- Детаљи
- Аутор: Сава
- Категорија: Чланци
- Погодака: 1795
Радар (скраћеница од енг. Radio Detection and Ranging) је уређај за откривање присуства, препознавање, одређивање положаја и брзине кретања објеката у простору. Развијен је за потребе војске, за откривање присуства летелица, бродова, тенкова и других борбених средстава. Касније је доживео велику примену и за цивилне потребе. Користи се у контроли ваздушног, воденог и друмског саобраћаја, за потребе топографије и геологије, а посебно у откривању и праћењу кретања облака у атмосфери (метеоролошки радар). Састоји се из више сложених подсистема, заснованих на савременој технологији електронике. Принцип рада се заснива на емитовању генерисаних, и детекцији повратних (рефлектованих) електромагнетних таласа, у облику уског снопа, супер високе учесталости, усмереном у простору у коме се налази објекат, који је циљ откривања и надгледања. Електромагнетни таласи се у вакууму праволинијски простиру из извора, одбијају се од површине објекта који им је на путу и праволинијски се враћају у простор, у правцима рефлексије. Пријемник радара прихвата повратни део, истог правца, који је рефлектован од „осветљеног“ објекта. Интензитет „ухваћеног“ дела враћених електромагнетних таласа, обично је врло слаб, те се појачава помоћу одговарајућих уређаја. Ти појачани повратни сигнали се рачунарски обрађују и анализирају, а добијени резултати дају одговор о присуству откривеног објекта, његовим основним карактеристикама, положају удаљености и брзини кретања, што се приказује на приказивачу (екрану). На основу анализираних одбијених сигнала и добијених параметара о објекту, исти се идентификује и прати.
Уски сноп електромагнетних таласа, усмерава се директно антеном. Правац из којег долази рефлексија одређује положај објекта у простору. Удаљеност објекта одређује се мерењем периода између преноса радарског импулса и пријема рефлексије. У већини радарских примена, овај временски период је веома кратак, јер електромагнетни таласи путују брзином светлости.
Радарски електромагнетни таласи се могу лако генерисати на ниво жељене снаге, рефлектовати, примити, појачати и детектовати. Због тих својих карактеристика, радар је погодан за детекцију објеката на веома великим удаљеностима, где би рефлексија од светлости или од звука била веома слаба. Општи ниво развоја електронике, аутоматике, дигиталне и рачунарске технологије је основа за веома динамичан развој радарских система.
- Детаљи
- Аутор: Сава
- Категорија: Чланци
- Погодака: 648
Дијаграм је у функцији угла азимута.
Површина радарског пресека (ПРП) (ен. Radar cross-section) је мера детектовања објекта са радаром.
Осветљени објекат рефлектује ограничену количину енергије радара. Више фактора одређује ту количину враћене електромагнетне енергије, према извору њихове емисије, као што су:
- врста материјала од којих је направљен објекат;
- апсолутна величина објекта;
- релативна величина објекта (у односу на таласне дужине емисије радара);
- угао под којим сноп радара осветљава одређени део објекта, што зависи од његовог облика оријентације на радарски извор;
- угао рефлектованог таласа;
- врсте поларизације у односу облик и положај објекта.
Снага предајника и удаљеност објекта су важни за његово откривање, а нису за величину ПРП, јер је ПРП искључиво везан за карактеристике рефлексије радарских зрака.
Површина радарског пресека (ПРП) се користи за детекцију авиона у широком опсегу. Пример, карактеристику невидљивости авиона (који је пројектован тако да има ниско детекцију) ће имати пројекат који даје ниску ПРП (као што је упијајућа боја, глатка површина, површина правоуглог облика посебно рефлектује сигнал у неком другом правцу, а не према извору). Насупрот томе, путнички авиони имају висок ПРП, што доприноси метална структура, велике металне масе мотора, гондоле, велика површина крила и трупа, рефлектују велику количину радарског зрачења уназад, према извору, односно у пријемник радара. Параметар ПРП је саставни део развоја технологије смањене радарске уочљивости (стелт), посебно је важан за борбена средства, на првом месту за борбене авионе и балистичке ракете. Ти подаци о ПРП су веома поверљиви и чувају се као тајне.
- Детаљи
- Аутор: Сава
- Категорија: Чланци
- Погодака: 685
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
САДF-117 најтхок (енгл Nighthawk) је смањене уочљивости авиона, што се постиже пројектом, да би се избегло његово откривање, користећи разне напредне технологије које смањују одраз према противнику, а и минимизира се зрачење сопствених сензора. Такође се смањује инфрацрвено (IC) (топлотно) зрачење, визуелна упадљивост, звучна бука и спектар радио - зрачења. Заједно, ове технике су познате под називом ен. Stealth technology, односно технологије за смањење уочљивости авиона. Ове технологије су се почеле развијати у Немачкој, за време Другог светског рата, тада је био програмиран авион Хортен Хо 229, који се сматра као први авион смањене уочљивости. Познати савремени примери америчких авиона смањене уочљивости су F-117 најтхок, (1981 - 2008.), B-2 спирит, F-22 раптор, F-35 лајтинг II и Сухој ПАК ФА.
