловац, јуришник и извиђач. Развијен је и производи се као резултат доследне шведске стратегије вишегодишњег ослонца на властити развој и производњу борбених авиона. Без обзира што су развој пратиле значајне тешкоће, швеђани су истрајали до краја, и не само да су обезбедили своме ваздухопловству квалитетан борбени авион, него су га понудили и на иностраном тржишту. „Грипен“ замењује старије авионе Саб 35 дракен и 37 вигген , у шведском ваздухопловству. Концепционо се заснива на аеродинамичкој конфигурацији делта крило спрегнуто с канардом, пројектованом релаксираном уздужном статичком стабилношћу, на основу примене електричних команди лета (енгл. fly-by-wire control systems). Покреће га двопроточни турбомлазни мотор Волво РМ12, а постиже максималну брзину адекватну Маховом броју 2. Касније је авион модификован за НАТО стандарде, са могућношћу пуњења горивом у лету.

Шведска влада је 1979. године почела развојне студије за вишенаменски авион, респективан као ловац, за подршку и за извиђачке задатке. Саб је конципирао нови пројекат и развио га у авион JAS 39 грипен, чији је први прототип полетео 1988. године, након два удеса, током прототипског развоја и развојних испитивања. Разлози су били у скривеним грешкама у софтверу електричних команди лета. „Грипен“ је уведен у оперативну употребу шведског ваздухопловства у 1997. години. Надограђене варијанте, које се заснивају на интеграцији напредније опреме, повећању аутономије лета и долета, уведене су оперативну употребу у 2003. години. У току је даљи његов развој, у побољшану варијанту, у развоју је од 2014. године, означена са JAS 39 E/F грипен, под називом Грипен следеће генерације (JAS 39 грипен NG или Супер – JAS).

„Грипен“ је уведен у оперативну употребу у ратним ваздухопловствима Шведске, Чешке Републике, Мађарске и Јужноафричке Републике, а наручила га је и Тајландска краљевска авијација. За његов инострани пласман повољна околност је била та што су остали слични програми развоја једномоторних борбених авиона прекинути. То су израелски Лави, југословенски Нови авион, а индијском LCA су значајно снижени захтеви и пролонгирана динамика реализације. У таквим околностима, „Грипен“ је остао без конкуренције. Остао је сам на светском тржишту једномоторног борбеног авиона четврте генерације. Формирано је неколико партнерстава у заједничким напорима иностраног пласмана са више иностраних авионских компанија. Један пример таквих напора је „Грипен Интернатионал“, представља заједничко партнерство између Саба и британског „БАЕ системс“ формирано 2001. године, успешно су извезли „Грипена“ у Јужну Африку. Касније је та организација укинута, под оптужбом за коришћено подмићивање за обезбеђење извоза авиона.

Опширније: JAS 39 грипен

Локид Мартин SR-72

Локид Мартин SR-72
 
Опште
Намена Неуочљив, хиперсоничан стратешки извиђачки авион
Посада Без посаде
Земља порекла Flag of the United States.png САД
Произвођач Локид Мартин
 

Локид Мартин SR-72 је беспилотни, хиперсоничан авион намењен за обавештајне задатке, надзор и извиђање, а предлаже га Локид Мартин да наследи SR-71 блекбирд. По чињеницама да је беспилотни, неуочљив и да лети у домену хиперсоничних брзина, може се сматрати да је увод у борбене авионе 6. генерације.

Опширније: Локид Мартин SR-72

F-35 лајтнинг II

F-35 лајтнинг II
 

F-35 лајтнинг II је једномоторни вишенаменски борбени авион, пете генерације, са умањеном уочљивошћу. Намењен је за борбу за превласт у ваздушном простору, против циљева на Земљи и мору, као и за извршавање задатака извиђања. Произашао је из експерименталног авиона X-35, који је победио на конкурсу у програму енгл. Joint Strike Fighter (JSF). Још увек је у фази развоја, која је временски продужена због повећања захтева, трошкова и смањеног буџета. Америчко министарство одбране, са својим извештајем је од 26. јануара 2012. године, потврдило подршку и висок приоритет програму F-35.