Иако ниједан авион није потпуно неуочљив за радаре, авион са смањеном уочљивошћу отежава стандардним радарима да га ефикасно откривају и прате, с тиме повећава вероватноћу свог успешног напада. „Стелт“ је комбинација пасивних тешко уочљивих карактеристика и активних емитера, од којих се тешко штити противник. То се обично комбинује са активним одбранама као што су радарски мамци, бакље (IC мамци). Постиже се употребом сложене филозофије пројектовања, у циљу умањивање могућности сензора противника, за откривање свог штићеног авиона, с чиме се смањује вероватноћа његовог напада. Ова филозофија такође узима у обзир топлоту, звук, и друге емисије авиона, јер они могу бити извори за детекцију сензора.
Борбени авиони, демонстратори примењене технологије за смањење уочљивости, летели су у реалној пуној величини у Сједињеним Америчким Државама 1977. години, у Русији 2010. и у Кини 2011. Америчка војска је усвојила три „стелт“ пројекта авиона, од којих је F-117 најтхок већ повучен из оперативне употребе, а F-35 лајтинг II се спрема за усвајање за почетак. Русија ће увести у оперативну употребу, свој ловац пресретач, у току 2014. године.
Најновији амерички ловац F-35 лајтинг II је пројектован да поседује значајну смањену уочљивост, али без икаквог компромисног угрожавања перформанси. Смањена му је површина радарског пресека (ПРП) и опремљен је системом за ефикасно ометање противничких радара, али то још није доказао у борби ваздуха-ваздух.
- Детаљи
- Аутор: Сава
- Категорија: Чланци
- Погодака: 719
Инерцијални навигациони систем (ИНС), намењен је за мерење параметара навигације објекта у простору, са коришћењем рачунара и сензора. Промене „вектора стања“ објекта у простору, детектују се са мерењем његовог транслаторног кретања (акцелерометрима) и ротације (жироскопима). ИНС континуално преузима пристигле сигнале из сензора, на основу њих рачуна параметре навигације и упоређује добијене резултате, у односу на почетно стање мировања објекта, или на неко ново узето референтно стање. На тај начин континуално одређује оријентацију и брзину објекта (правац и брзину кретања), у реалном времену. Параметре кретања, слободног тела у простору, одређује без потребе за сталним референтним поређењем, у односу на сопљно окружење. Систем функционише, као што се објекат креће, тако што мери кинематске параметре за шест степени слободе, три транслације (дуж три осе) и три ротације (око њих). Користи се за навигацију на покретним објектима, као што су бродови, авиони, подморнице, вођене ракете и свемирске летелице.
Концепт инерцијалног навигационог принципа заснива се на мерењу убрзања у транслаторном кретању дуж оса и угаоних брзина, ротације око оса. На основу познате масе и измерене силе инерције рачунар одређује убрзање и на основу силе прецесије угаону брзину. Велики недостатак ИНС су одступања у мерењу, са расположивим сензорима. У пракси се то превазилази са комбинацијом ИНС и других навигациох система. На пример, у комбинацији са системом GPS, добијају се апсолутни подаци положаја сваке секунде, док сам ИНС интерполира средње вредности. Са употребом Калмановог филтера, у одговарајућој петљи регулисања грешке мерења ИНС-а, своде се на минимум.
За инерцијални навигациони систем, везани су појмови: инерцијална референтна платформа, инерцијални инструмент, инерцијална мерна јединица и многе друге варијације назива.
- Детаљи
- Аутор: Сава
- Категорија: Чланци
- Погодака: 647
MIL-STD-1553B, на Новом авиону.
MIL-STD-1553 је војни стандард усвојен од стране Министарства одбране Сједињених Америчких Држава, који одређује механичке, електричне и функционалне карактеристике магистрале преноса података. Првобитно је стандард био намењен као магистрала података за коришћење на војним авионима, али је касније постао уобичајени стандард и за свемирске бродове, војне и цивилне намене. Уз стално побољшање и развој авионских система, уведена је дигитализација. Међутим, комуникација је даље остала веома компликована између авионске опреме, различитог хардвера и пооштрених захтева, интерфејс је морао задовољавати те веома тешке услове. У функцији поједностављења ове проблематике, предложена је магистрала података, која све време непрекидно обезбеђује поуздану међусобну комуницирају без кашњења, различитих електронских уређаја. Поседује више физичких слојева (обично два) избалинсиране удвојене линије, са временском поделом мултиплексирања, протокол команде / одзив полудуплексном, а може пренети информације и за до 30 удаљених уређаја. Верзија MIL-STD-1553 преноси сигнале оптичким кабловима, уместо класичним електричним као MIL-STD-1773.
Америчка војска и влада су усвојили стсндард MIL-STD-1553 у августу 1973. године, а први пут је примењен на ловцу F-16 Фајтинг Фалкон. Затим брзо следе други авиони, укључујући F/A-18 хорнет, F-15 игл итд. Сада се овај стндард широко користи у свим областима борбене технике америчке војске, а усвојен је и од стране алијансе NATO, као STANAG 3838 AVS. STANAG 3838 AVS, користи се у Британнској војсци у облику Def-Stan 00-18 Part 2. Примењен је на авионима Панавија торнадо, BAE системс хок и заједно са STANAG 3910, на Јурофајтер тајфун. На шведском авиону JAS 39 грипен користи се MIL-STD-1553B, а на руском авиону МиГ-35 примењен је MIL-STD-1553. На неким новијим америчких пројектима замењен је стандард МИЛ-СТД-1553, новим IEEE 1394.