Досадашњи развој су финансирале Сједињене Америчке Државе и Уједињено Краљевство, а придружиле су им се и друге државе, које намеравају да тај авион уведу у своју оперативну употребу. Развој авиона F-35 лајтнинг II, одвијан је у три варијанте: са класичним полетањем и слетањем, вертикалним полетањем и слетањем, а трећа је морнаричка за палубну употребу са носача авиона. За све три варијанте, делови су максимално унифицирани, са међусобном подударношћу од 80%. Постигнута је смањена уочљивост (стелт), у коме циљу је пројектовано и унутрашње ношење наоружања, у „бункеру“ у трупу авиона.

Прототипски развој и пројектовање је реализовала фирма Локид Мартин, која је и носилац развоја експрименталног авиона X-35, претходника овом програму. Прототип авиона F-35 лајтнинг II је први пут летео 15. децембра 2006. године.

Вишенаменски F-35 лајтнинг II, у перспективи је намењен да замени цео скуп борбених авиона средње класе, који су тренутно у оперативној употреби у Сједињеним Америчким Државама, Великој Британији и код осталих њихових савезника. На тај начин, то ће бити најмасовнији интернационални авион у ратним ваздухопловствима и морнарицама већег броја земаља. Прототипски развој и пројектовање је реализовала фирма Локид Мартин, која је и носилац развоја експрименталног авиона X-35, претходника овом програму. Прототип авиона F-35 лајтнинг II је први пут летео 15. децембра 2006. године. Програм је заснован на првобитном плану поруџбина од 3.100 примерака, а сада је сведен на 2.400, што је допунски повећало јединичну цену авиона.

Војни аналитичари сматрају даје F-35 последњи ловац, који ће се развијати у америци као пилотирани авион. Следећи ловац ће бити 6. генерације, који ће бити беспилотни, или евентуално с обе опције, алтернативно беспилотни / пилотиран.

Опширније: F-35 лајтнинг II

F-22 раптор

F-22 раптор
Опште
Намена вишенаменски
Посада једносед/двосед
Земља порекла Застава Сједињених Америчких Држава САД
Произвођач Локид Мартин/ Боинг
Први лет 29. септембар 1990.
Почетак производње 1991.
Уведен у употребу 15. децембар 2005.
Број примерака 195 (8 прототипова и 187 оперативних авиона)
Димензије
Дужина 18,9 m
Размах крила 13,56 m
Висина 5,08 m
Површина крила 78,04 m²
Маса
Празан 14.365 kg
Нормална полетна 25.107 kg
Макс. тежина при узлетању 36.288 kg
Погон
Турбо-млазни мотор 2 х F119-PW-100
Потисак ТММ 2x156 kN
Перформансе
Макс. брзина на Hopt 2.132+ km/h
Тактички радијус кретања 759 km
Долет 3.219 km
Плафон лета 19.811 m


F-22 раптор (ен. F-22 Raptor) је први у свету борбени авион пете генерације, уведен у оперативну употребу, у Америчком ратном ваздухопловству. Авион може да лети брже од брзине звука на базном потиску, без укључивања допунског сагоревања мотора. У томе режиму може дуготрајно да крстари, у задацима дежурства. Основна намена Раптора је постизање превласти у ваздушном простору, а секундарно му је дејство по циљевима на тлу (земља / море) и електронско ратовање.

Раптора карактерише способност летења на изузетно великим висинама и брзинама. На њему је примењена најсавременија технологија аеродинамичког обликовања, градње мотора, висок однос потисак / маса, софистицирана електронска и друга опрема, систем управљања, савремена интеграција авионских система и више технологија за смањење уочљивости и могућности откривања сензорима, са Земље и из ваздуха.

Рекордер је по цени и по трошковима оперативне употребе, по часу лета.

Неколико држава попут Јапана, Аустралије и Израела, показало је жељу за куповином Раптора. Амерички Конгрес је ставио забрану на његов извоз, чак и својим поузданим савезницима.

Председник Барак Обама је потписао овлашћење за пословну 2010. годину, 28. октобра 2009. у којој нису била предвиђена средства за његову даљу производњу.

Од укупно 195, последњи примерак F-22 раптор је произведен 2. маја 2012. за Америчко ратно ваздухопловство, током трајања производње у претходних 15 година. То је био завршетак производње и процеса увођења у оперативну употребу, овог типа авиона.

Опширније: F-22 раптор

F-117 најтхок


 
 

 

F-117 најтхок
F-117 Nighthawk Front.jpg
Опште
Намена бомбардер
Посада 1 члан
Земља порекла САД
Произвођач Локид
Први лет 18. јун 1981.
Уведен у употребу 15. октобар 1983.
Повучен из употребе 22. април 2008.
Статус повучен из употребе
Први корисник Америчко ратно ваздухопловство
Број примерака 64 (5 YF-117A, 59 F-117A)
Димензије
Дужина 20,08 m
Размах крила 13,20 m
Висина 3,78 m
Површина крила 105,9 m²
Маса
Празан 13.600 kg
Макс. тежина при узлетању 23.800 kg
Погон
Турбо-млазни мотор 2 х Џенерал електрик F404-GE-F1D2
Потисак ТММ 2 х 48,9 kN
Перформансе
Брзина крстарења 306 km/h
Макс. брзина на Hopt 1.040 km/h
Тактички радијус кретања 860 km
Долет 3.080 km
Плафон лета 13.716 m
 

F-117 најтхок (енгл Nighthawk) је амерички двомоторни авион, једносед, са примењеном технологијом смањене уочљивости (енгл Stealth technology). Намењен је за борбена дејства ваздух-земља, у својству тактичког бомбардера. Једино га је оперативно користило Америчко ратно ваздухопловство, до 2008. године. Први је лет направио 1981. године, а уведен је у оперативну употребу у октобру 1983.

Локид је развио специфичну неуочљиву (стелт) технологију, из чега је произашао пројекат оперативног авиона F-117, у условима скромне подршке рачунара, неопходне, за сложени прорачун минимизирања површине радарског пресека. У временском периоду његовог развоја, рачунари нису били на потребном нивоу са својим могућностима, ни по развоју хардвера ни софтвера, за примену сложених метода прорачуна у функцији оптимизације решења пројекта „стелт“ технологијом.

F-117 је посебно промовисан, као „невидљиви ловац“ (енгл Stealth Fighter), иако је намењен за борбу ваздух-земља. Чак је и неуобичајено и претенциозно означен са „F“, почетним словом назива за америчке ловце (енгл Fighter).

Учествовао је у борбеним операцијама у Панами, Ираку и на простору бивше Југославије.

У току оперативне употребе, авиони F-117 су имали шест удеса и једно обарање у борби. Војска Југославије је прва и једина у свету која је званично успела да сруши авион овог типа, у току НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије, 27. марта 1999. године. Успела је да га обори и да сруши мит о његовој „невидљивости“, дејством 3. батаљона 250. ракетне бригаде југословенске ПВО, руским ракетним системом С-125 нева-М.

Укупно је произведено 64 примерка овог типа авиона, од чега су 5 били прототипови у власништву Локида (за њихова интерна испитивања). Америчко Ратно ваздухопловство је повукло авионе F-117 из оперативне употребе 22. априла 2008. године, дајући искључиву предност над њима ловачким авионима 5.генерације F-22 раптор и F-35 лајтнинг II.

Опширније: F-117 најтхок

F/A-18 хорнет

F/A-18 хорнет
USMC FA-18 Hornet.JPEG
Опште
Намена Вишенаменски борбени авион
Посада Један
Произвођач Макдонел Даглас / Боинг Нортроп
Први лет 18. новембар 1978. година
Почетак производње 1983. година
Број примерака 1.481
Димензије
Дужина 17,1 m
Размах крила 12,3 m
Висина 4,7 m
Површина крила 38 m²
Маса
Празан 10.400 kg
Нормална полетна 16.770 kg
Макс. тежина при узлетању 23.500 kg
Макс. спољни терет 6.215 kg
Погон
Турбо-млазни мотор Џенерал електрик F404-GE-402
Потисак ТММ 48,9 / 79,2 kN
Перформансе
Макс. брзина на Hopt 1.915 (М = 1,8) km/h
Тактички радијус кретања 740 km
Долет 3.330 km
Плафон лета 15.240 m
Брзина пењања 15.240 m/min
 

F/A-18 хорнет (енгл. Hornet, превод: стршљен) је амерички вишенамјенски борбени авион, погоњен са два двопроточна турбомлазна мотора Џенерал електрик F404.

Конципиран је седамдесетих година прошлог века за оперативну употребу у Америчкој морнарици и Маринском корпусу. Хорнета користе и друге земље, али као копнени авион. Једино се оперативно користи у Америчкој морнарици на носачима авиона. Такође, у употреби је у акробатској групи Америчке морнарице Блу анђелс (енгл. Blue Angels), од 1986. године. Задаци којима је Хорнет намењен, првенствено су ловачка пратња, заштита поморске флоте, блиска ваздухопловна подршка, напади на циљеве на тлу и извиђање из ваздушног простора. Међутим, он може извршавати задатке пресретања непознатих летелица и пуњење горивом пријатељских авиона, у ваздушном простору. Иако је добар борбени авион, одличних маневарских карактеристика, Хорнет има нешто мањи долет, у односу на своје савременике. То је исправљено његовим даљим развојем, у савременију варијанту F/A-18E/F супер хорнет.

F/A-18 хорнет је допуњавао у оперативној употреби и замењивао у Америчкој морнарици, свога познатог претходника F-14 томкет у намени ловца и ловца-бомбардера, а А-6 интрудера и А-7 корсер II' у подршци.

Произведен је у 1.481 примерак.

Хорнет је имао своју прву борбену акцију у 1986. години, при америчком бомбардовању Либије, а потом су учествовали Заливског рата у 1991. и 2003. године. На основу његових основа пројекта развијен је F/A-18E/F супер хорнет.

Опширније: F/A-18 хорнет

F/A-18E/F супер хорнет

Super Hornet on flight deck.jpg
F/A-18Ф супер хорнет на палуби америчког
носача авиона Двајт Ајзенхауер
Опште
Намена Вишенаменски борбени авион
Посада један / два
Произвођач Макдонел Даглас / Боинг Нортроп
Први лет 29. новембар 1995. година
Почетак производње 1983. година
Број примерака 500 до априла 2011.
Димензије
Дужина 18,3 m
Размах крила 13,62 m
Висина 4,88 m
Површина крила 46,45 m²
Маса
Празан 13.880 kg
Нормална полетна 21.320 kg
Макс. тежина при узлетању 29.935 kg
Макс. спољни терет 8.030 kg
Погон
Турбо-млазни мотор Џенерал Електрик Ф414-ГЕ-400
Потисак ТММ 62 / 98 kN
Перформансе
Макс. брзина на Hopt 1.900 (М = 1,8+) km/h
Тактички радијус кретања 720 / 1.065 km
Долет 2.345 / 3.055 km
Плафон лета 15.240 m
 

F/A-18E/F супер хорнет је амерички двомоторни (два Џенерал електрик F404) вишенамјенски борбени авион, предвиђен је за оперативну употребу са носача авиона. F/A-18E/F супер хорнет је већа и напреднија варијанта F-18C/D хорнета, од кога је наследио само спољни изглед. F/A-18E је једносед, а F/A-18F је двосед. Супер хорнет поседује оружје интерни ротациони топ M61 калибра од 20 mm и ракете ваздух-ваздух и ваздух-тло. Додатно гориво може носити у до пет спољних резервора, а може се допуњавати са горивом и у току лета. Супер хорнет је полетео 1995. године, а потпуна серијска производња је започела у септембру 1997. године. Уведен је у oперативну употребу у Америчкој морнарици, 1999. године, уместо старијих F-14 томкет, и користи се заједно са својим предком Хорнетом. Аустралија је 2007. године наручила Супер хорнете како би заменила застареле F-111, а увели су их у иперативну употребу у децембру 2010. године.

Опширније: F/A-18E/F супер хорнет